Na vest da je Džalal Talabani (72), vođa Patriotske unije Kurdistana, najmoćnije frakcije iračkih Kurda, proglašen za prvog predsednika Iraka nakon decenijske vladavine Sadama Huseina, Kurdi na severu zemlje masovno su izašli na ulice slaveći veliku pobedu. Slavilo se i u Bagdadu. Jedan bagdadski kafedžija kurdskog porekla častio je sve goste koji su se tog dana zatekli u kafani.
Atmosfera je bila mnogo mučnija nedaleko odatle, u dobro zaštićenoj Zelenoj zoni gde Sadam Husein sa svojim saradnicima u zatvoru čeka pravi početak suđenja, jer su bivši irački diktator i 11 njegovih bliskih saradnika, koji su nesmetano vedrili i oblačili Irakom bezmalo tri decenije, bili prinuđeni da čitavu ceremoniju prate na televiziji. Za to se, kako se saznaje, posebno pobrinuo budući ministar za ljudska prava u novoformiranoj prelaznoj iračkoj vladi Kurd Behtijar Amin. Ideju mu je predložio verni saradnik novoizabranog predsednika Kosrat Rasul. „Hoćemo da se uvere da više nisu nikakvi ni predsednici ni ministri, već obični zatvorenici. Hoćemo da shvate da je njihovo vreme prošlo“, izjavio je novinarima Amin.
KOŠMAR I MIT: Za Sadama Huseina prenos ceremonije morao je biti nalik na reprizu najstrašnije noćne more, jer je njegovo mesto zauzeo čovek koga je smatrao najvećim neprijateljem. U više mahova je Sadam Husein nakon oružanih pobuna Kurda objavljivao razne amnestije za kurdske lidere i borce, ali se na toj listi nikada nije našlo ime Džalala Talabanija. Prema tome, za Sadama Huseina je inauguracija predsednika Iraka bila jednako bolna kao što bi za Slobodana Miloševića u Ševeningenu bilo bolno da nekim čudom doživi da Hašim Tači bude predsednik Srbije.
Ono što je za Sadama Huseina izvesno bio scenario iz najcrnje noćne more, za Talabanija i njegove sunarodnike iz iračkog Kurdistana bila je fantazija o kojoj je smeo da mašta tek u retkim trenucima. Ovaj prekaljeini borac protiv režima zloglasnog diktatora od čije su ruke stradale stotine hiljada Kurda, koji je pola veka svog života posvetio borbi za nezavisnost Kurdistana, ušao je u istoriju kao naslednik velikog Saladina (Salah al Din), kurdskog vojskovođe iz XII veka koji je proterao iz Jerusalima krstaške pljačkaše. Mit o Saladinu, nekoj vrsti Kraljevića Marka Bliskog istoka, toliko je jak da je čak i Sadam Husein voleo s njim da se poredi u svom prkosu Zapada.
Sam Talabani odriče se ove mitološke parabole i kaže: „Najpre, nameravam zemlju da vodim u savezništvu, a ne u sukobu sa zemljama Zapada. Drugo, moj autoritet nije dovoljan da zemlju predvodim sam. Moja funkcija je simbolična. Naravno da je i značajna, jer se prvi put u istoriji na čelu Iraka nalazi jedan Kurd.“
Mnogi strepe da se Talabani neće tek tako zadovoljiti protokolarnom funkcijom, već će iskoristiti svoj položaj da ojača težnje Kurda za nezavisnošću. Otuda su pregovori o izboru predsednika i mandatara nove vlade trajali više od devet nedelja. Međutim, poznat po svojoj pragmatičnosti, Talabani pobija ovakve sumnje i uverava, ponajviše američke zvaničnike, da nema bojazni da će se zemlja raspasti po etničkim šavovima, uprkos težnji ogromne većine Kurda ka nezavisnosti. Dosadašnji privremeni predsednik Iraka Gazi al Javar, iz ugledne sunitske porodice i miljenik Vašingtona, postao je potpredsednik zemlje, kao i Adel Abdul Mahdi, iz redova šiita.
Nedugo pošto je objavljeno da je postao predsednik Iraka, Talabani je imenovao premijera, što je takođe moralo da bude bolan udarac za Sadama Huseina. S izborom premijera nije bilo iznenađenja, iako je Ibrahim Džafari, za razliku od mnogih drugih iračkih disidenata, do svrgavanja s vlasti Sadama Huseina bio praktično nepoznat van granica svoje zemlje, nepoznatiji od dosadašnjeg premijera Ijada Alavija. S obzirom na to da je tzv. lista verskih poglavara na čijem se čelu našao Džafari, a kojoj je svoj blagoslov dao najugledniji šiitski verski vođa, veliki ajatolah Sistani, osvojila ubedljivo najviše glasova na izborima, oko izbora premijera nije bilo mnogo dileme, i Džafari se nametnuo kao očigledan izbor.
PREMIJER – POVRATNIK: No, i njegovo imenovanje sa sobom nosi određene strahove koje novoimenovani premijer tek mlako pokušava da odagna. Naime, on i njegovi politički saveznici su se i tokom kampanje i pre nje vatreno zalagali za uspostavljanje šerijatskog zakona u Iraku, što podjednako uzmemirava i Kurde i sekularno nastrojene sunitske muslimane. Njegove pristalice otvoreno zagovaraju da se žene uklone iz javnog života, da im se zabrani čak i da voze, ali to nije „muzika“ koju Amerikanci žele da čuju.
Džafari (58) je lekar po obrazovanju a u egzilu je od sedamdesetih, kada su Sadam Husein i partija Baas srušili otpor u zemlji u kome je učestvovala i partija Dava, jedna od najstarijih islamističkih partija u Iraku. Džafari se najpre povukao u Iran, a zatim u Englesku, odakle se vratio s jakim političkim ambicijama. Partija Dava se vrlo brzo reorganizovala nakon sloma režima Sadama Huseina na jugu zemlje, gde su šiitska uporišta najjača.
Džafari se kao premijer zalaže za uključenje sunitske manjine u podelu vlasti, iako su oni mahom bojkotovali izbore, što u strahu od odmazde pobunjenika, što iz prezira prema procesu koji će ih, nakon više decenija nesmetane vlasti, gurnuti na političku marginu. Premijer želi i da udovolji težnjama kurdske manjine za autonomijom, ali tako da integritet zemlje ne bude ugrožen, što je najgori mogući scenario ne samo za zvanični Vašington već i za mnoge iračke susede, naročito Tursku. Njegovi protivnici optužuju ga da bez obzira na slatkorečivost o multikulturalnom Iraku i dalje krišom održava veze za iranskim tvrdokornim islamistima, dok mu drugi zameraju da je samo marioneta američke administracije i da je, kao i većina disdenata, najteže godine vladavine Sadama Huseina proveo na bezbednom rastojanju u inostranstvu.
Sastav nove vlade i broj ministraskih mesta još nije poznat, a očekuje se da će novi tim stupiti na scenu do kraja aprila. Još je neizvesno koja će ministarska mesta pripasti sunistkim predstavnicima, ali se sve češće čuje da bi jedno od njih moglo biti i prestižno mesto ministra odbrane.
S tim u vezi treba gledati na iznenadnu posetu Iraku američkog sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda, koji je u utorak 12. aprila u zoru nenajavljen sleteo u Bagdad. Uz uobičajene reči pohvale i čestitke zbog blagovremenog izbora predsednika i premijera, Ramsfeld je novim vlastima u Iraku poručio da sada nije vreme za političke razmirice po etničkoj osnovi. Ramsfeld je zapravo došao da upozori nove vlasti da SAD neće tolerisati čistke u novostvorenim iračkim snagama bezbednosti koje SAD u muci pokušavaju da reformišu i osposobe, kako bi oko 140.000 američkih vojnika što pre moglo kući ili na nove zadatke. Najviše oficirske činove i sam sastav Sadamove vojske svakako su činili sunitski Iračani, koje je prvi guverner Iraka Pol Bremer počistio jednim potezom pera, u čuvenoj Naredbi br. 2. Ovo se kasnije ispostavilo kao kratkovid potez, jer je na desetine hiljada Iračana ostalo bez posla, od kojih su se mnogi kasnije priključili pobunjeničkim pokretima.
DOBRE VESTI: U naporima da reformišu snage bezbednosti Iraka i istovremeno unište pokret otpora okupaciji, veliki broj sunita vraćen je u vojne redove, što i šiite i Kurde čini veoma nervoznim, jer ih pamte po zlodelima. U strahu da bi iz osvete nove iračke vlasti mogle da počnu sa čistkama u tek oformljenoj vojsci, Ramsfeld je morao da ponovi čvrst stav američke administracije da tako nešto neće biti tolerisano. Otuda treba očekivati da će novi ministar odbrane biti neko iz redova iračkih sunita.
A što se Vašingtona tiče, iz Iraka napokon stižu dobre vesti. Vlada tek što nije formirana, otpor i napadi na američke vojnike jenjavaju… No, za mnoge Iračane, „vrata pakla su još otvorena“, kao što je još uoči invazije na Irak prorekao Amr Musa, lider Arapske lige. Istini za volju, broj američkih žrtava neprekidno opada. U novembru prošle godine bilo ih je 125, u decembru 57, u januaru 41, u martu 19.
No, raste broj žrtava bombaša samoubica, i nevladina organizacija koja se bavi procenom žrtava u Iraku Body Count procenjuje da se broj civilnih žrtava, kojih je u novembru bilo 328, u februaru popeo na 543. Žrtava među iračkim pripadnicima snaga bezbednosti je, po nezvaničnim podacima, u februaru bilo 106, dakle skoro deset puta manje nego američkih.
Ohrabreni ovakvim razvojem situacije i uspešnim akcijama suzbijanja napada pobunjenika, koji su bezmalo početkom meseca „oslobodili“ zloglasni zatvor Abu Graib, zvaničnici u Vašingtonu i Pentagonu sve češće najavljuju postepeno povlačenje iz Iraka, koje bi moglo da se očekuje već početkom naredne godine. Što znači da će obračun sa pobunjenicima sve češće biti zadatak domaćih snaga.
Do tada Irak očekuju još dva važna procesa. Novi parlament treba da usvoji nacrt novog ustava, nakon čega bi se u decembru, ako sve bude teklo po planu, održali i prvi pravi izbori za irački parlament. Tek nakon toga, nadaju se mnogi, iz Iraka će početi sve češće da se čuju vesti o privredi i političkim reformama, a ne o pogibijama.
