Rat poplavljenih

Slovenački parlament će 26. septembra po „hitnoj“ proceduri krenuti u proglašenje „zaštićene ekološke zone“ u Jadranu. Posle jednostranog proglašenja slične zone u Hrvatskoj (čija je primena posle burnih reakcija iz Ljubljane isprva odložena za godinu dana, a onda suspendovana za članice EU-a) usledio je – iza leđa slovenačke diplomatije – dogovor službenog Zagreba i Rima o međusobnoj deobi „epikontinentalnog pojasa“, dakle dna Jadranskog mora. Slovenija je na to odgovorila da će i sama, bude li potrebno, proglasiti svoj „epikontinentalni pojas“, posle čega je naoko prostrani bazen Jadranskog mora postao tesan za sva samovoljna svojatanja od strane Italije, Slovenije i Hrvatske.

Ni poslednja najava Hrvatske (opet jednostrana) da će zvanično zatražiti arbitražu Međunarodnog suda pravde u Hagu po pitanju kontrole Piranskog zaliva nije donela nikakvo rešenje, pošto je podgrejana ideja o arbitraži na slovenačkoj strani dočekana prilično hladno, uz „principijelno objašnjenje“ da se „Slovenija ne boji arbitraže“, ali da za sada nema potrebe za tim.

Zanimljivo je da su sve pomenute „zone“, odnosno „isključive nadležnosti“ svake od upletenih država na nekom delu Jadrana proglašene u trenutku kada granice u severnom delu Jadranskog mora ni izdaleka nisu jasne. Ostaje tek neodređena slutnja gde neka „isključiva suverena zona“ jedne od tri države počinje, a gde završava. I dok „zone“ i „pojasevi“ niču ko pečurke posle kiše, živalj u pograničnom pojasu Hrvatske i Slovenije svakog dana trpi egzistencijalne muke zbog zatrovanih odnosa i nikad rešenih pograničnih pitanja.

POPLAVljENI ZBOG SVAĐA: Nedavne poplave i obilne kiše koje su pogodile veći deo severne Evrope učinile su da se i pogranična reka Mura izlije iz korita.

Stanovnici na slovenačkoj obali reke Mure tvrde da je sve otišlo do đavola kad su hrvatski organi ozbiljno shvatili „svoju nadležnost“, ne samo na desnoj (hrvatskoj) već i na dotad slovenačkoj, levoj obali reke. Hrvatski građevinski inspektor je zato 1996. godine zabranio slovenačkim vodarima da podignu nasip uz levu obalu Mure kod Hotize, čime bi se od poplava spasla slovenačka strana. Radnike koji su gradili nasip oterali su hrvatski policajci, a izvođaču radova zaprećeno je kaznom u visini od 25.000 do 400.000 kuna. Pošto polovina nasipa po slovu katastra leži u Hrvatskoj, a hrvatski organi odbijaju da izdaju građevinsku dozvolu za njihovu sanaciju, otuda je prva linija odbrane od poplava, ona koja bi trebalo da štiti slovenačku stranu, odnosno opštinu Lendava, u veoma lošem stanju i to u dužini od 14 kilometara uz reku Muru.

Stanovništvo se dovija kako zna i ume, pa se prilikom poslednjih poplava latilo jedine preostale, prastare metode – vodenoj stihiji su se suprotstavili s vrećama peska. Na hiljade meštana Pomurja, uglavnom pripadnika civilne zaštite, pokušali su da utvrde levu obalu Mure sa oko 80.000 džakova peska. Dežurali su dan i noć, a bujica je odnela i jednu žrtvu, dobrovoljca Jožu Gonca, koji je pao u reku i nestao ispod brana. Malo dalje je oko 500 dobrovoljaca vuklo džakove peska nekoliko stotina metara uz tok reke, sve kako bi zaštitili obližnju farmu svinja. Da nisu stigli na vreme, voda bi podavila oko 20.000 svinja.

Jasno, usledile su ljute kritike na stav i rad slovenačke vlade. Marija Pozsonec, jedini poslanik mađarske narodnosti u slovenačkom parlamentu, izjavila je tim povodom da nisu popustili samo nasipi nego i „slovenačka spoljna politika“, koja nije omogućila da se stanovništvo na vreme zaštiti od poplava.

Najnovije poplave potvrdile su da nije ugrožena samo slovenačka strana; ništa manje probleme trpe i oni koji žive na hrvatskoj strani Mure. Nasip blizu Podturna u lošem je stanju, a za njegovu obnovu građevinsku dozvolu uskraćuju – slovenački organi! Ovogodišnja borba protiv poplava umalo se izrodila u borbu prsa u prsa raspamećenih ljudi s obe strane reke, koji su pokušavajući da zaštite svoju imovinu nasrtali jedni na druge. Dok su na slovenačkoj strani ređali džakove s peskom, njihove komšije s druge strane granice uletele su u čamce i probale da sruše nasipe, sve kako bi vodu oterale na suprotnu stranu, što dalje od hrvatske obale. Ljudska nesreća, bez obzira na nacionalni predznak na kraju je ipak naterela političare s obe strane granice na razmišljanje. Obilazeći poplavljene salaše u Međimurju, hrvatski predsednik Stjepan Mesić priznao je da bi, ako „sa Slovenijom ne bude dogovora o izgradnji nasipa, moglo doći do štete, kako na našoj tako i na njihovoj strani“.

FALI CUNAMI: U severnom Jadranu nije bilo prirodne pojave u vidu cunamija ili nekog jačeg tornada, što bi, izvesno, nateralo političare na trajniji i jasniji sporazum o granicama, kako državnih tako i onih koje određuju ribolovna područja. Posledica? U Piranskom zalivu i okolini na snazi je potpuna ribolovna zbrka u vidu raznih neformalnih „podela“ koje jednostrano proglašava čas jedna, čas druga strana. Hrvatska smatra da polaže pravo na polovinu Piranskog zaliva, koji uostalom već oko godinu dana ne naziva tim imenom, već „Savudrijskim valom“. Slovenija tvrdi da bi morala biti suverena u Piranskom zalivu i poziva se na parafiran, ali s hrvatske strane nikad ratifikovan sporazum Drnovšek–Račan (potpisan u Rijeci, dok su obojica bili predsednici vlada), koji Sloveniji garantuje neposredan pristup međunarodnim vodama. Ribari međutim nekad poštuju, a nekad ignorišu odredbe sporazuma o malograničnoj saradnji (SOPS

Incidenti se nižu zato što slovenački ribari u spornom „piranskom trouglu“ ulove oko 50 odsto celokupne letine. Uzalud zahtevaju da država interveniše, zaštiti ih od maltretiranja i namernog cepanja mreža (jedna košta oko 5000 evra!). Pri tom, još čekaju odgovor na pitanje gde smeju da love ribu. Slovenački ministar odbrane Karl Erjavec uverava ih da su bezbedni, te da bacaju mreže tamo gde su „i dosad“ to činili. Jedno je teorija, a drugo iskustvo – ribari odlično znaju da je „bezbedno područje“ samo do polovine Piranskog zaliva, tamo gde patrolira čamac slovenačke policije. Slovenija je u međuvremenu odlučila da proveri čemu služi članstvo u EU-u, pa je problem predočila Briselu, jer „je pitanje ribolova u nadležnosti evropskih organa“. Prema rečima ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, Hrvatska je na zvanična rešenja EU-a odgovorila „nezadovoljavajuće“ i to tek 27. jula ove godine, a nastavak pregovora sledi. Slovenački ribari će i ove jeseni morati da stisnu zube i progutaju lošu sezonu, a država im ni ovog puta neće amortizovati jad zbog štete usled loše dogovorenih ili otkazanih sporazuma „na najvišem nivou“. Mala im je uteha činjenica da je javnost upoznata sa podatkom da zbog loše politike trpi štetu najmanje 19 od 86 registrovanih slovenačkih ribara i tek dva od 1500 hrvatskih kamarada.