Ekskluzivno za „Vreme“ iz Bagdada
Desilo se da sam prošle nedelje rasplakao jednog odraslog čoveka u čiji sam taksi uleteo usred bagdadske ulične vreve. U Iraku nikad ne znate ko će vam stati kad zaustavite taksi, jer svako ko ima rasklimatano, oronulo „pačvork“ vozilo kvalifikovan je da postane taksista. Cena vožnje, koju taksista određuje po sopstvenom ćefu, najčešće je predmet cenjkanja i neuporedivo je veća za strance nego za Iračane. Taksisti u Bagdadu su svojevrsni proroci koji predskazuju zbivanja u Iraku, znaju sve tračeve (koji najčešće nemaju veze sa istinom), oni su špijuni, „operativci na ulicama“… I kao i njihove kolege širom sveta, umiru od želje da pričaju.
Moj taksi vozač bio je mršav, sredovečan čovek, maslinastog tena i vretenasto-koščate građe, sa izbledelom, nekad gustom kosom, prosedom bradom i žbunastim brkovima. Imao je krupne oči, duboko usađene i u senci jakih gustih obrva. „Kako je u Bagdadu?“, standardno je pitanje koje svi postavljamo u takvoj prilici. Čovek je gledao u daljinu bez izraza na licu, ne odajući utisak da je čuo moje pitanje, pogleda uprtog u lakat koji je prethodno proturio kroz prozor. Zabrinuo sam se, shvativši da je taksisti vilica čvrsto stisnuta, a oči staklaste. Uznemireno sam posmatrao kako mu se suze ocrtavaju na trepavicama i polako spuštaju niz obraze. Odoleo sam potrebi da posegnem za maramicom i da mu obrišem suze. „Izvinite“, upitao sam, „da li je neko iz vaše porodice umro?“ Čovek se očigledno namučio da odgovori i najzad, jedva čujnim šapatom, procedio: „Svi smo mi umrli.“ Nikad neću saznati značenje tih reči niti ću saznati šta je taj čovek video ili preživeo što ga je dovelo do sloma u svakodnevnoj rutinskoj konverzaciji. Da biste razumeli Irak, neophodno je posmatrati ga kroz njegove uplakane oči.
DVA VIĐENjA: Ovaj rat viđen je našim (američkim) očima, očima naših vojnika i u kontekstu naših interesa.Tokom rata novinari su bili naše oči i glas ohrabrenja našim vojnim jedinicama. Naše oči bili su i ORHA zvaničnici, koji ništa nisu rekonstruisali i nisu tražili humanitarnu pomoć. Fokus našeg interesovanja bio je zatim pomeren na senzacionalne intrige koje su dovele do smene ruralnog Garnera i njegove zamene urbanim Bremerom (Irak je imao tri diktatora u tri meseca). Naterani smo i da naučimo novi akronim OCPA (Kancelarija privremenih koalicionih vlasti). Zakasnelo i nerado izgovoreno priznanje da razlog i izgovor za rat – oružje za masovno uništenje – nije ni postojao od samog početka, potisnuli smo u drugi plan. Mislimo li na one Iračane koji su oduvek bili protiv Sadama, imamo li udela u njegovim glupostima i nasilnim posledicama koje su usledile? Uostalom, Iračani nisu ni zvali Amerikance da ih oslobode…
Koje to ljudske priče izvlače na površinu koncentraciju zločina koje su počinili Sadam i njegovi sinovi, opsesiju koja nam služi kao alternativno retroaktivno opravdanje za rat i čini nas zadovoljnim samima sobom, budući da su naše vođe negde zaturile sve detaljne informacije o tome gde je Sadam sakrio oružje za masovno uništenje kojim će nas zbrisati? Novinari se ovde međusobno takmiče ko će smisliti najgnusniju priču o mučenju i ubijanju kada se uveče okupe oko svojih hotelskih bazena, zadovoljavajući svoje skaredne voajerske apetite masovnim grobnicama, omčama, iščupanim jezicima, iskopanim očima, u potrazi za „velikim pozorištem“ i „dobrom pričom“. Inače, novinari smatraju da su Iračani ili mučitelji ili ludaci. Kada petorica Iračana protestuje, odmah se stvori najmanje 50 novinara željnih da naprave snimak besnih tamnoputih lica koji će potvrditi stereotipnu sliku njihovih gledalaca ili čitalaca o iračkom narodu. A šta ćemo sa životima i budućnošću Iračana? Arogantno pretpostavljamo da su Iračani „naviknuti“ na sveprisutne nepravde i teškoće, i primaju ih kao deo sudbine koju, doduše, nisu zaslužili. Verujemo i da su Iračani drugačiji od nas, da manje pate i da nemaju iste snove o mirnom životu.
BAGDAD 2003: Zamislite kako bombe padaju na vaš grad, zemlja se trese, zidovi odjekuju. Zamislite kako vaš grad ostaje bez struje, vode, komunikacije i vlade. Red i zakon nestaju, sve vrvi od oružja, mitraljezi štekću, meci lete na sve strane, gomile đubreta na ulicama pretvaraju se u planine uz koje se pentraju koze, deca i magarci raznoseći otpatke svuda naokolo, ljudi gaze po rekama otpadnih voda koje se izlivaju iz kanalizacije i plave komšijska dvorišta i ulice grada, rezerve hrane nestaju, mrtvi psi, šapa ukočenih u samrtnom grču, trule na asfaltu…, i moderan grad postaje džungla. Stotine hiljada stranaca smestilo se u sobe i kasarne bivšeg diktatora, dok njihovi čudovišni tenkovi dominiraju u saobraćaju. Međutim, novi stanovnici Bagdada nisu sasvim potisnuli stari sistem: naoružane bande slobodno se kreću, a dogmatske religiozne organizacije pokušavaju da popune prazninu zastupajući netolerantnu i regresivnu političku ideologiju, bez iskustva u vladanju.
Tako izgleda Bagdad 2003. godine, šestomilionski grad sa mrežom autoputeva, širokim bulevarima i uskim drvoredima, luksuznim vilama nasuprot prljavih sirotinjskih mala, visokih modernih zgrada, neonskih svetala, picerija, i „izdihamom“. „Izdiham“ alternativno u prevodu znači „gomila ljudi ili automobila“, ali gotovo uvek praktično znači da je – kretanje nemoguće. Vožnja bagdadskim ulicama pravi je mali podvig jer su kod svake raskrsnice ili zaobilaznice automobili uhvaćeni u zamku, vezani u Gordijev čvor. Konflikt haosa („faudha“) i reda („nidham“) jedan je od paradoksa iračkog društva danas.
S obzirom na to da je Irak druga zemlja na svetu po naftnim rezervama, ova zemlja nije imala razlog (niti je trebalo) da potone tako duboko. Posle prvog rata u Zalivu 1991. godine, Iračani su posmatrali kako njihovo visoko razvijeno, obrazovano i industrijalizovano društvo propada i vraća se u preindustrijsko doba. Predstavnici UN-a u Bagdadu opisuju Irak kao „zemlju koja se vratila u kameno doba“. Kameno doba usred moderne države: stado ovaca prolazi saobraćajnicama, pljačkaši sa automatskim puškama šunjaju se naokolo, neeksplodirane bombe vrebaju poput zmija, dijareja usmrćuje decu udaljenu samo nekoliko minuta od bolnice… Nažalost, budućnost Irak se vraća u prošlost – za dekadu ili čak dve.
SLOMljENI DUH: Na arapskom jeziku postoji posebna reč za dostojanstvo i sofisticiranost građana Bagdada: „titbaghdada“, što znači „biti iz Bagdada“. Drugi arapski narodi, međutim, Bagdađane smatraju snobovima. Danas je Bagdad zapušten grad, slomljen poput duha njegovih stanovnika koji su, po svoj prilici, posramljeni zato što nisu pružili veći otpor okupatoru kao što je to ostatak sveta očekivao od njih. Pošto đubretari ne odnose kontejnere sa đubretom, narod baca svoje otpatke na sve strane. Trebalo mi je nekoliko nedelja da prevaziđem psihološku barijeru i počnem da bacam svoje smeće na ulicu, i svaki put kad spustim praznu flašu ili punu kesu na ulicu, okrećem se da vidim da li me je neko video kako to činim. Bagdad izgleda kao da je potpuno prekriven žućkastim zrnastim filmom ili kao da ga je upravo zadesila peščana oluja. Uistinu, čišćenje Bagdada bio bi Sizifov posao.
U zemlji Gilgameša i mitskog potopa, Mesopotamiji, zemlji između dveju reka, novi potop spušta se na nesrećne ljude. Zelenobraon reka otpadnih voda koja se izlila iz kanalizacije teče Bagdadom. Jezera ljudskih otpadaka prostiru se od jednog kraja grada do drugog; bosonoga deca preskaču gomilice smeća; automobili ostavljaju tragove guma dok oprezno voze kroz smrdljivi tepih; od vrata kuća do očišćenih ulica gazi se preko velikih kamenih ploča. Ali, voda samo juri… U nekim delovima grada došla je do kolena, u drugim je preplavila krovove kuća. Meci padaju s neba koseći spavače čije su kuće preplavljene đubretom, i one druge, koji spavaju pod vedrim nebom zbog nepodnošljive vrućine u domovima. Klima-uređaji ne rade, nema struje. Teško naoružanje, sakriveno preko dana, aktivira se noću tokom pljački i uličnog razračunavanja. Bagdad danas nije bezbedno mesto, neki taksisti koje sam sreo govore da je život bio bolji pod Sadamom.
Ono o čemu sanja svaki klinac trenutno se može naći u bagdadskom komšiluku: nekoliko desetina ostavljenih iračkih tenkova leži naokolo pored grmlja i palminog drveća, gusenice tenkova ne rade, ali municije ima. Pedesetak stopa dalje nalazi se blatnjava kuća u čijem je dvorištu, ispod drveća, nekoliko krava potražilo zaklon od sunca. Grupica dečaka od pet do dvanaest godina spretno izbegava kasetne bombe penjući se po tenku odozgo, unutra i sa strane. Dan ranije neko je razneo tenk, a njegova oklopna kula letela je nekoliko desetina metara u vazduhu dok se nije ukopala u zemlju pored kuće. Dečak Ali (11) i njegovi drugovi isprva su bojažljivo prišli ubojitom vozilu, plašeći se kazne ako se otkrije da su se igrali na tenku. Jedan dolar poslužio je kao prigodna motivacija za ponosno demonstriranje stepena poznavanja lokacija kasetnih bombi oko žbunja. Iako su delove tenka razvukli kojekakvi pljačkaši, bosonogi dečaci u odrpanoj odeći ulaze u unutrašnjost oklopnog vozila, pokazuju prstom na nizove granata, a potom se penju u kulu.
Petogodišnji Fahad radosno nosi ulicama grada Šaab svetleću šipku raketnog goriva skinutu sa iračke eksplozivne naprave. Dečak posmatra kako svetleća plamena lopta klizi sa jednog kraja šipke na drugi, baca je uvis i ona potom pada ostavljajući rupu u zemlji. Njegova trogodišnja sestra drži šipku u ustimam, dok njihov ujak pokazuje oružje različitog kalibra koje je pronašao u napuštenom i opljačkanom iračkom skrovištu municije. Salam Muhamed, tridesetogodišnji pastir, dovezen je u hitnu službu bagdadske Glavne bolnice. Polugo Salam leži na krevetu, ispod kreveta se crveni lokva krvi, jedna njegova ruka visi, pacijent sporo i teško diše. Njegova rođaka sedi na podu pored njega, kuka, plače i udara se po glavi dok moli za njegovu dušu naričući nad gubitkom jedinog hranitelja porodice. Američka kasetna bomba eksplodirala je Salamu u lice; doktori nemaju načina da ga spasu. Jauci njegovih rođaka odjekuju hodnicima bolnice, bolesnik prestaje da diše, glava mu pada, i on umire.
