RAF treći put

Dok Brigite Monhaupt provodi prve dane na uslovnoj slobodi, a nemačka javnost diskutuje o tome kako postupiti sa preostalim zatvorenicima iz redova terorističke grupe Frakcija Crvene armije (Rote Armee Fraktion – RAF), poput Kristijana Klara i Eve Haule, ponovo se prepričavaju i analiziraju svi događaji vezani za ovu grupu. Iako se u presudi Višeg pokrajinskog suda u Štutgartu izričito kaže da će „24 godine zatvora“ kao „najkraći period trajanja kazne koji gospođa Monhaupt mora provesti u zatvoru“ biti odslužen „protekom dana 26. marta 2007. godine“, ona je iznenada, u nedelju 25. marta, oko dva časa i 15 minuta ujutru, neprimetno, gotovo tajno, puštena iz zatvora Ajhah na uslovnu slobodu.

Naša molba bavarskom ministarstvu pravde da nam dozvole razgovor sa gospođom Monhaupt učtivo je odbijen. U ministarstvu nam je rečeno da se „intervjui sa zatvorenicima, u principu, ne odobravaju, a pogotovo ne kada je reč o gospođi Monhaupt“, jer ne žele da „ona u javnosti širi detalje iz svoje prošlosti“. Ni sama Brigite Monhaupt, čini se, nije raspoložena za kontakte sa medijima. „Ona ne želi nikakve kontakte sa medijima. Želi da mirno i anonimno napusti zatvor. Mi ćemo se potruditi da to i ispoštujemo“, rekao nam je direktor zatvora Volfgang Dojšl, i dodao da je „gospođa Monhaupt bila sasvim prosečna zatvorenica, sa kojom se moglo normalno komunicirati“. Prema napisima u nemačkoj štampi, Monhaupt će život na slobodi početi u Karlsrueu, gde će raditi u firmi svojih prijatelja.

ISTORIJA: Dvadeset i osam godina aktivnosti RAF-a (od 14. maja 1970. do marta 1998. godine) mogu se podeliti na tri dela, koji su u javnosti poznati i kao „tri generacije RAF-a“. Prvu generaciju obeležili su harizmatični Andreas Bader i Ulrike Majnhof, odakle potiče i popularni naziv „grupa Bader-Majnhof“. Druga generacija se najviše istakla dometom i teškim posledicama svojih akcija. Samo od aprila do novembra 1977. godine, ubijeni su vrhovni savezni tužilac Zigfrid Bubak, prvi čovek Drezdner banke Jirgen Ponto, i predsednik Udruženja poslodavaca Hans Martin Šlajer, a palestinski saborci RAF-a oteli su avion Lufthanze sa 82 putnika i pet članova posade. Njih je nasledila treća generacija, koja se izdvaja po tome što je napade vršila u najdužem vremenskom periodu i sa najvećim razmacima između napada. O akcijama, tačnom sastavu i pojedinačnim članovima treće generacije najmanje se zna.

Zbog toga su se javile razne teorije zavere, od kojih je najpoznatija razrađena u knjizi Fantomski RAF, čiji autori na brojnim primerima dokazuju kako treće generacije zapravo nije ni bilo, već da je iza nje država, to jest Služba za zaštitu ustavnog poretka. Sve je počelo kada je krunski svedok u slučaju ubistva Alfreda Herhauzena, Zigfrid None, u televizijskom prilogu opozvao svoj raniji iskaz, u kome je za ubistvo Herhauzena optužio više navodnih članova RAF-a.

Međutim, bivša pripadnica grupe, Birgit Hogefeld, nakon hapšnja je izjavila da je „treće generacije bilo“ i da su oni odgovorni za ubistvo Herhauzena i druge napade. Kasnije je analizom DNK materijala pronađenog na mestu ubistva direktora Agencije za privatizaciju preduzeća iz bivše DDR, Detlefa Rovedera, potvrđeno da je i njegovo ubistvo počinjeno od strane treće generacije RAF-a. Istraga o zločinima poslednje grupe u okviru RAF-a pretrpela je težak udarac kada je, 27. juna 1993. godine, prilikom pokušaja hapšenja ubijen terorista Volfgang Grams. Veliki korak unazad predstavljala je i smrt Horsta Ludviga Majera, koji je ubijen 1999. godine, prilikom pokušaja hapšenja u Beču. Tada je uhapšena i Andrea Klump, koja je kasnije osuđena za neuspeli napad na jednu diskoteku u Španiji 1988. godine, čiji su cilj bili američki vojnici, i napad na autobus sa jevrejskim iseljenicima iz SSSR, u Mađarskoj 1991. godine. Ipak, sud je nije proglasio krivom za udruživanje u terorističku grupu. Kada je proces protiv nje i navodnog saučesnika u ubistvu Herhauzena, zbog promene iskaza svedoka Nonea, doživeo fijasko, mnogi su se zapitali da li će taj atentat ikada dobiti epilog na sudu. Brojne i obimne istrage uspele su da rekonstruišu mnoge zločine i druge aktivnosti RAF-a. Tako, na primer, znamo da su neki pripadnici treće generacije jedno vreme boravili u Norveškoj, da su preko Grčke pobegli u Siriju i Liban, gde su proveli po više godina. I Srbija (tada SFRJ) je u jednom trenutku bila usputna stanica begunaca iz RAF-a (videti antrfile).

NA SLOBODI: Odbegli od pravde su Friderike Krabe, Ernst-Folker Štaub, Daniela Klete i Burkhard Garveg. Poslednje pouzdane informacije o Friderike Krabe datiraju sa početka 2003. godine, kada je poslednji put viđena u Bagdadu. Nakon ulaska američkih trupa u Irak nemački organi su im uputili molbu da provere ovu informaciju, „liše gospođu Krabe slobode“ ukoliko je pronađu i izruče je Nemačkoj. Prema podacima do kojih smo uspeli da dođemo, potraga nije dala nikakve opipljive rezultate. Konkretnih tragova je malo. Eksperti i upućeni se slažu da je vrlo moguće da je utočište potražila u Libanu, jednom od omiljenih skrovišta RAF-a. Pominje se i Sirija kao moguće pribežište.

Posle samoraspuštanja RAF-a, tada već bivši članovi Štaub, Klete i Garveg su, u julu 1999. godine, u Duizburgu izvršili prepad na transporter koji je prevozio novac i oteli oko milion nemačkih maraka, a odgovarajući DNK tragovi su pronađeni na mestu zločina. Ova činjenica, kao i druge do kojih su istragom došli službenici Bundeskriminalamta i Saveznog tužilaštva naveli su ih da 2001. godine ustanove da „nije verovatno da su bivši teroristi prepad izvršili samo da bi došli do novca“ i da „sada sebe vide kao obične kriminalce koji nemaju revolucionarni cilj“. Magazin „Špigl“ je iste godine objavio da savezni organi sumnjaju da su preostali pripadnici RAF-a najkasnije u aprilu 1999. godine formirali novu terorističku grupu „koja se poslužila logistikom i neotkrivenim skladištima oružja starog RAF-a“. Kada se ovome doda činjenica da se preuzimanjem odgovornosti za napade „zapaljivim napravama“ na razne, uglavnom policijske, objekte i vozila tokom 2001. i 2002. godine javila teroristička grupa koja je sebe nazivala „Komandosi za oslobođenje svih političkih zatvorenika“ (RAF je bio jedina grupa u Nemačkoj koja je učesnike svojih akcija nazivala „komandosima“), sve je ličilo na novi početak RAF-a. Tako su neki nemački novinari ovih dana izveli zaključak o „četvrtoj generaciji RAF-a“. Naše istraživanje je, međutim, pokazalo da je reč o posebnoj grupi koja se „po svojim idejama i načinu borbe“ razlikuje od bivšeg RAF-a i koja sa njom nema nikakve veze. Sa tim se slaže i ekspert za RAF dr Buc Peters i kaže da se „RAF definitivno samoraspustio 1998. godine“ i da su „pripadnici koji su i dalje na slobodi previše stari da bi bacali bombe unaokolo“.

Pljačkaši izgleda nisu računali na uvođenje evra. Konverzija milion ukradenih nemačkih maraka u evre predstavlja veliki problem, posebno ako se ima u vidu činjenica da finansijske institucije i policija pomno prate i istražuju svaki sumnjiv transfer novca. „Kod svakog transfera novca za koji se sazna, ili postoji sumnja da iza njega stoji neko krivično delo, policija odmah pokreće istragu“, objašnjava Ditmar Miler. Za sada nije poznato da li je neka od istraga dovela do novih saznanja o prebivalištu odbeglih članova RAF-a. Interesantna je i činjenica da, iako postoje javne poternice za Štaubom, Klete i Garvegom na sajtu Bundeskriminalamta, takve poternice za Friderikom Krabe nema. Uz to, ni za jednim od četvoro nema takozvane crvene poternice Interpola. „Odluku o tome da li će za nekom osobom biti raspisana javna poternica, ili ne, i da li će se to lice tražiti i uz pomoć Interpola, donosi isključivo nadležno tužilaštvo. U slučaju gospođe Krabe je to Savezno tužilaštvo“, kaže Ditmar Miler.

Odgovor od Saveznog tužilaštva Nemačke u vezi sa „slučajem Krabe“ i drugim otvorenim pitanjima, do predavanja ovog teksta (26. mart uveče), nije stigao. Ipak, postoje jake indicije da nekih pomaka ima. Izvor upoznat sa detaljima istrage rekao nam je da „postoje ozbiljna nastojanja da se lociraju odbegli“ i da su „pomaci vidljivi“. U praksi, to bi moglo da znači da se razmatra ili pregovara o predaji jedne ili više traženih osoba. Tako je 1996. godine magazin „Špigl“ objavio da se Barbara Majer i Sabine Kalsen „pripremaju na predaju vlastima“. Ipak, treba naglasiti i to da se Majerova predala 1999, a Kalsen 2003. godine.

Na kraju se nameće zaključak da o RAF-u još nije izrečena poslednja reč i da će ova tema još dugo zaokupljati pažnju i deliti mišljenja kako u Nemačkoj tako i širom sveta.