Praznična ćutanja

Za “Vreme” iz Njujorka

Praznična okupljanja oko roštilja u Central parku na Dan sećanja, uz blagu euforiju onih koji su u ranim jutarnjim satima zauzeli najbolja mesta severno od 96. ulice, donela su mnogima predah na putu za koji niko ne zna kuda vodi. Zahvalnost prema vojnicima koji su dali život za zemlju i malene zastave rasute po travi, simboli nacionalnog jedinstva, gurnuli su, na trenutak, u stranu sva ona neslaganja koja se gomilaju od dana predsedničke inauguracije. Izbegavanje razgovora o onome što se dešava u državi nije samo odraz poštovanja prema stradalima u ratovima koje je vodila ova zemlja.

Nepomirljivi u razlikama, Njujorčani su izgubili želju da razgovaraju s onima koji imaju suprotna politička uverenja. Niti oni koji nose majice sa natpisom “God, Guns and Trump” imaju šta da kažu onima koji od njih okreću glavu, niti ovi hoće da pričaju s ljudima za koje smatraju da nemaju samo problem s političkim uverenjima već i s osnovnim moralnim vrednostima.

Mnogo manje netrpeljivosti osećalo se između navijača ljutih rivala, Njujork Niksa i Indijana Pejsersa, koji su preplavili ulice ispred Medison skver gardena nakon utakmice, dok su grupe njujorških policajaca, mnogi od njih u ranim dvadesetim, uključujući i devojke, stajale naslonjene na izloge okolnih prodavnica, vrtele slike na Instagramu, osmehivaliese marincima iz elitnog Sajlent dril platuna i pogledima ispraćale turiste koji su u obližnjoj trafici kupovali džointe za deset dolara. Ishod duela iz NBA plej-ofa svima je već poznat, ali će ono što se trenutno dešava u zemlji morati prvo da prođe da bi se o tome nešto više znalo.

foto: ap photo

POKAŽI MI BUDŽET, REĆI ĆU TI KO SI

Jedna od najvećih nepoznanica je državni budžet za 2026. godinu, koji bi trebalo da se primenjuje od 1. oktobra. Ali ovde nije reč samo o sumi od vrtoglavih sedam biliona dolara već o načinu na koji će taj novac biti raspoređen. “Pokaži mi budžet, pa ću ti reći koji su tvoji prioriteti”, imala je običaj da kaže Nensi Pelosi, nekadašnja predsedavajuća Predstavničkog doma iz redova demokrata, čiju stranku, osim odsustva bilo kakve strategije protiv republikanskog napada na čitav poredak, dodatno slabi tvrdoglava upornost vremešnih lidera da zadrže čelne pozicije u stranci.

Predlog predsednika Donalda Trampa, koji on u svom stilu šoumena zove “velikim, prelepim zakonom” (One Big Beautiful Bill Act), usvojen je u Predstavničkom domu Kongresa sa svega jednim većinskim glasom, ali tek nakon što je otišao na Kapitol hil i lično uveravao članove Kongresa koji nisu bili oduševljeni njegovim predlogom državne potrošnje. Kako je to radio, najbolje znaju oni sami, ali pretnje i ucene da neće podržati njihov reizbor sledeće godine sigurno su bile deo Trampove strategije. Oni koji se dive njegovoj politici čvrste ruke zovu ga “Nike predsednikom”, sa jasnom aluzijom na marketinški slogan proizvođača patika iz Oregona – “Samo kreni”.

One koje nije zatekao u kabinetima, zvao je telefonom, a kada sa druge strane čujete Trampov glas, teško je – kako to opisuje jedan od bivših zvaničnika iz njegove administracije – reći “ne”. Ipak, sve to ne pomaže u disciplinovanju “fiskalnih jastrebova” iz njegove stranke u Senatu, koji smatraju da ovakav budžet vodi ka drastičnom povećanju deficita, koji je već premašio 36,2 biliona dolara, sa tendencijom da se u narednim godinama poveća za novih desetak procenata. Amerika trenutno više plaća za kamate na taj dug onima koji poseduju državne obveznice nego što izdvaja za budžet za odbranu – koji je, treba li podsećati, najveći na svetu i tri puta viši od onoga što za vojsku izdvaja njen najveći suparnik, Kina.

No, kada se razgrnu ove formalnosti, važne jedino onima koji sede u Kongresu i medijima, građanima postaje sve očiglednije da budžet predviđa ogromna izdvajanja – 175 milijardi dolara za sistem protivraketne odbrane “Zlatna kupola”, isto toliko za jačanje granične kontrole i sprovođenje imigracionih zakona, uključujući poreske olakšice za najbogatije, na račun srednje klase i siromašnih Amerikanaca. Sve to zajedno, uprkos činjenici da je predsednik Tramp tokom predizborne kampanje obećavao “zlatnu eru” i “ekonomski bum kakav još nije viđen u istoriji ove zemlje”.

Ovakvi državni troškovi predlažu se u trenutku kada specijalni vladin uposlenik Ilon Mask, koji se nalazi na čelu Odeljenja za efikasnost (DOGE), poseduje više bogatstva od 170 miliona stanovnika Amerike sa donje polovine lestvice materijalnih dobara, sam predsednik zaradi nekoliko stotina miliona dolara od prodaje kriptovalute $TRAMP tokom jedne večere u Virdžiniji, jedan od njegovih sinova otvara ekskluzivni klub u Vašingtonu, za koji članska karta košta 50.0000 dolara, dok 60 procenata građana živi od čeka do čeka koji stiže petkom, a petina starijih preživljava sa malo više 1000 dolara mesečno. Za taj novac ne može da se iznajmi ni soba u onim najmračnijim predgrađima Njuvarka, gde su trotoari zakrčeni otpadom, a pacovi iskaču iz kanti za đubre kada neko podigne poklopac da izbaci smeće, dok se preko reke naziru svetla nebodera Manhetna.

Budžet istovremeno predviđa smanjenje izdataka za Medikejd, zbog čega bi skoro sedam miliona ljudi moglo da izgubi zdravstveno osiguranje, kao i drastično smanjenje kupona za hranu siromašnima. Da, u najbogatijoj državi na svetu, na broju 8 Istočne 109. ulice, svega desetak minuta hoda od najboljih mesta za roštilj u Central parku, ljudi stoje u redovima za namirnice koje se dele u okviru Programa dopunske pomoći za ishranu (Supplemental Nutrition Assistance Program). Što bi rekao onaj pesnik iz druge polovine dvadesetog veka, “Pit… i to je Amerika.”

ZLATNI KABINET

S obzirom na to da je glavna Trampova taktika nametanje vlastite volje drugima, on ni ne pokušava da svoj politički program sprovodi putem zakona, o čijem bi usvajanju svaki put morao da pregovara sa članovima svoje stranke u Kongresu, već vlada uredbama i dekretima. Fotografije koje objavljuje na svojoj privatnoj društvenoj mreži “Trut soušl” prikazuju ga kako iznova sedi u pustom Ovalnom kabinetu, okružen pozlaćenim ukrasima, i potpisuje uredbe “šarpi” flomasterom, koji ova kompanija specijalno pravi sa njegovim imenom. Oni koji znaju nešto o stvarima koje se dešavaju iza scene tvrde da je dovukao u Vašington svog privatnog majstora za nameštaj iz Palm Biča, da mu ulepša predsedničku kancelariju do neprepoznatljivosti.

Bez obzira na debljinu flomastera u poređenju sa tradicionalnim nalivperima koje su koristili svi njegovi prethodnici, većina Trampovih uredbi osporena je pred saveznim sudovima. To je već poprimilo ustaljenu formu: donose se uredbe koje imaju snagu zakona, zatim slede tužbe, sudske odluke da je njima prekršen Ustav SAD, da su prekoračena predsednička ovlašćenja ili prekršena zakonska procedura, posle čega dolaze žalbe Trampove administracije apelacionim sudovima – gde je trenutno zaglavljeno na desetine ovih predmeta. U suštini, sudije su u najvećem broju slučajeva presudile protiv savezne administracije i te odluke se više-manje poštuju – ova država ipak počiva na vladavini prava. Deca u prvim razredima slušaju da niko, uključujući državne čelnike, nije iznad zakona.

Ako se to nauči već u osnovnoj školi, profesorima elitnog Harvarda – koji se našao na udaru niza represivnih mera državne administracije, uz optužbe da “širi antisemitizam” i “sarađuje sa Komunističkom partijom Kine”, zbog čega mu je ukinuta državna pomoć i blokiran upis stranih studenata koji su glavni izvor prihoda – to je bar malo jasnije nego onima koji su proveli život u poslovima sa nekretninama. Tužba fakulteta koji je stariji od same države Amerike i odluka suda kojom je suspendovan potpis “šarpija”, stigla je svega nekoliko sati nakon predsednikovog poslednjeg napada na jednu od najvrednijih tradicija ove zemlje.

foto: ap photo

KNJIGOM PO GLAVI

Trampovim tvrdnjama da su mu birači dali pravo da radi ono što hoće velikim delom doprinosi potpuno rasulo u Demokratskoj stranci, kojoj se upravo na glavu sručila knjiga novinara Džejka Tapera i Aleksa Tompsona Izvorni greh (Original Sin), koja više nego jasno opisuje kako su najbliži saradnici i članovi porodice predsednika Džozefa Bajdena zataškavali i prikrivali njegov fizički i mentalni pad tokom predsedničkog mandata i kampanje za reizbor 2024. godine.

Dok se bezidejno rukovodstvo stranke prepire sa mlađahnim Dejvidom Hogom, koji je željan radikalnih promena i izabran je za jednog od potpredsednika Demokratskog nacionalnog komiteta – a čije je imenovanje postalo povod za nove sukobe unutar stranke zbog “kršenja pravila o rodnoj ravnoteži” – neumorni Berni Sanders i kongresmenka Aleksandrija Okasio-Kortez putuju po zemlji u turneji protiv oligarhije. Ovaj kritičar republikanskog i demokratskog establišmenta nema ni problem da ode na republikanski Foks njuz i porazgovara sa Bretom Bajerom o moći milijardera i rastućem autoritarizmu. Kada ga novinar podseti na njegove reči da ne bi trebalo da bude iznenađenje što je radnička klasa odbacila Demokratsku stranku kada je ona sama napustila radnike, Sanders klimne glavom i kaže: “Slažem se sa tim čovekom.”

Nije sve u političkoj strategiji – konzervativna Amerika je, potpuno paradoksalno, često duhovitija i subverzivnija od pravovernih progresivaca, što ovaj nezavisni senator iz Vermonta mnogo bolje razume od stranačkih kolega. Jer, niko ne veruje onima koji ne znaju da se smeju. Sebi i drugima – svejedno je.

Tramp je u duši oduvek bio komičar, njegove uvrede na račun političkih protivnika nisu uvek bile lišene istine, kao ni njegova pitanja o trgovinskom deficitu i nekontrolisanom prilivu imigranata. Samo što njegova namera nije samo da istera one koji su nelegalno ušli u zemlju i smanji unutrašnji dug, već da radikalno preobrazi američko društvo. Da li mu to polazi za rukom? Pa, ne baš.

KRAJ SVETA

Bez obzira na to što je nekoliko stotina politikologa u nedavnoj anketi Brajt Lajn Voča, koju vodi profesor Dartmut koledža Džon Keri, snizilo ocenu demokratije u SAD sa 67 na 53 indeksna poena – što je najveći pad od 2017. godine – niko od njih ne tvrdi da je zemlja dospela u stanje autokratije, o čemu neprekidno kukaju oni koji ne podnose Donalda Trampa. Naravno, svi se pribojavaju da država klizi u tom smeru, jer se iz dana u dan šire granice izvršne vlasti u gotovo svakoj oblasti politike – od trgovinskog rata, preko imigracije, obrazovanja, pa sve do otpuštanja hiljada zaposlenih u saveznoj administraciji.

Ali to isto tako može biti samo deo jalove strategije konzervativaca o preplavljivanju ljudi oprečnim informacijama, kako bi se stvorila zbrka i izazvala konfuzija, tako da je krajnje nejasno ko u ovoj bici za dušu Amerike pobeđuje: da li se zaista ruši čitav jedan postojeći svet, bez suštinskog razloga i jasne ideje o onome što dolazi nakon toga ili Donald Tramp neuspešno nasrće na poredak, bez snage da išta suštinski promeni.

Da bi se to znalo, sutra mora da bude juče, što je mnogo neizvesnije od one utakmice u Medison skver gardenu zbog koje mnogi nisu napunili rezervoare gorivom koje odavno nije bilo tako jeftino i otišli da posete ostarele roditelje negde na jugu, prema Južnoj Karolini, Džordžiji ili Floridi, gde im ne treba grejanje niti zimska odeća. U zamenu za te sate koje bi proveli zaglavljeni na autoputu već negde oko Baltimora, morali su da se utrkuju od ranog jutra sa ostalima koji su, bez obzira na natpise na majicama, vukli roštilje na leđima i kese sa burgerima, da bi svi zajedno postavljali one iste američke zastavice oko osvojenih mesta na kojima se dimio njihov praznični roštilj, negde u hladu Central parka.