Rasna linija razdvajanja

„Prve noći sam morala da izdržim petoricu koji su me silovali, kaže K. iz Ibeka, „druge noći silovana sam tri puta. Treće noći sam sa još jednom ženom uspela da pobegnem. Ne znam šta se dogodilo sa suprugom I.-ja koja je bila sa nama.“ Takođe ni tridesetšestogodšnji I., koga su više puta tukli, ne zna gde mu je žena. Bio je prisutan kada su vojnici ubili njihovo dete staro jedanaest meseci. „Gledao sam kako su vojnici Džandžavida prerezali grkljan našem jedinom detetu.“ Za razliku od I.-ja, Musa Hilal zna gde su mu žene. Priča se da svaku noć provede s nekom, kao i da ga zbog toga žene vole. Za razliku od I.-ja, koji je nekako uspeo da stigne do izbegličkog kampa u Čadu, on sedi u klimatizovanoj prostoriji sa mobilnim telefonom u ruci. Musa Halil je vođa velike paravojne arapske grupe Džandžavid“. O svim tim K…, M…, I…, i sličnim u jedinom je intervjuu rekao: „Rat je. A u ratu se može desiti da žene i deca budu ubijeni, slučajno.“

To je otprilike slika najveće zemlje na afričkom kontinentu – Sudana, i prema mišljenju UN-a, trenutno najteže humanitarne krize u svetu. Jedan njen deo zabeležio je Amnesti internešenel u izveštaju o silovanju kao ratnoj strategiji sudanskih trupa i arapske paravojne grupe Džandžavid. Od početka prošle godine oko milion ljudi iz oblasti Darfur na zapadu Sudana moralo je da napusti svoje domove, a više od 50.000 je ubijeno, većinom pripadnika afričkih plemena Fur, Masalit i Zaghava.

Od sticanja nezavisnosti 1956. godine pa do sada sudansku svakodnevicu, kao uostalom i svakodnevicu mnogih afričkih zemalja, čine silovanja, progoni, masakri i genocid. Najnovija humanitarna katastrofa u Darfuru nadovezala se na dvadesetjednogodišnji sudanski građanski rat koji je bio jasno obeležen antagonizmom vladajuće elite, arapsko-islamskog severa i hrišćansko-animističkog juga, što je rezultiralo sa dva miliona mrtvih i četiri miliona prognanih. Pošto su u maju ove godine rešena i poslednja sporna pitanja iz mirovnog sporazuma sklopljenog 2002. (uglavnom oko podele resursa nafte) između Sudanske oslobodilačke armije (SPLA) i vladinih trupa, rat u Darfuru, koji je svih godina bio u senci velikih sukoba između severa i juga, izbio je konačno na površinu. Na početku sukob je bio ograničen na borbu za opstanak uzgajivača stoke, nomada, koji naseljavaju severni deo regiona, i zemljoradnika iz centralnog i južnog Darfura. I jedni i drugi su se borili za plodnu zemlju i vodu koje u Darfuru nema dovoljno. I jedni i drugi su muslimani. Kada je u Sudanu 1989. došao na vlast Omar al – Bašir, prvobitni sukobi interesa pretvorili su se u rasnu netrpeljivost, jer Al Bašir, koga smatraju islamskim „hardlinerom“, od samog početka podržava arapsko stanovništvo Sudana. Činjenica da su i afrički crnci i Arapi iz Darfura muslimani, prema mišljenju Makaua Matua, eksperta za ljudska prava iz SAD, ne sprečava pripadnike arapske Džandžavid milicije, provladine paravojne grupe, da nastavi progone nearapskog stanovništva. „Rasa, a ne religija, stvarna je linija razdvajanja u Sudanu.“

Početkom 2003. godine dve grupe pobunjenika – Sudanski oslobodilački pokret SLM, sa afričkim plemenima Fur, Masalit, Zaghava i Berti, i Pokret za pravdu i jednakost JEM objavili su sudanskoj vladi rat, objašnjavajući svoje napade kao protest zbog zapostavljanja regiona, ali i zbog činjenice da vlada nije uspela da zaštiti seosko stanovništvo od napada nomada ili „Arapa“.

Njihovi motivi vezuju se naročito za specifičan karakter mirovnih pregovora sudanskog severa i juga, prema kojima, tvrde, vladu u Kartumu zanimaju samo oni koji imaju oružje.

AMERIČKI INTERES: Ujedinjene nacije, Evropska unija i Sjedinjene Američke Države u ovom sukobu polako, nakon godinu i po dana, među mnogobrojnim izbeglim i ubijenim razaznaju genocid. Ove nedelje naziru se i prvi konkretni pokušaji rešavanja sukoba. Ministri Evropske unije zahtevaju od Ujedinjenih nacija uvođenje sankcija Sudanu, a Britanci su ponudili trupe od 5000 vojnika, spremnih da krenu u Sudan.

Pre svih ipak Amerika, koja je u nedavno donetoj rezoluciji Kongresa događaje u Darfuru okarakterisala kao etničko čišćenje i pozvala na intervenciju međunarodnih trupa pod njenim vođstvom.

Prema mišljenju eksperata, ne sasvim slučajno i ne baš samo zbog humanitarne krize u Darfuru, angažovanje Sjedinjenih Država u Africi, od kada je predsednik Džordž Buš prošle godine posetio ovaj kontinent, veće je nego za sve vreme hladnog rata. Očigledno je i Vašington počeo da shvata značaj afričkih prirodnih resursa. Ministar spoljnih poslova Kolin Pauel u poseti izbegličkom kampu, Džordž Buš na kamilama, i sve to u ime borbe protiv terorizma. „Nećemo tolerisati pretnje terorista Africi niti ćemo im dopustiti da Afriku koriste kao bazu terorizma.“ Drugim rečima, zambijski kobalt, južnoafrička platina, hrom iz Zimbabvea, mangan, industrijski dijamanti, zlato i nafta. Strategija SAD usmerena je, prema mišljenju Pjera Abramovici, autora „Mond diplomatik“ na dva osnovna cilja. „Vašington želi nesmetan pristup važnom tržištu i strateški bitnim sirovinama. S druge strane, Vašington želi da vojno osigura transport sirovina kako bi bezbedno stigle do SAD.“ Abramovici u svojoj analizi američkih interesa navodi i ironičnu izjavu ministra za energetiku iz vremena američkog predsednika Džimija Kartera: „Iz prvog zalivskog rata američki narod je naučio da je ljude na Bliskom istoku puno lakše šutnuti u zadnjicu nego smanjiti sopstvenu potrošnju energije.“

Pored ekonomskih prednosti, angažovanjem u Sudanu Amerika će pre izbora u novembru zadovoljiti i afroameričko biračko telo, za koje afričke teme imaju veliki značaj.

PONOVO KASNO: „Napali su noću“, kaže pedesetogodišnja M., pripadnica afričkog plemena Fur. „Arapi su došli kolima i na konjima. Rekli su da će ubiti sve crnkinje. I decu.“

U jednom napadu na selo Disu, naoružane vojnike Džandžavid pratile su hakame, pevačice koje po tradiciji opevaju hrabrost ratnika. U Darfuru, prema izjavama očevidaca, ovaj običaj je bio malo drugačiji. Džandžavid žene, Arapkinje, svojim pesmama bodrile su vojnike u lascivnim situacijama pevajući: „neka crnačka krv curi kao voda; uzećemo im dobra, uzećemo im zemlju; moć Al Bašira pripada Arapima; ubićemo sve do jednog crnca“.

Iako sadašnja vlada Sudana, sa Omarom al Baširom na čelu, odbija da prizna povezanost sa paravojnom grupom Džandžavid, nazivajući ih „lopovima i gangsterima“, Hjuman rajts voč (HRW) tvrdi da ima pouzdane dokumente koji potvrđuju povezanost visokih vladinih funkcionera sa paravojnom grupom.

„Apsurdno je praviti razliku između sudanske vlade i Džandžavida – jer to su isti ljudi“, izjavio je Peter Takirambude, direktor Hjuman rajts voča za Afriku: „Dokumenti jasno pokazuju da vlada ne samo da toleriše već i pomaže paravojne grupe.“

Omar al Bašir obećao je da će razoružati vojnike Džandžavida. „Moja vlada čini sve kako bismo razoružali paravojnu grupu“, izjavio je predsednik Sudana upozoravajući međunarodnu zajednicu da ne pokušava da vojno interveniše. „Na svaki pokušaj upotrebe sile u Darfuru uzvratićemo na isti način“, rekao je Ibrahim Ahmed Omar, generalni sekretar vladajuće partije.

Pet hiljada britanskih vojnika biće poslato u Sudan. Dvadeset pet ministara Evropske Unije sanksionisaće sudansku vladu, papa će se pomoliti za žrtve i prognane, a Ujedinjene nacije će insistirati na razoružavanju paravojnih grupa.

I ovog puta kasno – kao i pre deset godina u Ruandi. Jedino što je stiglo na vreme jeste zaključak s kojim su se svi složili. U Darfuru je počinjen genocid. Juče.