„Da li je to komadić mog stomaka?“, pitao je, kroz osmeh, sa nevericom Valerio Zeno, njuškajući plastičnu kesu. „Jeste“, odgovorio je čovek u belom. „A ovo je, onda, zasigurno deo moje zadnjice“, prokomentarisao je sa sličnim izrazom lica njegov kolega Denis Storm i dobio potvrdan odgovor. „Dobro, onda možemo početi“, zaključila su sva trojica. Narednih tridesetak sekundi obojica su ljubopitljivo posmatrala kako čovek u belom na maslinovom ulju prži komadiće mesa skinutih sa njihovih tela. Zatim su prešli za sto sa belim stolnjakom i visokim belim svećama i, čini se sa tremom, čekali da im se servira „večera“. Posle kratkotrajnog oklevanja obojica su probali meso ovog drugog.
Opisana scena nije preuzeta iz filma. Valerio Zeno i Denis Storm su voditelji emisije Proefkonijnen („Zamorci“), koja se emituje na holandskoj televiziji, gde takmičari odgovaraju na „glupa“ pitanja i neobične izazove. Obojica su posle egzibicije rekli da u ukusu ljudskog mesa, koje su degustirali bez preliva, „nema ničeg posebnog“, ali nisu hteli da detaljnije opisuju njegov ukus. „Svi koji misle da ljudsko meso ima ukus poput piletine, strašno se varaju“, rekao je Denis, posle nesvakidašnje večere.
Učesnicima ovog šoua ne prete nikakve pravne posledice, osim anonimnim lekarima koji su ih „tranžirali“.
ROŠTILJ, ŠNICLE I PEĆENJE: Za razliku od ovog insceniranog, u „naučne“ i zabavne svrhe, u proteklih dvanaest meseci u svetu je otkriveno devet slučajeva kanibalizma počinjenog iz raznih pobuda.
Početkom prošle nedelje vozač gradskog autobusa u kineskom gradu Ven-džuu je iz čista mira napao ženu na ulici i počeo da je grize po licu. Kako svedoče kamere, vozač po imenu Dong izašao je iz autobusa i stao pred automobil mlade žene. Zatim se popeo na auto i počeo da udara po njemu dok je uspaničena žena vrištala. Kada je izašla, vozač je skočio na nju i počeo da je grize po licu i jede komade njene kože. Tek je policija uspela da ga zaustavi. Vozač je uhapšen, a devojka je prevezena u bolnicu. Lekari su morali da je operišu kako bi joj rekonstruisali nos i usne.
U maju prošle godine, slovačka policija je u okolini Košica teško ranila 43-godišnjeg Mateja Čurka, koji je preko interneta tražio žrtve koje žele da umru i pristaju da njihovo telo bude pojedeno. Kanibal, koji je nameravao da pojede svog gosta za večeru, uhapšen je nakon što se potencijalna žrtva u poslednjem trenutku predomislila. Muškarac iz Švajcarske javio se na oglas na internetu u kome je Čurko napisao da traži osobu koja bi dobrovoljno pristala da bude ubijena, skuvana i pojedena. Švajcarac je izjavio da je mislio da je u pitanju „sablasna maštovita igra“, ali da se predomislio posle telefonskog razgovora, shvativši da je oglašivač smrtno ozbiljan. Policija će kasnije otkriti da je Čurko imao sve spremno za pravu gozbu od ljudskog mesa. Između ostalog, tri vrste začina – za roštilj, šnicle i za svinjsko pečenje – više kesica bibera i nekoliko malih boca votke, a takođe i aluminijumske činije za roštilj, veliki nož i testeru za kosti. U međuvremenu su otkriveni i ostaci tela dve devojke i improvizovani oltar sa cvećem, što je potvrdilo sumnju da je Čurko zaista jeo delove ljudskog tela. Čurko je prvi Slovak optužen za pokušaj kanibalizma. U mestu u kojem je živeo bio je član streljačkog kluba vojnih rezervista, a posedovao je četiri komada legalnog vatrenog oružja. Bio je kompjuterski programer, oženjen i otac dve ćerke. Preminuo je od posledica ranjavanja prilikom hapšenja.
Tri meseca nakon Slovačke, šokantna vest stiže iz Rusije. Ruska policija uhapsila je muškarca koji je priznao da je ubio i pojeo čoveka kojeg je upoznao na jednom gej sajtu.
U februaru ove godine, otkriven je monstruozni slučaj kanibalizma u Češkoj i to zahvaljujući – bejbi fonu. Klara Mauerova i članovi religioznog kulta Pokret za gral držali su njena dva sina – Ondreja i njegovog devetogodišnjeg brata Jakuba – zavezane lancima u podrumu kuće u Kurimu, kod Brna, i otkidali komade njihovog mesa koje su potom jeli. Majka je imala instaliran monitor u podrumu kako bi mogla iz kuhinje da posmatra zlostavljanje, ali je komšija, koji je koristio isti sistem da pazi na novorođenče, uhvatio signal. Pozvao je policiju koja je oslobodila dva dečaka i, kako je izgledalo, devojčicu, za koju se posle ispostavilo da je bila jedna od zlostavljača. Klara Mauerova je priznala da je zlostavljala decu i optužila još jednu ženu i svoju sestru Katerinu (34) da su je navele da to uradi.
Krajem marta dvadesetčetvorogodišnji Aleksandar Bičkov priznaje ruskim istražnim organima u Penzenskoj oblasti da je ubio i delimično pojeo devetoro ljudi. Za isti zločin, umesto Bičkova je ranije pogrešno osuđen drugi muškarac. Policija je našla Bičkovljev dnevnik u kojem je detaljno opisao nedela za koja je osumnjičen, kao i imena jedanaest osoba od kojih je devet ubijeno. Prema jednoj od verzija kojom raspolažu ruski mediji, policija je prikrivala detalje zločina koje je činio „kanibal Bičkov“, od toga da je sekao nožem unutrašnje organe svojih žrtava do toga da je jeo njihovu jetru, jer vlasti nisu želele da se širi panika među stanovništvom. Sve žrtve zločina su muškarci i kako mediji prenose, svi oni su bili alkoholičari, a sam Bičkov je više puta privođen u policiju zbog nepriličnog ponašanja i pijanstva, ali nije osuđivan za krivična dela. Stanovnici Belinskog navode da je Bičkov voleo da igra kompjuterske igrice, a sam sebi je nadenuo nadimak Rambo.
PITE ZA KOMŠILUK: U aprilu brazilska policija hapsi tri osobe, 51-godišnjeg Žorža Beltrao Negromonte da Silveiru, njegovu suprugu Elizabetu i ljubavnicu Brunu da Silva, koji su, kako su kasnije priznali, žrtve ubijali u svojoj kući, a zatim su njihovo meso jeli i koristili kao fil za pite koje su prodavali susedima. Detalji zločina opisani su u knjizi koju je napisao da Silveira koji poseduje diplomu prosvetnog radnika i crni pojas u karateu. Brazilski kanibali su prilikom hapšenja izjavili da su jeli meso svojih žrtava „kako bi pročistili svoje duše“. Pakleni trio je navodno osnovao sektu pod nazivom Kartel sa zadatkom da očisti svet i smanji broj stanovnika.
U maju policija na jugozapadu Kine hapsi čoveka osumnjičenog da je ubio desetak dečaka i mladića, a potom komadao njihova tela i prodavao meso na pijaci reklamirajući ga kao nojevo. Džang, usamljenik koji nikada nije razgovarao sa susedima, proveo je skoro 20 godina u zatvoru zbog ubistva, a u selu je poznat kao „kanibalski monstrum“, preneo je AFP.
Krajem juna biseksualni porno glumac Luka Roko Manjota, osumnjičen za ubistvo i kanibalizam, odbacio je pred sudom optužbe da je ubio i rasparčao telo kineskog studenta Đuna Lina i potom jeo delove leša, a da je ruke i stopala poslao kanadskim političkim partijama i školama, postavljajući na jedan sajt video-snimak o svom zločinu.
TABU: Obavijen misterijom, strahom i spekulacijama, kanibalizam je ostao jedan od najjačih tabua u ljudskoj istoriji. O njemu svedoče mitovi, priče, simboli, legende, arheološki dokazi, kao i priče „iz prve ruke“. Kanibalizam se u nekim kulturama smatra svetogrđem, u drugim, naprotiv, sakralnim i visoko poštovanim običajem. Kako god, ukorenjen je u antici i doseže do danas.
Pravo poreklo kanibalizma je misterija i tako će verovatno ostati zauvek. Neki antropolozi veruju da je kanibalizam počeo sa najranijom ljudskom istorijom i to u nastojanju čoveka da udovolji bogovima, da preživi glad, ili da se jednostavno osveti neprijateljima. Antropološki dokazi ukazuju na to da je praktikovan još od neolita i bronzanog doba na tlu današnje Evrope i Amerike, u Africi, Aziji, Australiji, na Novom Zelandu, Bliskom i Dalekom istoku.
Sudeći po Timu Vajtu, dokazi kanibalizma pronađeni u Hrvatskoj definitivno svedoče o kanibalizmu među neandertalcima. Pronađeni dokazi ukazuju na to da su jeli mozak drugih ljudi. Vajt o tome piše u svojoj knjizi Once Were Cannibal (Nekada behu kanibali).
GLAD, SADIZAM I GURMANLUK: Sociolozi, antropolozi i istoričari smatraju da je (možda) jedini prihvatljiv oblik kanibalizma onaj koji se praktikuje kada preti smrt od gladi. Ipak, taj oblik kanibalizma se događa retko i u mnogim krajevima sveta zabranjen je zakonom. Ironično, ostali oblici kanibalizma su eksplicitno zabranjeni u tek nekoliko zemalja.
Prvi poznat slučaj masovnog kanibalizma, počinjenog pod pretnjom smrću od izgladnjivanja, dogodio se 1846. godine u Severnoj, drugi, 133 godine kasnije, u Južnoj Americi. U prvom slučaju kolonisti su na putu od planina Sijera Nevade do Kalifornije uspeli da prežive jedući meso mrtvih saputnika. Drugi nadaleko poznat primer, ovekovečen i na filmu, dogodio se 1979. kada se avion u kome je bila grupa ragbi igrača sa porodicama i prijateljima na putu od Čilea do Urugvaja srušio u Andima usmrtivši 13 od 45 putnika i članova posade. Mnogi su umirali danima kasnije od gladi i posledica povreda zadobijenih u nesreći. Onih 16 koji su preživeli 70 dana uspeli su zahvaljujući tome što su jeli meso preminulih članova.
Ako i nema zakonskih posledica, kanibalizam uvek nailazi na oštru moralnu osudu. U Velikoj Britaniji ili SAD, na primer, kanibalizam jeste „socijalno neprihvatljiv“, ali se ne smatra prekršajem. Onima koji su uhvaćeni u takvom činu obično se sudi za nešto što ih dovodi u vezu sa tim, najčešće za ubistvo ili nekrofiliju. Sa druge strane, tokom Drugog svetskog rata, Amerikanci su „žmurili na jedno oko“ i čak hrabrili stanovnike Papua Nove Gvineja da prave gozbe na kojima su glavno jelo bili japanski vojnici. Danas kanibalizam ni u Nemačkoj nije protivzakonit, ali država zato garantuje besplatno mentalno lečenje.
Iako mnogi odbijaju da se kanibalizam praktikuje u vreme današnje, dokazi i činjenice govore suprotno. Kriminalni kanibalizam deli se na: seksualni agresivni, spiritualni (ritualni) i epikurejski (nutritivni). Često se i prepliću u jednom činu.
Seksualni kanibalizam se smatra psihičkim poremećajem, ali ne podrazumeva da se kanibal seksualno zadovoljava samim činom jedenja mesa drugog čoveka, već da time leči neke druge frustracije, bes na primer. Najčešće je povezan sa sodomijom i nekrofilijom. Neki od najpoznatijih seksualnih kanibala bili su Alber Fiš i Andrej Čikatrilo. Prvi je Ameriku suočio sa hororom dvadesetih godina prošlog veka, nakon što je otkriveno da je ubio, seksualno se iživljavao i pojeo nekoliko dece. Drugi, ruski serijski ubica, odgovoran je za ubistvo i sakaćenje nekoliko dečaka i devojčica. Ustanovljeno je da je Čikatrilo patio od impotencije, a da je seksualno zadovoljenje uspevao da dostigne jedino mučenjem svojih žrtava. Preferirao je konzumiranje grudi, genitalija i unutrašnjih reproduktivnih organa svojih žrtava.
Psiholozi većinu činova kanibalizma dovode u vezu sa ostvarivanjem kontrole i dominacije nad žrtvom. To je zapravo apsolutna dominacija nad jednom osobom. Uzrokovani su najčešće osećajem straha i neprijateljstva koje zločinac kompenzuje iživljavanjem nad žrtvom. Jedna od najpoznatijih žena kanibala je Ana Cimerman, koja je 1981. ubila svog dečka, a zatim ga raščerečila, stavila u zamrzivač i u porcijama ga otapala i spremala kao obroke sebi i svojoj deci.
Moderna forma ritualnog kanibalizma podseća na plemensku, ali se najčešće dovodi u vezu sa satanističkim kultom. Mogu ga praktikovati grupe, ali i pojedinci. Za razliku od ostalih, epikurejski kanibalizam počiva na potrebi za uživanjem u ukusu ljudskog mesa.
Ako izuzmemo sve moralne aspekte ove monstruozne pojave, ljudožderstvo je opasno zbog mogućih bolesti koje se takvim putem mogu preneti. Ranije se verovalo da kanibalizam vodi ludilu zbog navodnih hemikalija koje se nalaze u ljudskom mesu. Međutim, dokazano je suprotno. Pored standardnih virusa i bakterijskih infekcija, čovek koji konzumira meso drugih ljudi može se zaraziti i bolešću poznatom kao „kuru“. Reč je o degenerativnom neurološkom poremećaju, koji se manifestuje bolovima u zglobovima, snažnim glavoboljama, dezorijentisanošću i na posletku smrću. Vrlo neobičan simptom su napadi smeha, zbog kojih se kuru zove još i „bolest smeha“. Smatra se da se javila kao posledica kanibalizma u plemenu Fore u Papua Novoj Gvineji koje je praktikovalo i endo i egzo kanibalizam (vidi okvir). Među njima je bilo onih koji su ljudsko meso jeli čisto ukusa radi, ali većina je ljudsko tkivo i mozak konzumirala u svrhu religijskog obreda. Upravo je strah od bolesti mnoge nagnao da sedamdesetih godina prošlog veka prekinu sa ovom praksom.
Povodom pojave kanibalizma u Nemačkoj pre nekoliko godina, nemački „Vohenblat“ je krajem prošle godine u tekstu posvećenom kanibalizmu napisao da konzumiranje ljudskog mesa u istoriji nije bilo odlika samo „primitivnih“ naroda. Naprotiv. Bili su mu skloni i stanovnici tada već uveliko prosvećenih zemalja. Najpoznatiji predstavnik i zagovornik medicinskog kanibalizma je, navodi „Vohenblat“, poznati švajcarski lekar i hemičar Paracelzijus, čije ime i danas nosi diploma kojom se odlikuju izuzetni lekari u nemačkoj komori. Jedan Paracelzijusov pristalica je u XVII veku napisao da je za konzumaciju „najbolje uzeti telo crvenokosog muškarca starog otprilike 24 godine, koji je umro nasilničkom smrću“, jer crvena kosa se smatrala znakom da neko ima „lakšu krv“ i „bolje meso“.
„Jedva da je bilo moralnih pritužbi na tu praksu, jer, na kraju krajeva, i dobar hrišćanin za vreme liturgije u prenosnom smislu jede telo i pije krv Isusovu“, pišu ove novine. „To je, pored ostalog, bio razlog zbog čega je jezuitima u kolonizovanim delovima Južne Amerike bilo teško da ‘divljake’ ubede u štetnost kanibalizma. (…) Dok su imućni Evropejci u XVII veku sebi mogli da dozvole da svoje kanibalističke prohteve sprovode u velikom stilu i da u apotekama kupuju tinkture ili preparate napravljene od delova leša i telesnih sokova, običan narod je morao da se drugačije snalazi.“ Masa koja se na javnim pogubljenjima tiskala u prve redove, nije to, izgleda, činila samo da bi imala bolji pogled na happening. Nadali su se, naime, da će biti te sreće da im pomoćnici dželata u posudicu natoče malo krvi sveže obezglavljenog.
Sudeći po knjizi Vilijema Arensa The Man–Eating Myth: Anthropology & Anthropophagy, vest o prvim zabeleženim slučajevima kanibalizma dolaze od ekspedicije predvođene Kristoferom Kolumbom. Kolumbo i njegova ekspedicija su, navodno, naišli na karipsko pleme Zapadnih Indijanaca dok su ovi učestvovali u, kako je napisano, „odurnom ritualu“ – jedući meso drugih ljudi.
Istraživači su ih nazvali Canibs, što se vremenom promenilo u Canibales, a znači žedni i surovi na španskom jeziku. Engleski prevod ove španske reči, kanibalizam, danas se najčešće koristi da imenuje konzumaciju ljudskog mesa od strane drugih ljudi.
Mnogi kanibali veruju da je konzumiranje mesa pripadnika drugog plemena način da od njega upiju svu njegovu snagu i iskustvo.
Konzumiranje mesa pripadnika istog plemena, pak, naziva se endokanibalizam. Najčešće ima veze sa posmrtnim ritualom. Obično isključuje ubistvo i podrazumeva konzumiranje već mrtvog tela.
