Preporuke i uslovi

Sve neke optimističke vesti stižu nam poslednjih dana iz evropskih gradova. Zamenik premijera Božidar Đelić u Pragu je saopštio da će Srbija još za vreme predsedavanja Češke Evropskom unijom podneti zahtev za kandidaturu. Njegov češki kolega Aleksandar Vondra učtivo je odgovorio da podržava taj „ambiciozni plan“. A ministar Vuk Jeremić je u Briselu na rubu prvog ovogodišnjeg sastanka ministara spoljnih poslova zemalja EU pozvao predstavnike svih 27 članica da posete Srbiju i uvere se da Beograd „ništa ne krije, ne izbegava svoje obaveze, naprotiv, veoma ih jasno razume i čini sve da ih ispuni“. Ministar Jeremić je, naravno, mislio na lociranje, hvatanje i izručenje generala u penziji Ratka Mladića, za koga Srbija uporno tvrdi da pojma nema gde je, a Holandija uporno zbog toga blokira nastavak procesa pridruživanja Srbije i odmrzavanje već punih devet meseci zamrznutog Prelaznog sporazuma sa EU. Zbog tog, iz srpskog ugla gledano, nerazumljivo tvrdog i dugotrajnog stava vlade u Hagu, ministar Jeremić je pozvao svog holandskog kolegu Maksima Ferhagena da poseti Beograd kako bi o svemu prijateljski porazgovarali, a ovaj je to učtivo prihvatio. Naravno, ne da bi radio posao tužilaštva Haškog tribunala, već da vidi kako Holandija i EU mogu da pomognu Srbiji da locira, uhvati i izruči Ratka Mladića. Drugim rečima, nije odbio poziv srpskog kolege, i to je sve.

KOSOVSKA IRITACIJA: Slušajući i čitajući izjave mnogih srpskih političara, ispada da samo treba uhvatiti Mladića te će se vrata EU širom otvoriti, a 27 članica Unije visoko podignuti ruke pri glasanju za zasluženo punopravno članstvo Srbije, što bi trebalo da se dogodi u nekom rekordnom roku. Gledano iz Brisela, Berlina ili Pariza, to izgleda malo drugačije. Slogan srpske spoljne politike „I Kosovo i Evropa“, koliko god lepo zvučao kod kuće, iritira mnoge evropske partnere. On se zasniva na pretpostavci: vi, koji ste priznali Kosovo, vi ste u krivu, a mi smo u pravu i nikada ga nećemo priznati, pa ako je to uslov za članstvo u EU, onda nećemo pristupiti Uniji. Oni „koji su u krivu“ odlučuju o evropskim integracijama Srbije i pomno prate sve signale koji iz nje dolaze, a ne samo na koji se način hvata ili ne hvata Ratko Mladić. I ako i srpska diplomatija i visoki činovnici tvrde da su Kosovo i evropsko pridruživanje Srbije dva odvojena procesa, bitka za Kosovo, mnogobrojni oštri protesti srpske vlade, proterivanje ambasadora Makedonije i Crne Gore itd. nesumnjivo utiču na opštu naklonost evropskih partnera prema Srbiji i samim tim na tempo integracija. Srbija naprosto svojim akcijama nervira države koje su Kosovo priznale i posmatrano iz njihovog ugla pravi dodatne probleme i sebi i Uniji, pa makar donekle i postojalo razumevanje da Srbija ne može „tek tako, bez borbe da se odrekne jednog dela svoje teritorije“.

EVROPSKI PARLAMENT: To razumevanje postoji sada, ali kako proces pridruživanja bude napredovao, ono će biti sve manje. U odluci Evropskog parlamenta od 10. jula 2008. povodom strateškog dokumenta komisije za proširenje stoji pod tačkom 11: Ubeđenje Evropskog parlamenta je, da svaka država koja želi da se pridruži, treba da pokuša da reši svoje unutrašnje probleme, naročito one koji se tiču njenog teritorijalnog i ustavnog ustrojstva, pre nego što može da pristupi Uniji; Evropski parlament smatra da Unija pre i za vreme pregovora sa jednom takvom državom treba da joj pruži podršku prilikom rešavanja tih pitanja. Pod tačkom 7i se kaže da zemlje koje žele da pristupe EU moraju Uniju da podržavaju, a ne da joj otežavaju, njenu sposobnost da ostvari potrebnu dinamiku za ostvarivanje njenih političkih ciljeva.

Pod tačkom 15 Evropski parlament zastupa mišljenje da uspeh procesa proširenja Unije (i uspeh političkog procesa integracije) može da se obezbedi samo ako javnost svake zemlje kandidata nedvosmisleno i trajno podržava članstvo u EU. Pod tačkom 16 iznosi se mišljenje da zemlje sa evropskom perspektivom treba da preduzmu sve što je u njihovoj moći kako bi javnosti objasnile šta znači pristupanje EU, da javnost uključe u taj proces i pripreme za članstvo i da od samog početka u taj proces uključe i civilno društvo.

Evropski parlament po sadašnjim pravilima mora da bude jednoglasan, kako bi neka država postala član EU i tu igra ključnu ulogu. Svaka pojedinačna država može da blokira pristupni proces, kao što to Grčka čini u slučaju Makedonije, koja je pre četiri godine dobila status kandidata, ili Slovenija u slučaju Hrvatske zbog teritorijalnog spora, te je pet godina posle dobijanja statusa kandidata zastala na pragu EU. Tako da bi Srbija već sada morala da vodi računa o svih 25 tačaka dokumenta Evropskog parlamenta o proširenju Unije i svih 27 (ili do tada 28 ili 29 članica), kako kasnije ne bi došlo do nepotrebnih problema. Veoma je pogrešna pretpostavka da problemi Srbije oko sastavljanja njene parlamentarne delegacije koja treba da učestvuje u radu Evropskog parlamenta ne utiču na proces pridruživanja. A pogotovo šta srpski parlamentarci rade i kažu kada pređu granicu.

Odmah po podnošenju članstva, ma kada to bilo, Srbija će morati prvo da ispuni takozvane Kopenhaške kriterijume, političke, privredne i acquis-kriterijume. Srbija će morati da garantuje institucionalnu stabilnost, demokratski i pravni poredak i sprovođenje ljudskih i manjinskih prava. Kandidati se obavezuju da izgrade tržišnu privredu koja je funkcionalna i da dokažu da mogu da izdrže pritisak na tržištu EU. Zemlje kandidati se dalje obavezuju da prihvataju sve postojeće regulative EU, tj. acquis communautaire, sve zakone, propise i pravila iz svih oblasti.

ZAOKUPLJENA UNIJA: Jeste Ratko Mladić konkretna prepreka napredovanju pridruživanja Srbije EU. I tačno je da je Unija ove godine opterećena sobom, gasnom i ekonomskom krizom, izborima za Evropski parlament 7. juna, novim referendumom u Irskoj koji bi trebalo da odblokira Lisabonski ugovor, bez koga inače nema skorog proširenja EU, a ni Unije kako je dosad zamišljena, uz slovenačku blokadu Hrvatske… Ali ni srpska diplomatija, koja se u čarobnom krugu vrti između Prištine i Brisela, osim izjava o dobroj volji i želji, nema baš mnogo toga konkretnog da pokaže evropskim partnerima. Obaška, što je podrška EU u Srbiji na osnovu istraživanja javnog mnjenja posle pola godine vladanja proevropske vlade opala za šest odsto. Valjda zato što nikako taj obećani vizni režim da se liberalizuje i taj Prelazni sporazum obostrano da stupi na snagu.

Kada mu se na nos nabija Ratko Mladić, ministar Jeremić ne može da parira sa impresivnim setom srpskih zakona koji nacionalno zakonodavstvo usklađuju sa pravnim tekovinama EU, sa sistemski organizovanom javnom raspravom o značaju pristupanja Srbije EU, sa rešenjem za srpsko-kosovske nesuglasice i svim ostalim stvarima koje se preporučuju, traže ili će se tražiti od zemlje koja hoće status kandidata. Najjači argument je da je Srbija na parlamentarnim izborima glasala za proevropske snage, što je lepo i upravo toliko istinito koliko su pristalice Socijalističke partije Srbije glasale za proevropsku vladu pod kontrolom Demokratske stranke.

Dok se hvata, ili ne hvata Ratko Mladić, Srbija uopšte ne bi morala da gubi vreme na svom deklarisanom putu ka Briselu. Samo treba odmah da počne da se priprema za otvaranje 35 poglavlja o kojima pojedinačno predstoji mukotrpno i dugoročno pregovaranje sa EU, ako se optimističke procene ostvare te Srbija naredne godine dobije status kandidata. Time bi srpska diplomatija imala jednako jak argument, kao hvatanje Mladića. U suprotnom, priče o članstvu će se voditi negde 2020.