Opušci – za poneti

Ministar pravde Majkl Mekdauel ostvario je svoj san, sanjan još od kada mu je kao 15-godišnjaku od cigarete pripala muka. Nakon tri godine zalaganja, uz pomoć vlade i zdravstvenih organizacija, uz podršku 70 odsto građana, kako kažu istraživanja, dočekao je prvi dan zabrane – 29. mart – u pabu bez dima. Tada je izjavio da vlada očekuje da se ovim potezom spase godišnje 150 života i smanji brojka od nekoliko hiljada smrtnih slučajeva, povezanih sa kancerogenim dejstvom pušačkog dima. Očekuje se da će mnogi pušači, inspirisani zabranom, prestati da puše!

KAZNE: Veliki problem pušača iz „druge ruke“ koji se nevoljno truju rešen je donošenjem tako striktnog zakona o zabrani pušenja na radnom mestu koji obuhvata restorane, pabove, barove, hotele, noćne klubove, prostorije organizacija, kompanijska vozila pa i ribarske čamce. Poštovanje zabrane kontroliše oko 300 zdravstvenih inspektora, mada je vlada sankcije predvidela tako da se svaki vlasnik sâm potrudi da niko ne puši u njegovom pabu ili baru, jer će u protivnom platiti kaznu i do 3000 evra, ili sedeti tri meseca u zatvoru, ili oboje. Još gore, postoji mogućnost da mu se ne produži dozvola za rad. Ukoliko vlasnik i osoblje ne mogu da ubede neposlušnog pušača, mogu da zovu policiju; no, predstavnici garde izjavljuju da ipak imaju i pametnija posla. Postoji i non-stop otvorena telefonska linija gde revnosni građani mogu da prijave prekršioce.

Iako najavljen za 1. januar, sa primenom zakona se sačekalo još tri meseca, koliko su ostale članice EU-a imale da ulože žalbu, ukoliko im ovakva odluka ugrožava ekonomski interes.

Niko se nije javio, ali su ti meseci prolongiranja dali nadu mnogim potpisnicima peticija koji su tražili modifikovanje zakona. No, nijedan ustupak nije napravljen, ukoliko protivnici zakona ne smatraju pobedom ishodovanu dozvolu za pušenje u hotelskim sobama.

Osim pušača, najglasniji oponent je Vinters asocijacija, koja predstavlja 6500 vlasnika pabova i predviđa da će promet u ugostiteljstvu pasti za 30 odsto, hiljade ljudi će izgubiti posao, a i turizam će biti u gubitku. Irskoj vladi to nije toliko važno, u odnosu na zdravlje nacije. Važno im je i to da u nečemu budu pioniri, jer je sada pažnja čitave Evrope usmerena na nju. Ako može u jednoj Irskoj, može svuda u svetu, pomisliće svako ko je bar jednom osetio atmosferu irskog paba, gde je cigareta uz piće skoro neizbežno uživanje, pa i onih koji inače ne dime. No, čini se da zdravstvene promene i čist vazduh donose i kulturološke promene na ovom ostrvu.s

PARADOKSI: Ono što niko nije mogao da zamisli postalo je stvarnost: surova za pušače i idealna za nepušače. Zvanični podaci kažu da samo 25 odsto Iraca puši, ali za četiri godine, koliko dugo obilazimo irske pabove, taj odnos je bio obrnut u korist pušača; da je struktura u pabovima bila takva govori i podatak da je udruženje vlasnika barova, nakon prvog „lakmus“ vikenda, objavilo da im je promet opao za 30 odsto. Tamo gde se pevalo, družilo, pilo uz veliki žagor, sve to u oblacima dima, postala su mesta gde se izlazi na „čist vazduh“ i tiho druženje, dok neki izlaze napolje, na nekoliko dimova… Priznaćete, i nije neko uživanje. Ruralni pabovi plaćaju najveću cenu jer moraju da zabranjuju starim dobrim mušterijama njihove retke trenutke opuštanja uz piće i cigaretu; u isto vreme, ulice su sada baš oživele – ispred svakog paba i restorana po jedna pušačka grupica. Ne vole zabranu, ali je poštuju i samo se mole da ih posluži vreme u zemlji gde je dan bez kiše istinsko čudo.

Paradoks je u tome što čak i ako zapalite u svom kamionu, možete da odete u zatvor, s tim što tamo možete da uživate u pušenju koliko hoćete. Paradoks je i što slobodno kupujete nešto što je svuda zabranjeno da koristite; takođe i to što će irski pab, recimo u Parizu, postati irskiji od dablinskog, jer će atmosfera biti opuštenija. Ministar pravde je doneo zakon, a čovek zadužen za isti resor vlade u senci, najveće opozicione partije u Irskoj, prva je zvanična ličnost koju će sudski goniti zbog kršenja zabrane. Partija ga je već otpustila iz svojih redova, jer su sve partije u parlamentu podržale zabranu.

I noćni klubovi gube na značaju. Prijatelj koji radi u noćnom klubu ispričao nam je da su uhvatli trojicu tridesetogodišnjaka kako puše u toaletu, pa su im rekli da stave opuške u džep i izađu napolje. Nije ni čudo što pušači ovde govore da se osećaju kao gubavci.

Ali sve ovo nije dovelo ni do kakve veće pobune javnog mnjenja; vesti o zakonu su na petoj strani, čak i retki kolumnisti koji su ukazivali da on ipak krši osnovne građanske slobode pritajili su se. Vlada i nepušači su uprkos strahu od velikog otpora izvojevali pobedu.

AUTOBUS: Neki barovi se dovijaju tako što su postavili po nekoliko stolova ispred ili iza sa velikim pepeljarama. Imućniji su stavili i nadstrešnicu, pa čak i grejalice. U jednom pabu su napravili rupu u prozoru pa pušač izvuče glavu, popuši nekoliko dimova pa je uvuče natrag da bi uzeo koji gutljaj piva. Vlasnici najpoznatijeg paba u Dablinu koji se nalazi visoko na brdu dovukli su stari „dabldeker“ autobus, stavili pepeljare, registraciju FU2 i nazvali ga „Srećni pušački autobus“. Ipak, inspektori će ispitati stvar jer je legalno samo ako vlasnici sami čiste autobus. Međutim, ništa neće pomoći pabovima blizu granice sa Severnom Irskom, jer u Velikoj Britaniji nema ovakvog zakona pa će pušači radije otići u inostranstvo na pintu. Kladioničari, pored toga što će zbog pušača televizore staviti u izloge, da se trke prate i spolja, ponudili su i opklade za prve prekršioce zakona. Najviše šansi ima glumac Kolin Farel, koji puši i na premijerama, a u Irskoj ne sme da puši ni na snimanju filma, a najmanje – Bono U2.

Zakon je prvi ovog tipa, jer obuhvata celu naciju. Njujork i Kalifornija su bili uzor Ircima, mada sada njihova zabrana izgleda liberalno u odnosu na Irsku. Zemlje Skandinavije koje već imaju stroge zabrane pušenja na javnim mestima kopiraće irski primer. Norveška već u junu, a uskoro i Holandija i Švedska. U Holandiji je već zabranjeno pušenje na stepeništu, kafeterijama i toaletima, barovi i restorani su izuzeti ali ne još dugo. Iako se tamo može legalno kupiti marihuana u baru, gosti se mogu privesti zbog pušenja. Lakše je biti pušač u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji i Grčkoj.

U Irskoj pušači osećaju pritisak dušebrižničke države koja im nalaže kako da žive svoj život i kako ih štiti od njih samih. Njih niko ništa nije pitao niti ih konsultovao. Pušači su samo tražili da u svakom gradu postoji poneko mesto gde se može pušiti, s time što nepušači mogu lako da ga zaobiđu.