Orao i zmaj u Tukididovoj zamci

Teška pitanja o odnosu duboke države, sudskih vlasti i spoljne politike pokrenuta su kada su na zahtev američkih vlasti zbog navodnog kršenja američkog embarga prema Iranu 5. decembra kanadske vlasti uhapsile Ming Vanhau, finansijsku direktorku kineske kompanije za proizvodnju elektronske opreme Huawei, ćerku i potencijalnu naslednicu osnivača te kompanije Žena Cenfeja, bivšeg oficira Kineske narodne armije i elektronskog stručnjaka.

Na kompaniju Huawei američke vlasti su usmerile pažnju još 2012. kada su pokrenuli kongresnu istragu pod sumnjom da kineske tehnološke kompanije Huawei i ZTE mogu da instaliraju „zlonamerne implante“ koji omogućavaju pristup kritičnim infrastrukturnim mrežama u SAD. U februaru 2018. američki obaveštajni zvaničnici su opomenuli Amerikance da ne kupuju telefone Huawei, a u aprilu je Pentagon zabranio prodaju proizvoda Huawei američkim bazama.

Razlog tome je bila američka nervoza izazvana ambicijama kompanije Huawei da razvija petu generaciju mobilne telefonije (takozvanog interneta mašina, kao što su automobili bez vozača itd.) koju karakterišu velike brzine protoka. Vašington je ubedio saveznike iz kruga takozvanih „Pet očiju“ (sporazum o razmeni obaveštajnih podataka) i njihove telekom provajdere da isključe Huawei iz svojih 5G mreža, što je u avgustu poslušala Australija, a u novembru i Novi Zeland. Velika Britanija i Kanada su započele bezbednosnu proveru 5G tehnologije kompanije Huawei. Britanska telekom kompanija B.T. saopštila je da ni za svoju 4G mrežu neće nabavljati opremu od firme Huawei. Japanska vlada neće za tim zaostati.

Američko ministarstvo pravde je ranije podiglo optužnicu protiv kineske kompanije Fujian Jinhua zbog navodne krađe trgovačkih tajni od američkog proizvođača čipova Micron Technology. To je praćeno serijom optužbi protiv pojedinaca i firmi navodno povezanih s kineskom obaveštajnom službom radi krađe intelektualne svojine u strateškim sektorima.

U američkim medijima – snažno naslonjenim na duboku državu, obaveštajne službe i korporacije – hajka na kineske hakere nadovezala se na hajku na ruske hakere. „Jedan pojas jedan put“ (Novi put svile) opisuje se kao Kineski ekspanzionizam, a kineski projekat Made in China 2025. kao ugrožavanje liberalnog poretka i intelektualne svojine.

Kineski nastup u Africi se u američkim medijima opisuje kao agresivni neokolonijalizam (mada Kina ima u Africi samo jednu vojnu bazu: u Džibutiju, a SAD osamnaest: u Burkini Faso, Kamerunu, Centralnoafričkoj Republici, Čadu, Džibutiju, Etiopiji, Gabonu, Gani, Keniji, Liberiji, Maliju, Nigeru, Sao Tome i Prinsipe, Senegalu, Sejšelima, Somaliji, Južnom Sudanu i Ugandi).

STRATEŠKI PROTIVNICI: „Nešenel interest“ citira zvanični dokument SAD o nacionalnoj bezbednosti u kome su Rusija i Kina označene kao američki „strateški konkurenti“, „strateški protivnici“, pa čak i „neprijatelji“. Prema Trampovoj strategiji nacionalne bezbednosti, Kina i Rusija izazivaju američku moć, uticaj i interese i pokušavaju da uruše američku bezbednost i prosperitet. Obe zemlje su optužene da sprovode operacije uticaja protiv SAD i da se mešaju u američke izbore.

Pod naslovom „Kina i Rusija: Strateška alijansa u nastajanju“ profesor Alison konstatuje kako je Kina omogućila Rusiji da kupuje i da prodaje kada su je zapadne sankcije isključile sa tržišta na kojima dominira američki dolar, a kada su SAD pokušale da speče Iran da prodaje naftu, Rusi su je kupovali i prodavali u svetu, uključujući tu i Kinu.

Rusija se ekonomski polako okreće ka istoku, piše Alison. Kina je glavni kupac ruske nafte. Dok su pre jedne decenije svi ruski gasovodi išli prema zapadu, sa završetkom gasovoda Snaga Sibira 2019.

Kina će odmah iza Nemačke za Rusiju postati drugo najvažnije gasno tržište. Prkoseći dugo negovanom uverenju zapadnih analitičara i uprkos velikim strukturalnim razlikama, Peking i Moskva se međusobno približavaju suprotstavljajući se tako „američkoj opasnosti“.

POLITIČKI PRITISAK: Teško je ne videti politički motivisan pritisak Vašingtona na saveznike da izbegavaju tehnologiju i opremu kompanije Huawei, i razumno je poverovati u vesti o tajnom sastanku „Pet očiju“ radi planiranja načina kako da se „uguši“ razvoj firme Huawei, piše „Čajna dejli“.

Na vesti o hapšenju kineske poslovne žene u Vankuveru, Kinezi su pod optužbom za špijunažu „recipročno“ uhapsili turističkog radnika Majkla Spevora koji je slao turiste i sportiste u Severnu Koreju (viđen je sa severnokorejskim zvaničnicima tokom pregovora o severnokorejskoj denuklearizaciji) i bivšeg diplomatu i savetnika think–tank organizacije Međunarodna krizna grupa Majka Koveriga. Međutim, Kinezi su istovremeno davali signale da su spremni da poštuju dogovor Si Đinpinga i Donalda Trampa koji je postignut na večeri po završetku samita G20 u Argentini, a na osnovu kojeg bi Kina kupovala više američke soje i smanjila carine na američke automobile kao znak dobre volje za pregovore o okončanju trgovinskog rata do kojih bi trebalo da dođe u roku od devedeset dana.

Po kineskim računicama, Trampov trgovinski rat mogao bi da uspori kineski rast za 0,5 odsto.

Izgleda da Kinezi nemaju iluzija da će se taj trgovinski rat u ovom ili onom obliku nastaviti.

„Asia times“ piše kako je direktor kineskog giganta Alibaba Džek Ma u tom kontekstu izrekao upozorenje da trgovinski rat SAD–Kina može da potraje dvadeset, pa i trideset godina, sve do 2049. kada će se obeležiti stogodišnjica proglašenja Narodne Republike Kine.

„Saut Čajna morning post“ piše ovih dana da je u Pomorskom muzeju u Hongkongu postavljena izložba „Zmaj i orao: američki trgovci u Kini od 1784. do 1900“ kojom se podseća na partnerstvo koje je započelo 22. februara 1784. kada je maleni jedrenjak nazvan Empress of China isplovio iz njujorške luke i krenuo na put od 18.000 milja ka južnokineskom gradu Guangdžou, tada poznatom kao Kanton. Plovidba nije uvek bila mirna, ali u toj prvoj luci koja je bila otvorena za trgovinu, prva generacija američkih globalnih kapitalista pokazala se veoma inventivnom, a mnoge porodice izgradile su fabrike i trgovine i prerasle u moćne dinastije (neke su sada brendovi: Forbes, Delano, Heard, Russell, Perkins, Astor), koje su stvoreno bogatstvo često reinvestirale u železnice, nekretnine i fabrike, pa je tako veliki deo privrednog rasta SAD finansiralo seme iz kineske trgovine.

foto: ap

GODIŠNJICA KINESKOG OTVARANJA: Nasuprot sadašnjem Trampovom America first merkantilizmu (upotreba sile u obezbeđivanju trgovine u ideološkoj oblandi odbrane liberalnog poretka), Kinezi ne pokazuju znake da će napustiti politiku „otvorene Kine“, čiji je moderni početak u publicistici najčešće povezivan sa ulogom američkog državnog sekretara Henrija Kisindžera i posetom predsednika Ričarda Niksona Kini 1972. godine.

Kinezi svoje otvaranje pak vezuju za 18. decembar 1978. i Treći plenum 11. saziva CK KP Kine (čiju četrdesetu godišnjicu obeležavaju). Taj događaj podseća na ulogu Deng Sjao Pinga, reformatora koji je „tri puta poginuo i tri puta vaskrsnuo“, koji je svojim političkim protivnicima oprostio i to što su mu sina tokom Kulturne revolucije bacili kroz prozor i pretvorili ga u invalida, a koji je, uzgred rečeno, brutalno suzbio proteste na Tjenanmenu 1989.

Deng je reformom iz 1978. sipao novo vino u mešine stare, čuvao je monopol komunističke vlasti (diktatura proletarijata), a istovremeno promovisao ideju da je pred Kinom dug put na kome mnogo treba da uči, pa i od svojih neprijatelja. Posle toga je mnogo kineskih funkcionera krenulo po kapitalističkim i socijalističko-reformističkim zemljama (u samoupravnu Jugoslaviju, u Mađarsku sa njenim gulaš socijalizmom, u Rumuniju). Petrogradski „Komersant“ piše da je izvesnog uticaja na tok kineskih reformi imalo i to što je Deng Sjao Ping obrazovan dvadesetih godina prošlog veka pod uticajem NEP-a (protržišna reforma tokom koje je u SSSR bila dozvoljena ograničena privatna inicijativa), ali su Kinezi o privrednoj reformi najpre počeli da uče od Japana.

To je za Peking u to vreme bilo prilično teško jer, za razliku od Nemaca, Japanci nisu hteli da se izvinjavaju za zločine počinjene tokom agresije na Kinu 1937–1945. tokom koje je stradalo 3,2 miliona vojnika i oko 20 miliona mirnih Kineza. Tokom posete Japanu 1978, Deng je konstatovao da su posle hiljadugodišnjih prijateljskih odnosa u 20. veku kinesko-japanski odnosi „prolazili kroz izvesne teškoće“ i to pitanje sve do poznih devedesetih nije pominjano. Rezultat toga je „zlatno doba kinesko-japanskih odnosa“ osamdesetih godina prošlog veka. Do 1990. japanske direktne investicije u Kini su dostigle deset milijardi dolara, uz pomoć za razvoj u vidu jeftinih kredita od 13 milijardi, učešće Japana u modernizaciji 119 kineskih državnih preduzeća i u unapređenju proizvodnje čelika.

Osamdesetih godina prošlog veka kineska ekonomija je bila manja od holandske. Prošle godine, rast kineskog BDP-a je bio jednak obimu čitave holandske ekonomije, piše revija „Atlantik“. Dok su zapadni mediji obuzeti pričom o „kineskom ekonomskom usporavanju“, ta niža kineska stopa rasta ostaje preko tri puta veća nego u Sjedinjenim Američkim Državama.

Tokom sedam godina nakon izbijanja finansijske krize 2008. godine praktično sve druge velike ekonomije su opale, a Kina u to vreme nije propustila nijednu godinu rasta, održavajući prosečnu stopu rasta više od 8 procenata. Od finansijske krize, skoro 40 odsto ukupnog rasta globalne ekonomije se dogodilo samo u jednoj zemlji – Kini, piše „Atlantik“, očito s porukom da su namere nekih američkih krugova da zaustave rast Kine besperspektivne.

EVROPSKI DOBITNICI: Istoričari će možda označiti 9. jul 2018. kao dan kada su SAD izgubile trgovinski rat sa Kinom – pre nego što je taj rat počeo, piše „Asia times“ pod naslovom „Da li je Tramp ubio auto-industriju SAD?“. Onog dana kada su se kineski predsednik Si Đinping i nemačka kancelarka Angela Merkel slikali u Berlinu, nemačke kompanije Volkswagen, BMW, Daimler, BASF i Siemens objavile su da će na desetine milijardi dolara investirati u Kini.

BMW će proširiti joint venture sa kineskom kompanijom Brilliance Auto radi proizvodnje 519.000 vozila godišnje, a takođe će s firmom Great Wall Auto osnovati joint venture radi proizvodnje električne verzije automobila „mini“. Obećana je i 4,7 milijardi dolara vredna kupovina baterija od kineskog proizvođača CATL, koji je najavio izgradnju nove fabrike na jugu Nemačke. Volkswagen je početkom 2018. saopštio da će do 2022. investirati 18 milijardi dolara u Kini radi izgradnje šest fabrika za proizvodnju električnih vozila. BMW će, kao odgovor na američke carine, iz Južne Karoline premestiti deo proizvodnje automobila SUV.

TUKIDIDOVA ZAMKA: U američkoj stručnoj javnosti čuju se i oni koji upozoravaju na moguću dalekosežno lošu eskalaciju kinesko-američkog sukoba. Politikolog iz Severne Karoline, prvi dekan Visoke škole državne uprave Džon F. Kenedi i direktor Belfer centra za proučavanje međunarodnih odnosa na Harvardu Grejem Alison, opominje na rizik od upadanja u takozvanu Tukididovu zamku. U Peloponeskim ratovima u petom veku pre nove ere sila u usponu bila je Atina, ekspanzionistička dinamična demokratija sa nepobedivom flotom, mada je dominirajuća sila bila Sparta, kojom je vladala stroga konzervativna ratnička kasta. Sila u usponu Atina je pobeđena i nikada nije povratila svoju prednost. Sparta je pobedila zahvaljujući intervenciji Persije. Moć i jedne i druge sile je opala, dok je Persija vrebala svoju priliku.

Metafora grčkog istoričara podseća na opasnost kada sila u usponu postaje rival dominirajuće sile – kao što je Atina izazivala Spartu u antičkoj Grčkoj, ili Nemačka Britaniju pre jednog veka. Analiza napravljena u Belfer centru za proučavanje međunarodnih odnosa na Harvardu pokazuje da je u dvanaest od šesnaest takvih slučajeva u poslednjih 500 godina u kojima se sila u usponu sukobila sa vladajućom silom rezultat bio rat. Kad su države izbegavale rat, to je zahtevalo teško i bolno prilagođavanje ne samo izazivača, nego i izazvanog.

Tukidid je identifikovao dva ključna pokretača sukoba: sila u usponu je jačala i rastao je osećaj sopstvene važnosti, pa je zahtevala da se poštuju njena prava i njene naredbe, dok je vladajuća sila osećala strah, nesigurnost i odlučnost da odbrani status kvo u kome dominira. Tukidid opisuje kako su vođe Atine i Sparte nastojale da ojačaju saveze sa drugim državama u nadi da će prevladati.

Rast civilizacije koja traje 5000 godina sa 1,3 milijarde ljudi nije neki problem koji treba popraviti, to je hronično stanje. Upravljanje ovim odnosom bez rata zahteva stalnu pažnju, od nedelje do nedelje, na najvišem nivou u obe zemlje, uz razumevanje dublje od onog koje su međusobno pokazali Henri Kisinžer i Ču Enlaj sedamdesetih, uz radikalnije promene stavova i akcija i lidera i publike nego što je iko zamišljao, piše profesor Alison.

Upravo toga u nepredvidljivoj politici Donalda Trampa nema.