Samo da bruka ne pukne

Mirko i Nenad bi najviše voleli da zaborave noć u kojoj su ih podgorički policajci zatekli u parku u intimnom odnosu i odlučili da im održe lekciju pretukavši ih i ostavivši u mraku bez odeće. Posramljeni i nagi, nekako su stigli do kuće, a zatim se potrudili da zataškaju sve tragove ove „sramote“.

„Ovi momci su jednostavno zaključili da u Crnoj Gori ne postoji klima tolerancije, te da bi im bilo kakvo procesuiranje slučaja donelo više štete nego koristi“, prokomentarisao je Aleksandar Saša Zeković, član Saveta za građansku kontrolu policije i istraživač kršenja ljudskih prava.

Kao jedan od malobrojnih koji su saznali za ovaj slučaj, Zeković je dobio potvrdu priče i iz policijskih izvora. „Imao sam sve što je bilo potrebno za pokretanje slučaja – osim onoga što je najvažnije, a to je saglasnost barem jedne od žrtava“, dodao je on. Četiri godine nakon incidenta nijedan od umešanih policajaca nije pozvan na odgovornost. Javnost nikada nije saznala šta se dogodilo dvojici muškaraca, koji su zbog sigurnosnih razloga ovde morali da budu predstavljeni pod lažnim imenima.

POGREŠNA SLIKA: Mali broj registrovanih slučajeva homofobije u Crnoj Gori ne treba tumačiti kao znak tolerancije. Čak i kada prijave napad, žrtve homofobičnog nasilja najčešće izostavljaju deo priče koji se odnosi na diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Postojeći statistički podaci ne odražavaju stvarni nivo homofobije u društvu.

Dvadesetpetogodišnjem Ivanu (što nije njegovo pravo ime), studentu iz Podgorice, pre nekoliko godina je polomljena jagodična kost dok je pokušavao da zaštiti svog tadašnjeg dečka. Dok ga je tukao, napadač je uzvikivao: „Pederčino, sve ćemo vas pobiti!“ Ivanovom partneru je probijena bubna opna. Obojica su završili u hitnoj pomoći, a napadač je pobegao.

U bolnici ih je ispitao policijski inspektor. „Ispričali smo mu samo deo onoga što se dogodilo“, seća se Ivan. „Pošto je padala kiša, rekli smo mu da nas je neki momak napao jer mu nismo dali kišobran koji je hteo da nam otme.“ Ovo ostaje jedina zabeležena verzija događaja.

DREVNI TABU: Patrijarhalna kultura u ovoj maloj zemlji sa svega 620.000 stanovnika proizvela je mentalitet koji veoma teško prihvata alternativne seksualne orijentacije. Mada je Crna Gora bila jedna od prvih država bivše Jugoslavije koje su još 1977. godine dekriminalizovale homoseksualnost, većina građana i dalje smatra da je homoseksualnost bolest. „U Crnoj Gori postoji snažno ispoljena tradicionalna, patrijarhalna i plemenska svest o mnogim društvenim pitanjima i fenomenima“, objašnjava Srđan Vukadinović, profesor sociologije u Centru za socijalna društvena istraživanja. „Zbog toga se promene u strukturi društva dešavaju mnogo sporije nego u susednim zemljama.“ Nema indicija da bi ovakvi stavovi mogli da se promene u skorije vreme.

SREDSTVO UCENE: Pošto se alternativna seksualna orijentacija zbog zatvorenog mentaliteta krije od javnosti kao najveća tajna, homoseksualnost se često koristi kao sredstvo ucene. „U Crnoj Gori je lakše uništiti nečiju reputaciju navodima o homoseksualnosti nego optužbama za korupciju ili kršenje zakona“, kaže Zeković.

On optužuje crnogorsku političku elitu da rutinski koristi homoseksualnost kao sredstvo diskreditacije rivala i protivnika. Isto se događa i van političkih krugova. Žrtve iz svih slojeva društva u javnosti najčešće ne otkrivaju homofobične aspekte ucena koje trpe, ne bi li tako zaštitili privatnost u netolerantnom okruženju.

U avgustu ove godine, D. M. iz Podgorice je od svog sugrađanina homoseksualca iskamčio 100 evra u zamenu za ćutanje o njegovoj seksualnoj orijentaciji. Međutim, kada je zatražio još 30 evra, žrtva je prijavila slučaj i D. M. je optužen za ucenu. Još nije poznato da li će se žrtva pozvati i na diskriminaciju na osnovu seksualne orijentacije. Ukoliko to ne učini, još jedan slučaj homofobičnog nasilja proći će nezabeležen.

SLOVENAČKO ISKUSTVO: Na prvi pogled, čini se da je gej zajednica u bivšoj jugoslovenskoj republici Sloveniji u znatno boljem položaju. Lezbejski, gej, biseksualni i transrodni pokret LGBT ovde je aktivan već 25 godina, a pripadnici ove zajednice su zaštićeni antidiskriminacionim zakonima. Omogućena je i registracija istopolnih zajednica.

Ipak, kultura skrivanja je i dalje prisutna, a istraživanja pokazuju da čak 92 odsto Slovenaca koji su bili žrtve homofobičnog nasilja nikada to nisu prijavili. Jasna Magić, koja radi na projektu „Povej naprej“, posvećenom anonimnom registrovanju slučajeva homofobičnog nasilja u Sloveniji, tvrdi da je internalizovana homofobija jedan od glavnih razloga što pripadnici gej zajednice u Sloveniji minimalizuju, ili čak negiraju zločine uperene protiv njih. „Internalizovana homofobija znači da i sami u dubini duše verujemo da nešto sa nama nije u redu“, kaže Jasna Magić. „Zbog toga opravdavamo zločine mržnje“, objašnjava Jasna.

BITI NEVIDLJIV: „Nevidljivost postaje glavna strategija preživljavanja LGBT osoba u sredinama koje im nisu naklonjene“, konstatuje Morten Kjaerum, direktor Evropske agencije za osnovna prava (FRA), u studiji objavljenoj u aprilu 2009. godine.

Ako je „strategija nevidljivosti“ i dalje prisutna čak i u najtolerantnijim zemljama EU, kao što se tvrdi u studiji FRA, onda nije neobično to što je ona na Balkanu još izraženija. Homoseksualci i biseksualci u Crnoj Gori nastoje da ostanu neprimećeni, a svoje susrete organizuju u strogoj privatnosti. Poznanstva se sklapaju prvenstveno putem interneta, ili se šire preko već postojeće mreže LGBT prijatelja.

Zvanične procene o broju LGBT osoba u Crnoj Gori ne postoje, ali ako se prihvati nezvanična pretpostavka globalnih LGBT krugova da je pet do 10 odsto bilo koje populacije biseksualno ili gej, onda je verovatno da se broj LGBT osoba u Crnoj Gori može meriti desetinama hiljada.

Gej žurke u Crnoj Gori se obično organizuju u stanovima starijih, situiranih gej muškaraca. Pozivaju se samo odabrani prijatelji. „Kada ste pozvani na ovakve žurke na Zapadu, možete da povedete sa sobom bilo koga ko je dovoljno zabavan. Međutim, u Podgorici se podrazumeva da ćete dovesti gej muškarca koji je došao da nađe dečka“, žali se dvadesetosmogodišnji Marko iz Podgorice.

Još jedan oblik gej socijalizacije su takozvane cruising zone, obično u parkovima. Tu se susreću gej osobe, uglavnom noću, i stupaju u intimne odnose, najčešće bez prethodnog upoznavanja. LGBT zajednica je podeljena po ovom pitanju. Konzervativnije gej osobe ne odobravaju takvo ponašanje, ali drugi, poput Marka, smatraju da je ovaj aspekt crnogorske gej scene sličan onome što se događa u Amsterdamu ili Barseloni. Razlika je u tome što su u tolerantnijim sredinama cruising zone jedna od mnogih opcija za gej druženje. U Crnoj Gori je to jedna od malobrojnih prilika za pripadnike LGBT zajednice da se susretnu ne privlačeći na sebe neželjenu pažnju.

Još jedno mesto gde gej muškarci mogu da ispoljavaju svoju seksualnost jesu nudističke plaže, koje su zbog toga veoma popularne među pripadnicima gej zajednice preko leta. Marko kaže da su heteroseksualci koji posećuju nudističke plaže „obično otvoreniji, pa su zbog toga i manje skandalizovani prizorima intime između dve osobe istog pola“ nego što je to slučaj sa ostalim Crnogorcima, zbog čega su ovakve lokacije veoma popularne.

STRANI VIRUS: Odsustvo LGBT osoba iz javnog života omogućuje tradicionalistima da i dalje tvrde da homoseksualnost praktično ne postoji u Crnoj Gori, ili da se radi o bolesti „uvezenoj“ sa Zapada. Takvi stavovi dobijaju potvrdu od crkvenih lidera. „Homoseksualnost je psihološka i emocionalna devijacija“, izjavio je Gojko Perović, rektor Cetinjske bogoslovije.

Slični, konzervativni stavovi mogu se čuti i u taboru psihijatara. Tako je u dnevniku „Pobjeda“ od 11. 1. 2007. citirana izjava psihijatra Borislava Mitrića, koji je homoseksualnost opisao kao „poremećaj osnovnih nagona“. Zeković kaže da je skandalozno to što ovakve izjave ne nailaze na reakciju od strane Mitrićevih kolega, koji bi mogli da ukažu na činjenicu da je Svetska zdravstvena organizacija (WTO) još 1990. godine skinula homoseksualnost sa liste mentalnih oboljenja.

NAJZAOSTALIJI U REGIONU: Neuspeh nekoliko pokušaja da se organizuju javna okupljanja i akcije može da se objasni upravo čvrstom rešenošću LGBT osoba da ostanu neprimećene.

Korisnici foruma Montenegro–Gay su prošlog jula pokušali da organizuju nezvanično okupljanje u podgoričkom kafiću „Greenwich“. Mada je događaj dugo najavljivan kao prvo gej veče u Crnoj Gori, na kraju se pojavilo svega desetak ljudi.

Jedina organizovana akcija protiv homofobije koja je ove godine izvedena u Crnoj Gori bilo je deljenje letaka u Podgorici, 17. maja, povodom Svetskog dana borbe protiv homofobije, u organizaciji omladinske asocijacije Juventas. Mada se sve dešavalo u nedelju ujutru, kada su ulice poluprazne, događaj nije prošao bez homofobičnih reakcija. Prvo je jedna tinejdžerka pocepala poster Juventasa sa zida, a onda je grupa mladića koji su odbili da uzmu flajere izvikivala uvrede iz daljine. Nakon što su pripadnici navijačke grupe „Varvari“ zapretili da će napasti studente, planirane popodnevne aktivnosti su otkazane.

Miloš, student iz Podgorice, smatra da LGBT aktivizam u Crnoj Gori ne postoji zbog nedostatka motivacije. Crna Gora je jedina država u Evropi u kojoj ne postoji nijedna organizacija koja se bavi isključivo LGBT pravima. Čak i male, tradicionalne i zatvorene sredine poput Kosova, Albanije, Bosne i Makedonije imaju bar po jednu LGBT organizaciju.

Bjorn van Rozendal, iz holandske LGBT organizacije COC koja je finansirala Slobodnu dugu, jedinu LGBT organizaciju koja je ikada postojala u Crnoj Gori, seća se kako je koordinatorka ove organizacije „nestala 2006. godine, zajedno sa novcem koji joj je bio dodeljen za LGBT projekte“. To je negativno uticalo na spremnost stranih LGBT organizacija da finansiraju ovakve grupe u Crnoj Gori.

Marko Jurčić, iz organizacionog komiteta zagrebačke Parade ponosa kaže da ga situacija u Crnoj Gori podseća na devedesete godine u Hrvatskoj. „Ipak, strah od homofobije i stigmatizacije ne može da opravda sadašnje odsustvo bilo kakve akcije“, dodaje Jurčić. On se seća gerilskih akcija u Hrvatskoj posle rata, kada su anonimni LGBT aktivisti noću lepili postere sa anti homofobičnim porukama.

Primer Hrvatske pokazuje da je prevazilaženje homofobije dug i mukotrpan proces. U Hrvatskoj je LGBT pokret aktivan već 15 godina, ali napadi na homoseksualce se i dalje događaju.

TERORISTI: Ove godine Hrvatska čista stranka prava (HČSP) rešila je da organizuje zvanični antigej protest u isto vreme kada se održavala Parada ponosa. „Dobacivali su nam i pljuvali nas“, seća se učesnik povorke Mića Tomić, po zanimanju pravoslavni sveštenik koji je odrastao u SAD.

Predsednik Hrvatske čiste stranke prava Josip Miljak ostaje nepopustljiv. „Homoseksualci terorišu i nameću svoj stil života ostatku Hrvatske“, izjavio je.

Ipak, u poređenju sa Crnom Gorom, hrvatski mediji pokazuju daleko više senzibiliteta kada su u pitanju prava LGBT populacije. Razlika je i u tome što jedan deo hrvatskih političara redovno šalje pisma podrške organizatorima Parade ponosa u Zagrebu. „Lepo je što nam pišu, ali mi ćemo biti zadovoljni tek kada ih vidimo da marširaju sa nama u povorci“, izjavio je Franko Dota, organizator zagrebačke Parade ponosa.

Jedina osoba koja je javno pozvala na organizovanje Parade ponosa u Crnoj Gori bio je srpski aktivista Atila Kovač. Kada je izneo takav predlog na crnogorskoj državnoj televiziji 2005. godine, ispred zgrade televizije su se okupili navijači koji su ga gađali kamenjem. Policija je privela tri osobe, ali niko nije krivično odgovarao.

Seksualna orijentacija se ne pominje eksplicitno u crnogorskom zakonodavstvu, ali, bar teorijski, prava seksualnih manjina su zaštićena Ustavom. Zakon o zabrani diskriminacije, koji sadrži i stavke o zaštiti seksualnih manjina, treba da bude usvojen do kraja godine. Pošto je ovaj zakon jedan od preduslova za slobodniji vizni režim sa zemljama EU, parlament verovatno neće blokirati usvajanje predloga.

Međutim, usvajanje sličnog, antidiskriminacionog zakona prošlog marta u Srbiji izazvalo je burne reakcije javnosti. Na zahtev verskih zajednica, nacrt je u jednom trenutku bio povučen iz skupštinske procedure. Takođe, zakon nije smanjio broj homofobičnih napada. Štaviše, kako tvrde mediji u Srbiji, posle zakazivanja Parade ponosa za 20. septembar došlo je čak do povećanja broja takvih incidenata.

KLJUČ PROMENE: I pored toga što prema nalazima lokalnih istraživanja samo osam odsto žrtava homofobičnog nasilja u Sloveniji prijavi zločin, čak i ovaj neveliki broj evidentiranih slučajeva privlači pažnju javnosti i pomaže da se postepeno menjaju stavovi društva u pogledu seksualnosti.

Kada je novinar i LGBT aktivista Mitja Blažić izašao da zapali cigaretu ispred ljubljanskog gay–friendly bara, u kojem je 25. juna organizovano književno veče u sklopu ljubljanske Nedelje ponosa, napala su ga osmorica maskiranih ljudi. Kao posledicu ovog incidenta ima tri kopče na glavi i trajno disfunkcionalan domali prst na desnoj ruci. Razlika između Mitje i dvojice crnogorskih momaka sa početka teksta jeste u tome što je slovenački novinar bez oklevanja prijavio zločin mržnje. Postupak je u toku.

Zajedno sa svojim partnerom, Mitja Blažić je 2006. godine pokrenuo sudski postupak, tvrdeći da je slovenački zakon o istopolnim zajednicama diskriminatoran kada se uporedi sa zakonom o braku heteroseksualaca. Ustavni sud Slovenije je 2. jula ove godine naložio parlamentu da u roku od šest meseci učini zakon o istopolnim bračnim zajednicama ravnopravnijim u poređenju sa pravima heteroseksualnih bračnih drugova. „Tačno je da diskriminacija seksualnih manjina dobija mnogo više medijske pažnje u Sloveniji nego u Crnoj Gori, ali to je plod 25 godina borbe“, izjavila je Jasna Magić, iz LGBT NVO-a Legebitra.

Ona smatra da je upravo vidljivost katalizator promene – zajednica može da prihvati neki fenomen jedino ako je u prilici da se konstantno susreće sa istim. Slovenački sociolog Roman Kuhar je sličnog mišljenja. Ako bi se LGBT pokret u Crnoj Gori aktivirao, mogao bi da ostvari rezultate koji su ostvareni u Sloveniji, i to za kraće vreme, s obzirom na to što su im „drugi već utabali stazu“. Ostaje da se vidi da li će LGBT zajednica Crne Gore da prihvati ovaj savet, te da li će, i kada, crnogorska javnost pristati na slobodan i otvoren dijalog o pitanjima seksualne orijentacije.