Pakleni pejdžeri i nove salve jednog dugog rata

Sirene hitne pomoći su satima zavijale 17. septembra 2024. dok su ulicama Bejruta, Tira, Sidona, i sve do Durisa u dolini Beka. U prodavnicama, u restoranima, u automobilima, na ulicama i na javnim mestima toga dana oko 3.30 popodne stotine pejdžera je počelo da pišti, a potom da gotovo simultano eksplodira pred licem, u rukama i u džepovima ljudi na pijacama, u restoranima i na javnim mestima. U dolini Beka, u selu Sarain, jedna devojčica od 9 godina, Fatima Abdulah, upravo je došla kući prvog dana četvrtog razreda kada je čula da očev pejdžer počinje da pišti, podigla je napravu da mu je donese i držala je kada je sprava eksplodirala ubivši je.

Uspaničeni i ožalošćeni ljudi jurili su ulicama tražeći sklonište u predvorjima obližnjih zgrada.

Do sledećeg jutra mnogo ljudi je izgubilo život, a više od 2750 ljudi je povređeno u eksplozijama, saopštilo je libansko ministarstvo zdravlja. Među poginulima je najmanje 20 oficira ili operativaca Hezbolaha, sin jednog poslanika i iranski ambasador u Libanu Mojtaba Amini. Najviše povreda je bilo na licu, očima, rukama i trupu, u zavisnosti od toga gde su držali ove uređaje u trenutku kada su eksplodirali.

U sredu 18. septembra, dok su se hiljade okupile u južnom predgrađu Bejruta da prisustvuju sahrani, dogodila se još jedna eksplozija. “Isključi telefon!”, vikali su neki. “Izvadite bateriju!”, čuo se glas sa zvučnika.

Ovog puta puta eksplodirali su voki-toki uređaji.

Atmosferu nastalog straha “Njujork tajms” ilustruje opisom jedne žene, Um Ibrahim, koja je zaustavila novinara usred zbrke i preklinjala ga da joj da telefon kako bi pozvala svoju decu. Ruke su joj se tresle kad joj ga je dao, okrenula je broj i onda vrisnula: “Isključi telefon odmah!”

Ljudi su vadili baterije iz mobilnih telefona, laptopova, raznih gedžeta, čak i litijumske baterije iz solarnih panela za prikupljanje sunčane energije. Preostale pejdžere i voki-tokije su dva dana posle eksplozija na izolovanim mestima oko Bejruta uništavali specijalci libanske vojske, dok su, iz opreza, hitnu inspekciju svih komunikacionih uređaja pokrenule i turske oružane snage.

AGENT U DŽEPU

Pejdžeri i voki-tokiji koji su eksplodirali širom Libana, sudeći po novinskim izveštajima, pripadali su borcima Hezbolaha, njihovim saradnicima i civilnim pristalicama. A Libanci su se suočavali s tim da žive u svetu u kome se najobičniji komunikacioni uređaji mogu transformisati u instrumente smrti, piše u “Njujork tajmsu” Ronen Bergman, autor knjige Prvo ustanite i ubijte: Tajna istorija izraelskih ciljanih ubistava.

“Njujork tajms”, Bi-Bi-Si, Rojters, Al Džazira i drugi mediji su, pozivajući se na američke i druge zvanične i nezvanične izvore, izveštavali da su izraelske tajne službe Mosad i Šin Bet operaciju podmetanja eksplozivnog materijala u veliki broj pejdžera Herzbolaha spremale otkako je u februaru lider Hezbolaha Hasan Nasralah pristalicama zabranio da koriste mobilne telefone. Inače, Izrael nije javno preuzeo odgovornost za seriju eksplozija u Libanu.

“Ukoliko me pitate gde su izraelski agenti, reći ću vam da su to telefoni koje držite u ruci i vi i vaše supruge i vaša deca. Zakopajte ih, zatvorite u metalne kutije i zaključajte”, upozorio je Nasralah.

Nije Hezbolah tada otkrio pejdžere kao zamenu za mobilne telefone u ratnoj komunikaciji.

Ranija Abuzeid piše u “Nujorkeru” u izveštaju iz Bejruta kako se ranije ovog leta srela sa nekim vojnim strategom Hezbolaha u malom selu u južnom Libanu, nekoliko kilometara od izraelske granice. U jednom trenutku tokom razgovora bez snimanja, njegov pejdžer je zapištao. Dešifrovao je poruku koristeći uredno presavijeni komad laminiranog papira (papira na koji je nanesena prozirna folija); novinarka piše da to nije videla još od rata sa Izraelom 2006. godine kada je drugi militant Hezbolaha u drugom južnom libanskom selu izvukao takav komad papira iz džepa da prenese šifrovanu poruku preko voki-tokija. Ta grupa je tokom sukoba koji već 11 meseci besni u Pojasu Gaze koristila fiksnu mrežu i različite “niske tehnologije”, uključujući pejdžere, kako bi izbegla izraelsko praćenje preko mobilnih telefona.

BIPER, PEJDŽER, MINA

Pejdžer je zapravo mali radio-prijemnik koji ima lični broj poput telefona i prima poruke preko operatera (čoveka ili mašine) u centru za emitovanje koji svaku pojedinačnu poruku odmah šalje svima koristeći mrežu radio-predajnih antena baš kao i normalna radio-stanica. Svi pejdžeri u džepovima ljudi neprestano primaju sve poruke koje se šalju, ali svaki pojedinačni pejdžer ignoriše sve poruke koje ne sadrže njegov “lični broj” ili kod, a one poruke koje su njemu namenjene dekodira i zuji ili pišti da bi obavestio vlasnika da pročita poruku sa datumom i vremenom.

Prethodnici mobilnih telefona, pejdžeri su staro, ali ponegde još upotrebljivo sredstvo komunikacije. U rudimentarnom obliku primenjivala ga je policijska uprava Detroita još 1921. da upozori patrole. Kanadski inženjer Al Gros je još 1949. patentirao koncept savremenog radio-pejdžera, pa je Motorola napravila tzv. biper koji je piskom samo obaveštavao vlasnika da ga neko (ali ne i ko) zove na kućni ili kancelarijski broj. Zatim su usavršeni savremeni pejdžeri koji su dugo služili za primanje brzih, trenutnih poruka na koje se ne može odgovoriti. Ovo ne važi za dvosmerne pejdžere zvane “tango” koji omogućavaju korisnicima da naznače da su primili poruke i bili su široko dostupni od 1995. godine.

Prednost pejdžera nad mobilnim telefonom je to što se poruke šalju pomoću VHF radio-signala u opsegu 138–466 MHz (slično normalnim FM radio-programima). Ti signali dosežu dalje, treba im manje predajnika i manje ih ometaju prepreke nego što je to slučaj sa signalima mobilne telefonije. Mnogo je veća verovatnoća da će u udaljenom području stići poruka na pejdžer nego poruka na mobilnom telefonu. Zato pejdžere često koriste timovi gorske spasilačke službe, radnici hitne pomoći i ekipe čamaca za spasavanje.

Kao i običan radio, pejdžer je “nevidljiv” za praćenje kao mobilni telefon koji stalno “javlja” baznim stanicama i dalje kome treba gde je njegov vlasnik. To znači da je ta sprava pogodna za upotrebu u ratnim uslovima, naročito u periodu takozvane radio-tišine. Izraelske službe su našle način da Hezbolahu izruče minirane pejdžere i da te mine aktiviraju destruktivnim signalima.

Brajson Bort, viši saradnik Instituta za nacionalnu bezbednost Univerziteta “Džordž Mejson” i osnivač američke kompanije za sajber bezbednost Scythe, procenio je u intervjuu za “Glas Amerike” da je signal za detonaciju pejdžera verovatno poslat sa predajnika koji je registrovan u libanskom bežičnom sistemu pejdžinga, dakle, i preko libanskih radio-antena za prenos signala. On smatra kako je manje verovatno da je taj signal upućen sa kontrolnog uređaja registrovanog u Izraelu jer bi libanskim službama koje prate signale bilo očigledno da taj signal dolazi iz neprijateljskih izvora.

Međutim, ni libanska vlada ni Hezbolah do sada nisu identifikovali uređaj sa koga je poslat signal koji je pokrenuo lanac eksplozija mnogobrojnih pejdžera.

(D)VOJNI BIZNIS SAVETNICE ZA ODRŽIVI RAZVOJ – I KOLEGE

Posle nagađanja o eksploziji litijumskih baterija, većina medijskih izveštaja je prihvatila pretpostavku da je u samim pejdžerima AR-924 teškim 85 grama sakriveno samo oko tri grama (neki su govorili i o 10-20) eksploziva PETN (Pentaerythritol tetranitrate) koji je veoma sličan nitroglicerinu i lako se detonira. Po nekim verzijama, naknadno ugrađeni detonator je aktiviran porukom na arapskom jeziku koja izgleda kao da potiče od lidera Hezbolaha. Drugi su nagađali da je ta inicijalna varnica paljena nakon što su desetak sekundi pejdžeri pištali, tek kada je vlasnik primakao pejdžer licu da bi pročitao poruku – otuda tolike povrede očiju, lica i ruku…

Izrael nije ni potvrdio ni negirao bilo kakvu ulogu u eksplozijama, ali 12 sadašnjih i bivših zvaničnika odbrane i obaveštajnih službi koji su obavešteni o napadu kažu za “Nujork tajms” pod uslovom anonimnosti da su Izraelci tu složenu operaciju dugo pripremali.

Mada ni jedan tehnički detalj nije do kraja rasvetljen, svi hroničari su se složili da je to napad bez presedana, bar kada je u pitanju impresivan broj miniranih pejdžera – navodno je isporučeno oko 5000. Više nego o tom špijunskom trileru nagađalo se o tome kako su se Mosad ili već neko drugi umešao u lanac snabdevanja Hezbolaha sredstvima veze. Da li su male količine eksploziva postavljene u pejdžere na proizvodnoj liniji nekog proizvođača ili negde između proizvodnje i distribucije? Kako se desilo da konspirativna organizacija kakav mora biti Hezbolah nije proveravala šta i od koga zapravo kupuje? Tek po neki hroničar je pominjao da su i Hezbolah i njegov pokrovitelj Iran pod američkim i zapadnim sankcijama, kada se takva trgovina odvija preko mnogo fiktivnih ili stvarnih prilično neobičnih posrednika.

Prema trojici anonimnih obaveštajnih službenika sagovornika “Njujork tajmsa”, stvorene su najmanje dve fiktivne kompanije kako bi se prikrili pravi identiteti ljudi koji su kreirali pejdžere – izraelskih obaveštajnih oficira. Deni Jatom, bivši šef Mosada, rekao je za “Telegraf” da bi onaj ko stoji iza napada na pejdžere morao da “stavi ruke” na uređaje pre nego što su stigli u Liban.

Pejdžeri su se naizgled proizvodili pod oznakom tajvanske firme Gold Apollo, ali se u nekim medijskim analizama ostataka razorenih pejdžera uočava da se ne vide tragovi holograma koji ukazuju na to da je proizvod originalan.

En-Bi-Si prenosi saopštenje tajvanskog ministarstva za ekonomska pitanja o tome da je Gold Apolo izvezao 260.000 pejdžera od 2022. do avgusta 2024. godine, prvenstveno na evropsko i američko tržište i da dosad nije bilo izveštaja o eksplozijama u vezi sa tim proizvodima i da nema zapisa o tome da kompanija izvozi pejdžere direktno u Liban.

Kompanija Gold Apolo je saopštila i da tip pejdžera AR-924 ne proizvodi od 2014. i da su “dizajn i proizvodnja isključiva odgovornost” kompanije BAC Consulting KFT sa sedištem u Budimpešti, koja je bila ovlašćena da koristi taj brend kao deo trogodišnjeg ugovora o licenciranju.

Hsu Čing-kvang, predsednik kompanije Gold Apolo u Tajpeju, kazao je novinarima da ne zna kako bi pejdžeri mogli da budu namešteni da eksplodiraju i da uplate jesu stizale preko Bliskog istoka, ali nije iznosio detalje osim da je “doznaka bila veoma čudna”, te da planira da tuži BAC jer je njegova firma žrtva incidenta.

Ko je misteriozna vlasnica konsultantske firme BAC Consulting KFT, u kojoj je ona jedini poznati zaposleni, šta ona radi i koga poznaje, pita se tabloid San.

Izvršna direktorka i vlasnica 100 posto kompanije BAC Consultinga gospođa Barsoni-Arcidijakono (49 godina, na slikama oko 29) rekla je za En-Bi-Si njuz: “Ja ne pravim pejdžere. Ja sam samo posrednik. Mislim da ste pogrešno shvatili”. I uklonila se od očiju javnosti.

Više medija se pozivalo na njenu LinkedIn stranicu, gde stoji da je studirala na Londonskoj školi za ekonomiju između 2015. i 2017. godine; da je stekla diplomu održivog razvoja na Školi za orijentalne i afričke studije (SOAS) u Londonu; da je kao savetnik sa titulom Ph. D. za održivi razvoj radila i za Unesko; da se “s ljubavlju posvetila nauci i razvoju”; da je nedavno radila sa Evropskom komisijom kao “ekspert za evaluaciju” i za dečji fond Ujedinjenih nacija i da ima naučne radove o obnovi šuma. Svi su to, na uobičajen način, negirali bez demantovanja.

Na veb stranici firme BAC, koja je uklonjena “radi održavanja”, kompanija saopštava da je uključena u “premošćivanje tehnologije i inovacija iz Azije” i da “pomaže telekomunikacijskim preduzećima u Aziji da se povećaju kako bi dosegla nova tržišta”. Adresa kompanije je registrovana na dvospratnu zgradu u Budimpešti, na adresi na kojoj je registrovano još 12 drugih preduzeća, a ime kompanije je bilo istaknuto na staklenim vratima na A4 listu.

Podaci mađarskog Ministarstva pravde kazuju da je firma pod imenom BAC Consulting registrovana kao nova kompanija 21. maja 2022, a da su njene glavne delatnosti: maloprodaja telekomunikacionih proizvoda, savetovanje u oblasti menadžmenta, pravljenje nakita i uzgoj voća.

Mađarska štampa navodi ostale registrovane delatnosti te firme: izdavanje knjiga i novina, proizvodnja ulja, usluge kompjuterskog programiranja i druge informacione tehnologije. Britanski “Telegraf” piše, pozivajući se na mađarsku medijsku platformu Vilaggazdasag, da je ta firma ostvarila 549.000 funti neto prodaje 2022. godine, a 2023. oko 449.000 funti.

Zoltan Kovač, međunarodni portparol predsednika Orbana, kaže: “Vlasti su potvrdile da je kompanija u pitanju trgovački posrednik, bez proizvodnog ili operativnog mesta u Mađarskoj, a da navedeni uređaji nikada nisu bili u Mađarskoj”.

Bugarska policija pokrenula je istragu o očito sličnoj kompaniji Norta global, koja je takođe, navodno, bila uključena u prodaju komunikacionih uređaja klijentima u Libanu, tačnije Hezbolahu.

Policija u Oslu je u vez s tim otvorila istragu o nekom Rinsonu Hozeu, 37-godišnjem norveškom državljaninu, indijskom emigrantu, vlasniku kompanije Norta global u Bugarskoj. On je, navodno, pre nekoliko godina emigrirao u Norvešku radi visokog obrazovanja i kratko je radio u Londonu pre nego što se nastanio u Oslu. Na LinkedIn profilu tvrdi da ima skoro pet godina iskustva u digitalnoj podršci norveškoj novinarskoj grupi DN Media. Njegova kompanija je potvrdila da je on od prošlog utorka na “radnom putu u inostranstvu i da nije dostupan”.

Samo nekoliko dana nakon eksplozija pejdžera u Libanu, bugarska državna bezbednosna agencija DANS objavila je kako je “nakon provera, neosporno utvrđeno da nikakva komunikaciona oprema koja odgovara onoj koja je eksplodirala 17. septembra nije uvezena, izvezena ili proizvedena u Bugarskoj”. Agencija je naglasila da ni Hoze ni njegova konsultantska kompanija Norta Global Ltd. nisu učestvovali u bilo kakvim transakcijama u vezi sa pejdžerima niti su delovali u suprotnosti sa zakonima o finansiranju terorizma.

Rođaci su naveli da poslednjih dana nisu mogli da kontaktiraju sa Rinsonom Hozeom ili njegovom suprugom.

USE IT OR LOSE IT…

Prema priči dvojice američkih obaveštajnih zvaničnika, pejdžeri su počeli da se isporučuju u Liban u leto 2022, a tokom ovog leta, pošiljke pejdžera u Liban su se povećale pa je, navodno, oko 5.000 takvih pejdžera stiglo u Liban. Za Hezbolah oni su bili odbrambeno sredstvo, ali u Izraelu obaveštajci su te pejdžere navodno nazivali “dugmadima” koja se mogu pritisnuti kada se činilo da je vreme sazrelo.

“Napad na pejdžere” dogodio se dan posle posete Amosa Hohštajna, višeg izaslanika Bajdenove administracije čija je misija imala za cilj da spreči dalju regionalnu eskalaciju. Američkoj administraciji, koja je nastojala da u izbornoj godini umiri svog regionalnog saveznika – često doprinoseći ratnim naporima – navodno nisu data detaljna objašnjenja o operaciji. Prema Aksiosu, izraelski ministar odbrane Joav Galan je samo nekoliko trenutaka pre napada upozorio američkog sekretara za odbranu Lojda Ostina da se sprema “obaveštajna operacija”.

Izraelske službe navodno su objašnjavale da su se suočile s dilemom “upotrebi ili baci” zato što su imale saznanja da su u Hezbolahu nešto posumnjali, pa su odlučile da eksploziv postavljen u pejdžerima aktiviraju u utorak 17. septembra.

“KAZNA ĆE STIĆI, ZNAĆETE KADA…”

Hezbolah je nakon eksplozije pejdžera zapretio odmazdom po klasičnoj formuli. “Neću govoriti o vremenu ili vrsti operacije koju ćemo pokrenuti. Ali, naravno, kazna će stići. Kada, gde i kako? Znaćete kada kucne čas”, rekao je Nasralah.

Sličnu poruku Izraelu uputio je i komandant iranske Revolucionarne garde Husein Salami, najavljujući razoran odgovor sa svih strana, uključujući Liban, Jemen, Siriju. Iran i Hezbolah su pretili i da će odgovoriti za ubistvo palestinskog vođe Ismaila Hanije, koji je 31. jula 2024. ubijen u Teheranu – prema “Njujork tajmsu” – korišćenjem daljinski detoniranog eksplozivnog uređaja skrivenog u njegovoj gostinskoj sobi dva meseca ranije, a prema saopštenju Korpusa islamske revolucionarne garde Irana – “projektilom kratkog dometa sa 7 kg eksploziva”.

Akcija je inače izvedena u državnom apartmanu u Teheranu, u zemlji u kojoj bi Izraelu trebalo da bude teže da sprovodi operacije nego, na primer, u Kataru gde je Ismail Hanija navodno živeo.

Izraelcima je tehnički bilo mnogo jednostavnije da tamo izvrše takvu operaciju, ali prema jednom sagovorniku platforme Demokratija danas, to je bilo diplomatski komplikovanje jer su Amerikanci koji su tamo locirali svoje štabove možda predočili Izraelcima kako su takve njihove akcije nepoželjne u toj državi gde su locirani neki važni američki vojni štabovi i instalacije.

Predsednik Irana Masud Pezeškijan je, kako javlja Rojters, u razgovoru sa grupom novinara nakon dolaska u Njujork na Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, rekao: “Ne želimo da budemo uzrok nestabilnosti na Bliskom istoku jer bi njene posledice bile nepovratne. Mi želimo da živimo u miru, ne želimo rat. Izrael je taj koji nastoji da stvori ovaj sveobuhvatni sukob”.

Na pitanje Fjodora Lukjanova, urednika časopisa “Rusija u međunarodnoj politici” o tome šta bi mogao da čini Iran, ruski ekspert za Bliski istok Georgij Zeršćikov procenjuje da Iran za sada pokazuje stratešku uzdržanost mada kaže da će se sve dogoditi u svoje vreme… Zerščikov objašnjava da glavna politika iranskog rukovodstva nije zaštita prava palestinskog naroda, čak nije ni Hezbolah, iako je to njihov najbliži saveznik u regionu.

“Očuvanje postojećeg režima u Iranu je glavni prioritet”, objasnio je Zerščikov. “Oni odlično shvataju da ako izbije veliki rat, njihova unutrašnja stabilnost može biti još više poljuljana, pa su čak izmislili i termin ‘strateško strpljenje’, koji je zapisan u njihovim strateškim dokumentima. Zato se svim silama trude da ne dovedu do velikog rata znajući dobro da su potencijalni rizici za stabilnost i postojanje njihovog režima prilično veliki. Zbog toga su toliko voljni da koriste ove zastupnike u vidu Hezbolaha ili Hutija. Glavna stvar je da imaju neku vrstu spoljnog sigurnosnog pojasa. Čini mi se da će pokušati da odlože veliki rat u regionu do poslednjeg trenutka…”

foto: ap photo

RAT KOJI BESNI 40 GODINA

Džejson Berk, dopisnik britanskog “Gardijana” za međunarodnu bezbednost podseća da krvavi rat u senci između izraelskih obaveštajnih službi i militantne šiitske islamističke organizacije Hezbolah sa sedištem u Libanu besni više od 40 godina.

Berk inače podseća na novembar 1982. godine kada je izgledalo da je Izrael odneo veliku pobedu nakon što su posle invazije izraelskih snaga na Liban naoružani borci PLO bili primorani da napuste Bejrut. Posle toga je u primorskom gradu Triu srušen štab Šin Bet, izraelske unutrašnje obaveštajne službe, masivnim samoubilačkim bombaškim napadom, među prvima te vrste, koji su organizovali militantni islamisti šiiti iz južnog Libana.

Oni koji stoje iza eksplozije pridružili su se tada Hezbolahu, osnovanom sledećeg leta uz nadzor i podršku iranskog revolucionarnog režima koji je preuzeo vlast u Teheranu 1979. Isti mladi radikalni šiiti su još jednom uspešno bombardovali štab Šin Beta u Tiru novembra 1983.

Džejson Berk podseća da je početkom 90-ih glavno bojno polje bila Južna Amerika gde je Hezbolah stekao podršku velike libanske šiitske dijaspore. Kada su izraelski jurišni helikopteri ubili Abasa al-Musavija, novog vođu Hezbolaha, u južnom Libanu u februaru 1992. ta organizacija je bombama napala izraelsku ambasada u Buenos Ajresu, a zatim je 1994. bombaš samoubica ubio 85 ljudi u centru jevrejske zajednice u glavnom gradu Argentine.

Izraelska tajna služba Šin Bet je 1996. godine ubila glavnog Hamasovog konstruktora bombi Jahju Ajaša tako što je detonirala malu količinu eksploziva u telefonu njegovog bliskog prijatelja pošto su izraelski obaveštajci, verovatno prisluškivanjem, zaključili da je on komunicirao koristeći telefone ostalih Hamasovih operativaca, rođaka i prijatelja.

“Gardijan” uz to nabraja kako je tokom poslednjih decenija i Evropa postala još jedno poprište neprijateljstava u ratu u senci između Hezbolaha i Izraela. Jula 2012. usledio je napad Hamasovog bombaša samoubice na autobus Izraelaca u crnomorskom letovalištu Burgas u Bugarskoj. Uz to, pominje sukobe ili otkrivene zavere u Bangkoku, Delhiju, Tbilisiju, Mombasi i u raznim gradovima u Iraku, Jemenu, Siriji, Tajlandu, Indiji, Gruziji, Grčkoj, Nemačkoj, na Kipru…

Foto: AP Photo

DVOSEKLI MAČ ESKALACIJE

Specijalne operacije jedne nedelje već početkom sledeće prerastaju u rat širokih razmera. Ponedeljak 23. septembar 2024. bio je najsmrtonosniji dan izraelskih napada u Libanu od 2006, piše “Njujork tajms”. Kontradamiral Daniel Hagari, portparol izraelske vojske naveo je da su izraelski ratni avioni gađali su oko 1600 ciljeva, posebno u južnom Libanu i dolini Beka za koje tvrde da su povezani sa Hezbolahom. U izraelskim vazdušnim napadima na Hezbolah u Libanu u ponedeljak su poginule 492 osobe, a povređeno je 1645, saopštio je Firas Abad, libanski ministar zdravlja.

Glavni putevi ka Bejrutu bili su zakrčeni ljudima koji su bežali u ono za šta su se nadali da će biti bezbednost glavnog grada, piše “Njujork tajms” pozivajući se na svedoke. Međutim, bombardovan je i kvart Bejruta u kome obitava Hezbolah.

Pre trenutne eskalacije, više od 100.000 Libanaca moralo je da napusti svoje domove zbog izraelskih udara i bez neposrednog očekivanja da će se moći vratiti. U vojnoj ofanzivi Izraela u pojasu Gaze od 7. oktobra poginulo je najmanje 41.467 Palestinaca, a ranjeno 95.921, javlja Rojters citirajući saopštenje Ministarstva zdravlja te palestinske enklave.

foto: ap photo

Udari u ponedeljak predstavljali su novi pokušaj Izraela da slomi rešenost Hezbolaha. Izraelska avijacija je, navodno, u petak 20. septembra ubila veterana Hezbolaha Ibrahima Akila bombardovanjem stambene zgrade u Bejrutu. U ponedeljak 24. 9. Uveče, u vazdušnom napadu u Bejrutu pokušali su da ubiju i Alija Karakija, jednog od članova najvišeg rukovodstva Hezbolaha, piše “Njujork tajms”.

Izraelski zvaničnici su se nadali da će pojačavanjem svojih napada uznemiriti Hesbolah i ubediti ga da se povuče dalje od granice između Izraela i Libana. Za sada se dogodilo suprotno: Hezbolah je ispalio otprilike 165 raketa i druge municije. Izraelci tvrde da je većinu raketa presreo njihov protivraketni odbrambeni sistem.

S te strane fronta koji se širi oko 60.000 Izraelaca je prinuđeno da se evakuiše u centar zemlje. U mnogim delovima severnog Izraela škole su ostale zatvorene uključujući velike gradove kao što su Haifa i Naharija. Izraelska vojska je ograničila okupljanja širom te oblasti tokom vikenda. Dozvoljen je rad samo onih preduzeća koja su dovoljno blizu utvrđenih skloništa.

Džeremi Boven, urednik međunarodnih vesti Bi-Bi-Sija zaključuje: “Vidimo još jednu veoma veliku eskalaciju Izraelaca. Možda je njihova kalkulacija da veruju kako je Hezbolah trenutno u toliko oslabljenoj poziciji da im je ovo prilika da mu zaista nanesu štetu i da promene stratešku sliku u brdima i gradovima sa obe strane granice između Izraela i Libana, ali ta kalkulacija nosi rizike”.

Mantra “eskalacija radi deeskalacije” mnogim hroničarima u ovom trenutku liči na dvosekli mač. Po oceni bivšeg šefa CIA Leona Panete, sukob Izraela i Hezbolaha je “prešao prag”. Američka administracija je saopštila da zbog nastale krize šalje manje vojno pojačanje na Bliski istok, gde drži oko 40.000 vojnika…