Predsednik u hiperakciji

Predsednik Francuske Nikola Sarkozi je u prvih sto dana predsednikovanja neka obećanja ispunio, ali je neka već pogazio. Francuzima je tokom kampanje obećao rupturu, ili prekid sa tradicijom. Iz straha da ne preplaši sunarodnike, Sarkozi je ovo obećanje kasnije malo ublažio najavljujući „miran prekid“ – rupture tranquille.

Već je u prvim danima Sarkozijevog mandata postalo jasno da se od novog francuskog predsednika, koji pri tom voli i da džogira, ne hajući za uvreženi prezir sunarodnika prema javnom ispoljavanju ljubavi prema telovežbama, može očekivati sve osim mira. Francuzi su već nakon prvih dana otkako je Jelisejska palata dobila novog stanara uvideli da će imati posla sa „hiperaktivnim predsednikom“ koji, kako se pokazalo, ni na odmoru ne sedi skrštenih ruku. Sudeći po medijskoj pažnji koja ga je pratila i u avgustu, kad je cela Francuska na odmoru, Sarkozi kao i da nije bio odsutan. Mnogi analitičari u njemu vide francusku verziju Blera, koji je neskriveni Sarkozijev uzor. „Bler, ali na spidu“, glasio je jedan komentar.

SVEPRISUTAN: Sarkozi je naprosto postao sveprisutan, kao nijedan njegov prethodnik do sada. Na samitu Evropske unije, pod pokroviteljstvom nemačke kancelarke Angele Merkel, aktivno je učestvovao u spasavanju evropskog ustava, projekta u čiji su sanduk upravo njegovi sunarodnici zaboli ekser kada su ga odbacili na referendumu pre dve godine. Sarkozi je obezbedio da se razvodnjena verzija dokumenta usvoji u parlamentu, a ne da se ponovo podvrgava narodnoj volji. Ubrzo potom, pobrao je aplauze na svetskoj sceni, kada je izdejstvovao oslobađanje bugarskih medicinskih sestara i jednog palestinskog doktora iz zatočeništva u Libiji. Oni su u zatvoru proveli više od osam godina, a Gadafijev režim ih je osudio na smrt jer su, navodno, namerno zarazili libijsku decu virusom HIV-a. Ovaj diplomatski spektakl Sarkozi je učinio još senzacionalnijim time što je u humanitarnu misiju u Tripoli poslao Sesiliju, svoju glamuroznu i nepredividvu suprugu, koja je, poput svog muža, ali za svoj račun, čest gost naslovnih strana francuske šarene štampe. Francuska opozicija oštro je negodovala zbog toga što je Sarkozi rešio da u prvi plan isturi sopstvenu suprugu u jednoj prvoklasnoj međunarodnoj aferi, zaboravljajući pri tom da francuskim prvim damama nisu strani ovakvi humanitarni pohodi. U sličnoj misiji se našla Danijel Miteran, žena poslednjeg predsednika socijaliste, kada je 1993. doputovala u Beograd da izbavi opozicioni bračni par, Vuka i Danicu Drašković, koje su nakon junskih demonstracija premlatili Miloševićevi policajci.

No, učešće Sesilije u poduhvatu nije najkontroverzniji deo ove priče. Sarkoziju se spočitava da je sa libijskim vođom Gadafijem sklopio unosan posao koji uključuje trgovinu oružjem i nuklearnom tehnologijom, što Jelisejska palata odlučno demantuje.

Iako je od prvih sto dana gotovo trećina otpala na godišnji odmor, Francuzi su se uverili da njihov predsednik ni na odmoru ne sedi skrštenih ruku. I sam izbor odredišta za avgustovski odmor izazvao je potres u Francuskoj. Umesto da se poput svojih prethodnika povuče na Azurnu obalu, ili makar na obale toplijih mora (Žak Širak je običavao da letuje na Mauricijusu, dok se bivši premijer Dominik de Vilpen upravo vratio sa Tahitija), Sarkozi je odabrao da odmor provede u Vulfborou, elitnom letovalištu na živopisnom jezeru Vinipesoki, država Nju Hempšijr, gde je lakše nabasati na američke predsedničke kandidate nego na Sarkozijeve sunarodnike. „Došao sam u SAD na odmor“, poručio je Sarkozi zemljacima preko okupljenih novinara iz Nove Engleske, „baš kao što to svake godine uradi oko 900.000 Francuza. Ovo je divna zemlja i raduje me što sam došao ovamo. Francuska u SAD ima bliskog prijatelja.“

Sve ovo je u Parizu, u nedostatku većih uzbuđenja, izazvalo veliku pažnju, ali i zgražanje Sarkozijevih protivnika za koje je javno ispoljavanje ljubavi prema blještavom luksuzu nešto vulgarno, nešto suviše „američki“. Za razliku od njih, Sarkozi nije gadljiv na luksuz. Predah koji mu je sledovao nakon pobede a pre stupanja na dužnost proveo je na jahti Vensana Bolorea, jednog od najbogatijih ljudi u Francuskoj, krstareći negde u blizini Malte.

SKUPO LETOVANJE: Vila u kojoj se ovog avgusta Sarkozi sa porodicom odmarao vlasništvo je bivšeg funkcionera kompanije Majkrosoft, i može se iznajmiti za oko 30.000 dolara nedeljno. Ima više od 1000 kvadrata, ali i privatnu plažu, marinu, sopstveni bioskop, spa i prostoriju sa video-igrama. Protivnici iz redova socijalista izračunali su da je predsednik za svoje prvo letovanje u svojstvu šefa države potrošio više od svoje godišnje plate. Slučajno ili namerno, Sarkozi se tokom odmora nije sreo sa predsedničkim kandidatima, ali jeste sa predsednikom Bušom, čija porodica ima letnjikovac u Kenebankportu, gde je ne tako davno u gostima bio ruski predsednik Putin. Sarkozija je od Bušovih delilo manje od 80 kilometara, pa kad je već u komšiluku, red je bio da svrati na ručak. Dan pre zakazanog ručka između dvojice predsednika isprečilo se više od 10.000 kilometara. Sarkozi je do imanja Bušovih stigao zaobilaznim putem, preko Pariza, jer je morao da prekine odmor da bi prisustvao sahrani pariskog nadbiskupa. Time što nije dozvolio da mu ta okolnost ukine zadovoljstvo da gustira hamburger kod Bušovih, pokazuje koliko je Sarkoziju bilo stalo da okonča višegodišnju sušu u odnosima između dveju zemalja. Ipak, da ne prođe sve baš glatko, ovoga puta se pobrinula Sesilija, koja je gostoljubive Bušove lišila svog glamuroznog prisustva. Zvanično opravdanje je bila gušobolja, ali, pošto je istog dana viđena u šopingu, francuski mediji imali su materijala za nagađanje danima posle neformalnog susreta dvojice predsednika.

No, medijska uzbuđenja vezana za letovanje trajala su i nakon što se Sarkozi vratio kući. Nedeljnik „Espres“ dočekao je predsednika fotografijom, naizgled istovetnom onoj koju je samo dve nedelje ranije objavio „Pari mač“. Na fotografiji se vidi Sarkozi, go do pasa, kako sa sinom vesla u kanuu po jezeru Vinipesoki. „Pari mač“, ispostavilo se, retuširao je fotografiju sa letovanja, pa se na slici ne vide „bisage“ od salca koje se prelivaju preko ruba kupaćeg kostima. Ovakvo laskanje ne čudi ako se zna da je časopis vlasništvo bliskog Sarkozijevog prijatelja, i da je jedan urednik nedavno izgubio posao pošto je dozvolio da u „Pari maču“ osvane fotografija Sesilije sa izvesnim gospodinom za koga se tvrdilo da joj je ljubavnik.

Već i teme kojima je pariska štampa zaokupljena kada je reč o novom predseniku pokazuju da Sarkozija trenutno nema ko da ugrozi kod kuće. Popularnost mu ne pada ispod 60 odsto, što znači da je pridobio mnoga srca iz redova opozicije. Socijalisti su nakon ovih izbora ostali razjedinjeni, i više se bave međusobnim optužbama za neuspeh nego suvislom kritikom predsednika. Sarkozi je i bukvalno razoružao socijaliste tako što je neke od njih, poput ministra spoljnih poslova Bernara Kušnera, pridobio za sebe. Kooptiran je Dominik Straus Kan, ili DSK kako je poznat u francuskoj javnosti, bivši minister finansija u vreme socijaliste Lionela Žispena, a koga je Sarkozi predložio za šefa Međunarodnog monetarnog fonda. Uz to, u želji da amortizuje gnev imigranata, napravio je presedan kada je na čelu ministarstva pravosuđa postavio je Rašidu Dati, muslimanku marokanskog porekla. I konačno, razoružao je Le Pena, vođu ultradesnice, koji nakon poslednjih izbora lagano klizi u politički zaborav.

ZAPUŠTENA EKONOMIJA: No, vreme odmora je prošlo, a nagomilanih problema u Francuskoj je toliko da sto dana, od kojih 30 čini mesec avgust, nikako niije bilo dovoljno da zemlju izbavi iz ekonomske stagnacije. Nakon agilnog starta, nad Francuskom su se opet navukli oblaci, naročito otkad je ministarka ekonomije najavila da će ekonomski rast biti ispod dva odsto, znatno manje od projektovanog.

„Neophodan je čitav niz strukturalnih promena da bi se rast pokrenuo, ali reforme koje je najavio neće biti dovoljne“, smatra Eli Koen iz Saveta za ekonomske analize, instituta čiji je osnivač vlada, ali koji samostalno deluje. „Da sam ja njegov profesor, rekao bih da je mogao i mnogo boljim da se pokaže“, kaže Koen za britanski „Fajnenšal tajms“ i dodaje da je prvih sto dana ipak nedovoljno da se preokrene smer zapuštene ekonomije. Ukoliko u svojoj hiperaktivnosti Sarkozi zagrebe tek po površini, trećih sto dana njegove vladavine lako bi se moglo pretvoriti u zimu francuskog nezadovoljstva.