Planetarne dobre vibracije

Mnogi analitičari i novinski komentatori tvrde da su masovne demonstracije protiv rata u Iraku koje su prethodnog vikenda zahvatile stotine gradova širom sveta u mnogo čemu značajnije, bolje organizovane i mnogobrojnije u poređenju sa dosadašnjim protestima na slične teme. Preovlađujuća teza u novinskim izveštajima – „to nije pokret, to je čista emocija“ – zasniva se na poruci koju su demonstranti upućivali svojim vladama: „bombe ubijaju decu“, kao i na činjenici da su se u mnogim zemljama demonstranti hvatali u koštac sa temperaturom do 30 stepeni ispod nule… Ipak, jedan neimenovani, a dobro obavešteni „Gardijanov“ izvor iz političke sfere izjavio je novinaru ovog lista: „Protesti ništa ne mogu da promene. Što pre završimo stvar, tim bolje. Povlačenje je u ovom trenutku najgore moguće rešenje. Ukoliko Sadam Husein ostane na vlasti, izgubićemo kredibilitet.“ U prostoj matematici Tonija Blera, koji žrtve terorizma upoređuje sa brojem demonstranata u Hajd-parku („…čak i ako ih bude toliko i toliko, to je opet manje od sveukupnog broja poginulih u terorističkim akcijama…“ – parafraza, prim. aut.), ostaje jedna nepoznata: koliko će ljudi poginuti u Iraku ako bude rata? Na humanitarnoj konferenciji o Iraku koja se održava u Ženevi, a na kojoj su SAD odbile da učestvuju, nezvanično je procenjeno da bi u slučaju rata u ovoj zemlji bilo interno raseljeno dva miliona stanovnika, a između 600.000 i 1,45 miliona Iračana potražilo bi utočište u drugim zemljama…

PROTESTNA EPIDEMIJA: Masovni globalni protest počeo je u petak 14. februara, u Australiji i Novom Zelandu, i proširio se na Evropu, Aziju, Severnu Ameriku, Kanadu, Japan, Kinu… Procenjuje se da je blizu deset miliona ljudi protestovalo protiv rata u Iraku u više od 400 gradova u 60 zemalja na svim kontinentima. Po nekim izveštajima, broj antiratnih demonstranata u Londonu popeo se na dva miliona; vlasti tvrde da ih je bilo manje, organizatori da ih je bilo više, a iznenađeni su svi, budući da su očekivali najviše 500.000 ljudi. Najmasovniji protesti održani su upravo u Londonu, Rimu, Berlinu, Barseloni, a antiratnu poruku iz Beograda („Ne bombardujte Irak u moje ime“) prenele su sve svetske agencije ne komentarišući slab odziv Beograđana u antiratnoj kampanji. Protesti su protekli mahom mirno u svim gradovima, a policija nije imala mnogo posla, osim u Moskvi gde je poleteo poneki molotovljev koktel, Atini, Njujorku, gde je privedeno 250 ljudi „zbog prekršaja i nasilničkog ponašanja“, i San Francisku u kojem je policija uhapsila 40 ljudi zbog razbijanja prozorskih stakala i sličnih izgreda.

U Bagdadu, gde se okupilo oko 300 akreditovanih stranih novinara, demonstriralo je više stotina hiljada ljudi, uključujući i žene i decu. Nosili su Sadamove slike i puške, uz parolu „Nadamo se miru, ali smo spremni za rat“ i filozofiju „In-šalah“ (Kako nam Bog da).

VODEĆI DVOJAC: U maštovitim i duhovitim antiratnim sloganima demonstranata na svim meridijanima najčešće se pominju dvojica državnika: američki predsednik Džordž Buš i britanski premijer Toni Bler. Na lokalnom nivou pogrdne poruke dobili su Berluskoni, Asnar, Hauard i svi drugi državnici koji podržavaju politiku Vašingtona.

„Nalazim se ovde upravo zbog vrednosti kojima su me naučili u SAD. Buš je antiamerikanac“, izjavio je jedan sveštenik na protestima u Amsterdamu. Iako su protesti pretežno ocenjeni kao bunt protiv američke dominacije čijeg predsednika upoređuju sa Hitlerom (Moskva), evropskim demonstrantima su očigledno jasni uloga i odgovornost evropske petnaestorice u rešavanju iračke krize. Na ulice Rima izašlo je između jednog i tri miliona ljudi, a grupica iz Đenove nosila je transparente sa slikama iračkih umetnika u nameri „da predstavi drugo lice iračkog naroda koje se ne prikazuje na televiziji“. Ta ista državna televizija odbila je da direktno prenosi proteste u Rimu, a prenos je preuzela nezavisna televizija u vlasništvu Telekom Italije. U Atini je demonstriralo između 100.000 i 300.000 ljudi sa porukom „Svi smo mi Iračani!“, što je aluzija na parolu francuske vlade „Svi smo mi Amerikanci!“, kojom je izražena solidarnost povodom tragičnog događaja 11. septembra 2001. godine.

Njujorčanima je bilo najteže da izraze neslaganje sa međunarodnom politikom svoje vlade na adekvatan način, jer je policija sprečila planirani defile ispred zgrade UN-a rekavši da nemaju dozvolu. Organizatori ovog skupa pod nazivom „Ujedinjeni za mir i pravdu“ podigli su tribinu nekoliko blokova dalje i poručili „Bacite Buša, a ne bombe“. Među okupljenima bilo je i roditelja i rođaka žrtava atentata u STC-u okupljenih u pacifističkoj organizaciji „Porodice za mirnu budućnost“. Kada je grupa iz Druge avenije pokušala da im se pridruži, nastupila je policija pojačana konjičkom jedinicom, sukobila se sa demonstrantima, razbila i pohapsila grupu. Ipak, ne može se reći da su Amerikanci masovno stupili u protest. U Vašingtonu, na primer, umesto antiratnog raspoloženja vlada ratna paranoja, a američke vlasti drže građane u strahu od mogućeg hemijskog, biološkog ili nuklearnog napada dok građani grozničavo kupuju flaširanu vodu, baterije i izolacione trake.

Bez obzira na to što je irački predsednik Sadam Husein krajnje nepopularan u svim zemljama gde su se održavale demonstracije, milioni protestanata jasno su poručili da ne žele bombe, bilo da se ratuje za dobrobit demokratije, za naftu, kikiriki, protiv globalnog terorizma,… Dvodnevne dobre vibracije i pozitivna antiratna energija u kombinaciji sa izveštajima inspektora UN-a nadglasale su za tren ratne pokliče, ako ništa drugo. Predstavnici koalicije „Zaustavite rat“ u Engleskoj najavljuju nove proteste. „Želimo da ljudi napuste svoje kancelarije, štrajkuju, zauzimaju zgrade. Ukoliko padnu bombe na Irak, imaćemo proteste u celoj zemlji“, izjavila je predstavnica ove koalicije.

Srbija se nije priključila masovnom protestu, iako se mirovna poruka 200 pripadnika nevladinog sektora našla u naslovima pojedinih svetskih novina. Šta je presudilo – nedostatak kulture javnog protestovanja (osim kad je njima samima dogorelo do noktiju), nemogućnost solidarisanja sa tuđom patnjom ili osećanje uvređenosti što je podrška sveta u slučaju bombardovanja Slobine Jugoslavije izostala – nije poznato, tek, za prestonicu Srbije se u subotu 15. februara 2003. godine nije moglo reći „Beograd je svet“.