KO JE KOME DOLIJAO: Policajci gledaju kako parlament gori
U toku nemira poginula je jedna žena, a govori se o smrti još jednog građanina. Brojni posmatrači, koji su se javljali uglavnom zapadnoevropskim medijima, izražavali su sumnju da policija nije ni pokušavala da spreči bes razularene mase, koja je nasela provokaciji. Istovremeno u provinciji priprećeno je radnicima pojedinih većih preduzeća da će biti otpušteni, ako se ne priključe provladinim demonstracijama
Predsednik Moldavije Vladimir Voronjin izjavio je za najveći španski dnevni list „El Pais“, da su masovni protesti zbog navodnog falsifikata izbora u njegovoj zemlji bili pokušaj državnog udara, koji su organizovali „rumunska tajna služba“ i devetoro građana Srbije, bivši članovi Otpora, koji su radili za Amerikance: „Imamo sve snimljeno i možemo da identifikujemo sve zveri koje su napadale policiju…“
Moldavski mediji su javili da su trojica Srba „pred hapšenjem“ i da su svojevremeno rušili Miloševića i organizovali prevrat u Ukrajini. Posle toga se u Beogradu za reč javio Danko Ćosić, direktor nevladine organizacije Prokoncept, koji je stvarno bio u Moldaviji, ali angažovan kao posmatrač od strane tamošnje organizacije Ladom, koja je nešto slično našem Cesidu. „Kad su izbili neredi, kao što obično biva, svi smo istrčali napolje da vidimo šta se dešava i neko me je uslikao“, izjavio je Ćosić za onlajn-vesti „Press“ u Beogradu. Rekao je da je osim njega u Moldaviji bio samo još jedan čovek iz Srbije.
Moldavija, mala država na jugoistočnom rubu Evrope, o kojoj se doskora van njenih granica malo čulo i razmišljalo, prošle nedelje iznenada je privukla pažnju. Masa ljudi, navodno ne naročito mnogobrojna, smatrala je da su parlamentarni izbori, održani 5. aprila, bili nekorektni, a njihov ishod falsifikovan; 7. aprila jurišali su na predsedničku palatu i parlament, koji su zapalili i na njegovom krovu istakli pored evropske i zastavu jedne susedne zemlje – Rumunije.
U toku tih nemira poginula je jedna žena, govori se o smrti još jednog građanina. Brojni posmatrači, koji su se javljali uglavnom zapadnoevropskim medijima, izražavali su sumnju da policija nije ni pokušavala da spreči bes razularene mase, koja je nasela provokaciji i tako se kompromitovala, a da je takođe i u provinciji priprećeno radnicima pojedinih većih preduzeća da će biti otpušteni, ako se ne priključe provladinim demonstracijama, kojima policija nije dozvoljavala da se tek tako i brzo raziđu. Šef opozicione partije Naša Moldava Serafin Urehean smatra da je revolt bio pogodan kao izgovor da se još više ograniče prava građana.
BESARABIJA: Neke su činjenice neosporne, njihovo tumačenje, međutim, i te kako. Kneževina Moldavija je 1812. godine postala deo carske Rusije, koja je u glavni grad Kišinjev pored velikog garnizona, kao prevodioca za francuski jezik u neku vrstu progonstva poslala i dvadesettrogodišnjeg, ali već slavnog pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina. On u svom dnevniku piše da je 4. maja 1821. ovde postao član masonske lože. Ta loža je, doduše, ubrzo zabranjena i raspuštena carskim dekretom. Puškin se nije dobro osećao u Moldaviji, u kojoj je proveo tri godine, pa je čak u jednoj pesmi uskliknuo:
Kišinjev, oh, mračni grade,
prokleti grade, Kišinjev,
jezik se ne zamara, ako te grdi.
Današnja Moldavija zauzima veći deo teritorije koja je istorijski bila poznata kao Besarabija. Samostalna republika je tek od 1991. godine. Ima 3.300.000 stanovnika, prostire se na 33.843 kvadratna kilometra, što znači da je nešto veća od trećine Srbije. Besarabija se 1917. proglasila Moldavskom Demokratskom Republikom u sastavu SSSR, međutim, 1918. pripala je Rumuniji, a ugovorom između Staljina i Hitlera 1940. opet je postala deo Sovjetskog Saveza. Za vreme Drugog svetskog rata vratila se Rumuniji, a posle rata zvala se Moldavska Socijalistička Sovjetska Republika do raspada SSSR. Stariji građani bez dužeg razmišljanja više i ne umeju da kažu koliko puta su promenili državljanstvo, čak i ako se nisu pomicali iz mesta rođenja.
Što se današnjeg stanovništva tiče, 64,5 odsto su Moldavci, obično se govori o „rumunskim Moldavcima“, oko 13 odsto Rusi i 13,8 odsto Ukrajinci. Zvanični jezik je moldavski, ali on se tako zove tek od 1989. godine. Lingvisti kažu da je književni jezik Moldavaca potpuno identičan rumunskom, a govorni jezik dijalektu kojim govore Rumuni na istoku svoje zemlje.
Dodatni problem te male zemlje sa bezbroj muka je da se njen istočni deo pod imenom Pridnjestrovlje samoproglasio kao nezavisna država, u koju se iz Moldavije ne može ući bez posebne vize i u kojoj Kišinjev nema ama baš nikakvu vlast. Iako je pripijena uz Ukrajinu, taj poseban fenomen državnosti održavaju ruske vojne jedinice, a i materijalno je tesno vezan za Moskvu.
Parlamentarni izbori u Moldaviji su se 5. aprila završili pobedom Komunističke partije, koja je i do tada bila na vlasti, a čiji je predsednik dosadašnji predsednik države Vladimir Voronjin, koji posle dva mandata od po četiri godine ne može više da se kandiduje. Predsednika bira parlament sa najmanje 61 glasom od 101 poslanika, ali KP ima samo 60 mandata, što znači da mora da pridobije bar još jednog opozicionog poslanika. Kažu da to neće biti neki veći problem.
Vladimir Voronjin (67) je moldavski Rumun, koji je prezime dobio od poočima. U bivšem SSSR dogurao je do čina general-majora. Protivio se „i suviše brzoj privatizaciji“ svoje zemlje, svojevremeno pažljivo nagovestio mogućnost njenog ulaska u savez sa Rusijom i Belorusijom, što je zasad, možda samo privremeno, zaboravljeno, obećavao je da će naći put pomirenja sa Pridnjestrovljem, odakle je rodom.
PALJENJE PARLAMENTA: Zvanični posmatrači, a takođe i lično Havijer Solana, priznali su valjanost izbora, ali ne i ljudi koji su protestovali tako žestoko da je u plamenu parlament iz koga su, kako neki posmatrači tvrde, ukradeni kompjuteri i dragocene slike, a prozori i nameštaj porazbijani. Sve je pomalo podsećalo na slike iz Beograda od 5. oktobra 2000. godine. Za razliku od Miloševića, Voronjinu je uspelo da krvavo razbije demonstracije. On tvrdi da sad želi da se posveti samo parlamentarnom radu. Verovatno će odrediti svog naslednika, jer ostaje predsednik vladajuće partije. U svakom slučaju, dao je nalog da se građanima „neprijateljske“ Rumunije ponovo uvede obavezna viza.
A ko su zapravo bili demonstranti? Direktor Evropskog instituta za političke studije Moldavije Viorel Cibotaru, koji je još 1999. godine bio zamenik ministra odbrane tek osnovane Republike Moldavije, što govori o njegovom političkom poreklu i stavu, tvrdi da demonstracije nisu organizovale opozicione političke partije, nego nevladine organizacije „Seti se Moldavije“ i „Hajd Park“, koje su svoje prijatelje pozivale na bunt putem SMS-ova i preko interneta. Bilo ih je, kaže on, tri do pet stotina.
Toj izjavi, doduše, može da se suprotstavi i vest da je u toku nemira povređeno najmanje dve stotine građana. Dve stotine do pet stotina, pitaju se analitičari, pa ko ih je izbrojao? Takođe je čudan broj od 193 uhapšena izgrednika, tj. ako je verovati podacima vlasti, više od trećine svih učesnika demonstracija.
RUMUNIJA JE KRIVA: Na pitanje austrijske novinarke Adelhajd Velfl da li se Rumunija zaista umešala u unutrašnje stvari Moldavije i organizovala demonstracije, Cibotaru je odgovorio: „Zvanično se držala korektno i nije učinila nijedan korak izvan politike bezbednosti NATO-a. Zbog toga se ne slažem u potpunosti sa Vornjinovim optužbama. Međutim, veliki je problem informisanosti. Ovde se može gledati sedam rumunskih televizijskih kanala, koji svi jednostrano ističu da je Moldavija sastavni deo Rumunije i kritikuju vrhovnog diplomatu EU Solanu što je priznao rezultat izbora. To je činjenica pred kojom ne mogu da se zatvore oči i uši.“
Zamenica predsednika omladinske organizacije najjače opozicione stranke, Liberalno-demokratske partije, Nigina Azizova izjavila je: „Nasilje je krenulo od jedne male, jasno prepoznatljive grupe mladih ili čak maloletnih osoba. Mi smo svojim članovima savetovali da se pošto-poto drže mirno, jer smo od samog početka pretpostavljali da su na sve strane poslate SMS poruke da bi se podstakli izgredi.“
Cibotaru, međutim, nije sasvim isključio ni učešće opozicije u protestu: „Već za vreme predizborne borbe opozicija je uvek nanovo govorila o svojoj sumnji da će Komunistička partija falsifikovati izbore, da vlast koristi medije i državni novac u svojoj propagandi i pokušava da pomoću policije zastraši svoje protivnike.“
Voronjin je, kako kaže, zamolio Ustavni sud da se ponovo prebroje glasovi, a ta visoka institucija se odazvala njegovom zahtevu i naredila da se to učini za devet dana. Opozicija, međutim, uopšte nije zadovoljna tom odlukom, nego nastavlja da zahteva nove izbore i da protestuje. Ubeđena je ili da će oni koji će brojati glasove nastaviti sa falsifikatima, ili zapravo potajno znaju da se većina građana nije izjasnila u njihovu korist.
Na pitanje šta opozicija može da učini ako Ustavni sud posle ponovnog prebrojavanja glasova potvrdi rezultate, Cibotaru odgovara: „Može da to ignoriše, ali više neće imati legalnu bazu za svoj protest.“
Ruski ministar spoljnih poslova Lavrov je na svoj delikatan način zasada samo izrazio zabrinutost. Nikoga nije optuživao nizašta, ali je stavio do znanja da Rusija, naravno, nije nezainteresovana za razvoj situacije u svojoj neposrednoj blizini.
OSETLJIV REGION: U okruženju, široke narodne mase su spontano srušile staru vladu u Ukrajini i izabrale Viktora Juščenka za predsednika. Isto to su spontano uradile i široke narodne mase u Gruziji i izabrale Mihaila Sakašvilija. Sada i u jednoj i drugoj zemlji „spontano“ ruše svoje predsednike. Mnogi su skloni da posumnjaju u spontanost „narodnih ustanaka“, baš bez ikakvog američkog, odnosno ruskog uticaja. Dokaza za mešanje velikih sila zasada nema, ali pitanja se nameću. Rumunija je članica i NATO-a i EU. Ako bi se prihvatilo da je Moldavija zapravo deo Rumunije, da su Moldavci Rumuni i da je njihov moldavski jezik zapravo rumunski jezik, bilo bi logično da cela ta zemlja pripadne zapadnom bloku, što Moskva sigurno ne bi mogla da otrpi. Solana to očigledno zna i zbog toga poziva na smirivanje situacije. Barem zasada.
Radi se o osetljivom regionu. Sve je blizu, i Abhazija i Osetija, koje su otpale od Gruzije, pošto je progovorilo oružje, i Čečenija, u kojoj je mir nametnut silom. Još je veća opasnost u budućnosti što ugovor na osnovu koga se ruska Crnomorska flota nalazi na Krimu, koji je danas Ukrajina, ističe 2017. godine. Krim je dugo bio važan deo Rusije, i tek je Ukrajinac Hruščov, pošto je stao na čelo SSSR, to strateški važno poluostrvo sa slavnom ratnom lukom, Sevastopoljem poklonio Ukrajini. Ne znamo ko će 2017. godine vladati Ukrajinom, ali Rusijom po svoj prilici još uvek ili ponovo Putin. Da li iko može da zamisli da će zastave na jarbolima ruskih ratnih brodova tada nestati iz Sevastopolja?
Prošle nedelje u dve bivše sovjetske republike, u Moldaviji i Gruziji, odigrali su se masovni mitinzi u kojima je tražena ostavka vladajuće garniture. U Moldaviji protesti, sukobi sa policijom i paljenje parlamenta izbili su nakon parlamentarnih izbora na kojima su pobedili komunisti, a u Gruziji opozicija traži ostavku aktuelnog predsednika Mihaila Sakašvilija. Atmosfera je izgledala kao za vreme civilnih ustanaka u takozvanim izbornim revolucijama, ili kako ih na prostoru bivšeg SSSR nazivaju šarenim revolucijama, u kojima su početkom ovog veka u bivšim socijalističkim državama smenjeni nedemokratski režimi u Srbiji, Gruziji, Ukrajini i Kirgiziji.
U Tbilisiju opozicija optužuje Sakašvilija da je „izgubio“ dvadeset odsto gruzijske teritorije i za prošlogodišnji nepotreban rat u Abhaziji i Južnoj Osetiji, kao i autoritarno vođenje države. Protesti traju od sredine prošle nedelje, kada su bili i najmasovniji i u kojima je učestvovalo oko 60.000 demonstranata. Za razliku od Moldavije, u Gruziji opozicija protestuje mirno. Predsednik Mihail Sakašvili rekao je da je spreman na dijalog s opozicijom, ali da neće podnositi ostavku. Sakašvili je optužio opoziciju da njihove proteste finansiraju ruski oligarsi.
Analitičari se spore oko toga kako definisati zbivanja vezana za smenu nedemokratskih režima na prostoru bivših socijalističkih republika, tj. „izborne revolucije“, poput „petooktobraske revolucije“ u Srbiji 2000, „revolucije ruža“ u Gruziji 2003, „narandžaste revolucije“ u Ukrajini 2004. i „revolucije lala“ u Kirgiziji 2005. godine. Jedan deo analitičara smatra da je reč o državnim prevratima finansiranim i koordinisanim od strane Zapada, a posebno Sjedinjenih Američkih Država, dok drugi (pretežno zapadni) analitičari smatraju da je civilni ustanak nakon falsifikovanih izbora i nenasilna odbrana volje građana demokratsko pravo u borbi protiv nedemokratskih režima.
Prihvatajući zapadnu teoriju, možemo oceniti da se demonstracije u Moldaviji i Gruziji ne mogu smatrati delom „izbornih revolucija“. Pre svega zato što su u Moldaviji međunarodni posmatrači OEBS-a ocenili izbore kao fer i demokratske, dok u Gruziji protesti nisu čak ni povezani sa izborima, tako da tu možemo govoriti samo o nekoj drugoj vrsti masovnih inicijativa. Takođe, kada je reč o demokratiji, prema godišnjim ocenama Fridom hausa, Moldavija i Gruzija se smatraju „delimično slobodnim“ državama, koje danas imaju daleko bolju ocenu od hibridnih nedemokratskih režima Miloševića, Ševarnadzea, Kučme i Akajeva smenjenih u „izbornim revolucijama“.
Međutim, u Moldaviji je paradoksalno da je ona jedna od nekolicine postsovjetskih republika gde se smena vlasti odigrala na miran način i jedinstvena po tome da su komunisti došli na vlast i promovišu integraciju države u Evropsku uniju. S druge strane, Gruzija je bila prva postsovjetska država u kojoj se odigrala „izborna revolucija“, u kojoj je smenjen promoskovski nedemokratski režim Ševarnadzea, koji je falsifikovao izbore i vršio pritisak na opoziciju, a na njegovo mesto je izabran Mihail Sakašvili, koji je promovisao evroatlantske integracije i demokratizaciju države. Značajan broj političkih saradnika Sakašvilija prešao je u opoziciju. Pre dve godine za vreme protesta opozicije gruzijski predsednik je uveo vanredno stanje.
Zapad, predvođen „tvrdom rukom“ američkih republikanaca, nije bio dosledan u poštovanju demokratskih principa kada je bilo reči o kritici falsifikovanja izbora ili nepoštovanju demokratije u Azerbejdžanu i Kazahstanu 2005. godine, navodno zbog toga što su te države važne za zapadne geopolitičke i energetske interese. Stvoreni su dvostruki standardi, poremećen je krhki princip nenasilnih „izbornih revolucija“, a hibridni režimi su opstali i prete da, pod okolnostima globalne političke i ekonomske krize, prerastu u novi oblik autoritarizma. Sudeći po prethodnim godinama, na prostoru bivšeg SSSR protesti će i dalje biti popularno sredstvo političke borbe, jedino je pitanje da li će se „ugristi za jezik“ analitičari koji smatraju da su „izborne revolucije“ legalna borba za demokratiju ili će njihovi kritičari, analitičari i novinari i dalje mahati prstom ponavljajući frazu o opasnostima od nasilnih državnih udara i rušenja demokratije.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
