Potpirivanje strahova

Ne, Marin le Pen još nije u Jelisejskoj palati. Njen Nacionalni front (NF) još ne vlada Francuskom. Ali sama mogućnost da bi ona 2017. godine mogla da dobije predsedničke izbore dovoljno govori o političkoj i privrednoj krizi u koju je zapalo francusko društvo. Taktika populističkog, nacionalističkog, ksenofobičnog Nacionalnog fronta u prvom krugu regionalnih izbora održanih u nedelju je urodila plodom: sejati strah i onda zaplašenim biračima ponuditi zaštitu u vidu zatvaranja Francuske u sebe i odbijanja svega što dolazi spolja. Teroristički napadi u Parizu za njih su došli u pravi čas. Dok Marin le Pen slavi, a sestrinske partije NF-a pomno proučavaju njegov recept, većina evropskih medija sa zebnjom komentariše tektonski poremećaj na francuskoj političkoj sceni. U francuskim medijima preovladava izraz „šok“.

Nemački „Špigel“ piše da je uspeh Nacionalnog fronta Petu republiku konačno pretvorio u „tropartijski“ sistem, da se dogodio „zemljotres“ koji će iz korena promeniti političku scenu Francuske, da će se od sada za naklonost birača boriti levičari/zeleni, konzervativci/centristi i ekstremno desni NF koji je sa ukupno osvojenih 28 odsto glasova na prvom mestu, a pred drugi krug izbora vodi u šest od trinaest regija. Francuska je ideološki definitivno skrenula udesno, jer je dve trećine građana glasalo za konzervativne partije, dok vladajući socijalisti predsednika Fransoa Olanda imaju šanse da u drugom krugu izbora pobede samo u dve regije (ukupno su osvojili 23 odsto). Bivši predsednik Nikola Sarkozi se nadao velikom proboju na regionalnim izborima, ali njegovi republikanci vode samo u tri regije (ukupno 27 odsto). Marin le Pen mu je prosto preotela šou. „Francuska diže glavu“, izjavila je slavodobitno u noći posle izbora, „NF je na prvom mestu u Francuskoj“.

Partije sada spremaju taktiku za drugi krug izbora. Sarkozi se predstavlja kao „bedem koji brani demokratiju“ od ekstremne desnice i odbija koaliciju sa socijalistima, kojima to ostavlja malo manevarskog prostora, pa najavljuju povlačenje svojih kandidata u nekim regijama ne bi li tako ojačali republikance pred naletom NF-a.

Međutim, bez obzira na rezultate drugog kruga izbora, šteta je već načinjena, ne samo po Francusku već i po Evropu, jer je uspeh NF-a vetar u leđa svim radikalno desnim partijama na Starom kontinentu. Pokazalo se da kada se u kampanji nametnu teme izbeglica, islamizacije i straha od terorizma, partije centra i levo od njega nemaju šta da traže. A to su teme koje okupiraju, i još neko vreme će okupirati Evropu.

„Nacionalni front je jedina snaga koja brani pravu francusku republiku“, govorila je Marin le Pen pred oduševljenim pobornicima. Niko nije morao da pita šta znači „prava“ francuska republika, razumeli su se – Francuska Francuzima. „Mi se zalažemo za ponovno osvajanje izgubljenih teritorija Republike“, nastavila je Marin le Pen i dodala da „svi Francuzi imaju mesta na našoj strani na putu u budućnost“. Iz govorancija predstavnika NF-a provejava u civilizacijsku oblandu umotan rasizam.

Nemačka i Francuska su ključne zemlje za Evropsku uniju. Sve što se u njima događa, kao i njihov međusobni odnos, ima uticaja na čitavu Evropu. Ako u Francuskoj partija kakva je Nacionalni front prodre sa margine političke scene u srce Republike, Evropa ne može da ostane ravnodušna. Kao što je rečeno na početku ovog teksta: Marin le Pen još nije u Jelisejskoj palati i, kako sada stvari stoje, nije naročito verovatno da će tamo dospeti, ali sama pomisao da je to uopšte moguće dovodi u pitanje veru u projekat Evropske unije i polazišnu osnovu današnje Evrope da je fašizam zakopan dovoljno duboko u evropskoj istoriji i jednom zauvek proboden glogovim kocem.

RADIKALIZACIJA POLITIČKE SCENE: Ekonomska kriza na Starom kontinentu, porast nezaposlenosti, slabljenje većine nacionalnih privreda zemalja EU i sve izraženije podele između „bogatog“ severa i „siromašnog“ juga, kao i periferije i centra Evrope i opšte osećanje nesigurnosti, vode u radikalizaciju političke scene u Uniji: u Grčkoj je na vlasti levičarska Siriza; u Portugalu je leva opozicija razvlastila konzervativnu vladu; u Španiji se, kao desničarski NF u Francuskoj, levičarski Podemos nametnuo kao treća partija koja ruši do sada ustoličeni dvopartijski sistem i sa dobrim izgledima se bori da dođe na vlast na parlamentarnim izborima 20. decembra.

Sa druge strane, tek od leta ove godine izbeglička kriza, kao glavna tema koja potresa EU, i odnedavno strah od terorizma jačaju ekstremnu desnicu u i inače konzervativnoj Evropi (vidi okvir). Prva je od straha od „najezde izbeglica profitirala izrazito desna partija Prava i pravde u Poljskoj osvojivši najbolji rezultat u svojoj istoriji na izborima 25. oktobra ove godine, dok Fides Viktora Orbana pod plaštom „odbrane naroda“ suvereno vlada u Mađarskoj i daje svima pokaznu vežbu kako se gradi žica protiv izbeglica i prkosi izbegličkoj politici Berlina. Na levi populizam po pitanjima ekonomske i finansijske krize i rasta nezaposlenosti, kao i na desni populizam koji na egzistencijalni strah od gubitka radnog mesta nadovezuje i strah od islamizacije Evrope, izbeglica i islamističkog terorizma, etablirane demohrišćanske i socijaldemokratske partije imaju sve manje odgovora. Delom i zbog toga što se ideološka razlika između njih u dobroj meri istopila, pa je ideologija odlutala na političku marginu.

SVI TI STRAHOVI: U Nemačkoj postoji bojazan od jačanja eksterno desne partije Alternativa za Nemačku i pokreta iste orijentacije PEGIDA (Patriotski Evropejci protiv islamizacije Evrope). Nemački „Špigel“ analizira uspeh Nacionalnog fronta i Marin le Pen, njenu matricu koju i druge vođe desno-populističkih nacionalnih partija mogu da primene. Za pet godina ona je uspela da utrostruči broj svojih pristalica. Njen program obuhvata potpirivanje kako ekonomskog straha tako i straha Francuza od terorizma, imigracije i islama. Marin le Pen je tako antisemitski diskurs svog oca Žan-Marija prebacila na nacionalno-socijalistički diskurs. Alternativa za Nemačku ni u jednom trenutku nije isticala antisemitizam, čak su se na protestima u njenoj organizaciji pored nemačkih vijorile izraelske zastave, jer je Izrael, jelte, saveznik u borbi protiv islama. Antisemitizam je kod NF-a zamenjen antiislamizmom, u Nemačkoj je antisemitizam tabu, ali fašistoidna jednačina je ostala ista: neprijatelj se infiltrirao među nama, ugrožava nas, nameće svoju kulturu, svoje običaje, moramo da ga zaustavimo, da ga zgazimo.

NF propoveda zatvaranje granica, kraj slobodne trgovine, izlazak iz zone evra, dakle protekcionizam koji predstavlja kao „ponovno osvajanje suvereniteta“, što kao melem deluje na stanovništvo čiji se prihodi i penzije smanjuju u belosvetskoj konkurenciji.

NF se orijentiše na osnovu bazičnih potreba glasača: obećava povećanje minimalca za 200 evra; odlazak u penziju sa 60 godina; dotiranje malih preduzeća i srednje klase; carinu na robu iz izvoza. Rezultat je da skoro 50 odsto radnika i 40 odsto državnih činovnika podržavaju NF, dok na selu mogu da računaju sa podrškom od 35 odsto.

Naravno da je Evropska unija za ekstremnu desnicu neprijatelj broj jedan. Brisel je za njih simbol „nametnute federalizacije“, Evropski parlament vide kao instituciju otuđenu od naroda koja je upregnuta u globalizaciju i sluša naređenja Međunarodnog monetarnog fonda i SAD. EU je anonimna mašinerija koja je odgovorna za propadanje francuske privrede i dramatično povećanje nezaposlenosti. Jalovost institucija EU jača poziciju radikalne desnice.

Kancelarka Nemačke Angela Merkel je za NF „Domina“ tvrde monetarne politike, koja nameće „nemačku Evropu“, dok su vladajući socijalisti predsednika Olanda „sluge“ Berlina.

PROBLEMI ANGELE MERKEL: U Berlinu sa nelagodom posmatraju jačanje ekstremne desnice u susednoj Francuskoj, pogotovu što se na jednom od ključnih pitanja njene pobede, na pitanju izbeglica, klima nemačka vlada.

Do koje mere je izbeglička kriza poremetila odnose u vladajućoj koaliciji videlo se kada je krajem novembra Angela Merkel bez pozdrava i bukvalno na mala vrata napustila binu sa koje se, kao i svake godine, obratila partijskim delegatima sestrinske Hrišćansko-socijalne unije (CSU). Takva okupljanja su obično prilika da se bavarski konzervativci naaplaudiraju jedni drugima, uživaju u uspesima partije na pokrajinskom i nacionalnom nivou, pre nego što pohitaju u pivnice na afterparty. No ovog puta je bilo drugačije. Inače rado viđena gošća Angela Merkel ispraćena je hladnim pogledima i bez aplauza, jer je domaćinima jasno stavila do znanja da neće menjati politiku prema izbeglicama i nije se previše obazirala na zaključak kongresa CSU u kojem stoji da dolazak izbeglica mora strogo da se ograniči.

„Ukoliko želimo da se izborimo s izazovom“, rekla je Merkelova, „moramo da uložimo sve snage u evropska, međunarodna rešenja.“ Pod time ona podrazumeva i neka rešenja kojima se izbeglice neće obradovati: kontrolu spoljnih granica EU i dogovor s Ankarom. Dil sa Erdoganom podrazumevao bi da Turska zaustavi krijumčarenje ljudi sa svojih obala, otvori još više megalomanskih izbegličkih kampova na svojoj teritoriji, a zauzvrat dobije silne milijarde iz Brisela i možda i bezvizna putovanja za svoje državljane u šengenski prostor. „Tim naporom da smanjimo broj izbeglica uspećemo da delamo u interesu svih, što ne bi bio slučaj ukoliko bismo jednostrano uveli nacionalnu gornju granicu za njihov prihvat“, objasnila je Merkelova.

Čak 52 odsto građana smatra da je strategija kancelarke u izbegličkoj krizi pogrešna, da treba zatvoriti kapije Evrope. Dok se Nemačka i dalje pokazuje kao zemlja spremna da pomogne, društvo neumornih volontera, ljubaznih policajaca, građana koji doniraju staru odeću i novčane priloge, tiha većina ima utisak da će izbeglički talas preplaviti njihovo ostrvo blagostanja. Njihova kancelarka, koja je nedavno proslavila deceniju na funkciji, navikla ih je na odmerenu politiku, racionalnu i bez iluzija. No ni Merkelova ne može ovog puta da im ponudi gotov plan jer u izbegličkoj krizi ne zavisi sve od nje i od Nemačke. Umesto toga ona već mesecima ponavlja: „Možemo mi to.“ I od toga ne želi da odustane ni pod pritiskom najnovijih, po nju negativnih ispitivanja javnog mnjenja, ni pod rafalnom paljbom tvrdolinijaša iz sopstvenih redova. Naruku joj ne ide ni statistika koja kaže da će broj tražilaca azila u Nemačkoj do kraja godine verovatno premašiti milion.

Komentatori nemačke štampe tumače da Merkelova ni za pedalj nije popustila pod sve jačim pritiskom iz Bavarske, bastiona konzervativaca. Premijer te pokrajine Horst Zehofer već mesecima zaoštrava retoriku prema Merkelovoj, čak je pretio tužbom Ustavnom sudu i povlačenjem ministara iz Savezne vlade. Kaže da je neophodno poslati neki signal, jer je Nemačka već dostigla granicu mogućeg. „Zato za sledeću godinu treba da odredimo kontingent izbeglica s područja građanskih ratova koji bi odgovarao našim kapacitetima“, rekao je Zehofer. Koliki bi tačno broj konzervativci iz Minhena mogli da svare, to još ne kažu.

SVAĐA UNUTAR UNIJE: Do sada su trzavice u odnosima dve stranke Unije – velike stranke koja se kandiduje na izborima svuda osim u Bavarskoj, i male stranke koja se kandiduje samo u Bavarskoj – uvek ličile na buru u čaši vode, na rutinsku svađu sestara koje se neće odreći jedna druge preko novina koliko god se raspravljale. Ni sada nema reči o mogućem rasturanju večnog saveza, iako se između politike velike koalicije u Berlinu i želja iz Minhena otvorila nepremostiva provalija. „Mi ćemo i dalje dobro sarađivati, uprkos nekim različitim pozicijama“, rekao je Zehofer eufemistički za tabloid „Bild“, u kome je inače i dalje kritikovao Merkelovu.

Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD), partner u velikoj koaliciji, za sada se što je moguće više drži po strani. Stranka koja je odavno izgubila levi pečat, a pod vođstvom Zigmara Gabrijela sve više druguje s krupnim kapitalom, zapravo ima sreće u izbegličkoj krizi. Uslovno rečeno „leva“ politika Angele Merkel omogućava socijaldemokratama da je jednostavno slede, bez potrebe da s njom ulaze u konflikt. Skoro groteskno deluje kada recimo generalna sekretarka socijaldemokrata Jasmin Fahimi uzima reč da brani kancelarku od Zehoferovih napada koje naziva „nečuvenim“ i „neodgovornim“. Šef poslaničkog kluba SPD-a Tomas Operman je rekao: „Sestre bi sad trebalo da prekinu svađu. Čekaju nas stvarno važnije stvari od toga.“

No nema sumnje ko više profitira iz nove runde sestrinske svađe. Poruke iz Minhena dopiru do sve više ušiju. Istorijat ekscentričnih zahteva iz Bavarske je doduše poduži, samo tokom mandata aktuelne vlade Bavarci su isposlovali uvođenje putarina za strance na nemačkim drumovima, uvođenje naknade za domaćice (ređe domaćine) koje čuvaju decu kod kuće umesto da ih daju u vrtić, ograničavanje doseljavanja porodica izbeglica koje su već u Nemačkoj, a sada su na kongresu izglasali i predlog da se u čitavoj zemlji zabrani nošenje burke kojom se jedan broj muslimanki pokriva. Dok se na takve konzervativne predloge u ostatku zemlje uglavnom odmahivalo rukom, kada je reč o izbegličkoj krizi sve više Nemaca oseća da njihove stavove mnogo bolje zastupa Zehofer nego Angela Merkel. O tome govore i ankete u kojima je bavarski premijer već sedmicama popularniji od kancelarke, što bi pre godinu ili dve ličilo na loš vic.

Merkelova je saterana u ćošak. Pokušava da se okruži najvernijim saradnicima. Iako kancelarka to ne kaže otvoreno, ona je praktično raščinila ministra unutrašnjih poslova Tomasa de Mezijera, koji je nekoliko puta otvoreno zastupao tvrde pozicije prema izbeglicama.

PRIČE O PUČU: Sve se glasnije bune i razne frakcije u Hrišćansko-demokratskoj uniji, gde Merkelova i dalje važi za nedodirljivu šeficu. Osim tradicionalno konzervativnog podmlatka, i šef Privrednog saveta stranke Verner Balzen je za list „Velt“ rekao da su neophodni konkretni koraci kako bi se doseljavanje „održivo“ smanjilo. „Slati su signali koji su privlačili izbeglice“, osvrnuo se Balzen na nastupe Angele Merkel s početka septembra, kada je jasno rekla da su Dablinska pravila van snage i da će Nemačka primiti svaku izbeglicu koja stigne do njene teritorije. Teza koju zastupa Balzen postala je opšte mesto kritike Angele Merkel, iako mnogi ukazuju da je smešno tvrditi da izbeglice odlaze iz rata i bede prevashodno zato što ih je Merkelova pozvala.

Probuđeno i potvrđeno se oseća i stari demohrišćanin Volfgang Šojble. Ministar finansija, kojeg je grčka štampa nazivala „džangrizavim konzervativcem“, a američke diplomate u poverljivim depešama čak „jarosnim starcem“, već se raznim istupima suprotstavio kancelarkinoj izbegličkoj mantri „Možemo mi to“. Političara koji je od pada Berlinskog zida neprekidno na važnim funkcijama u partiji ili vladi mnogi vide kao predvodnika tihog puča protiv Angele Merkel. Poznat kao tvrdi čuvar budžetske kase, Šojble je doduše odobrio milijarde za lokalne samouprave u kojima zbog priliva izbeglica treba podići kapacitete prihvatnih centara, domova, vrtića i škola. Ali je takođe jasno rekao da je u pitanje dovedena njegova famozna pozitivna nula – izbalansiran budžet Nemačke, koji Šojble vidi kao svoju zaslugu i ujedno spomenik svojoj političkoj karijeri.

Neki analitičari ukazuju da je priča o puču protiv Merkelove na klimavim nogama, posebno jer se ne nazire oko koga bi u stranci mogli da se okupe navodni pučisti. Šojble (73) je prestar da ostvari svoju davnašnju želju i postane kancelar, De Mezijer ima beznadežno malo harizme, dok je ministarka odbrane Ursula fon der Lajen izgleda na kancelarkinoj liniji, a sama može biti pritisnuta aferom oko doktorata koji je navodno delimično prepisala.

DVA POGREŠNA PUTA: No, tektonska pomeranja političke scene kao posledica dolaska milion izbeglica ove godine uveliko prevazilaze unutarstranačke razmirice kod demohrišćana. „Zidojče cajtung“ primećuje da Merkelova ima izbor između dva pogrešna puta: ili će ipak pristati da ograniči doseljavanje izbeglica, ili će ostati verna svojoj liniji i time rizikovati da se Unija raspadne. Ne misli se ovde na bukvalni raspad partije, već na osipanje koje bi od stranke kojoj je na prošlim izborima nedostajalo pet mandata do apsolutne većine stvorilo partiju s podrškom ne većom od one koju imaju, recimo, socijaldemokrate. Biračko telo, piše „Zidojče cajtung“, već se preliva ka ekstremno desničarskoj Alternativi za Nemačku.

Ta partija se nedavno pocepala kada ju je napustio veliki broj osnivača koji su skloni privrednom liberalizmu, ali ne i desničarenju. Ono što je ostalo, međutim, uživa sve više podrške – prema poslednjim barometrima javnog servisa, Alternativa ima devet ili deset odsto podrške građana.

U komentaru o jesenjoj ofanzivi Alternative za Nemačku Folker Zastrov u „Frankfurter algemajne cajtungu“ kaže da su to bile demonstracije na kojima su pristalice ove partije pokazale „bes, mržnju i glad za nasiljem, koji više ne može da se previde“. Valjalo je zastrašiti sve one koje su prepoznali kao neprijatelje: agresivnim ophođenjem, ugrožavanjem, progonom, psovkama i vikom. Njihova parola „mi smo narod“ znači da svi drugi „nisu narod“, da su „narodni neprijatelji“. A na njihovom čelu je Angela Merkel koja „mora da ode“. Dalje se kaže da „fanatizam i neprijateljstvo takvog narodskog razmišljanja proizlaze iz aktualnih neprijateljskih slika, a to su danas muslimani“, koji u stotinama hiljada hrle u Nemačku i nemačkom narodu navodno prete propašću. U takvim okolnostima oko Alternative za Nemačku i pokreta PEGIDA stvara se „nukleus partije građanskog rata“. Njihova lakomost za nasiljem oseća se u vazduhu i ona se neće zaustaviti dok ne bude zadovoljena.

Merkelova za sada na domaćoj sceni i dalje širi ruke izbeglicama, zbog čega Sirijci, Iračani i Avganistanci drže njene fotografije u mobilnim telefonima i zovu je „mama Merkel“. S druge strane, ona u okviru Evropske unije očajnički pokušava da natera „partnere“ da podnesu deo izbegličkog talasa, tako što bi svaka zemlja primala izbeglice u skladu s brojem stanovnika i privrednom snagom. To deluje beznadežno, što pokazuje primer Poljske koja gotovo da stoji pars pro toto za većinu zemalja EU nakon napada u Parizu, novi konzervativni vladari u Varšavi rekli su da neće primiti ni jednu jedinu izbeglicu. Posustaju snage dobrodošlice u Finskoj, Švedskoj i Austriji – zemljama koje su, osim Nemačke, primale relativno mnogo izbeglica.

Čini se da je politička sudbina Angele Merkel vezana za sukob dva koncepta Evrope i Nemačke: s jedne strane otvorenog i solidarnog i, s druge strane, zatvorenog i sebičnog. Ovaj prvi podrazumeva rudarski posao integracije i neprijatne ustupke Putinovoj Rusiji koja bi mogla da bude deo rešenja problema na njegovom izvoru u Siriji; drugi podrazumeva više granične ograde, ukidanje slobode kretanja i nestajanje dobrog dela onoga što se zove „evropskim vrednostima“, ako je tako nešto ikada i postojalo.

Nema naznaka da će Angela Merkel baciti peškir i napustiti ring. Ukoliko joj ipak sve dojadi pa reši da se ne kandiduje na izborima 2017. godine, ostaje opcija o kojoj se već govorkalo – da postane generalna sekretarka UN-a, prva žena na toj funkciji. Ili da provodi više vremena u svojim omiljenim aktivnostima: pečenju kolačića i šetnjama šumama Južnog Tirola.

Šta god ko o njoj mislio, Angela Merkel je podvukla crtu koju konzervativne evropske partije ne bi smele da pređu pokušavajući da spreče odliv svojih birača radikalnim partijama. Ko bi rekao da će rat u Siriji, Iraku ili Avganistanu ugroziti naličje Evrope, kakvu danas poznajemo?

„U užasnom povratku prošlog ponovo smo se latili etničkih kategorija…. Evropa doživljava narodnu revoluciju koja kontinent menja, kao što je to nekada činio liberalizam“, piše Jakob Augštajn u „Špigelu“. Širi se strah od opasnosti koje dolaze spolja, jača potreba za lažnim osećanjem sigurnosti zatvorenih društava. O opasnostima koje nosi zatvaranje nacionalnih država u sebe uči nas evropska istorija.