Za „Vreme“ iz Njujorka
Na uglu 38. ulice i Treće avenije nalazi se D’Agostino, jedan od onih njujorških supermarketa u koje se svraća usput nakon posla, šetnje ili večere u nekom od obližnjih restorana da bi se na brzinu kupilo nešto od onoga što nedostaje u frižiderima do neke sledeće, veće nabavke. Takva mesta nisu jeftina ni za one koji žive na Menhetnu, ali većina njih donedavno nije obraćala previše pažnje na cene. Uzimali su obično sa polica voće, povrće, sir, šunku i mleko, stavljali stvari u kese, plaćali sve to zajedno i žurnim korakom, jer drugačije nikada nigde ne bi stigli u ovom džinovskom gradu, nastavljali svojim putem.
Žure oni i dalje, samo što u poslednje vreme mnogo češće zastajkuju na izlazu prodavnice i zagledaju račune zbog kojih će im dug na kreditnim karticama biti veći za sedamdesetak dolara, shvatajući da su cene nastavile da rastu, pogotovo nakon što je „Njujork tajms“ nedavno osvanuo sa velikim naslovom koji upozorava da je indeks cena, koji je ključan za određivanje stope inflacije, veći za više od šest procenata u odnosu na isti mesec prošle godine, što je najveći inflatorni skok od davne 1990. godine.
ORIGINAL BAVARSKE PERECE: Preletali su tog dana kupci u redu na kasi i preko tekstova o migrantskoj patnji na poljskoj granici i uvođenju restriktivnih pandemijskih mera u Austriji, ali se njihov pogled nekako stalno vraćao grafikonu sa naslovnice koji je prikazivao da je gorivo poskupelo za polovinu, gas za trećinu, meso za četvrtinu, a onih nekoliko stvari koje će poneti sa sobom u kesama sa prepoznatljivim logom ovog porodičnog lanca prodavnica – najmanje za petnaestak procenata.
Svetskim problemima bave se političke elite u ovoj zemlji, većinu Amerikanaca jedino zanima benzin koji plaćaju dolar više za galon, što znači da na računu iz D’Agostina vide da je pola kilograma paradajza skoro četiri dolara, a Lajfvejev kefir, koji u moru sličnih proizvoda jedini liči na ono što se tamo odakle stižu vesti o migrantskoj patnji i rasplamsavanju korone zove jogurt, košta više od sedam dolara.
Ima, naravno, bezbroj drugih mlečnih proizvoda na kojima piše „jogurt“ i koji su znatno jeftiniji, ali je to zapravo kiselo mleko, mada sve zavisi od toga da li ćete se držati značenja reči koje ste doneli sa sobom, ili prihvatiti kako se stvari zovu tamo gde ste došli. Jedno od ključnih pitanja je i hoćete li usvojiti navike da sve račune plaćate kreditnom karticom, a onda petkom, kada dobijete platu, vraćati to što ste već potrošili, jer je stalno zaduživanje jedini način da imate pristojan kreditni rejting koji građanima Amerike omogućuje da nastave da se dalje zadužuju. I da li ćete, kada u D’Agostinu ostanu samo pakovanja hleba u kome ima tri ili četiri grama šećera, potražiti polupečeni baget u Targetu, a onda ga podgrevati kod kuće u mikrotalasnoj pećnici, ili ćete sesti u neki od onih malih autobusa koji prolaze Linkoln tunelom ispod Hadsona i sići na prvoj stanici u Nju Džersiju, pošto se tu odmah sa desne strane nalazi najbliži Lidl u kome ima čitava jedna polica sa hlebom i pecivom za koji prodavačica tvrdi da se sprema po originalnom nemačkom receptu.
Nije, objašnjava ona uz osmeh, bila u prilici da to proveri na licu mesta, ali kaže da su joj neki nemački turisti, koji su tu zalutali jednom prilikom, rekli da perece imaju ukus kao one u zemlji iz koje su došli. Bili su u pravu, Lidlov farmarski hleb iz Džersija zaista više liči na onaj koji se može kupiti, na primer, u Minhenu, a kefir sa Menhetna na evropski jogurt, nego američka „stela artua“ na belgijsko pivo, bez obzira što na boci piše da se proizvodi pod strogim nadzorom iz dalekog Levena, mada takva poređenja nepovratno vode u otužne žalopojke za nečim boljim koje je uvek negde daleko, ili nečim drugačijim koje je već odavno prošlo.
INTERVENCIJA IZ STRATEŠKIH REZERVI: Možda će ovo na prvi pogled zvučati paradoksalno, ali sve što se kaže o ovoj državi je, na neki način, tačno. Oni koji su, u zemlji ili svetu, nezadovoljni, ozlojeđeni ili besni, u pravu su, ali ništa manje od onih koji su prezadovoljni, srećni i oduševljeni. Amerika je verovatno jedino mesto na planeti koje objedinjuje toliko suprotnosti, tako da, u suštini, ono što se misli ili govori zavisi od lične perspektive onoga na šta će se obratiti pažnja.
Državnim čelnicima je, po prirodi posla koji im je poveren, važno da bude što manji broj ovih prvih, tako da je rast cena i inflacije već digao na noge čitav ekonomski tim koji je, po preuzimanju predsedničke funkcije, okupio Džozef Bajden. Upravo su počele da se preduzimaju i prve radikalne mere. Ministarstvo za energetiku pustiće u promet 50 miliona barela nafte iz strateških rezervi, kako bi se zaustavio rast cena goriva koji je, inače, najviše pogodio građane Amerike. Retki su gradovi poput Njujorka ili Vašingtona koji imaju funkcionalan gradski prevoz, u Americi jednostavno ne može da se živi bez kola.
POTRAŽNJA VEĆA OD PONUDE: Dok je sekretarka za finansije Dženet Jelen ponavljala prethodnih meseci da je inflacija pod kontrolom, vodeći ekonomisti samo su sumnjičavo odmahivali glavom. Oni će i sada reći da su uzroci rasta cena potcenjivanje efekata novčane pomoći koju su stanovnici Amerike primali tokom pandemije i precenjivanje snage lanaca snabdevanja koji su, mnogo više nego što je to iko očekivao, pogođeni posledicama kovida. Jednostavno, građani sada imaju više novca na računima nego ranije, potražnja je veća od onoga što stiže do prodavnica, što proizvodima diže cenu.
Osim toga, rast cena naterao je i poslodavce da povećavaju plate, pa je i to, samo po sebi, dovelo do dodatnog rasta cena, što se, sve zajedno, pretvara u beskrajnu spiralu. Dok stručnjaci upozoravaju da je ovakvom situacijom već sada teško upravljati i da će, ukoliko se bude odlagala primena radikalnijih mera, biti sve teže da se nađe rešenje, nadležni priznaju da inflacija jeste razlog za zabrinutost, ali da će se sve vratiti na svoje mesto do sredine naredne godine. Na to, opet, ekonomisti odgovaraju da mere koje se trenutno preduzimaju nisu dovoljne da obuzdaju inflaciju na željeni nivo od dva procenta. Što se manje radi sada, biće bolnije sutra, poručuju oni, upozoravajući da zemlja polako ulazi u ekonomsku krizu.
Naravno, pojmovi su fluidni, reč „kriza“ u Americi ne znači isto što i u drugim delovima sveta, tako da tabloidna trabunjanja balkanskih medija kako „inflacija proždire Ameriku“, da se država bliži scenariju „stampeda na stadionu“, kako administracija iz Vašingtona moli Peking da „oslabi juan prema dolaru“ imaju veze sa stvarnošću koliko i američki parmezan sa čuvenim italijanskim sirom iz Parme.
SJAJ I BEDA NJUJORKA: Osim toga, mnogi se pribojavaju da će Zakon o infrastrukturi vredan 1,2 biliona dolara, koji je namenjen za modernizaciju i izgradnju auto-puteva, mostova gradskog prevoza i železnica, kratkoročno dodatno pospešiti inflaciju, jer još uvek nije jasno iz kojih će se izvora obezbediti taj iznos. Predsednik Bajden se dugo i uporno borio da se to sprovede u delo i od toga neće odustati.
Ako se na trenutak ostave po strani ostali gradovi i njihova infrastruktura, već u ranim jutarnjim časovima na mostu „Džordž Vašington“, jednoj od glavnih njujorških saobraćajnica kada se prilazi sa južne ili zapadne strane prema Menhetnu, Bronksu ili Kvinsu, stvaraju su nepregledne kolone vozila u svim trakama. To kratko rastojanje, koje bi moglo da se pređe za desetak minuta, dovodi povremeno do višesatnih zastoja, što onima koji ostaju zaglavljeni u kolima pruža jedinstvenu priliku da razgledaju oko sebe svu tu gomilu otpadaka, praznih flaša, plastičnih čaša, kesa, posuda iz restorana brze hrane, polomljenih delova zaštitnih ograda, semafora, pokidanih instalacija i svakojakog rastinja u betonskim pukotinama, što sve zajedno podseća na kulise iz nekog postapokaliptičnog filma. A samo nekoliko kilometara dalje se stakleni zidovi oblakodera koji štrče ka nebu presijavaju na jutarnjem suncu.
ZEMLJA SLOBODNIH: No bez obzira na ovakve stvari, koje sigurno mogu biti bolje i drugačije, Amerika je usvajanjem Zakona o infrastrukturi održala još jednu lekciju iz demokratije. Da li, na primer, možete da zamislite predsednika Srbije, ili neke druge balkanske, pa čak i evropske zemlje, koji mesecima ubeđuje pojedine poslanike svoje stranke da glasaju za njegov predlog? Možete li da pomislite na situaciju u kojoj će neki članovi parlamenta iz opozicije glasati za nešto što predlaže vlast jer smatraju da, uprkos oštrim i dubokim stranačkim podelama koje povremeno prelaze u brutalne napade i oštra vređanja, time rade nešto dobro za građane svoje zemlje? Ne možete, zar ne?
U tome i jeste razlika između Amerike i drugih država, zbog čega se perspektiva onih koji su nezadovoljni, ozlojeđeni ili besni stalno iznova ljulja. No čak i ako se to ne dešava, niko se previše ne uzbuđuje zbog toga. Valjda je i to deo sloboda, koje zajedno sa svim ostalim stvarima samo ova zemlja može da pruži svima na svetu, uključujući i one koji se raduju zbog njenih trenutnih ekonomskih teškoća, mada je očigledno da će one, poput prizora oko betonskih stubova mosta „Džordž Vašington“, iščeznuti, a zakoni će se i dalje usvajati u pravoj demokratskoj proceduri i postavljati standarde za ostatak sveta.
