Romantični profil Ane Čepmen

Nikoga više i ne zanima kakve je tajne uopšte moglo da otkrije 11 osumnjičenih, ali ne i optuženih, za špijunažu u korist Rusije, jer u fokusu medijske pažnje je ona – crvenokosa i zelenooka Ana Čepmen, rođena Kušenko, koju u medijima već zovu „femme fatale, špijunskog skandala“, Mata Hari, „devojka Džemsa Bonda u realnom životu“.

Džon Palačio, osnivač And Now Media, koji je snimao jedan promotivni intervju s Anom, kaže kako je ona dopadljiva, privlačna, krasnorečiva, da ume i sa muškarcima i sa ženama, nekom se nasmeje, nekom namigne…

Njene slike s Fejsbuka preplavile su svetske medije i preko noći stvorile novu zvezdu – nešto suprotno od onog antisovjetskog vica iz pedesetih: „Kako uvek otkriju našeg špijuna među animir damama, kad šaljemo kadrove proverene u revoluciji 1917!?“

Jedan agent FBI-ja je otkrio da se Ana od januara do juna 2010. najmanje 10 puta nalazila u neposrednoj blizini čoveka („ruskog državnog službenika N 1“) koji je više puta primećen kako ulazi u zgradu misije Ruske Federacije pri OUN-u na Menhetnu… Agent je 20. januara 2010, praveći video-zapis, uočio da je Čepmenova sedela za stočićem pored prozora jednog kafea (Starbucks coffee shop, na uglu 47. ulice i 8. avenije) i imala pri sebi torbu.

Kroz 10 minuta, agent vidi kako pored kafea prolazi jedan miniven. Za volanom „ruski službenik N 1“. Instrumenti upotrebljeni u operaciji registrovali su da je između kompjutera Ane Čepmen i kompjutera koji se nalazio u minivenu uspostavljena lokalna bežična veza…

Agent je zatim 17. marta 2010. napravio video-snimak Ane Čepmen u knjižari koja se nalazi između ulica Grinič i Voren na Menhetnu. U tom trenutku na drugoj strani ulice opet se nalazio „ruski državni službenik N 1“ koji je u rukama nosio portfelj. Kroz tri minuta zabeleženo je da je kompjuter Ane Čepmen uspostavio vezu s drugim kompjuterom… Kako piše rusko-američki list „Komersant“, tužilac nije naveo ništa o tome da li je između noutbuka Čepmenove i noutbuka „predstavnika ruske vlade N 1“ preneta neka tajna i da li ju je FBI presreo.

ROMAN IZ KONZULATA: Ozvučeni FBI agent se 26. juna 2010. u 16.30 Ani predstavio kao Rus: „Zovem se Roman, radim u konzulatu!“ Dao je Ani falsifikovani pasoš i rekao joj da sutradan treba da ga uruči „našem čoveku“, koji za razliku od nje ne živi pod svojim imenom. Neznancu treba da se predstavi rečima:: „Izvinite, da li smo se sreli u Kaliforniji prošlog leta?“ A ovaj je trebalo da joj odgovori: „Ne, hvala, to je bilo u Hemptonsu.“ Rekla je da pristaje. U raznim listovima mesta u tim rečenicama za prepoznavanje su različita. Pariz, Bangkok, Peking, Harbin… itd. Njus magazin „Tajm“ piše da takav dijalog među špijunima čak ni Holivud ne bi prihvatio kao kredibilan. U njima ruski špijuni govore kao što bi valjda prosečan gledalac TV serija očekivao.

Međutim, oko 18 časova, jedan sat posle tog susreta, agenti FBI-ja su uočili da je Ana Čepmen ušla u prodavnicu Verizodn (mobilne veze) u Bruklinu, da je izašavši iz nje u kontejner bacila paket s logotipom Verizodn, a da je u njemu bio račun za kupovinu telefona „motorola“ na ime Irine Kucov, a kao adresa, ili poruka, navedeno je 99 Fake Street (Lažna ulica 99).

Po izveštajima agencije AP FBI zna da je Ana tim telefonom razgovarala sa svojim ocem Vasilijem Kušenkom, diplomatom i starim KGB-ovcem, koji joj je savetovao šta da radi. Otišla je zatim u njujoršku policiju, predala im pasoš i rekla da je neko primorava da ga uruči nepoznatom čoveku. Federalci su je odmah posle toga uhapsili i krenuli u raciju.

ANĐEO IZ ENGLESKE I KGB OTAC: Ko je ta delovaja razvedenaja dama koja je postala ličnost nedelje u svim medijima?

Njena biografija je sociološki zanimljivija od klišeizirane špijunske priče.

Ana Kušenko je rođena u Volgogradu, tada još Staljingradu. Njena majka Irena je bila nastavnica matematike, a otac Vasilij diplomata. Kad je imala 13 godina, njen otac je dobio mesto u ruskoj ambasadi u Keniji, a ona je ostala kod kuće u Staljingradu sa svojom bakom. Izgleda da je Ana u detinjstvu patila od skolioze, zakrivljenja kičme.

Zbog toga nije mogla da upiše školu za kreativne umetnosti u Volgogradu, gde je kratko studirala 1996. i 1997, i gde je dobila nagradu za neki studentski projekat o sovjetskom jedinstvu. Posle je studirala na moskovskom univerzitetu za prijateljstvo među narodima „Patris Lumumba“, gde je diplomirala 2004.

U leto 2001, za vreme ferija, kao i mnoga deca imućnih Rusa, otišla je na putovanje. London je bio prvi na njenoj top-listi.

Jedne noći u Doklandu, tokom urnebesne žurke, tada devetnaestogodišnja Ruskinja Ana uhvatila je pogled dvadesetjednogodišnjeg Aleksa Čepmena iz Berkšira, koji je radio za neki studio otkad je bio napustio školski internat. Skupio je hrabrost i rekao da je ona najveličanstvenija devojka koju je sreo u čitavom svom životu. Ona se okrenula, pogledala ga i uzvratila: „Bože moj, i vi ste…“

Razgovarali su celu noć, ali Ana je morala za dva dana da se vrati u Moskvu. Uraganska romansa. Aleks se vraća na posao, ali ne prestaje da misli na djevočku. Jednog dana, ona ga obraduje pozivom sa stanice Viktorija. Došla iz Moskve. I ona oseća isto. Dovodi je u stan i satima samo pričaju. Kad je sutradan trebalo da pođe kući, bilo je mnogo suza, kako to i biva u ljubavi s Ruskinjama.

Aleks ne može bez nje i putuje u Moskvu da je vidi. Venčali su se u martu 2002. ne obavestivši roditelje. Nisu imali para ni za venčano prstenje. On je unajmio večernje odelo koje mu je bilo preveliko („jer nije bilo Rusa tako mršavog kao ja“), a ona je obukla istu belu haljinu koju je nosila kada su se prvi put sreli u Londonu.

Njenoj majci Irini Aleks je bio drag, a na nekom pogrebu u Volgogradu pred familijom je čak rekla da je on anđeo poslat iz Engleske.

Ali otac, strašni Vasilij Kušenko, koji nikom nije verovao, nikako nije prihvatao uglađenog Engleščića. U opisu koji u „Dejli mejlu“ nosi logičan naslov „Špijunka koja me je volela“ Aleks priča kako ga je Vasilij pitao zašto je izabrao rusku mladu i kakav posao ima u Rusiji. „Nisam imao nijedan.“ Pokušao je da bude honorarni učitelj engleskog jezika. Posao mu je našla preduzimljiva Ana, pošto ga je odvela u neku opskurnu zgradu u Moskvi gde su okačili ceduljicu s brojem telefona.

Vasilij Kušenko je 2002. ipak platio mladencima put na medeni mesec u Egipat i Zimbabve, gde je u to vreme bio diplomata.

Aleks sada priča „Dejli telegrafu“ da mu je Ana pričala da je njen otac bio visoko rangiran u KGB-u. Svog zeta nikada nije upoznao ni sa jednim Rusom, a uvek je bio okružen nekim ljudima. Putovao je lendroverom sa zatamnjenim staklima, praćen sa dva automobila, jednim ispred, drugim iza. Kako to i ide po generacijskim pravilima, Ana je tada bila u pobuni protiv oca. Tada.

Nešto kasnije te godine mladi gospodin i mlada gospođa Čepmen iznajmljuju mali stan u Stok Njuingtonu i osnivaju neku vrstu dobrotvornog društva pod nazivom Južna unija, preko koga su emigranti iz Zimbabvea mogli da šalju pare kući po povoljnijem kursu. Osnivanje je finansirao neki južnoafrički prijatelj gospodina Kušenka. Jedna fotografija pokazuje Ruskinju Anu za božićnom trpezom u svojoj novoj engleskoj porodici. U pozadini je neka baba kojoj se vidi jedan zub.

Sledeće dve godine Ana je često putovala na relaciji London–Moskva, da bi diplomirala ekonomiju, posle čega nalazi nekoliko solidno plaćenih poslova u Londonu.

Aleks Čepmen, sada tridesetogodišnji psiholog, opisuje svoju bivšu ženu kao ekstremno strasnu, brižnu i zaljubljenu osobu, sa IQ 162, sposobnu da to pokaže izvodeći čaroliju s nekoliko stvari odjednom.

AMERIKA ZOVE: Pokazivala je i talenat za preterivanje.

Prvo se zaposlila kao privremena sekretarica NetJets Europe, a od maja do jula 2004. kao izvršni pomoćnik za prodaju. Kasnije je u svom CV-ju tvrdila da je provela skoro godinu dana prodajući privatne avione ruskim klijentima. U jednom intervjuu je rekla da je blisko sarađivala s Vorenom Bafetom, vlasnikom NetJetsa, ali zaposleni u toj firmi kažu da je to malo verovatno.

Posle toga, 2004. i početkom 2005, ona je šest meseci radila u odeljenju za mali biznis u banci Barclays, a onda se preselila u Navigator Asset Management, neki hedž fond za koji britanska štampa nije sigurna da uopšte postoji.

U to vreme Ana je okrenula leđa svom bezbrižnom boemskom stilu i brzo postala opsednuta novcem – i preseljenjem u Ameriku. Aleks kaže da je srela nekog bogatog Amerikanca koji ju je odveo u SAD, a kad se vratila rekla je da voli tu zemlju, mada je ranije Aleksu govorila da ne voli Amerikance. Posle kratkog boravka u Rusiji najavila je da će okušati sreću u Njujorku. Njen brak sa Čepmenom se raspada zato što ona, po Aleksovim rečima, postaje tajnovita i često odlazi na sastanke sa svojim ruskim prijateljima.

Od nekoga ko nikada nije bio „materijalista“ ona se pretvara u nekoga kome je dostupno mnogo novca i ko se hvali susretima sa veoma uticajnim ljudima. Postala je „arogantna i nepodnošljiva“. Razveli su se 2006. Ana je kasnije retko pominjala svog bivšeg supruga.

Novinari su našli njene fotografije na socijalnoj mreži Fejsbuk, odnosno na ruskoj mreži „Odnoklasniki“, što znači ispisnici, školski drugovi. Ne izgleda loše, ali opisi prevazilaze njen izgled. Slike iz Moskve pred crkvom Vasilija Blaženog, iz Londona. Britanski listovi sada pišu da je ona posle razvoda živela na skupoj adresi u Saut Kensingtonu, gde se kuće prodaju po ceni između četiri i sedam miliona funti.

ČIZME OD SEDAM MILJA: Na jednoj fotografiji Ana sedi pored prozora u crvenoj haljini, s noćnim svetlima Menhetna pod njenim nogama. Po dolasku u Njujork tako je hvalila tamošnje mogućnosti da „Njujork post“ na priču o njoj stavlja naslov: „Špijunka koja je volela Ameriku!“ Kako piše „Njujork post“, Ana Čepmen voli putovanja i modnu odeću, čest je posetilac svetskih događanja. Jedan naslov u ruskim novinama je opisuje naslovom „Ruska pijanistkinja voli haljine i ples“. Bacila se na parti-scenu, kupovala kod Prade i Gučija, išla u „flashy“ klubove i – sakupljala bogate, mnogo starije Ruse.

Prema njujorškom „Postu“, ona je posle susreta u jednom noćnom klubu na Menhetnu bila u romantičnoj vezi sa šezdesetogodišnjim milijarderom iz Nju Džersija Majklom Bitanom, vlasnikom ekskluzivnog kluba „201“ i restorana „Solaja“. Modelsice u klubovima kao što su Tenjune i Pink Elephant pričale su novinarima da su po onome kako se Ana ponašala mislile da je ona milionerka.

Ta razvedena poslovna dama upravljala je nekim internet biznisom u sferi nekretnina, koji navodno vredi dva miliona dolara. U stvarnosti, njen Property Finder Ltd stalno je bio na gubitku, tako bar svedoči njen bivši muž Čepmen. Iznenada prošlog leta zaposlila je u toj firmi 50 ljudi. Odnekud su stigle pare.

Jedan list je našao Skota Bjučampa koga je Ana Čepmen intervjuisala za posao, a koji je izjavio da je realnost ispod fasade Ane Čepmen sumornija nego što mediji mogu da zamisle: intervju je bio dosadan, nije bilo razmene keša, nijednom nije upotrebila kratkotalasni radio odašiljač, nije pitao da li je ona Bondova devojka. Kad je rekao svojoj ženi da ga je intervjuisala Ana Čepmen, njen prvi odgovor je bio: „Nisi mi rekao da je – bomba!“

Andrej Spiridonov, predsednik prezidijuma Asocijacije mladih preduzetnika Rusije, izjavljuje za rusko-američki „Komersant“ da je Ana Čepmen druželjubiva i komunikativna. Kaže da je u toj asocijaciji žensko krilo neveliko, ali da je Ana „odradila“ više kontakata nego mnogi muški preduzetnici, a tamo događaji ne prolaze bez učešća visokih gostiju. Nikada poslu nije prilazila formalno, uvek s inicijativom. Nije je video nekoliko meseci – „propala kuda to“.

Jevgenija Skrinik iz moskovskog CEO RetailMedia, kaže da Anu poznaje od 2007, kada je planirala da pokrene projekt Domdot.ru, i kada su joj bile neophodne analitika u sferi nekretnina i pomoć za pokretanje projekta. Posle su se sretale na konferencijama, a nekoliko puta nalazile su se u istom društvu. U principu, ona je adekvatna i umna djevuška. Rekla bi takođe – i promišljena. Više sluša nego što govori. Istina, informacije koje je o sebi otkrivala uvek su bile protivrečne: te ona je iz Pitera, te iz Volgograda, te iz Londona. Te radila u banci u Londonu, te u banci u Rusiji. Te zaradila novac za projekt sama, te papa dal.

Američki tužilac se suprotstavlja zahtevu da bude puštena uz kauciju i opisuje je kao ženu koja „praktikuje obmane“, kao prevarantkinju. Majka Irina kaže da je njena ćerka nevina i da je samo htela da pomogne ljudima. Očito još uvek zaljubljen, njen bivši muž Aleks Čepmen kaže da ga njeno hapšenje nije mnogo iznenadilo – razgovarao je sa svojom bivšom suprugom četiri nedelje pre njenog hapšenja, ali ona je „izgledala odsutna“: „Mislio sam da je poznajem, ali ona je krenula tim putem i ne verujem da je bila svesna da je vodi u propast. U srcu verujem da je postojao neki uticaj na nju…“ Boji se da je njegova bivša žena ucenjena u Moskvi. Kaže da je njen otac kontrolisao sve u njenom životu i da on oseća da nema toga što ona ne bi učinila za svog tatu.

FBI veruje da je ona poslata u Ameriku da se pridruži ruskom špijunskom krugu i da se infiltrira u političke krugove.

Njujorški „Dejli njus“ se ironično pita kakve se tajne mogu otkriti preko file minjona na njujorškim večerama. Tokom dobrotvorne večere (fund–raising dinner) u hotelu Njujork Hilton, po ironičnom „Njujork postu“, ona je mogla da „pikira“ na Luisa Čeneverta, predsednika korporacije United Technologies, koja pravi sve, od avionskih motora do helikoptera, a mogla je da dokuči i trgovinske tajne od Stefena Ruzova, njujorške korporacije Rachel Roy, važnog čoveka na toj večeri. Džin O’Ši, direktorka fondacije koja je organizovala tu večeru sa 1200 zvanica, seća se „upadljive crvenokose“, („vrlo lepo obučena“) devojke, koju je tokom događaja predstavila i Stefenu Ruzovu, koji je, pak, bio zatečen kad su ga o tome pitali, da bi sve brzo prebacio na šalu: „Dobili smo jednu lepu devojku. Nadam se da će doći još špijuna.“ Kaže da je ta njihova večera bila veoma uspešna.

Teško da se takva „obrada terena“ može nazvati špijunažom i da je jednostrana. Tokom prošle godine u Rusiji su otvorena preduzeća velikih američkih investitora – Alcoa, Kimberly Clark, John Deere i Pepsi–Cola. Samo u Moskovskoj oblasti investicije prelaze dve milijarde dolara. Boing i Rostehnologija su se dogovorili o kupovini 50 novih boinga-737. Cisco Systems će investirati više od milijardu dolara u inovacione projekte u Rusiji.

Gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg je naložio svom osoblju da za svaki slučaj čekira sve fotografije s te večere – i da, s olakšanjem, utvrdi da se putanje gradonačelnika i crvenokose Ruskinje u čizmama do iznad kolena te večeri ipak nisu ukrstile.

RAZGULJALAS: Na vest o hapšenju u Americi Rusi su ostali uzdržani. Ruski premijer Vladimir Putin, koji se razume u špijunažu, je, kao u šali, pitao Bila Klintona tokom njegove posete Moskvi: „Tamo kod vas policija se rastrčala… (razguljalas), love ljude?“ Predsednik Medvedev je posle izjavio da Moskva ne namerava da simetrično uzvrati, to jest da po običaju zauzvrat uhapsi i protera 50 Amerikanaca iz Moskve. Ministar spoljnih poslova Lavrov kaže kako se nada da afera neće pogoršati rusko-američke odnose, a ista izjava dolazi i s američke strane.

Koga može uzbuditi hapšenje grupe „spavača“ pod fasadom dilera umetnina, prodavaca knjiga, malih biznismena koji će kad treba dati sigurnu kuću, razmeniti malo novca, preneti poruku, a da niko na njih ne obraća pažnju? Od njih je izgleda traženo ono što se može naći na internetu, uz prepirke o tome da li je kuća u zelenom predgrađu koja se vodi na njihovo ime državna, i uz informacije da će „Deda Mraz doći u maju“. Žive pod lažnim imenima, a čuvaju negative iz detinjstva na čijim obodima se vidi ruski natpis TAKMA, pišu nevidljivim mastilom, komuniciraju Morzeovom azbukom, razmenjuju torbe u prolazu, zakopavaju novac u bašti, na stolu ostavljaju papir na kome piše „alt“ „control“ „e“ i 27 slova koja kad se ukucaju pokreću program i omogućuju pristup zaštićenom disku, itd.

Izgleda da to Amerikance podseća na film iz 1985. Špijuni kao mi, komedije čiji je moto „Sa špijunima kao što smo mi, neprijatelji nam nisu potrebni“.

Tabloidizirana priča o Ani Čepmen, „fufici iz Moskve“, učinila je slučaj bar medijski malo atraktivnijim. Međutim, „Komersant“ piše da se na internetu već pojavila akcija „Sloboda za Anu Čepmen“, a i da tabloidizacija njenog slučaja predstavlja napad na ruske internet preduzetnike. FBI je, kako piše taj list, primorao profesora Nurijela Rubinija da izbriše Anu Čepmen s liste prijatelja na Fejsbuku. Podsetili su ga da je on bivši ekonomski savetnik Bele kuće koji je predskazao sadašnju ekonomsku krizu, i da je blizak administraciji SAD, a to znači da se „špijunka Čepmen“ već približila američkom establišmentu. Rubini je pri tom saopštio da Anu Čepmen ne poznaje i da je samo „automatski odgovorio“ na njen predlog o prijateljstvu na Fejsbuku. Ne veruju mu, kažu da ju je možda upoznao u nekom od njujorških noćnih klubova…

Mnogo toga je u toj aferi neuverljivo kao mala seoska priredba, uključujući i to zašto je baš u trenutku boravka Medvedeva u Americi i njegovih dogovora uz hamburger sa Obamom uhapšena grupa ruskih „spavača“ za koje nije sigurno da li su uopšte znali neke američke tajne.

Među mnogobrojnim teorijama o tome, čini se da je najuverljivija ona po kojoj je Ana Čepmen zapravo ubrzala pokretanje racije, jer se neko u FBI-ju uplašio da je „provaljeno“ praćenje ruskih špijuna koje je trajalo deset godina, a FBI-ju inače prigovaraju da malo radi na terenu. Jedan od osumnjičenih nestaje na Kipru gde je pušten na uslovnu slobodu, ali se nije prijavio policiji u zakazano vreme, pa ga traže svuda, čak i među kiparskim Turcima.

Tajni agenti FBI-ja su pratili tu rusku grupu sredovečnih „spavača“ po američkim predgrađima još od 14. januara 2000, kada je u javnom parku u nekoj južnoameričkoj zemlji snimljena Viki Pelaez kako od nekoga prima neku vrećicu i onda telefonira drugom osumnjičenom da je sve prošlo dobro. Ne optužuju ih za špijunažu, nego za konspiraciju, pranje novca i za to što se nisu registrovali kao strani agenti. Piter Ernest, veteran CIA koji radi kao direktor vašingtonskog Međunarodnog muzeja špijunaže (International Spy Museum), izjavljuje da je to kao juriti mafiju zbog utaje poreza.

ISTORIJA: Slučaj nikako nije ispao tako dramatičan, kao slučaj Etel i Džulijusa Rozenberga koji su 1950. optuženi, a 19. juna 1953. pogubljeni u Sing Singu zbog odavanja nuklearnih tajni SSSR-u. Nije ni takva vododelnica kao što je bio slučaj Gušenko koji je dao krila makartizmu u Americi, a koji je počeo petog septembra 1945. kada je 26-godišnji stenograf sovjetske ambasade u Otavi Igor Gušenko otkrio kanadskim rendžerima da su u Kanadu i SAD infiltrirane hiljade ruskih agenata „spavača“. Nije ni tako spektakularan kao slučaj Rudolfa Abela (Vilijama Genrikoviča Fišera), koji je operisao od 1947. do 1957. i pao zato što je greškom dao novčić sa šifrom nekom prodavcu novina, pa zamenjen 1962. za oborenog pilota U2 Garija Pauersa, zbog koga je Hruščov prekinuo posetu Americi. Ne liči ni na slučaj Kima Filbija, dvostrukog agenta koji je uspeo da pobegne u Moskvu, gde je umro 1988, niti na slučaj Oldriča Ejmsa, agenta CIA koji je prodao tajne KGB-u za 4,6 miliona dolara.

Možda su u pravu oni koji u svemu tome vide unutrašnji pritisak na Baraka Obamu, koji je o obaveštajnoj kooperaciji razgovarao s Medvedevom, ali izgleda da je više razveselio nego razjario publiku. Jedan komentar uz sliku crvenokose Ane je glasio: „Špijuniraj me celu noć.“ S ruske strane se pokazuje razumevanje za Obamin položaj: ne može se znati da li je u trenutku kada je razgovarao s Medvedevom znao ili nije znao za predstojeće hapšenje, a za njega je gore ako nije znao, citira nedeljnik „Vremja“ anonimnog sagovornika iz Kremlja.

Šta je to proizašlo poslednje godine u rusko-američkim odnosima što je „holivudizovalo“ ovaj slučaj? Obama i Medvedev su se dogovorili o tranzitu američkih vojnika i vojnih tereta u Avganistan preko vazdušnog prostora Rusije. Rusija se saglasila s rezolucijom SB OUN-a – o Iranu i Severnoj Koreji.

U intervjuu povodom 4. jula „Izvestija“ pita američkog ambasadora u Moskvi Džona Bajerlija i za špijunski skandal. Bajerli kaže da se to pitanje odnosi na obaveštajne i pravosudne oblasti o kojima on ne može davati komentar – reći će samo jedno – kako se njemu čini, ti događaji se ne moraju odraziti na poboljšanje klime rusko-američkih odnosa.

List u tom kontekstu postavlja jedno za Amerikance aktuelnije pitanje: da li će američki vojnici učestvovati u likvidaciji plantaža maka na teritoriji Avganistana? A ovaj odgovara kako shvata da je to bolno pitanje – za Rusiju. Kaže da SAD podržavaju uništenje polja maka, ali ne bezlično, iz aviona, jer se nažalost pokazalo da to ne daje rezultate, pošto se izvoz opijuma i heroina iz Avganistana uvećava. Deluju na više frontova, uništavaju polja maka, uništavaju laboratorije, hapse narko-dilere. Kaže da se to dešava uz učešće Rusije, koja s Amerikancima deli važne obaveštajne informacije.