Tokom prošlonedeljnog boravka u Nemačkoj, naučila sam tri stvari: kako se tamo kaže „kobasicu, pečeni krompir i kriglu piva, molim“ („eine Wurst, Bratkartoffeln und ein Glas Bier, bitte“), da u inostranstvu nema većih prijatelja od dijaspore, i da je, ako pada sneg, potrebna luda sreća da bi se vratilo u otadžbinu.
Pet dana u Kelnu u jeku predbožićne atmosfere učinilo je svoje. Zaljubila sam se u nemačku kuhinju, zaklela se da više neću piti nijedno drugo pivo, sem nemačkog, i potrošila skoro celu platu na kič dekoracije i ukrase kojima se jednostavno ne može odoleti. Od svih para, na minus tri najpametnije sam potrošila 9,99 evra kupivši šubaru od Turčina (tamo ih ima kao Kineza kod nas).
Đa hotel, đa kafana, đa Christmarkt, đa Turci… Ich spaziere (šetam) neprestano, podno katedrale Svetog Petra i Marije. Čuda i čudovišta u isto vreme. U jednom trenutku odavala bi utisak da majčinski bdi nad čitavim gradom, već u sledećem da bi nas sve mogla progutati. U jednom zalogaju. Staru damu već godinama pažljivo restauriraju. Po visini je treća u Evropi, po posećenosti prva u Nemačkoj (šest miliona turista za šest godina), preživela je razorno bombardovanje Kelna u Drugom svetskom ratu, a od 1966. je na UNESCO-ovoj listi Svetske baštine.
Tog jutra, pet sati pre nego što ću napustiti Keln, popila sam kuvano vino ispred Katedrale i crvenu šolju iz koje sam pila dobila na poklon. Potom sam sa svojim saputnicima krenula put železničke stanice.
Voz od Kelna do Frankfurta na Majni putuje jedva 45 minuta. Njegovom čistoćom i brzinom oduševljavali smo se i kada smo dolazili u Keln. Tada smo sedeli u vagonu sa stočićima (i internetom) i pijuckali kafu iz kafe-automata. Ovoga puta, međutim, nismo imali gde da sednemo (nismo rezervisali mesta) i završili smo u prostoru između dva vagona. Nema tog očaja koji će me naterati da sednem na patos srpskog vagona i to ispred WC-a. A ovde sam sedela i bilo mi je – savršeno. Čist, usisan tapison tegetplave boje, osveživač vazduha u nadrealno čistom toaletu i svi se bogzna kako izvinjavaju što me uznemiravaju dok ulaze i izlaze u isti. „Ma, ovoga ima samo u Nemačkoj!“, svi smo se složili.
Voz je stao na frankfurtskom aerodromu. Tek što smo izašli moj kolega je, češkajući se po glavi, rekao: „Ja zaboravio laptop u vozu.“ „Znači, zauvek!“, kriknuh u sebi, jer voz je već jurio put Minhena.
Ispostavilo se da to u Nemačkoj nije nikakva tragedija. U stanici smo došli do šaltera da prijavimo gubitak, ljubazni službenik je okrenuo telefon svojih kolega iz voza, objasnio gde se laptop nalazi i rekao nam da će ga moj kolega dobiti na kućnu adresu za 48 sati. „Ma, ovoga ima samo u Nemačkoj!“, ponovismo još jedanput, duboko razočarani stanjem stvari u otadžbini.
Tužni što napuštamo zemlju reda i poretka krenusmo do šaltera na kome je trebalo da čekiramo karte za povratak kući i tu dođe do neočekivanog obrta.
Sneg koji je uporno vejao danima, sejući romantiku na sve strane, uspeo je da otkaže čak 120 letova te večeri. Otkazao je i naš. Posle četiri i po sata čekanja u kilometarskom redu, ljubazna šalter-službenica nam je dala vaučere za taksi, noćenje u Interkontinentalu sa večerom i doručkom, izvinila se, poželela nam laku noć i rekla da imamo let sutradan u podne. Ne bi nam pravo, ali promenismo mišljenje kad se kroz zimsku idilu probismo do hotela. Pet zvezdica, ljubazno osoblje (uglavnom dijaspora, koja čim identifikuje zemljake sipa veće porcije, insistira da tegli kofere, otvara vrata i evocira uspomene na korene), kupatilo iz snova, večera ko u filmu… „Ma, ovoga ima samo u Nemačkoj!“
Sutradan smo se postrojili na aerodromu tačno u deset. Taman sve procedure prođosmo i stigosmo do „gejta“, kad sa zvučnika čusmo presudu – naš let je otkazan. Tuga i neverica. Posle šest sati čekanja u redu punom gnevnih i umornih ljudi, došli smo i mi na red. Opet ljubazna šalter-službenica (jer „toga ima samo u Nemačkoj!“) saopšti nam da možda nešto leti u devet uveče, ali da je let već popunjen i da je jedino rešenje da nas stavi na „vejting listu“, pa da uz malo sreće odemo već večeras kući.
Umorni, ali puni nade, dočekali smo 21 sat. U međuvremenu smo podneli još tri kontrole i nekoliko sati čekanja u redu. „Vejting lista“ je brojala 63 ljudi (ja sam bila 39). „Odlično, sigurno upadamo!“, složismo se, jer smo anketirajući prisutne izbrojali samo 78 koji imaju rezervisane karte. Pet minuta pre zatvaranja „gejta“ pojavila se juniorska stonoteniserska reprezentacija Poljske – sa 34 člana!
Posle njih, ostalo je još petnaest mesta. Solomonsko rešenje avio-kompanije bilo je da tih petnaest bude odabrano ubadanjem hemijske u spisak „vejting liste“ na „slepo“. E, ako je i od Nemačke, mnogo je! Nervoza i drama koja je vladala tokom prozivke je neopisiva. Posle sveg maltretiranja čekali smo da budemo slučajni uzorci sa glupave „vejting liste“! Tom prilikom naučila sam još nešto na nemačkom – „tut mir leid“ (žao mi je). E, pa i meni je!
Bila sam pretposlednja koju su te večeri prozvali da „na lepe oči“ uđe u avion. Pevala sam srpsku himnu u sebi tokom celog leta.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
