Istorijska paralela koja se američkom predsedniku toliko svidela zapravo je neosnovana, jer, za razliku od "sila osovine", između Irana, Iraka i Severne Koreje ne postoji nikakvo savezništvo. Štaviše, Iran i Irak su od 1980. do 1988. godine vodili iscrpljujući rat u kome je poginulo više od milion ljudi
Odavno jedna fraza nije toliko uzburkala duhove koji se nisu smirili ni posle dve nedelje nakon što je američki predsednik Džordž Buš održao govor o „stanju nacije“. Često prekidan aplauzima, Buš je, naime, uperio prst na Iran, Irak i Severnu Koreju nazvavši ih „osovinama zla“ i na trenutak se učinilo da su Sjedinjene Države odjednom objavile rat trima zemljama. Buš je ove države upozorio da Amerika neće dozvoliti da „najopasniji režimi na svetu prete najrazornijim oružjem na svetu“.
Američki predsednik svojim govorom zapravo je ispalio metak iz puške koja već mesecima visi na zidu, najavivši novu strategiju SAD u borbi protiv terorizma. Savetnica američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs obećala je da će Amerika „upotrebiti svako sredstvo na raspolaganju“ da pretnje odvrati.
Ubrzo nakon Bušovog govora, šef američke obaveštajne službe Džordž Tenet, prvi put nakon 11. septembra obratio se senatskom komitetu za obaveštajne aktivnosti i senatorima predočio procenu pretnji od novih terorističkih napada. Obraćanje direktora CIA-e teško da je umirilo i senatore i naciju. Tenet je, naime, podsetio da Al Kaida nije uništena, priznao da CIA ne zna gde je Osama bin Laden, da se ne zna čak ni da li je živ, i upozorio da opasnost od novih terorističkih napada na SAD ne samo da nije prošla već je pretnja realna i opipljiva.
SMIRIVANJE TALAMBASA: Kao što Tenet nije umirio naciju, ni nakon Bušovog govora nije mnogo onih kojima će san biti lak. Najteži zadatak dopao je državnom sekretaru Kolinu Pauelu, praktično jedinom umerenjaku među Bušovim „jastrebovima“, koji sada treba da prigušuje Bušove ratne talambase. Da između Paulea i ratobornijih kolega iz administracije, u prvom redu potpredsednika Dika Čejnija i sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda, postoji ozbiljnije neslaganje u pogledu strategije u globalnoj borbi protiv terorizma, postalo je vidljivije pre nekoliko meseci upravo na pitanju Severne Koreje. Nominalni šef američke diplomatije Pauel, naime, založio se za nastavak pregovora s režimom u Pjongjangu o smanjenju i inspekciji pogona za proizvodnju projektila velikog dometa, zapravo, za nastavak strategije koju je započeo Bušov prethodnik Bil Klinton. Sada, nakon što je Severna Koreja s najvišeg mesta eksplicitno označena kao jedna od poluga u „osovini zla“, pregovarački napori postaju znatno teži.
Kovanicu „osovina zla“ brižljivo su za značajni govor predsednika odabrali pisci Bušovih govora: Majkl Gerson i Dejvid Fram, i Bušu se ona odmah svidela kao ratni poklič jer mu je omogućila da prizove sećanja na Drugi svetski rat i dužnost odupiranju tadašnjem velikom zlu koje su činile „sile osovine“ – Nemačka, Italija i Japan. Istorijska paralela koja se američkom predsedniku toliko svidela zapravo je neosnovana, jer, za razliku od „sila osovine“, između Irana, Iraka i Severne Koreje ne postoji nikakvo savezništvo. Štaviše, Iran i Irak su od 1980. do 1988. godine vodili iscrpljujući rat u kome je poginulo više od milion ljudi. Severna Koreja već deceniju ne sponzoriše terorizam, a na listi režima koji se bave državnim terorizmom Stejt dipartment je drži više zbog oblika diplomatskog pritiska nego što postoje saznanja da Severna Koreja izvozi terorizam. I konačno, jedina podrška koju Irak pruža teroristima jeste ona za poduhvate koji su upereni protiv vlade u Teheranu.
JEDINA VEZA: Jedino što ove države, međutim, povezuje su kapaciteti i volja za proizvodnju oružja za masovno uništenje – u prvom redu biološkog oružja, a sve tri države razvijaju programe za nuklearno naoružanje. Jedina oblast u kojoj Teheran, Bagdad i Pjongjang zaista sarađuju jeste tehnologija koja se tiče proizvodnje projektila i raketa. Upravo je ova činjenica ključna za razumevanje prave poruke Bušove alegorije o „osovini zla“ koju, kako smatra vojna diplomatija SAD, čine Irak, Iran i Severna Koreja, uprkos tome što su međusobno veoma slabo povezane, a između dve od njih – Irana i Iraka, postoji duboko ukorenjeno neprijateljstvo zbog koga je izginulo oko milion ljudi.
Činjenica je da je Iran finansirao deo programa Severne Koreje za izradu projektila, a za uzvrat od Pjongjanga očekuje isporuku gotovih proizvoda. Američka obaveštajna služba tvrdi da je i Irak redovni kupac severnokorejskih raketa. No, za sada su teroristi pokazali slabo interesovanje za upotrebu projektila i raketa velikog dometa u izvođenju svojih zamisli. Oni su više zainteresovani da se domognu pokojeg manjeg komada nukelarne naprave, ili kakvog biološkog materijala, koje je, uostalom, i lakše prošvercovati u SAD.
Zato se čini da je Buš pobrkao dve pretnje – onu od terorističkih napada i onu od raketnog napada. No, teško je poverovati da je Bušovo nerazumevanje međunarodnih odnosa i prirode novih pretnji i izazova toliko da je iz pukog neznanja opasnost od raketnih napada pobrkao s terorističkim akcijama. Pre je reč o pokušaju Bušove administracije da održi u životu priču o projektu izgradnje protivraketnog štita za koji će Vašington izdvojiti više od 200 milijardi dolara. Takođe, Bušu, a naročito Donaldu Ramsfeldu, veoma je važno da opravda ogromni iznos novca poreskih obveznika koji će se sada sliti u vojni budžet. Iako Buš načelno ima podršku za izgradnju ekstravagantnog projekta koji bi SAD trebalo da zaštiti od nadolazećih raketa, administracija ima veće šanse da zamisao do kraja izvede ako naciju drži u „agregatnom stanju paranoje“. Zato je povezivanjem ovih dveju teško povezivih pretnji – od raketnih i terorističkih napada – Buš zapravo osnažio nameru i podlogu za izgradnju protivraketnog štita, koju mu „puka“ pretnja od terorističkih napada nekim manje čvrstim oružjem ne bi omogućila.
RAZLOG ZA PODOZRENJE: No, čak i ako ne čine „osovinu zla“, Iran, Irak i Severna Koreja izazivaju podozrenje demokratskog sveta, jer je reč o diktatorskim režimima koji imaju i volju i mogućnosti da razvijaju programe oružja za masovno uništenje. Sve tri države utrkuju se u razvoju nukelarnog naoružanja, a Stejt dipartment tvrdi da Iranu treba tek nekoliko godina da razvije rakete s bojevom glavom. Međutim, od izgradnje raketa velikog dometa u Iranu koaliciji za borbu protiv terorizma, za sada bi veću brigu trebalo da predstavlja činjenica da Iran od Avganistana razdvaja porozna granica duga blizu 1000 kilometara, za koju zvanični Teheran priznaje da nije u mogućnosti da kontroliše. Preko nje se na teritoriju Irana gotovo svakodnevno prebacuju ostaci talibanskih elemenata i regruti Al Kaide, uprkos tome što se Iran aktivno uključio u borbu protiv talibanskog režima, pružajući veliku podršku Severnoj alijansi. Ovi elementi s iranskog tla pokušavaju da se domognu Bliskog istoka. Doduše, veći je problem u tome što Iran prodaje oružje Palestincima, koje tako stiže i do terorističkih grupacija koje su van kontrole palestinskog lidera Jasera Arafata.
Odgovori iz Pjongjanga, Teherana i Bagdada na Bušov ratni poklič bili su očekivano – ratoborni. Zvanični Pjongjang uzvratio je da Buš svojim govorom „samo što nije objavio rat“, iranski vođa ajatolah Ali Hamnei izjavio je da „zlo predstavljaju Sjedinjene Države“, a Sadam Husein je Vašingtonu poručio da se Irak ničega ne plaši. Pjongjang je kao dodatni izraz uvređenosti otkazao gostoprimstvo delegaciji američkih diplomata koja je trebalo da nastavi pregovori o nuklearnom razoružanju na osnovu sporazuma Severne Koreje i SAD iz 1994. godine.
DVOSTRUKI EFEKT: Ipak, nakon ove verbalne razmene vatre, svaka od prozvanih država preduzela je i konkretne korake da bi umilostivila američku administraciju. Severna Koreja podsetila je da je potpisnica svih relevantnih sporazuma o nukelarnom razoružanju, iranske vlasti uhapsile su više osumnjičenih pripadnika Al Kaide i vratile ih u Kabul, a Irak je ponovio spremnost da inspektorima UN-a dopusti da obiđu pogone za koje CIA sumnja da služe za izradu biohemijskog naoružanja.
Za sada su Bušov ratni poklič i prozivka Iraka, Irana i Severne Koreje proizveli dvostruki efekt. S jedne strane, podsetila je ove izolovane nedemokratske države da se njihovi lageri s oružjem za masovno uništenje nalaze pod budnim okom SAD i da će od daljeg toka opasnog oružja zavisiti napredak akcija Vašingtona prema njima, što ne isključuje ni vojno angažovanje. Doduše, od njega, za sada, najmanje treba da strahuje Severna Koreja, sve dok Južna Koreja pruža utočište američkim marincima. S druge strane, Bušov govor ukazuje na to da Sjedinjene Države neće odustati od sprovođenja „Bušove doktrine“, čak i ako ona ne bude imala direktne veze s borbom protiv terorizma. To uključuje i priliku naučnicima da puste mašti na volju kada je o raketnom štitu reč, ali i podsećanje ostatku sveta da će Amerika legitimnom metom smatrati svaku državu za koju Vašington posumnja da razvija oružje za masovno uništenje koje bi moglo da padne šaka teroristima.
Duboke nesuglasice između SAD i Evrope oko pitanja bezbednosti i borbe protiv terorizma ispoljile su se naročito ovih dana na godišnjoj konferenciji o međunarodnoj bezbednosnoj politici u Minhenu. Tada je, naime, generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson upozorio Vašington da ne može samo neprestano da okrivljuje evropske saveznike što ne izdvajaju više novca za vojne potrebe i time ne smanjuju ogroman jaz između vojne moći Amerike i Evrope.
Američki evropski partneri u NATO-u i Evropskoj uniji strahuju da će Vašington, što se posebno prepoznaje u odluci da se vojni budžet poveća za 38 milijardi dolara, krenuti sam u raščišćavanje onih „uporišta zla“ i terorizma u svetu za koje Bela kuća odluči da treba razbiti, ne obazirući se mnogo na saveznike, UN i Rusiju.
UPOZORENJE: Gledajući kroz tu prizmu svoje savezništvo s Amerikom, evropski partneri u NATO-u poverili su Robertsonu da u Minhenu upozori da SAD ne treba samo da šalju marince ili da pomažu u vazduhoplovstvu – što je bila jasna aluzija na operacije u Bosni i na Kosovu – „već treba da pomognu proces modernizacije evropskog odbrambenog sistema“.
Robertson je zatražio da SAD smanje restrikcije u transferu tehnologije i industrijskoj saradnji i dodao da bi Vašington mogao da poboljša „kvalitet postojećih kapaciteta“ i „koordinaciju s evropskim snagama“. „Ako SAD ne reaguju u tom pravcu, dodatno masovno investiranje u oblasti odbrane onemogućiće zajedničke operacije sa saveznicima, u okviru Atlantskog saveza ili drugih koalicija“, ocenio je generalni sekretar NATO-a.
Prema njegovim rečima, stvoriće se nepremostiv jaz između, američkih s jedne i evropskih i kanadskih snaga s druge strane. Vašingtonu će preostati da deluje sam ili nikako, ali to nije nikakav izbor, dodao je Robertson. Evropski komentatori su primetili da Robertson od Vašingtona, prema tome, traži i da „prestane da gura klipove u točkove Evropljanima kad požele da imaju pristup nekim američkim tehnologijama ili kad pokušavaju da pokrenu projekte koji bi mogli konkurisati američkom naoružanju“.
Treba imati na umu da Amerikanci troše tri i po puta više novca za odbranu nego pet najvećih država Evropske unije. Već sad je tehnološka i razlika u „kapacitetima“ pozamašna, što je naročito došlo do izražaja u operacijama na Kosovu i u Avganistanu. A „najopasnije“ po Evropljane je to što Amerikanci troše u istraživanje i razvoj vojne tehnologije 40 milijardi dolara godišnje, a sve zemlje Evropske unije zajedno deset milijardi dolara.
Direktor pariske Fondacije za strategijska istraživanja Fransoa Ezbur upozorava da će, ako se to nastavi, „sposobnost Evrope da radi zajedno s Amerikancima još više opasti, kao i međuoperativnost (vojnih snaga SAD i evropskih armija), a time i mogućnost da se utiče na američke odluke“. BAKICAMA NA USLUZI: Takođe će doći do još veće „podele rada“ -SAD će preuzeti na sebe krupne operacije, dok će Evropljani, kako je to podrugljivo rekao bivši načelnik generalštaba američkih oružanih snaga general Šelton, „pomagati bakicama da prelaze ulicu u Prištini…“ Ezbur upozorava i da će „od trenutka kada međuoperativnost postane sve teža, težnja Amerikanaca da se više ne oslanjaju na NATO takođe biti sve veća“.
On traži i da Evropa, time što će izdvajati više novca za odbranu (a u tom smislu Robertson već „zapomaže“!), utiče na to da se jaz smanjuje, ali tako što će ulagati upravo u one strategijske vojne sektore u kojima se očigledno zaostaje. Primer za to su svakako sateliti i sposobnost odrađivanja obaveštajno-komunikacijskih zadataka, logistika (veliki transportni avion „evropske odbrane“ – Erbas M400 upravo prolazi kroz ogromne teškoće), lovac-bombarder i ostala „visokopametna“ tehnologija.
SAD nisu tražile od Atlantskog saveza direktnu vojnu pomoć za operacije u Avganistanu posle terorističkog udara na SAD 11. septembra, već im je bila dovoljna, i iz diplomatskih razloga potrebna, odluka NATO-a da aktiviraju klauzulu o kolektivnoj odbrani. U Minhenu je, međutim, visoki zvaničnik Pentagona Pol Volfovic pozvao alijansu da se „prilagodi antiterorističkoj borbi“ i razvije svoje kapacitete prevashodno u tom pravcu.
On je dodao i da će u ratu protiv svetskog terorizma biti „ne jedna, već više različitih koalicija za različite zadatke“. Volfovic je rekao da je Amerika 11. septembra napadnuta, ima neotuđivo pravo na samoodbranu i nema potrebe za novim odlukama UN-a da bi ulazila u nove bitke protiv terorizma.
List američkog krupnog biznisa „Volstrit džornal“ je u zajedljivom komentaru pod naslovom „Nemoćna Evropa“ primetio da su se „odmah mnogi zapitali gde je tu NATO“. Ocenjujući da Evropljani troše veoma malo na jačanje svoje odbrane i da su im vojske, izuzev britanske, „zastarele“, „Volstrit džornal“ kaže da Evropljani „svoju bezbednost poveravaju američkim avionima i sredstvima, kao u Bosni, a ujedno se bune da ih Jenkiji dovoljno ne pitaju za savet. Izvinite, prijatelji, ne može i jedno i drugo!“
Američki list ukazuje i na izjavu Robertsona da je Evropa „vojni pigmej“. Međutim, evropski saveznici i Rusija optužili su Ameriku da započinje „jednostranu“ međunarodnu politiku. Neke procene govore da bi Vašington i na Bliskom istoku i u Iraku mogao ponovo pribeći upotrebi sile pošto se uverio da je to vrlo efikasno funkcionisalo u Avganistanu. LJUTNJA: Evropljani su protiv toga pored ostalog i zato što bi to veoma ugrozilo i njihove puteve snabdevanja naftom i gasom iz područja Zaliva (dok Amerika ima sopstvenu naftu, a Evropa još nije uspostavila tu energetsku bezbednosnu varijantu s Rusijom i kaspijskim basenom). Protiv toga su i Rusi, koji, isto kao i Evropljani, ne vide konkretne dokaze za optužbe da je Irak upleten u terorizam.
Ezbur smatra da će američka vojna intervencija u Iraku veoma mnogo zavisiti i od toga „kako će biti diplomatski pripremljena. Ako bi Sadam Husein prihvatio krajnje detaljnu inspekciju UN-a“, kad je reč o oružju za masovno uništavanje, „Americi bi bilo mnogo teže da krene na Irak. U suprotnom, Amerikancima neće biti potreban blagoslov nas Evropljana da to učine“.
Savetnik Pentagona Ričard Perl je nemačkom izdanju lista „Fajnenšel tajms“ izjavio da je vlada SAD odlučna da iračkog diktatora silom otera s vlasti. Nemački ministar odbrane Rudolf Šarping na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu kritikovao je SAD ocenivši da „ne žele istinski da sarađuju s Evropom“.
Šarping je pozvao Vašington da „u borbi protiv terorizma tešnje sarađuje sa saveznicima“. „Vojne akcije su za Evropu opravdane samo ako su multinacionalne“, rekao je Šarping aludirajući na pretnje koje su SAD uputile Iraku i nekim drugim državama. Iranu, pre svega, gde Evropljani misle da je mnogo bolje pomoći sadašnjoj umerenoj struji na vlasti tako što će se sarađivati i trgovati s Iranom.
Međutim, Amerikanci su se žestoko razljutili, kad su od Izraelaca dobili nepobitne dokaze da je brod s oružjem, namenjen Palestincima, koji je zaplenila izraelska armija, bio upućen terorističkoj organizaciji Hezbolah, a poticao je iz Irana. Ne samo Amerikanci već i neki evropski izvori tvrde da su dvanaestorica uticajnih vođa Bin Ladenove Al Kaide našli utočište u Iranu zahvaljujući pomoći „ekstremne struje“ u Pasdaranima. „Umereni“ predsednik Hatami to, izgleda, nije znao. Recept iz Avganistana bi Amerikanci (i Izraelci) otud lako mogli primeniti i na Hezbolah i na Hamas, drugu terorističku organizaciju među Palestincima. Evropljani nikako ne žele rat na Bliskom istoku. Francuski list „Figaro“ je, međutim, napisao da se „svako, ipak, već sprema za razdoblje posle Arafata“.
Dragan Blagojević (Beta)
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
