Znate onaj vic: kako izbaciti 40 pijanih Kanađana iz bazena? Pa, priđete bazenu i kažete: momci, izađite, molim vas.
Za Kanađane važi da su pristojan svet koji živi u jednoj od najbolje uređenih država sveta, pa i nemaju, veruje se, prejake razloge za nervozu i galamu. Njih četrdeset i nešto miliona živi u svojoj ogromnoj zemlji, ne prave probleme ni drugima ni sebi, ali su kroz istoriju ipak pokazali da mogu da odigraju tvrdo kad treba. U Prvom svetskom ratu 600.000 Kanađana učestvovalo je u bitkama na tlu Evrope (u krvavoj bici na Somi, recimo), dok su se u Drugom svetskom, u okviru britanske vojske, žestoko borili i na kopnu i na moru. Kanada je, uz to, jedna od osnivačica Ujedinjenih nacija. Sve doskora živeli su u dobrosusedskim odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, a tek se u nekoliko književno-filmskih distopija razrađivao scenario u kojem su Amerika i Kanada u ratu (roman Svedočanstva kanadske spisateljice Margaret Atvud, na primer). A onda se, takoreći niotkuda, ukazao izvesni Donald Tramp, čovek neozbiljan i ne previše pametan (što ne znači i bezopasan, naprotiv), te je počeo svako malo, onako šeretski, da dobacuje Kanađanima kako bi mogli da postanu 51. američka država (osim ako to, u međuvremenu, ne postanu Island, Grenland, Venecuela ili ko već). Kanađanima, međutim, očigledno ništa nije bilo smešno, a nije im se svidelo ni to što se Džastin Trudo, bivši premijer, dosta loše snašao u novonastaloj situaciji, pa ga je zamenio mirni bankar Mark Karni.
Nešto manje od godinu dana pošto je postao premijer, Karni se ukazao u švajcarskom Davosu među ostalim visokim zvanicama. Kada je izašao za govornicu, teško da je od tog vitkog i sedokosog šezdesetogodišnjaka iko očekivao bilo šta spektakularno. Uredno začešljan na po malo starinski način, blago olabavljene kravate, bez papira ispred sebe, mirno je ovaj Kanađanin započeo svoj govor. I, lagano, počelo je da se događa čudo. Sa svakom narednom rečenicom kupovao je ovaj “obični” čovek pažnju i to ne samo briljantnom, odlučnom i hrabrom sadržinom kojom je, čisto i jasno, odbijao svaku Trampovu ucenu, već i načinom na koji je govorio. Zapravo, bilo je to remek-delo govorništva kakvo se, uprkos sjajnim govornicima poput, recimo, bivšeg američkog predsednika Baraka Obame, retko viđa. Odjednom smo Marka Karnija, onako mirnog, dok izgovara čiste i dovršene rečenice kao da ih čita (a nije ih čitao) i pogledom prelazi po prisutnima (kao da je sve prisutne gledao u oči), mogli da zamislimo pred atinskim Areopagom, na atinskom trgu, ili u rimskom Senatu.
Veliki sofista Gorgija je, kažu legende, uspevao svojim govorima da začara slušaoce, ili da utiša gomilu na trgu (pa se posle pojavio ljubomorni Sokrat, koji ga je olajavao gde god je i kad god je stigao), kao što je to umeo i veliki republikanac Ciceron (dok ga Oktavijan Avgust nije ućutkao tako što mu je odsekao glavu). Na isti je način staloženi Kanađanin osvajao slušaoce u sali u Davosu, kao i milione onih koji su ga slušali i gledali na televizijama i svojim kompjuterima. Jer da bi se za govornicom držalo onako kako se držao Karni – nijednom nije zamahnuo rukom, niti mu je amplituda glasa otišla iznad ili ispod mere koju je sam postavio, nijednom nije zamucnuo ili napravio neprirodnu pauzu – da bi se bilo tako ubedljivim kakvim je bio Karni, mora se verovati u to što se izgovara i mora se biti dobro pripremljen.
A priča kaže da je Karni govor pripremao u avionu, u šta ne treba sumnjati, dug je let od Kanade do Evrope, ali ni priprema ne bi bila dovoljna da osnovne ideje Karni nije već nosio u sebi i to dobro uzemljene i učvršćene. Taj čovek, naprosto, veruje u to što govori. (Uostalom, pogledajmo samo ono “svakosatno klepetalo”, kako je to kazao Božo Koprivica, u ulozi predsednika svih građana Srbije: taj ne veruje ni u to kad izgovori svoje ime i prezime, o nekakvim idejama – kojih i nema – da i ne govorimo.) Potpuno koncentrisan Karni, ni telom ni očima za tih dvadesetak minuta nije pokazivao grč kakav koncentracija ponekad izazove. I to je odlika velikih retora: sve izgleda prirodno i lako. Uostalom, kao što su kod velikih pisaca dijalozi neusiljeni i čisti, jedino što zaboravljamo da iza svega toga stoje hiljade ispisanih i bačenih stranica i ko zna koliko sati provedenih nad papirom.
Zasjao je Mark Karni u ovom sumračnom i turobnom svetu baš u trenutku kada je nužno rasterivati teški, tmasti mrak.
