Papa Franja preminuo je u ponedeljak ujutro, saopštio je vatikanski komornik kardinal Kevin Ferel. Umro je nakon duge borbe sa obostranom upalom pluća, a iz bolnice je otpušten pre mesec dana.
„Jutros u 7:35, rimski biskup Franja vratio se u dom Očev. Ceo njegov život bio je posvećen služenju Gospodu i njegovoj Crkvi. Učio nas je da sa vernošću, hrabrošću i univerzalnom ljubavlju živimo vrednosti Jevanđelja, posebno za najsiromašnije i najmarginalizovanije. Sa neizmernom zahvalnošću za njegov primer kao pravog učenika Gospoda Isusa, preporučamo dušu pape Franje beskrajnoj, milosrdnoj ljubavi Boga, Jednog i Tribuna“, saopštio je Farel, a prenosi AP.
Prvi neevropejac na čelu Rimokatoličke crkve posle 1200 godina
Papa Franja, rođen u Argentini kao Horhe Mario Bergoljo, izabran je za papu u martu 2013. godine, nakon ostavke njegovog prethodnika pape Benedikta XVI. Konklava je otpočela 12. marta 2013. i prisustvovalo joj je 115 kardinala. Drugog dana konklave, u petom izbornom krugu, kardinal Horhe Mario Bergoljo, koga su zbog godina i promenljivog zdravlja smatrali autsajderom na izboru za papu, dobio je dvotrećinsku većinu glasova i izabran je za 266. papu i na taj način za 265. naslednika Svetog Petra. Za papsko ime uzeo je latinsko Franciscus (Franja).
Kada je izabran za papu malo ko je mogao da mu pozavidi. Crkva je bila u krizi, optužena da ne odgovara na potrebe vernika, sa strašnim teretom nataloženih problema i uz to sa dugom listom očekivanja.
Dve stvari su ipak delovale ohrabrujuće. Prva je sama činjenica da se prethodni papa Benedikt XVI povukao sa dužnosti, a druga se nazirala već na samom početku pontifikata pape Franje. Neko će reći da se videla onog trenutka kada je, nakon što je izabran, izašao na balkon. Jednostavno, ponašao se drugačije.
Bio je prvi neevropejac na čelu Rimokatoličko crkve posle više od 1200 godina.
„Drugačiji“ papa
Šta je to „drugačije“ čime je jedan čovek uspeo da u prvih pola godine promeni raspoloženje koje decenijama vlada unutar i oko Rimokatoličke crkve i šta se dalje može, a šta ne može s tim zalogom?
Papina skromnost i posvećenost ljudima bile su poznate i dok je živeo u Argentini. Kada se doselio u Vatikan, odbio je da živi u papskom apartmanu i uzeo sobu u delu rezidencije gde borave biskupi koji su u gostima te im se sada papa pridružuje za vreme obroka. Odbio je i da se vozi mercedesom, takozvanim papamobilom, a umesto toga seo je u „reno“ četiri star trideset godina.
Sveštenik koji mu je poklonio „reno“ pričao je kasnije kako su ljudi iz papinog obezbeđenja bili veoma zabrinuti. S obzirom na njegov način života i ophođenja sa drugima, verovatno da im zaista nije lako. Bilo je smešno gledati ih kako pokušavaju da namame slatkišima dečaka koji se za vreme govora pape Franja popeo na binu, snažno ga zagrlio a onda trčkarao okolo i seo na papinu stolicu. Za to vreme se papa smeškao, pomilovao dečaka po glavi i nastavio da drži govor, dok je dete odbijalo slatkiše koje su mu nudili ljudi iz papinog okruženja, ne bi li sišlo.
Slike njegove brižnosti su obilaze svet. Papa ljubi ruku čoveku čija je koža prekrivena tumorima usled neurofibromatoze, zatim ga zagrli, milujući ga po ranama. Pere stopala maloletnim delinkventima. Smeje se i priča sa mladima. Dok prolazi kroz masu, gleda u nečijem pravcu a zatim pokazuje na ruke i kaže sa smeškom: „Hladno je za kratke rukave.“ Lica vernika su ozarena, a papa deluje spontano i posvećeno.
Sve što je izgovarao i uradio odjekivalo je daleko, a on se dobro nosio s tim. I kada je izjavio da je imao krize vere i kada se pitao zašto se loše stvari događaju dobrim ljudima, vernici su još više osećali bliskost. Delovao je kao neko kome nije svejedno, koga se svet i ljudi tiču i koji živi ono što govori – da ljudima trebaju pastiri, a ne sveštenstvo koje se ponaša kao birokrate ili vladini zvaničnici.
Stalno je pozivao na pomoć siromašnima, delio novac beskućnicima i organizovao davanje hrane po ulicama Rima, zalažući se da se napušteni samostani iskoriste za smeštaj izbeglica. Prve godine pontifikata dobio je na poklon motor „harli dejvidson“, a novac od prodaje je namenio obnovi skloništa za beskućnike.
Kako se bira papa
Suočavajući se sa smrću svojih poglavara kao sa izuzetno značajnom, ali i prirodnom pojavom, Vatikan je kroz dugu istoriju ustanovio detaljnu proceduru i mehanizme za funkcionisanje u tom periodu. Pošto je mistična veza Crkve sa Isusom Hristom prekinuta, u Vatikanu, kao njenom središtu, događa se samo ono što je najneophodnije. Vatikan zapada u letargiju. Skoro svi visokodostojnici u Rimskoj kuriji, počev od kardinala na mestu državnog sekretara, preko prefekata i drugih funkcionera rimskih kongregacija, sudova, veća, sekretarijata i drugih nadleštava, daju ostavke i zatvaraju svoje kancelarije. Od visokih kurijalnih dostojanstvenika nastavljaju sa radom samo kardinal vikar Rima, kardinal Crkve svetog Petra i veliki penitencijar za opraštanje greha, koje može oprostiti samo papa i još nekoliko manjih.
Iako se u vreme sedisvakancije u celoj Rimokatoličkoj crkvi i u Vatikanu ne sme ništa bitno menjati, u Vatikanu ipak ima mnogo posla ceremonijalnog i organizaciono-tehničkog karaktera, kojim neko mora najozbiljnije da se bavi. Zato tada počinje da radi jedan od tri vatikanska ureda, pod nazivom Apostolska komora, na čijem se čelu nalazi kardinal komornik, poznatiji pod nazivom kamerlengo svete Rimske crkve (treba ga razlikovati od kamerlenga kardinalskog kolegijuma, što mnogi ne znaju i ne čine). Položaj šefa Apostolske komore je za života pape skoro potpuno lišen sadržine, iako je visoko cenjen. Smrću pape on dobija na odgovornosti i postaje najvažniji dostojanstvenik Vatikana, nešto kao regent u monarhijama. U vreme sedisvakancije, on preuzima privremenu upravu nad Crkvom i odgovornost za njeno funkcionisanje do izbora novog pape.
Osnovne obaveze kardinala kamerlenga svode se na sledeće: 1. zvanično utvrđivanje smrti dotadašnjeg pape, 2. pečaćenje i čuvanje njegovih kabineta i apartmana, odnosno palata u Vatikanu i u papskom letnjikovcu u Kastel Gandolfu, 3. organizovanje njegove sahrane i 4. organizovanje i praćenje izbora za novog papu u tzv. konklavu. Zbog nesumnjivog značaja ovih poslova i tradicionalno velikog interesovanja medija i najšire javnosti za njih, pape postavljaju na ovu delikatnu funkciju samo one kardinale u koje imaju veliko lično poverenje. Svojevremeno je papa Pije XII propustio da imenuje kamerlenga dok je bio živ, zbog čega se Vatikan našao u vrlo teškoj situaciji posle njegove smrti.
U obavljanju svih navedenih poslova, kardinalu kamerlengu pomažu njegove kolege kardinali, najviši funkcioneri Rimokatoličke crkve, koji se posle papine smrti okupljaju u Vatikanu iz celog sveta. Iako još od konstitucije pape Pavla Šestog Romano Pontifici eligendo, iz oktobra 1975, kardinali stariji od 80 godina nemaju pravo glasa u konklavu, svi oni imaju obavezu da dođu na papinu sahranu i da pomognu kardinalu kamerlengu. Zajedno s njim oni se za vreme interegnuma svakodnevno sastaju u okviru dve vrste kongregacija – opšte ili plenarne i specijalne, koju čine kamerlengo i tri druga kardinala. Sastav specijalne kongregacije menja se svakog trećeg dana, izuzev, naravno, kamerlenga. Kroz rad ovih kongregacija angažuju se bukvalno svi kardinali prispeli u Vatikan, što je za mnoge od njih, posebno za one koji ne rade u Rimskoj kuriji, dobra prilika da upoznaju svoje kolege iz raznih delova sveta i tako se bolje pripreme za centralni događaj sedisvakancije – za izbor novog pape.
