Pink u senci bunkera

Do Tirane je iz Beograda najlakše stići preko – Podgorice. Do albanske granice se iz Podgorice preko mesta Tuzi stiže za nešto više od pola sata, a na granici su nas čekale vize i albanski domaćini koji su nas odvezli do Tirane. Granicu jedva da smo i prešli a osetili smo da imamo specijalan tretman; vize smo, za razliku od drugih putnika, dobili u kancelariji, a ne preko šaltera. Na granici, doduše, nema gužve, a vize građanima sa prebivalištem u Crnoj Gori nisu ni potrebne. Ubrzo je na granicu stiglo i policijsko vozilo da nam obezbedi pratnju do Tirane. Nije reč o posebnim merama bezbednosti, već su policajci krčili put da bismo na vreme stigli u Tiranu na koncert koji će otvoriti predsednik države Redžep Mejdani. Od granice preko Skadra do Tirane nema više od 130 kilometara, ali je put takav da se u normalnim uslovima putuje više od četiri sata. Osim toga, saobraćajna kultura je na veoma niskom nivou, a preticanje je često nemoguće, pa su se policajci potrudili da zaustavljaju vozila iz suprotnog pravca da bi nas propustili. Policijska prethodnica smenjivala se do samog ulaska u Tiranu na svakih tridesetak kilometara. Policijski vozni park im je raznovrsniji nego onaj MUP-a Srbije, s tom razlikom što odslikava uvreženi prezir Albanaca prema francuskim automobilima. Policijska vozila su najčešće mercedesi i VW svih modela i starosti, uz poneki japanski džip.

U ZNAKU MERCEDESA: Ubrzo nam je postalo jasno da u Albaniji ima više mercedesa nego u Nemačkoj. „Mercedes je mercedes“, logika je svakog prosečnog Albanca, i radije će voziti mercedes star tri decenije nego nov mali korejanski auto. Oni imućniji, naravno, preferiraju džipove, ali opet marke mercedes.

Po polju ispod Prokletija šire se naselja i cela Albanija je zapravo jedno veliko gradilište. Odmah nam upada u oči da se sa mnogih kuća u izgradnji vijore albanske zastave, a da često na nedovršenoj fasadi visi neka ogromna plišana igračka, meda ili zeka na primer. Na nekim kućama čiji se oblik tek nazire, uz albansku visi i američka ili nemačka zastava, što govori o tome gde je vlasnik zaradio pare. Kasnije ćemo saznati da ovaj običaj potiče još iz Skenderbegovog vremena kada se kačenjem zastave obeležavala osvojena teritorija. Tajnu plišanih meda i zeka nismo uspeli da dokučimo. Velelepne vile povratnika-gastarbajtera usred neplodne ravnice deluju nekako groteskno u predelu načičkanom bunkerima, zaštitnim znakom Albanije. Procenjuje se da je diktator Enver Hodža izgradio blizu milion bunkera širom Albanije, kao simbol nepokorivosti nacije. Problem je u tome što su oni izgrađeni od najkvalitetnijeg betona i, kako saznajemo, izgradnja jednog bunkera koštala je koliko i izgradnja garsonjere u socrealističkim paviljonima. Iako je euforija nakon sloma totalitarnog režima navela nove vlasti da pokrenu akciju masovnog uništenja i uklanjanja ovog zastrašujućeg simbola viševekovne izolacije Albanije, ubrzo se pokazalo da su ove minijaturne ali brojne Hodžine zadužbine građene da odolevaju zubu vremena skoro kao i Keopsove piramide. Naime, toliko je eksploziva potrebno da bi se u Albaniji uništili svi bunkeri da bi to bio ozbiljan udarac za ekonomiju i mnogo razvijenije zemlje. Osim toga, mnogi bunkeri nalaze se usred naselja i nemoguće ih je dići u vazduh bez znatne kolateralne štete.

Pompezne vile povratnika i novih bogataša oko kojih se zeleni engleska trava deli ograda od siromašnih suseda koji se još oporavljaju od gubitka ušteđevine u piramidalnim bankarskim šemama a la Dafina, a luksuzni mercedesi koji nervozno pretiču taljige po glavnom putu od Skadra do Tirane nagoveštavaju ono u šta ćemo se tek uveriti: da smo u zemlji jakih kontrasta i paralelnih svetova.

Hotel Tirana International jedan je od dva najluksuznija hotela u glavnom gradu i deo je italijanskog hotelijerskog lanca. Kao i svaki hotel koji u nazivu ima „international“ i ovaj je bezličan i može biti u bilo kojoj prestonici u svetu. U samom centru grada sa njega se pruža pogled na prostrani glavni trg Tirane i široku aleju. Na mestu gde je nekada bio spomenik Enveru Hodži sada se nalazi omanji luna-park. S jedne strane nad njim se nadvija spomenik legendarnom albanskom vladaru Skenderbegu. S druge, na njega sa mozaika ponosito gleda partizanka koja predvodi četu saboraca. Uzgred budi rečeno, čuveni konjak „Skenderbeg“ po kome je Hodžina Albanija nekoć bila poznata više se ne proizvodi legalno. I dalje ga ima u prodaji za naivne turiste, ali je njegov kvalitet sumnjiv. Albanija, međutim, sve više razvija proizvodnju kvalitetnih vina.

Nepuna dva sata po dolasku u Tiranu videli smo i predsednika Mejdanija koji je otvorio koncert simfonijskog orkestra Radio-televizije Albanije povodom desetogodišnjice rada UNHCR-a u ovoj zemlji. Iako zamišljen kao jedan od glamuroznijih kulturnih događaja u prestonici, predsednik države pojavio se na skromnoj bini Akademije lepih umetnosti, ispred izbledelih plišanih zavesa i na neulaštenom parketu, u sali koja pre podseća na Dom kulture u Užicu, u čijim su se ložama zbili predstavnici diplomatskog kora. Glamur i dostojanstvo instituciji, međutim, ubrzo su povratili orkestar, solisti i dirigent. Ono što nam je takođe upalo u oči jeste odsustvo momaka s debelim vratovima u crnim odelima. Obezbeđenje za predsednika je u sali i tokom koncerta bilo neobično diskretno. No, da u Albaniji ne treba verovati prvim utiscima ubrzo se pokazalo kada je potpisnik ovih redova zašao u dvorište Akademije u potrazi za pristojnijim toaletom. Ubrzo sam se našla na nišanu stroja specijalnih jedinica.

Na koktelu smo otkrili da većina diplomata odlično govori srpski. Među njima je mnogo onih koji su službovali u Beogradu a sada su ambasadori u Tirani, poput britanskog ambasadora Dejvida Lendsmana, na primer, ili šefa misije OEBS-a u Albaniji, ambasadora Gerta Arensa koji je krajem sedamdesetih bio ataše za kulturu u nemačkoj ambasadi, a kasnije član Haške konferencije o bivšoj Jugoslaviji. I među Albancima smo sreli mnoge koji govore srpski jer su u vreme Hodže pomno upijali slike i zvuke sa naše televizije. Prva reakcija kada kažete da ste iz Beograda najčešće Zdravko Čolić i Riblja čorba.

MEDIJSKA IMPERIJA: U Tirani se gradi na sve strane i bukvalno nije bilo nijednog našeg odredišta gde nismo morali da se saplićemo o skele i grede. Naši domaćini, privatne medijske korporacije, šire svoje prostorije i doziđuju anekse zgrada. Među privatnim medijima vlada surova konkurencija iza koje stoje velike svote novca i borba za politički uticaj. Privatnu korporaciju Klan, u čijem se sastavu nalaze nacionalna TV, istoimeni nedeljnik i dnevnik „Korijeri“ („Glasnik“) stoji kapital albanskih i francuskih biznismena koji su novac zaradili u avio-saobraćaju. Konkurentska TV Arberia, koja je iznajmila prostorije u bivšem Domu kulture, pokrenuta je novcem od „uvozno-izvoznih poslova“. Novu medijsku imperiju u nastajanju pokrenuo je mladi biznismen Dritan Hodža. Vlasnik je najpopularnije radio stanice u Albaniji u koju je uložio više od četiri miliona dolara a sada želi da pokrene komercijalnu televiziju namenjenu uglavnom mladima. Nešto a la albanski Pink. Njegove prostorije smeštene su u zgradi bivšeg muzeja „Enver Hodža“ koja ima oblik džinovskog bunkera. Dritan ima 32 godine, nosi konjski repić a, kako kaže, novac je zaradio u Italiji u biznisu sa kafom. Ime kafi kojom trguje dao je po svojoj ćerki Lori, a za radio i TV tvrdi da su mu samo hobi. Primio nas je u kancelariji u kojoj lako zamišljamo nekog od junaka filmova kao što su Skarfejs ili Kum. Osnovna ideja mu je da ponudi alternativu na medijskom tržištu, da mladi dobiju svoj glas, kako kaže, i da se preko svoje imperije razračunava sa tradicijom. Od opreme koja se za sada koristi samo za eksperimentalni program kolegama iz elektronskih medija zastao je dah.

Uz medijski, Dritan gaji i gastronomski hobi, i suvlasnik je dva luksuzna restorana u Tirani gde smo bili njegovi gosti. Uopšte, svuda smo dočekivani sa neizmernim gostoprimstvom i strpljenjem da se odgovori i na najindiskretnije pitanje. Valjda da bismo se još više osećali kao kod kuće, tajming naše posete poklopio se sa velikom krizom u redovima vladajućih socijalista, koja je partiju praktično podelila na dva tabora.

„OSMA SEDNICA„: Sve vreme našeg boravka trajalo je nešto nalik na Osmu sednicu, predsednik vladajuće Socijalističke partije Fatos Nano obrušio se na mladog premijera Iljira Metu, optužujući ga za korupciju. Čak četiri ministra Metine vlade podnela su ostavku, diferencijacija u Izvršnom odboru socijalista trajala je puna tri dana. Iako su se izbori u Albaniji održali pre manje od šest meseci, podela u vladajućoj partiji zapretila je sazivanjem vanrednih izbora. „Očigledno je da Salji Beriša više ne može predstavljati faktor ujedinjenja među socijalistima“, kaže Remzi Ljani, direktor Instituta za medije. Ljami dodaje da je sukob među socijalistima unekoliko prirodan, jer je reč o neprirodnoj koaliciji mladih levičara poput Mete, bivšeg premijera Albanije Pandeli Majka, sada ministra odbrane, i starih, reformisanih komunista i profesora koje predvodi Fatos Nano. Nano je optužio Metu da je preko svojih ministara do guše upleten u korupciju, koja zaista i predstavlja najakutniji problem Albanije. Meta i njegovi sledbenici, međutim, optužuju Nanoa da mu generacijske predrasude nisu smetale da se razvede i oženi upola mlađom lepoticom i da koči kurs reformi. Trodnevna drama nije se završila nokdaunom, nego već labavim kompromisom, ali je već izvesno da se partija bespovratno pocepala. „Pobedila je korupcija“, trijumfalno kaže bivši predsednik Albanije Salji Beriša, šef opozicione Demokratske partije koja je bila prinuđena da prizna izborne rezultate u junu.

O KOSOVU – OPREZNO: Svi naši sagovornici, od urednika velikih medija do tvrdokornih političara poput Beriše, veoma su oprezni u izjavama o Kosovu. Svi se slažu u jednome, da su Albanci na Kosovu glasali za nezavisnost, ali na pitanje o mogućem ujedinjenju sa sabraćom sa Kosova odmahuju rukom i mršte se kao što su se ozbiljni ljudi kod nas podsmevali projektima ujedinjenja sa Belorusijom. „Suviše dugo smo išli razdvojenim putem“, kaže Bljendi Fevziju, direktor u medijskoj grupaciji Klan, i jedan od najistaknutijih albanskih analitičara. „Cilj svih država u regionu jeste integracija u Evropu, Evropa je mesto gde ćemo se najverovatnije sresti sa Kosovom.“ Fatos Ljubonja, bard albanskog novinarstva i jedan od najčuvenijih političkih zatvorenika, koji je u Hodžinom zatvoru proveo preko 17 godina upozorava da ne treba uvek verovati deklarativnim stavovima. „Za sada to nije realnost… No, ne bih isključivao mogućnost da su političari na Kosovu i ovi u Albaniji shvatili da je pespredmetno sada insistirati na tom pitanju, naročito ako se zna da međunarodna zajednica sa neodobravanjem gleda na približavanje Albanije i Kosova. Prosto rečeno, i jednima i drugima trenutno je više stalo da se pokažu kao dobri đaci pred međunarodnom zajednicom, ali to ne znači da je ideja sasvim mrtva…“

Bez obzira, među kosovskim Albancima i Albancima u Albaniji vladaju bar jednako jake predrasude kao između Srba i Albanaca. Prvi „biznismeni“ koje su Albanci ugledali nakon kraha jednopartijskog sistema bili su upravo kosovski Albanci, koji su iskoristili nevičnost Albanaca u tržišnoj ekonomiji države u tranziciji. Tada su ih doživeli kao robustne i opasne momke sa kojima se ne treba šaliti. Najmasovniji susret Albanaca sa Kosova i onih iz Albanije, nažalost, desio se tokom NATO intervencije, kada je u Albaniji po izbegličkim kampovima bilo više stotina hiljadaAlbanaca sa Kosova. Mnogi od njih tada su uvideli da zaostala Albanija nije nikakva majka, kakvom su hteli da je dočaraju kosovski enveristi poput Redžepa Ćosje. Osim socijalnih, među Albancima u Albaniji i onih sa Kosova postoje i jake kulturne razlike. Kosovske Albance mahom čine Gegi sa severa, dok u Albaniji žive Toski sa juga a religijska tolerancija jedina je pozitivna zaostavština Envera Hodže. U Albaniji žive muslimani, katolici i pravoslavci, ali je brutalnom politikom „isterivanja boga“ Hodža stvorio možda jedinu istinsku ateističku naciju u Evropi. Za vreme njegove vladavine mučeno je, ubijano i proterano na stotine sveštenika svih vera, plenile su se i Biblije i Kurani jednakom strašću, a džamije i crkve pretvorene su u domove omladine.

ŠMINKANJE TIRANE: I danas se ruši i gradi na sve strane, a nigde to nije toliko uočljivo kao u Tirani. Mladi gradonačelnik Edi Rama, iako partijski nesvrstan, jedan je od najpopularnijih političara u Albaniji. Za manje od šest meseci gradonačelnikovanja pokušava da građanima vrati dostojanstvo i kulturu življenja, što sa skromnim budžetom i očajnim smislom za komunalne vrednosti nije nimalo lak zadatak. Budući da je konceptualni umetnik, poslu pristupa na isti način kao i stvaranju umetičkog dela. Kao što se svojevremeno proslavio kao umetnik tako što je farbao Hodžine bunkere u razne boje, danas užasne socrealističke zgrade i paviljone farba u žive boje. Pri tom pokušava da oživi zelene površine, da sruši divlje izgrađene objekte i kioske koji su se nagomilali tokom poslednje decenije. Na pitanje novinara koje prioritete ima kao gradonačelnik grada koji sa starim italijanskim vilama i palmama čas liči na Mediteran, a sa zjapećim deponijama u samom srcu grada koje prolaznici koriste kao javni WC na Orijent iz noćnih mora, ovaj bivši košarkaš i ekscentrik objašnjava: „Prioritete imaju moćni, slonovi imaju prioritete. Ja bih sebe pre uporedio sa mišem koji je zadovoljan kad ima nešto da gricka.“ Na pitanje ko je u toj igri onda mačka, gradonačelnik odgovara igrajući se ogromnim crno-belim prstenom u obliku čudne rozete: „Neprijatelj je tradicija i razmišljanje na kratak rok. Ljudi teba da shvate da grad ostavljaju generacijama koje iza njih dolaze.“

Obrisi nove Tirane tek se naziru, kao i budućnost ove nama i dalje egzotične zemlje. „Šta fali egzotičnosti“, tajanstveno se smeška Andi Bejtja, jedan od najboljih novinara mlađe generacije. „Izvesna doza bizarnosti možda je naša jedina šansa da svetu i dalje ostanemo zanimljivi.“