Poslaću te na bolje mesto

Polovinom jula u Singapuru je obešen Prabagaran Srividžajan (29), koji je uhapšen sa 22,24 grama heroina i osuđen na smrt bez gotovo ikakve šanse da mu kazna bude ublažena.

Prethodno pogubljenje bilo je u maju kad je obešen Muhamed Ridzuan (31), koji je imao 72,50 grama heroina, što je, po oceni singapurskog Centralnog biroa za narkotike, količina koja sedam dana podmiruje 864 zavisnika.

U aprilu je obešen pedesetdvogodišnji Džefri Markez Anineno koji je u Singapur uneo 45,26 grama heroina.

Singapur ima izrazito rigidne propise u vezi sa drogom i najstroža kazna je neizbežna već pri posedovanju 15 grama heroina (diamorfin), 30 grama kokaina ili 480 grama marihuane. Za manje količine ne gubi se život, ali sledi višegodišnja robija i bolno batinanje po zadnjici.

Od 1991. u Singapuru je obešeno više od 400 ljudi, među kojima je velika većina bila optužena upravo zbog droge; ostali krivci bili su ubice ili izvršioci teških silovanja. Ta praksa već je decenijama na meti organizacije Amnesti internešenel, abolicionisti posebno kritikuju „preteranu efikasnost“ sudija, slabu pravnu zaštitu, kratke rokove za žalbu i odsustvo neutralnog uvida u krivični postupak.

Na stranu Kina, Iran, Saudijska Arabija, Irak i Pakistan, u odnosu na broj stanovnika mali Singapur je među prvacima sveta po agilnosti države da oduzima život. Uz Singapur na crnoj listi su još 23 zemlje koje koriste ovu drakonsku meru. Među članicama Ujedinjenih nacija, 104 države su ukinule smrtnu kaznu, a 37 ne primenjuje „sudsko ubistvo“ iako u propisima ta mogućnost postoji.

VEŠANJE PO BRITANSKOM STANDARDU: Između 2011. i 2013. u Singapuru nije bilo smrtnih kazni, 2014. obešeno je dvoje, a sledeće godine četvoro. U 2016. bile su četiri egzekucije, a čak 30 osuđenika čekalo je svoj poslednji dan.

Srednjovekovna procedura u tehnološki visokorazvijenom i sofisticiranom Singapuru propisuje da dželat najpre, tri dana pre vešanja, zapita osuđenika da li je voljan da bude donator organa. Ako pristane, dobija odličnu hranu i država mu pismeno zahvaljuje.

Potom, 24 sata pre kobnog časa, sledi fotografisanje u „opuštenim“ pozama – za stolom, kraj prozora, sa knjigom, na ležaju sa rukama pod glavom… Poslednje slike koje će biti uručene porodici ili prijateljima.

U danu egzekucije, što je uvek petak, dželat u singapurskom zatvoru Čangi dolazi na posao u dva sata ujutru i meri težinu i visinu žrtve, kako bi po još važećoj britanskoj zvaničnoj formuli iz XIX veka odredio dužinu konopca i proverio ispravnost smrtonosnog mehanizma.

Britanci su, inače, 1886. počeli da pišu službeno uputstvo za vešanje nakon što triput zaredom u zatvoru Ekseter u Devonu nije uspela kazna nad istim osuđenikom – odgovarajuća poluga nije otvarala kapak ispod nogu žrtve iako je sprava precizno proveravana. Prisutni doktor obustavio je dalje pokušaje i ubica i lopov Džon Babakombe Li umesto da visi dobio je doživotnu robiju.

Ranije, pri izvršenju smrtne kazne događali su se jezivi slučajevi: predugo gušenje obešene žrtve (čak više od 30 minuta), ako je uže bilo kratko, ili pak otkidanje glave, ako je konopac predugačak. Tek 1913, posle brojnih praktičnih provera da se usklade gravitacija, ubrzanje tela u slobodnom padu, kinetička energija i drugi elementi fizike i medicine, utvrđeni su cinični engleski standardi. Pravilnik o vešanju, između ostalog, reguliše dimenzije greda, vrstu šarki na dvokrilnoj klapni kroz koju propada osuđenik, kao i motanje omče i vezivanje podmazanog čvora i specifikaciju kudeljnog konopca sa prečnikom od 1,8 ili 2,5 santimetara.

Za telo težine 51 kilogram, na primer, uže treba da je dugačko tačno 259 santimetara, za 70 kila propis traži 198 santimetara, dok je za osuđenika od 89 kilograma dovoljno 155 santimetara konopca.

Pravilnik o vešanju se u Britaniji primenjivao do 1965. kad je ukinuta smrtna kazna, ali je uputstvo ostalo u nasleđe bivšim kolonijama u Komonveltu, uključujući i Singapur koji ga sa zahvalnošću primenjuje.

DŽELATOVA FRAKTURA: Dželat prema tom uputstvu nekoliko minuta pre šest sati osuđeniku vezuje ruke iza leđa i sprovodi ga u prostoriju tik uz poslednju zatvorsku ćeliju. Potom mu na glavu navlači belu lanenu kapuljaču i natiče omču, a onda se odmiče i poteže ručku kojom otvara vratnice na podu kroz koje žrtva propada u smrt.

Čvor omče namešten iza vilice ispod levog uha zaokreće glavu žrtve unazad pri čemu se u trzaju naglo zaustavljenog padajućeg tela lomi kičma u vratu između drugog i trećeg pršljena i prekida se kičmena moždina: klasična „dželatova fraktura“. Za 0,02-0,03 sekunde osuđenik ostaje bez svesti u stanju komatozne asfiksije, kiseonik više ne pritiče u glavu i potpuna moždana smrt nastupa za šest minuta, mada srce može biti „živo“ još petnaestak minuta.

Ne zna se ko sada obavlja vešanja, ali poseban aspekt ovih singapurskih skrivanih bizarnosti pojavio se krajem novembra 2005. godine, kad se spremala smrtna kazna za Australijanca vijetnamskog porekla Ngujen Tvong Vana (25), koji je prenosio 400 grama heroina iz Kambodže u Melburn.

Odjednom se ispostavilo da dugogodišnji dželat Daršan Sing, čije ime dotad nije bilo poznato, neće u naredni petak obesiti mladog Tvong Vana i da nema nikog drugog da to uradi. „Zatvorska uprava me je pozvala i rekli su mi da više ne radim“, izjavio je Sing, koji je tokom 46 godina karijere u Singapuru obavio 868 vešanja.

Razlog što su ga otpustili bio je otkrivanje njegovog identiteta i detalja o njegovom poslu u australijskim medijima, kojima, doduše, zbog Zakona o službenoj tajni – kako je Sing tvrdio – on nije dao pristanak za intervju. Novinari su, tobože, iz druge ruke saznali njegovu životnu priču i objavili je zajedno sa fotografijom dežmekastog i nasmejanog Indusa Sika.

GOSPODIN SING: Sing je već odavno bio nominalno penzionisan, ali je, zato što nije imao naslednika, uredno pozivan da obavlja vešanja za koja je dobijao honorar od 400 singapurskih dolara (200 evra). „Poslaću te na bolje mesto od ovoga i neka te Bog blagoslovi“, govorio je, kako se tvrdi, svakom osuđeniku dok mu je stavljao omču oko vrata.

Prema svedočenjima Singovih kolega, on se godinama trudio da omogući mlađima da kod njega „ispeku zanat“ i da ga zamene, ali u tome nije uspeo – bilo je premalo zainteresovanih, a i među njima nije bilo dovoljno fizički veštih i mentalno stabilnih. Veruje se da je za Tvong Vanovu egzekuciju 2. decembra 2005, koja je trebalo da bude njegov 869. „slučaj“, bio doveden dželat iz Malezije.

Sing je radio u zatvoru Čangi još od 1955, za vreme kolonijalne uprave Velike Britanije. Posle penzije tadašnjeg engleskog dželata zvanog „Gospodin Sejmor“, on se privučen dobrom platom prihvatio da nastavi taj specifičan posao.

Australijska štampa je navodila da je Gospodin Sing jedini dželat na svetu koji je u jednom danu obavio 18 egzekucija – vešao je istovremeno po trojicu osuđenika koji su bili krivi zbog ubistva četiri policajca u zatvorskoj pobuni 1963. godine.

Tvrdi se, takođe, i da je on nekoliko godina kasnije za 90 minuta obesio sedam razbojnika, osuđenih nakon što su u pljački ubili jednog trgovca i njegova dva pomoćnika u prodavnici. A posebno je zapamćen slučaj u Singovoj karijeri kad je 1991. obesio lepu filipinsku sluškinju Flor Kontemplasion, koja je uprkos slabim dokazima osuđena na smrt po optužbi da je ubila koleginicu i zemljakinju Deliju Magu i njenog sina od četiri godine.

Zatvorski službenici koji su Singu povodom 500. vešanja poklonili bocu viskija, kažu da on nikad nije „pokvario“ egzekuciju.

„Gospodin Sejmor ga je dobro naučio kako da obavi stvar, zavisno od visine i težine osuđenika, i gde se tačno na vrat stavljaju omča i čvor“, ispričali su stražari. Smrt koju je Gospodin Sing organizovao, uvek je po njihovoj oceni bila humana, iznenadna i bezbolna i žrtvin život je prestajao u trenutku.

foto: reuters

ŽIVOT ZA SARADNJU: Kada su Singa pitali zašto je toliko dugo u toj vrlo nepopularnoj i nezahvalnoj delatnosti, odgovorio je da ne zna ništa drugo da radi. „Tako se ja hlebom hranim“, navodno je rekao Sing.

On je govorio da sretno živi u porodičnom stanu koji otplaćuje državi u zapadnom delu Singapura, da mu je lepo sa drugom ženom i da ima dobre odnose sa troje usvojene dece. Prva žena nije mogla da podnese posao kojim se bavio i napustila ga je kad je saznala godinama skrivanu tajnu o prirodi njegovih jutarnjih zadataka.

„Sing je u stvari fin i ljubazan čovek i vrlo je pažljiv sa osuđenicima kojima tu nisu rodbina ili koji nisu religiozni“, tvrde kolege bivšeg dželata.

U međuvremenu, mada je u anketama 70 odsto Singapuraca podržavalo smrtnu kaznu, parlament je 2012. amandmanom dozvolio sudijama da ponekad i prenebregnu vešanje.

Sad postoji šansa da „narko-trafikant“ ne bude obešen, odnosno da sud sme da izrekne i drugu meru umesto obavezne smrtne kazne. Nužno je, doduše, da tužilac obezbedi saradnju optuženog i napiše da je krivac odao „relevantne informacije“ koje pomažu u suzbijanju kriminalnih poslova i da je samo „kurir“, a ne organizator šverca ili proizvođač droge. Ako, pak, tužilac uskrati tu potvrdu o dovoljnoj kooperativnosti, a razloge nije obavezan da obrazlaže, sudbina osuđenika je zapečaćena. No, u slučaju da se potvrda od tužioca dobije, sud može da preinači kaznu u doživotnu robiju, ali uz obavezne batine.

BATINANJE: Fizičko kažnjavanje, jednako kao i vešanje, nasleđeno je od Britanaca i u Singapuru se legalno koristi kako u pravosuđu, tako i kao disciplinska mera u zatvoru, u vojsci, nekim školama, ali i privatno u porodici.

Namenjeno je uglavnom muškarcima od 18 do 50 godina, čije zdravlje to dozvoljava, ali ne sme da pređe 24 udarca u jednoj „sesiji“. Sredstvo kažnjavanja je štap od ratana, prečnika ne većeg od 1,27 santimetara i dužine 1,20 metara. Ako je krivac mlađi od 18 godina, dobija najviše 10 udaraca i to „lakšim“ štapom, a batine za dečake ispod 16 godina nalaže jedino Vrhovni sud.

Izvršioci batinanja su trenirani korpulentni policajci koji za udarac koriste svu snagu i težinu celog tela, a ne samo ruke. Brzina zamaha treba da iznosi oko 160 kilometara na sat i tada udarac stvara silu od 90 kilograma po kvadratnom santimetru. U času dodira sa telom, dželat naglo povlači štap ka sebi, što uzrokuje posekotinu na koži i ostavlja trajne ožiljke. Obavezno je da oruđe odstoji u vodi kako bi bilo elastičnije, da se ne cepa i ne ostavlja krhotine u rani. U Singapuru negiraju da se štapovi natapaju u salamuri, slanoj vodi, već štaviše, tvrde da stoje u posebnoj antiseptičkoj tečnosti.

Zakon određuje fizičko kažnjavanje za više od 35 krivičnih dela: za posedovanje droge, ubistva, kidnapovanje, pljačke, pobune, telesne povrede, iznude, ilegalno oružje i drugo. Obavezno je i za silovanje i zelenašenje, ali sleduje i strancima za tzv. „overstejing“ – za prekoračenje dužine boravka koji je dozvoljavala ulazna viza.

Takođe, sud izriče kaznu do osam udaraca i za vandalizam, odnosno pisanje grafita, pogotovo političkih, osim kad je prekršilac uhvaćen prvi put i ako nije koristio sprej već krejon ili kredu, odnosno ako se grafit može lako izbrisati. Tad sledi samo dolarska globa.

Batine mogu biti dosuđene i vlasniku preduzeća koje se nepropisno bavi uvozom, proizvodnjom ili prodajom pirotehničkih sredstava, a obavezne su i za umešanost u transport ili skrivanje ilegalnih imigranata.

Uprkos važećem stereotipu, u Singapuru ne tuku turiste za unošenje žvakaćih guma ili za bacanje istrošene žvake na ulici – to se sankcioniše strogo, ali novčano.

Procedura batinanja je jednostavna: krivac je potpuno bez odeće, pognut i presamićen u visini pojasa kroz namenski drveni ram – nogare u formi širokih dvokrakih molerskih merdevina; ispružene ruke vezane su za suprotnu prečku u istom nivou. Praktično je osuđenik „nagužen“ da bude pristupačno „debelo meso“, odnosno deo tela ispod leđa. Bubrezi i donji deo kičme zaštićeni su jastučićima, kao i butine sa zadnje strane.

Udarci se nižu na 30 sekundi i moraju biti potpuno istog intenziteta, pa ako se jedan izvršilac umori smenjuje ga odmorni kolega; oni, pritom, prema Pravilniku, moraju da budu na propisanoj udaljenosti od krivca. Jer, ako je dželat preblizu, vrh štapa se pri udaru savija i može da povredi genitalije, a ako je predaleko, onda štap zahvata samo manji deo, a ne celu stražnjicu.

Većina kažnjenih se intenzivno, očajnički trza tokom prva tri udarca, a potom grčenje slabi i nastupa stanje šoka. Neki se onesveste, ali uzalud; samo od reči doktora zavisi da li će se kazna obustaviti ili odložiti. Plakanje i jaukanje narušavaju reputaciju osuđenika i oni, ako je moguće, to izbegavaju.

Krvave rane na stražnjici zaceljuju za tridesetak dana tokom kojih je veoma ozbiljan problem sedenje ili ležanje na leđima, kao i korišćenje toaleta.

U 2007. godini fizičko kažnjavanje presuđeno je 6406 puta, ali otada batinanje nešto ređe – lane su takve kazne izrečene 1277 puta, ali je istučeno samo 987 ljudi (troje dnevno), među kojima su bila 373 stranca.