DPS je jedina bivša komunistička partija koje je dve decenije nakon pada Berlinskog zida neprekidno na vlasti. Od projugoslovenskih komunista u sastavu jugoslovenske federacije, preko državne zajednice sa Srbijom, transformisali su se u independistički nastrojene liberalne demokrate koji su izvojevali nezavisnost Crne Gore
Proslavljajući još jednu (očekivanu) izbornu pobedu, crnogorski premijer i lider Demokratske partije socijalista (DPS) Milo Đukanović mogao je, gotovo istovremeno, da slavi i sasvim izuzetan jubilej: na ovu funkciju prvi put je izabran pre čitavih 18 godina, 15. februara 1991. godine (kao u tom trenutku najmlađi) premijer u Evropi.
Tokom protekle gotovo dve decenije, Đukanović, međutim, nije neprekidno konzumirao svoj tadašnji „rođendanski poklon“ (rođen je 15. 2.1962). Premijersku funkciju jeste obavljao najduže, ali je bio i predsednik države, a zabeležen je i period tokom koga se „zbog umora i želje da se posveti biznisu“ bio povukao sa državnih funkcija. Bez obzira na organizacioni oblik, međutim, suština ostaje ista – a to je da su Đukanović i DPS, kao niko drugi u Evropi, uspeli da sve te godine opstanu na vlasti (tačnije – čak i duže od 18 „Đukanovićevih“ godina, jer je partija na vlasti od trenutka osnivanja, 1990. godine). Status jedine bivše komunističke partije koja je uspela da neprekidno vlada i dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida DPS je, pri tom, uspeo da stekne uprkos promenama politike (od projugoslovenskih komunista do independistički nastrojenih liberalnih demokrata) i uprkos promeni statusa države kojom rukovode (od članice jugoslovenske federacije, preko članice zajednice sa Srbijom do nezavisne države).
Kada narednih dana i formalno bude donosio odluku da li će Crnom Gorom ubuduće vladati direktno (kao premijer) ili iz senke, Đukanović će, pride, moći da likuje i zbog činjenice da je najnovija pobeda koju je njegova partija izvojevala više nego ubedljiva – uprkos sve većem broju optužbi sa kojima se on, kao personifikacija i siva eminencija stranke, već godinama nosi (navodna povezanost sa organizovanim kriminalom, navodno protežiranje banke čiji je vlasnik Aco Đukanović, njegov brat, zbog čega se u jednom trenutku i prethodna vlada bila zaljuljala, tvrdnje o opstanku zahvaljujući jakom policijskom aparatu i kontroli medija…).
ISPLATIVI RIZIK: Mnogo toga ima u istoriji DPS-a i njenog predsednika čega niko od njih verovatno ne želi da se seća. Ipak, činjenica je da su Đukanović i lojalni mu partijski drugovi umeli da donesu odluke koje su posmatračima delovale rizično, ali su se redovno pokazivale kao pun pogodak i najbolje svedočenje o političkoj veštini njenih autora. Tako je bilo sa okretanjem leđa Slobodanu Miloševiću 1997. godine, nakon višegodišnje bliske saradnje i sprovođenja zajedničke, po građane često pogubne politike. Jednako rizično i na kraju jednako isplativo delovala je i kasnija, sasvim suprotna odluka – ona o neučestvovanju na saveznim izborima 2000. na kojima je Milošević oboren. Na spisku poteza koje su posmatrači znali da protumače kao samoubilačke svakako je i potonje okretanje leđa srpskom pobedničkom DOS-u, u tom trenutku ljubimcu međunarodne zajednice, u vidu nastavka distanciranja Crne Gore od zajedničke države, čak i u vreme kada je „diktator“ poslat u istoriju.
ANTIBIROKRATSKA REVOLUCIJA: Svemu tome je prethodila još jedna važna, danas pomalo zaboravljena krupna odluka čelnika DPS-a – a to je izbor pobedničke strane u Savezu komunista Crne Gore u previranjima 1989. godine. U čuvenoj „antibirokratskoj revoluciji“ istakli su se te godine „mladi, lijepi i pametni“ Milo Đukanović, Momir Bulatović i Svetozar Marović (Đukanović je, doduše, imao početnu „grešku u koracima“ jer se najpre protivio smeni tadašnjeg crnogorskog rukovodstva, ali je to ubrzo nadoknadio nemilosrdnim obračunom sa ljudima koji su mu, zapravo, bili omogućili dotadašnji napredak u političkoj karijeri).
Tako „oslobođen od birokrata“, Savez komunista Crne Gore preimenovan je 1990. u Demokratsku partiju socijalista, koja je „glatko“ pobedila na prvim višestranačkim izborima u Crnoj Gori, održanim te godine (83 od tada ukupno 125 mandata u Skupštini Crne Gore). Lider „nove“ stranke bio je Bulatović, a Đukanović se nalazio na mestu potpredsednika. Tokom godina raspada Jugoslavije obojica su podržavali Slobodana Miloševića, a harmonični odnosi definitivno su pomućeni 1997. godine, nakon završetka tromesečnog opozicionog protesta u Srbiji: Bulatović je ostao veran Miloševiću, a Đukanović se jasno distancirao od politike „prevaziđenog političara“ – što mu je donelo međunarodnu podršku, ali i kontrolu nad partijom (Bulatović je izgubio većinsku podršku u DPS-u, pa je formirao novu stranku).
OSTRVO KOMUNIZMA: Prve godine Đukanovićeve vladavine obeležile su izjave i postupci koje bi danas teško potpisao: „Crna Gora je opstala kao ostrvo slobode kada su drugi bili porobljeni, pa zašto sada ne bi mogla opstati kao ostrvo komunizma“; „neka se narod na referendumu izjasni o uvođenju višepartizma“; „da bi se osvojile simpatije građana pred izbore, pristalice politike Ante Markovića su pred građanima mahali bananama koje im je, navodno, on obezbijedio“… U vreme pljačkaške najezde crnogorskih rezervista na Dubrovnik 1991. godine, govorio je da „mrzi šah zbog hrvatske zastave“ i zalagao se za „razgraničenje sa Hrvatima“. Desetak godina kasnije, međutim, evoluirao je po tom pitanju, pa je, prvi sa srpsko-crnogorskih prostora, uputio izvinjenje žrtvama prošlodecenijskih ratova, izrazivši prilikom susreta sa Stjepanom Mesićem u Cavtatu 2000. godine „iskreno žaljenje svim građanima Republike Hrvatske, posebno građanima Konavala, Dubrovnika i Neretljanske županije, za sav bol, za sva stradanja i za sve materijalne gubitke, koje im je naneo bilo koji predstavnik Crne Gore u sastavu JNA“.
Učešće u ratovima, zbog čega se kasnije izvinjavao, međutim, bilo je ono što je većina građana u tom trenutku pozdravljala – o tome najbolje govori činjenica da je na parlamentarnim izborima održanim 1992. godine DPS osvojio 46 od ukupno 85 mandata. Četiri godine kasnije, na parlamentarnim izborima, situacija je po tu stranku bila još povoljnija, jer joj je pripalo 45 od ukupno 71 mandata. Ni dramatični raskol između Đukanovića i Bulatovića, praćen oštrim međusobnim uvredama i formiranjem Socijalističke narodne partije (SNP), pokazalo se, nije bitno oslabio od tada definitivno Đukanovićev DPS: na parlamentarnim izborima 1998, zajednička izborna lista „Da živimo bolje – Milo Đukanović“ , na kojoj su se, osim DPS-a, našla i dva manja koaliciona partnera, osvojila je 42 od ukupno 78 mandata u Skupštini Crne Gore.
OTCEPLJENJE: Nakon „otcepljenja“ od Miloševića, Đukanović i DPS počeli su – što možda u to vreme nije svima tako izgledalo – pripreme za otcepljenje Crne Gore od Srbije: primorska republika uspela je u to vreme, sve suprotstavljajući se „diktatoru“, da zaokruži samostalni monetarni, carinski, spoljnotrgovinski, poreski, bezbednosni i spoljnopolitički sistem, pa čak i da u opticaj uvede drugu valutu – nemačku marku. Zahvaljujući „petlji“ svog rukovodstva, odnosno odluci da se suprotstavi Miloševiću, Crna Gora je stekla veliku naklonost međunarodne zajednice (uz prateće gledanje kroz prste zbog pojedinih poteza na unutrašnjem planu) i svojevrstan status udarne pesnice protiv nedemokratskog režima u Srbiji (u vreme najcrnjeg perioda Miloševićeve vladavine, progonjeni beogradski mediji registrovali su se u Podgorici, a režimski oponenti kojima je bezbednost u Beogradu bila ugrožena, nalazili su utočište u „proevropskoj republici“).
Tretirajući Đukanovića kao Miloševićevog najozbiljnijeg protivnika, mnogi srbijanski opozicionari su doživeli teško razočaranje zbog njegovog odbijanja da, nakon ustavnih promena, učestvuje na saveznim izborima 2000, na kojima je Milošević izgubio vlast. Pokazalo se, međutim, da se Đukanović i DPS ni tada nisu preračunali – iako su mnogi preuranjeno tvrdili da mu je istekao rok trajanja.
Umesto očekivanog reteriranja u izricanju zahteva za crnogorsko osamostaljenje, nakon što je sa političke scene uklonjen glavni argument za tvrdnju o nemogućnosti zajedničkog života (Milošević), Đukanović je nastavio putem stvaranja nezavisne Crne Gore. Građani su, uz nesebičnu podršku medija, to umeli i da nagrade – mada nedovoljno za samostalno formiranje vlade: na parlamentarnim izborima 2001, na kojima je dominirala debata o odnosu sa Srbijom, koalicija „Pobjeda je Crne Gore“ (DPS i SDP) osvojila je 36 od ukupno 77 mandata u Skupštini Crne Gore. Već godinu dana kasnije, rezultat je, na istoj temi (nezavisna Crna Gora), popravljen: Đukanovićeva koalicija, koja se, tom prilikom zvala „Demokratska lista za evropsku Crnu Goru“, osvojila je 39 od ukupno 75 mandata.
Dugo najavljivani referendum o državnom statusu Crne Gore napokon je održan maja 2006. godine, što je bio odličan šlagvort za još jedne pobedničke parlamentarne izbore za DPS: u septembru iste godine, uigrana koalicija DPS-SDP osvojila je 41 od ukupno 81 poslaničkog mandata. Istovremeno, ključna opoziciona stranka, Bulatovićev SNP, pao je sa 19 na samo osam mesta u parlamentu. Izbori održani u nedelju bili su šansa da SNP popravi rejting, što se i desilo – ali uzalud. Napredovali su i Đukanović i njegov DPS, osvojivši, ovoga puta, još ubedljiviju većinu u parlamentu nezavisne Crne Gore – u čemu ih nije omela ni odluka da, kako je rekao srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, „Srbiji zabodu nož u leđa“ donošenjem odluke o priznavanju Kosova. Raspisavši prevremene izbore kada je to njima odgovaralo, dvodecenijski vladari Crne Gore dodelili su sebi šansu da još četiri godine neprikosnoveno vladaju i kroje političku agendu prema svojoj volji i potrebama.
Koalicija “Za evropsku Crnu Goru”, koju predvodi Milo Đukanović, ponovo je osvojila apsolutnu većinu u parlamentu, demonstrirajući svoju nadmoć na crnogorskoj političkoj sceni. Razjedinjena opozicija doživela je novi debakl.
“Večiti” pobednici, Demokratska partija socijalista (DPS) i Socijaldemokratska partija (SDP), ovog puta uz Hrvatsku građansku inicijativu i Bošnjačku stranku, imaće u novom skupštinskom sazivu najmanje 47 od ukupno 81 poslanika. Za njih je glasalo blizu 51 odsto izašlog biračkog tela (Dontova formula, koja se koristi za raspodelu mandata u Crnoj Gori, podrazumeva da se glasovi stranaka koje nisu prešle cenzus većinski “daju” najjačoj partiji, pa otud skoro dvotrećinska pobeda naspram “natpolovičnog učinka”, što crnogorska opozicija oštro kritikuje).
Srpska narodna partija (SNP) Srđana Milića je preuzela opozicioni barjak sa 16.2 odsto glasova odnosno 15 poslanika. Druga po redu je Nova srpska demokratija, sa Andrijom Mandićem na čelu, koja je osvojila osam mandata (devet odsto izašlog biračkog tela), čime je, u odnosu na prethodni saziv, slabija za četiri mesta. Najveći gubitnik je Nebojša Medojević, tačnije njegov Pokret za promene (PzP), koji je sa prethodnih 11 poslanika “došao” na pet (6.1 odsto odnosno 20.000 glasova).
Prema preliminarnim rezultatima Centra za monitoring (CEMI), Narodnjačka koalicija je tesno uspela da pređe cenzus i osvoji dva mesta u budućem sazivu parlamenta. Po jedan mandat imaju i četiri albanske partije: Forca, albanska koalicija “Perspektiva”, Demokratski savez i Albanska alternativa.
Milo Đukanović objavio je pobedu rečima: “Povjerenje ste nam poklonili, želim da vam potvrdim, optimizma imamo na pretek, imamo dovoljno radne energije, dovoljno iskustva, dovoljno kompetentnosti, dovoljno ljubavi za našu državnu kuću Crnu Goru.” Pristalice su skandirale “Milo, mi te volimo” i pevale crnogorsku himnu, dok je nad Podgoricom prštao vatromet.
Predsednik DPS-a je pre objave rezultata izbora izjavio da očekuje da će građani izabrati parlament i vladu koje će nastaviti da reformišu Crnu Goru, da bi bio dostignut “evropski kvalitet života” u državi čiji je on aktuelni premijer. Iz vladajućeg tabora više puta je rečeno da će njihova pobeda doprineti da Crna Gora uspešno izađe na kraj sa svetskom ekonomskom krizom. Opozicija je, međutim, i samo prevremeno raspisivanje izbora povezala sa potrebom DPS-a i SDP-a da se vlast uzme pre nego što kriza “zaživi” u Crnoj Gori, kada bi sigurno koaliciji sa Milom Đukanovićem na čelu opao rejting.
Na izborima je učestvovalo 16 izbornih lista, a glasačko pravo ostvarilo je blizu 330.000 građana Crne Gore. Bilo je prisutno 1210 posmatrača, od čega skoro 230 stranih. Najviše ih je bilo iz OEBS-a, a izbore su nadgledali i predstavnici Saveta Evrope, ambasada i stranih nevladinih posmatračkih organizacija. Prijavljeno je nekoliko nepravilnosti, ali nijedna tako velika da bi mogla da utiče na rezultat. “Najglasniji” incident dogodio se kada je jedan od pristalica DPS-a verbalno napao Nebojšu Medojevića, nakon što je lider PzP-a dao izjavu za medije da očekuje promenu vlasti.
Uz parlamentarne, održani su i lokalni izbori u Nikšiću i Budvi, kao i izbori za gradonačelnika Herceg Novog i Tivta. Kompletnu pobedu staroj-novoj vladajućoj koaliciji pomutili su samo Hercegnovljani, izabravši Dejana Mandića, kandidata SNP-a.
Opozicija je, nakon izbora, bila, makar u jednom, složna: svi su nezadovoljni rezultatima izbora i svi smatraju da budućnost Crne Gore nije nimalo svetla.
Srđan Milić, predsednik SNP-a, kazao je da nije zadovoljan rezultatima svoje partije jer nije ispunjen cilj od 19 mandata, pomenuvši potom veliki broj onih koji nisu izašli na izbore, 170.000 od skoro pola miliona upisanih glasača.
Takođe, jedinstvena je opoziciona sumnja da vlast neće moći da ostvari šta je obećala. Nebojša Medojević je rekao da PzP neće biti krivac za ono što će se dešavati kada je reč o ekonomskoj krizi jer su građani “dali istom kapetanu pravo da vodi ovaj brod ka santi leda”. Govoreći o krivici, lider PzP-a je spomenuo i onaj deo opozicije koji nije hteo da se ujedini i time je, kako kaže, doprineo lakoj pobedi koalicije “Za evropsku Crnu Goru”.
Na sastanku italijanskog premijera Silvija Berluskonija i Mila Đukanovića, održanom pre dve nedelje, italijanski premijer je napravio omašku rekavši da će Milo Đukanović zasigurno posle sledećih izbora biti predsednik. Niko se i nije previše uzrujao zbog toga. Jer, dok se opozicija ne ujedini, izgleda da se izbori u Crnoj Gori svode na dilemu, kako je napisao jedan aforističar, da li će Milo Đukanović biti predsednik ili premijer.
Jelena Jorgačević
Erdogan podržava odluku Međunarodnog krivičnog suda za hapšenje Benjamina Netanjahua, Žozep Borelj takođe, dok Viktor Orban zove u goste izraelskog premijera i garantuje mu bezbednost
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
