Opus Simora Majrona Herša, koji zna da ga voli majka

“Ako ti majka kaže da te voli, proveri to!”

Nema boljeg saveta od ovoga koji je daleke 1959. jednom mladom novinaru u čikaškom “Siti njuz birou” dao Arnold Dornfeld, urednik sa iskustvom još iz vremena kada je štampa pljačkaša banaka Džona Dilindžera predstavljala kao Robina Huda.

Taj tada mladi novinar je junak naše priče Simor (Saj) Majron Herš (1937) koji je postao novinar pošto je diplomirao na Univerzitetu u Čikagu 1958, kada su ga jednog petka uveče drugovi pozvali na partiju pokera u kojoj su ga odrali. Sledećeg jutra, nešto posle devet sati – dok je još spavao kao mrtav – zazvonio je telefon. Urednik po imenu Rajberg u “Siti njuz birou”, koji je čikaške novine snabdevao vestima, uglavnom kriminalnim, tražio je Herša i pitao da li i dalje želi posao reportera sa platom od trideset pet dolara nedeljno i da li bi mogao odmah da počne.

Mogao je.

Većina urednika i reportera bili su građanski cinici i, piše Herš, mudri na način koji se može opisati samo kao “čikaški način”. U noćnom klubu Mister Kelija u ulici Raš u kojoj je odjekivala svirka Majlsa Dejvisa i Džona Koltrejna, u barovima koji su ostajali otvoreni i posle radnog vremena, policajci su dobijali više besplatnih pića nego novinari.

Mafija je vladala gradom, a novinari “Siti njuza” su, uz retke izuzetke, ignorisali korupciju i zauzvrat dobijali pristup mestima zločina i dozvolu da se parkiraju gde god hoće. Tokom narednih nekoliko meseci naučio je, kaže, i dobre i loše osnove svoje novootkrivene profesije.

Jedne noći su u izrešetanoj limuzini sa četvoro vrata zgužvanoj uz rasvetni stub bila dva muškarca sva u krvi, zaokrenutih glava. On, koji je do tada video samo jednog mrtvog čoveka u životu – svog oca u kovčegu pre sahrane – kolebao se da li da odmah zove redakciju ili da proveri da li ga voli majka.

Prišao je policajcu i procvrkutao: “Gradske vesti!”. Ovaj je ćutao. Kada ga je Herš upitao da li su mrtvi, ljutiti policajac ga je zgrabio za jaknu i snažno podigao uz službeni automobil. “Ne, dok se ne proglase mrtvima!”. Dodao je još i: “You asshole”, i “You fuck” i “You shithead”. Kad je stigao mrtvozornik, dao je prvo nezvanično saopštenje i bio je fin, a policajac je i dalje bio ljut. Herš ironično kaže da mu je to bila prva lekcija: “To je bilo krajem 1959. Greške koje sam napravio u narednih pet ili više decenija – i koje svi pravimo – izbegao bih da sam uvek imao na umu ono što je narednik rekao – da treba sačekati zvanično saopštenje”.

OD MI LAJA DO VOTERGEJTA: Nakon što je promenio nekoliko malih novinskih redakcija i radio za agencije Junajted pres internešenel (UPI) i Asošijeted pres, Herš je prešao u Vašington. U “koridoru za novinare” u Pentagonu imao je prijatne, prijateljske, nezvanične susrete sa Robertom Maknamarom, bivšim predsednikom “Forda”, koji je bio ministar odbrane u Kenedijevoj administraciji, ili sa njegovim zamenikom Sajrusom Vensom, potomkom ugledne porodice koji je diplomirao na Jejlu.

Heršu je dosadilo da sedi i čeka brifinge koji su sve više odudarali od vesti o bombardovanju Hanoja, o rastu ratnih troškova i ratnim žrtvama i odlučio je da pođe na teren, tamo gde su prave priče, a prava priča je u tom trenutka bila u vijetnamskom selu Mi Laju.

Vojska je u saopštenju za javnost 16. marta 1968. godine prvobitno rekla da je 128 “neprijatelja” bilo ubijeno u tom “uporištu Vijetkonga”. Da bi osudom jednog usamljenog vojnika nekako stavila neprijatni tragični događaj ad akta, poručnika Vilijama Kelija je poslala na sud.

Posle dužeg traganja – ponekad s tašnom i mašnom glumeći zvaničnika, uz strogo “Dovedite mi poručnika Vilijama Kelija!” – Herš je pronašao optuženog komandira kompanije Čarli koji se iz Vijetnama vratio u Džordžiju, da bi od njega i njegovih kolega saznao zašto su ti mladi momci 10. marta 1968. pre ručka u jarku u zaseoku Mi Laj pucali u nenaoružane južnovijetnamske seljake, žene i decu.

Čuo je tri objašnjenja. Vojnici su podivljali nakon gerilskih akcija vijetkongovaca, koje nisu mogli da nađu i dogodilo se jednostavno aberantno ponašanje. Ili, Keli i njegovo društvo su bili samo dobri vojnici koji prate lanac komandovanja. Ili, rat je pakao i takve stvari se dešavaju, posebno u ratu u kome ne možeš lako da prepoznaš neprijatelja. Vojnici na koje je Herš naišao bili su ljuti zbog postupanja prema Keliju, koji je, kako su smatrali, samo izvršavao naređenja.

Magazini “Lajf” i “Luk” nisu bili zainteresovani za takvu priču o američkoj vojsci, ali sindikalizovana agencija “Dispač njuz” koja je jedva sastavljala kraj s krajem jeste. Posle izvesne zadrške, izveštaj su počeli jedan za drugim da objavljuju ozbiljni, mahom liberalni listovi. Nad Heršom su se nadvijali tamni oblaci. Rasvetlivši masakr u selu Mi Laj, postao je “nepatriotski izdajnik”, “komunistički glupan”, “nelojalni Amerikanac”.

“Danima u kojima su komentatori mreže i gospoda iz ‘Njujork tajmsa’ uživali diplomatski imunitet kritika došao je kraj!”, zapretio je Niksonov potpredsednik Spiro Egnju na jednom skupu i bio pozdravljen ovacijama.

Međutim, suočena s brutalnošću pogrešnog rata, američka javnost je reagovala suprotno. Mnogi i danas misle da je Heršov dokumentovani izveštaj pomogao da se okonča učešće SAD u Vijetnamskom ratu (1954–1975).

Dobio je Pulicerovu nagradu za novinarstvo i ponudu da radi u “Njujork tajmsu”, “hramu tihe većine”, u kome nisu težili da budu prvi kada su u pitanju senzacije previše neprijatne za vlast.

Izveštavajući o skandalu “Votergejt”, otkrio je 1972. da je Niksonova komisija za reizbor plaćala provalnicima po 1000 dolara mesečno da ćute i oni su završili na optuženičkoj klupi, ali slava za priču o “Votergejtu” pripala je Karlu Bernštajnu i Heršovom dugogodišnjem rivalu Bobu Vudvordu iz “Vašington posta”. Herš je ljubomorno rekao da ne bi imao ništa protiv da je on objavio knjige i zaradio novac kao oni.

Sada se na taj period gleda kao na zlatno doba američke štampe koja štiti ljudska prava, kritikuje rat, rasizam i establišment.

Heršovi tekstovi u “Njujork tajmsu” iz decembra 1974. o tome da je CIA, kršeći propis iz 1947. o zabrani aktivnosti na teritoriji SAD, špijunirala, prisluškivala, provaljivala u stanove ili pravila dosije za oko 10.000 Amerikanaca, antiratnih aktivista tokom Vijetnamskog rata (i sam je bio pod prismotrom) dovela je do serije saslušanja u Senatu i do formiranja komiteta kom je predsedavao senator s predsedničkim ambicijama iz Ajdaha Frenk Čerč i do promene propisa o obaveštajnim službama.

ELIMINACIJA ALJENDEA: Nema istraživačkog novinarstva bez “dubokog grla”. U memoarima Reporter (2018) Herš navodi da mu je početkom septembra 1974. ubačeno pismo koje je napisao član Kongresa Majkl Harington, a koje govori o tome da je pet meseci ranije u strogo poverljivom svedočenju Vilijam Kolbi, tadašnji direktor CIA, rekao da je Komitet četrdesetorice, obaveštajna komisija Stejt departmenta koju je vodio Henri Kisindžer, odobrio većinu, ako ne i sve tajne aktivnosti CIA usmerene na ugrožavanje i rušenje Salvadora Aljendea, socijalističkog predsednika Čilea koji je bio izabran na funkciju 1970, a ubijen tokom puča generala Augusta Pinočea u septembru 1973.

Kisindžer je, piše Herš, pred senatskim Komitetom za inostrane poslove “postupio onako kako su za takve situacije američki zvaničnici obučeni – odgovorio kvalifikovanom laži”: “CIA nije imala nikakve veze sa državnim udarom, po mom najboljem saznanju i uverenju”.

U rubrici “Pregled nedelje” u “Njujork tajmsu” Herš, napustivši neutralni izveštački stil, piše da su prošla “dobra stara vremena promovisanja državnih udara u Kongu i ubijanja Če Gevare u džunglama Bolivije…”

Detaljno je opisao planove CIA za ubistvo Patrisa Lumumbe u Kongu, Truhilja u Dominikanskoj Republici i uzaludne pokušaje atentata na Kastra na Kubi.

Za knjigu Cena moći: Kisindžer u Niksonovoj Beloj kući (1983) dobio je nagradu Nacionalnog kruga kritičara knjige.

TAMNA STRANA KAMELOTA: Svojom knjigom o Džonu F. Kenediju Tamna strana Kamelota (1997) Herš je u liberalnim krugovima počinio pravo svetogrđe.

Ubrzo nakon što su meci atentatora prekinuli predsedništvo Džej Ef Keja, knjige njegovih bivših saradnika i pisaca govora, posebno Hiljadu dana Artura Šlezindžera mlađeg i Kenedi Teodora Sorensona, naslikale su blistavu sliku mladog predsednika kao herojskog i časnog čoveka, posvećenog unapređenju interesa Amerike. U varijacijama na ovu temu koje su usledile u medijima, uključujući filmove, mini serije i profile u blistavim časopisima, Bela kuća Kenedija postala je pravi Kamelot na Potomaku.

Herš namerava da popravi ovu preteranu romantizaciju i pomogne, kako kaže, “naciji da povrati deo svoje istorije”. Nasuprot glorifikaciji, zlokobno prikazuje Kenedija kao seksualnog manijaka, nevernog muža, bigamistu, zavisnika od anfetamina, lažova i korumpiranog političara koji je u tajne službe zapošljavao šefove mafije, podmetače, komunističke špijune, koji je krao izbore, pretio korporacijama da bi iznudio novac, planirao atentate i, u kubanskoj raketnoj krizi, tajno popuštao sovjetskim uslovima.

Na čemu je bila zasnovana tako radikalna revizija? Herš tvrdi da su njegovi dokazi novi i potkrepljeni. Ali, mnogo od onoga što se može potkrepiti u ovoj knjizi nije bilo novo, a mnogo od onoga što je novo, uključujući njegove najsenzacionalnije nalaze, ne može biti potkrepljeno.

Džonatan Džardli je napisao u “Vašington postu”: “Tamna strana Kamelota može i treba da se čita kao studija slučaja kako se ne treba baviti istraživačkim novinarstvom…”

Heršov biograf Robert Miraldi u knjizi Saymoun Hersh Scoop Artist (u slobodnom prevodu s novinarskog žargona Sejmon Herš umetnik važnih vesti) piše da Heršova knjiga govori o Kenedijevom uvođenje Amerike u ratu u Vijetnamu, o neuspeloj invaziji u Zalivu svinja na Kubi, njegovim planovima o ubistvu Kastra itd. – a da su kritike te Heršove knjige fokusirane na tabloidnih šest od ukupno dvadeset i pet odeljaka o seksualnim aferama Džej Ef Keja: o starletama i prostitutkama dovođenim u Belu kuću bez pretresanja, što je izluđivalo bezbednjake, o odnosu sa Merilin Monro, koju je pratila afera s falsifikovanim papirima itsl.

Jedna od glavnih kontroverzi ticala se Kenedijevih navodnih seksualnih veza s Džudit Kembel (kasnije poznatom kao Džudit Eksner), 25-godišnjom kalifornijskom pripadnicom visokog društva koja je bila i ljubavnica mafijaškog bosa Sema Đankane. Kad je Edgar Huver o tome obavestio Kenedija, ovaj je prekinuo vezu. Prema Heršovom biografu Miraldiju, ona je rekla Heršu da je lagala u svom svedočenju pod zakletvom i u svojim memoarima, ali da je tada, tri godine pred smrti bolesna od raka, govorila istinu novinaru koji je zaokupio njenu maštu. Herš, čija ćerka je tada imala dvanaest godina, rekao je svom biografu: “Ako pogledaš njenu sliku, vidiš šta je bila potpuno nevina. Nije bila glupa, bila je naivna. Mnogo mi se dopala. Bila je zaista fina devojka, a Džon F. Kenedi, naš predsednik, potpuno ju je iskoristio.”

Po mišljenju kritičara “Los Anđeles tajmsa” Herš je bio naivan “jer laganje pod zakletvom rezultira zatvorom, a laganje novinaru može da donese slavu”.

Biograf piše kako je neprijatno poglavlje “Crne strane Kamelota” zatvoreno. Herš je krenuo dalje – i naviše – jedino što može da se uradi kada se dosegne dno. Amerika je ponovo ulazila u rat. Bliski istok je bio u neredu. Morao je da plati račune. A i zvali su ga iz “Njujorkera”.

PUT U ABU GRAIB: Od kada je iz “Njujork tajmsa” 1993. prešao u ugledni, ali “književniji” “Njujorker”, Herš je pisao seriju produbljenih članaka o ratu protiv terorizma i o ratu u Iraku koji su predvodile SAD (2003–2011).

Brutalnost američkih vojnih zatvora u Iraku, piše Herš, u proleće 2004. nije bila nikakva tajna. Amnesti International i Human Rights Vatch su objavili razorni izveštaji o zatvorima u Iraku koji, međutim, nisu privukli veću pažnju. Detalje o torturi u Abu Graibu Herš je saznao u Damasku od jednog bivšeg general-majora iračkog vazduhoplovstva, ali za njih nije imao dokaze.

Međutim, jednog dana Herša je iz očaja pozvala majka mlade žene koja je kao pripadnica rezervnog sastava vojske bila raspoređena u Abu Graib i vratila se iz ratne zone potpuno promenjena, depresivna i neutešna. Udata malo pre odlaska u Irak, napustila je muža, udaljila se od porodice i opsesivno se do te mere tetovirala, kao da želi da promeni kožu. Niko nije mogao da shvati šta se dešava.

Majka je pročitala priču o Abu Graibu u lokalnim novinama i suočila ćerku sa tom pričom. Ćerka ju je pogledala i zalupila vratima. U tom trenutku majka se setila da joj je ćerka dala laptop. Kada je počela da briše datoteke, majka je otvorila onu sa oznakom Irak u kojoj je bilo na desetine digitalnih fotografija golih zatvorenika. Na jednoj, preplašeni goli mladi Iračanin stoji ispred zatvorske ćelije dok korak dalje dva belgijska ovčara reže i napinju svoje povodce. U početku je oklevala da dozvoli da te fotografije koristi “Njujorker”, ali je na kraju popustila uz pristanak svoje problematične ćerke.

Za tekstove o mučenju u zatvoru Abu Graib, koji su kasnije prikupljeni u knjizi Lanac komandi: put od 11. septembra do Abu Graiba (2004) Herš je dobio nekoliko ozbiljnih novinarskih nagrada odjednom, među kojima i Nagradu poštenja “Sem Adams”, koju je osnovala grupa penzionisanih i, sudeći po spisku laureata, nezadovoljnih saradnika CIA – dobili su je i Čelsi Mening, Džulijan Asanž i Edvard Snouden. Herš je četiri puta dobio i prestižnu nagradu “Džordž Polk”, koja je uvedena 1949. u čast američkog novinara koji je poginuo izveštavajući o grčkom građanskom ratu 1946–1949.

Reakcije vlasti su bile neprijatne. Herš je nedavno podsetio kako je tadašnji sekretar za odbranu Donald Ramsfeld odbacio vladavinu zakona i uobičajenu pristojnost kada je, zabašurujući činjenicu da je tortura u Abu Graibu bila formulisana kao politika na najvišem nivou administracije Džordža V. Buša, neprijatna otkrića o brutalnostima nazvao “još jednim primerom Heršovog bacanja sranja na zid, da bi video šta se lepi”.

KAKO JE LIKVIDIRAN OSAMA BIN LADEN: U maju 2015. Herš je ponovo dospeo na naslovne strane kada je u članku objavljenom u “London rivju of buks”, citirajući pakistanske i anonimne američke izvore, tvrdio da su zvaničnici američkih i pakistanskih vlada, uključujući predsednika SAD Baraka Obamu, lagali u vezi sa detaljima racije na imanju u Abotabadu u Pakistanu 2011. gde je ubijen vođa Al Kaide Osama bin Laden, što je na Tajms skveru u Njujorku pozdravljeno ovacijama.

Herš je tvrdio da je pakistanska obaveštajna služba držala Bin Ladena kao zatvorenika od 2006. godine pa sve do njegove smrti i koristila ga kao adut u pregovorima sa Amerikancima, da u Abotabadu nije bilo višegodišnje potrage i da su pakistanski zvaničnici znali za raciju američkih specijalaca pre nego što će se ona dogoditi.

CIA je demantovala ove navode, a viši savetnik za nacionalnu bezbednost Baraka Obame je na pitanje o operaciji u Pakistanu odgovorio: “Simor Herš je poznati fabrikator”, dodajući da bi magazin “Njujorker” mogao da objavi taj odgovor na bilo koju buduću priču o Heršu bez dalje provere.

Heršovi nalazi da sirijska vlada ne stoji iza hemijskih napada u Guti (2013) i Kan Šejhunu (2017) takođe su opovrgavali američke glavne medije koji su uz glorifikaciju Belih šlemova o tim događajima izveštavali kao da pripremaju američku intervenciju protiv Sirije.

Bilo kako bilo, “London buk rivju”, “Njujork tajms”, “Njujorker” i drugi listovi nisu više hteli da objavljuju Heršove tekstove, posle svih podviga su ga ignorisali, bio je izolovan i potisnut na marginu.

KAKO JE AMERIKA MINIRALA GASOVOD: U osamdeset petoj godini Herš se ovih nedelja ponovo upustio u nešto nalik na ulazak u minsko polje kada je na američkoj onlajn platformi substack.com, osnovanoj 2017. sa ciljem da nezavisni autori dođu do čitalaca, objavio tekst pod naslovom “Kako je Amerika uništila gasovod Severni tok”.

Pozivajući se na neimenovani izvor, Herš piše da je u decembru 2021. godine, dva meseca pre nego što su prvi ruski tenkovi ušli u Ukrajinu, savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Salivan u sigurnoj prostoriji na poslednjem spratu zgrade Stare izvršne kancelarije pored Bele kuće, koja je takođe bila dom Savetodavnog odbora za spoljne obaveštajne službe predsednika, sazvao strogo poverljivi sastanak novoformirane operativne grupe Zajedničkog štaba, CIA, spoljnih poslova i ministarstva finansija – i zatražio preporuke o tome kako da se odgovori na predstojeću Putinovu invaziju.

Mornarica je predlagala korišćenje nove podmornice za direktan napad na gasovod. Vazduhoplovstvo je govorilo o bacanju bombi sa okidačima sa odloženim dejstvom koji bi se mogli aktivirati na daljinu.

Neki momci iz CIA i Stejt departmenta su upozoravali da šta god da se uradi, mora da bude tajno jer Rusi patroliraju Baltičkim morem. “Ovo nije dečija stvar. Ako se trag napada može pratiti do Sjedinjenih Država, to je čin rata…”

Ipak, početkom 2022. doneta je odluka, tvrdi Herš, da se za miniranje gasovoda Severni tok angažuju marinci, a ne članovi komande američkih specijalnih snaga o čijim tajnim operacijama mora da bude unapred obaveštena takozvana Grupa osam Predstavničkog doma. U tom slučaju, Bajdenova administracija bila bi izložena optužbi kako je prekršila obećanja da će SAD minimizirati rizik direktnog sukoba sa Rusijom.

Međutim, manje od tri nedelje pre ruske invazije na Ukrajinu, predsednik Bajden je nakon susreta sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom u Beloj kući 7. februara iznenada prkosno rekao: “Ako Rusija izvrši invaziju, Severnog toka 2 više neće biti. Dovešćemo ga do kraja.”

Članovi radne grupe su bili zbunjeni i frustrirni zbog predsednikove indiskrecije: da li je misija sada završena? Bil Berns (tadašnji šef CIA) im je navodno rekao: “Uradite to!”

Za partnera je, navodno, izabrana Norveška, u kojoj je američka vojska u poslednjih nekoliko godina krize Istok-Zapad uveliko proširila svoje prisustvo. Norvežani su, prema Heršovom izvoru, predložili da se kao pokriće za postavljanje mina iskoristi velika vežba NATO-a u Baltičkom moru pod nazivom “Baltičke operacije 22” (BALTOPS 22). Takve vežbe je, inače, tokom protekle 21 godine sponzorisala američka Šesta flota, čiji je komandni brod stacioniran u Gaeti, u Italiji, južno od Rima.

Norveška mornarica je brzo pronašla pravo mesto – u mirnim vodama Baltičkog mora, nekoliko milja od danskog ostrva Bornholm. Vode su tu plitke (85 metara), dakle, u dometu su ronilaca iz Panama Sitija sa Floride, koji bi, po tom planu, radeći iz norveškog lovca na mine klase Alta, do kraja vežbe BALTOPS22 na četiri cevovoda sa betonskim zaštitnim pokrivačem postavili punjenja snažnog esploziva C4 sa priključenim tajmerom koji bi se aktivirao nakon 48 sati. Svi Amerikanci i Norvežani bi nestali s lica mesta pre prve eksplozije.

Insistirano je navodno na tome da neki visoki zvaničnici u Danskoj i Švedskoj budu upoznati sa mogućim ronilačkim aktivnostima u toj oblasti, ali, kako je anonomni izvor rekao Heršu, namerno im je rečeno nešto drugo od onoga što je bilo planirano.

Dok su odbrojavani dani do početka misije, piše Herš, Bela kuća se pokolebala zbog bojazni da bi dvodnevni rok za detonaciju bombi bio suviše blizu kraja vežbe BALTOPS22, te da bi bilo očigledno da je Amerika umešana. Usledio je novi zahtev: “Mogu li momci na terenu da smisle neki način da raznesu gasovode kasnije, po komandi?”

Neki članovi tima za planiranje bili su ljuti i frustrirani. Nije bilo načina da tim u Norveškoj zna kada bi predsednik mogao da pritisne dugme. Da li bi to bilo za nekoliko nedelja, za više meseci, za pola godine ili kasnije? Kako i kada da se daljinski detonira eksploziv C4? To je bio zahtevniji zadatak nego što su oni u Vašingtonu razumeli.

Nađeno je rešenje da tajmer na ekslozivu C4 pričvršćenom za gasovode bude pokrenut sonarnom bovom koju bi ispustio avion, ali je postupak uključivao najnapredniju tehnologiju obrade signala. Jednom postavljeni tajmeri mogu se slučajno uključiti složenom mešavinom pozadinske buke širom Baltičkog mora sa velikim prometom – sa bliskih i udaljenih brodova, od podvodnog bušenja od seizmičkih događaja, talasa, pa čak i morskih stvorenja. Da bi se ovo izbeglo, odlučili su se za sonarnu plutaču koja bi, kada se postavi na svoje mesto, emitovala niz jedinstvenih niskofrekventnih tonskih zvukova poput zvuka flaute ili klavira, koje bi uređaj za merenje vremena prepoznao i, nakon unapred podešenih sati odlaganja, aktivirao eksploziv. Zvučni signal bi bio dovoljno robustan tako da nijedan drugi signal ne može slučajno da aktivira tajmer.

Osmatrački avion norveške mornarice P8 je, prema Heršu, 26. septembra 2022. izvršio naizgled rutinski let i ispustio sonarnu bovu. Signal se proširio pod vodom, prvo do Severnog toka 2, a zatim do Severnog toka 1. Nekoliko sati kasnije, eksplodiralo je šest od osam postavljenih mina i tri od četiri cevovoda bila su van funkcije. U roku od nekoliko minuta, klobuci metana iz gasovovoda mogli su se videti kako se šire po površini vode. Svet je saznao da se dogodilo nešto nepovratno.

NEGIRANJE BEZ DEMANTIJA: Norveška vlada je tvrdila da brod za koji Herš u svom članku tvrdi da je bio uključen u planiranje ili pripremu operacije, nije bio prisutan na mestu eksplozije u vreme ovih vežbi.

Herš kaže za “Demokratiju sada” da je to “tako glupa laž” i ponavlja da ne samo da je norveški brod Alta učestvovao u operaciji, već i da je imao i kompresionu komoru koju je tamo dovukla CIA da bi mogli da vežbaju.

U nekoliko analitičkih blogova na elektronskim platformama koji su iz otvorenih izvora pratili vazdušni i brodski saobraćaj tvrdi se da ništa od onoga što su oni videli ne podupire Heršovu priču.

Herš na to kaže: “Ako ste u obaveštajnoj zajednici, godinama vodite tajne operacije i u Norveškoj ste, prva stvar na koju obratite pažnju je kako se pobrinuti da ljude iz tzv. otvorenog koda naterate da misle da se nije desilo ono što se dogodilo. Meni je to tako očigledno, ali ne i njima.”

Šveđani i Danci su saopštili da je u pitanju eksplozija, a detaljne rezultate svojih istraga nisu pomenuli, a Nemci su samo saopštili da to nisu učinili Rusi.

U intervjuu za “Berliner cajtung” Herš kaže da bi želeo da postavi jedno pitanje nemačkom kancelaru Šolcu kada bi predsedavao parlamentarnom saslušanju: “Da li vam je Džo Bajden nešto rekao o ovome? Da li vam je rekao zašto je bio toliko uveren da može da uništi gasovod?”

Podsećajući da gasovod nije samo ruski (51 odsto akcija pripada Gaspromu, a 49 odsto nemačkom Vinteršelu i EON-u, holandskom Gasunie i francuskoj kompaniji ENGIE), takođe tvrdi: “Ljudi iz Amerike i Evrope koji grade gasovode znaju šta se dogodilo. Ljudi koji poseduju kompanije koje grade gasovode znaju priču. Nisam čuo priču od njih, ali sam brzo saznao da i oni znaju…”

Herš tvrdi kako je u ovom slučaju proverio da li ga voli majka: “Ovo radim tako dugo. Ne smeta mi što moje stare novine, ’Njujork tajms’, o tome nisu napisale ni reč. Smatram da je to kao – tu smo, gde smo.”

Ne samo “Njujork tajms”, već su gotovo svi glavni zapadni liberalni mediji ili ignorisali Heršov izveštaj ili su, ne citirajući ništa, prigovorili da se Herš poziva samo na jedan izvor, zbog čega njegove nalaze nije moguće proveriti.

Herš tim kolegama odgovara da ne znaju svoj posao, da on mora da istrpi pritisak, da štiti svoj izvor, koji bi inače otišao u zatvor.

Naglašava da već 20, 30 ili 40 godina “ima (svoje) ljude unutra”, koji ne samo da su verni onome što rade, već se i ne plaše da budu kritični prema tome. Ocenjuje da je “jedina greška u toj briljantno izvedenoj operaciji bila odluka da se izvrši”.

ISPRATI USTA SAPUNOM: Američki zvaničnici i njihovi saveznici su se u početku hvalili da su u “komad metala na dnu mora” (Nuland) pretvorili Severni i tako “oduzeli Vladimiru Putinu mogućnost da energiju koristi kao sredstvo za unapređenje imperijalnih planova…” (Blinken).

Sem Huseini iz Instituta za javnu tačnost postavlja pitanje portparolu Stejt departmenta Nedu Prajsu o tome da li je poricanje umešanosti američke vlade verodostojno, s obzirom na dugogodišnje protivljenje SAD naftovodu, izjave državnog sekretara Blinkena o propasti gasovoda kao “ogromne prilike”, a podsekretarke Nuland da su američki zvaničnici zadovoljni uništenjem gasovoda. Ned Prajs odgovara: “Apsolutno da, i ponavljam to ovde”.

Herš kaže: “Mislim da nisu dobro razmislili o ovome. Znam da zvuči čudno. Ne mislim da su državni sekretar Blinken i neki drugi u vladi duboki mislioci. U američkom biznisu sigurno ima ljudi kojima se sviđa ideja da postajemo konkurentniji. Prodajemo tečni prirodni gas uz izuzetno visoki profit. Možda ima ljudi koji misle da je bolje za našu ekonomiju ako je nemačka ekonomija slaba, ali to je suludo. Mislim da smo se upleli u nešto što neće raditi, rat se neće dobro završiti za ovu vlast…”

Poslednjih dana portparoli najviših američkih institucija negiraju američku umešanost u sabotažu na Severnom toku. Tako portparol Saveta za nacionalnu bezbednost Džon Kirbi kaže:

“To je potpuno lažna priča. Nema tu istine”. Na pitanje da li je neko u Stejt departmentu bio u komunikaciji sa nemačkim, norveškim ambasadorima ili drugim saveznicima ili zvaničnicima po ovom pitanju, odgovara: “Za nas ne bi bilo tipično da angažujemo saveznike i partnere na nečemu što je potpuna besmislica i što bi trebalo da odbaci svako ko na to gleda kroz objektivno sočivo…”, odgovara Ned Prajs.

U američkom jednosatnom TV, radio i internet programu, osnovanom 1996, koji se emituje na internetu na oko 1400 manjih radio i TV stanica širom sveta “Demokratija sada” (Democracy Now!), Herš u razgovoru sa Ejmi Gudman veli da ga nije briga šta kaže Bajdenova administracija kroz usta Neda Prajsa: “On je plaćen da to radi. Ne krivim ga. On zapravo poznaje obaveštajne službe. Imao je karijeru u obaveštajnoj službi. I iz svega što znam, on je savršeno pristojan – znam ljude koji ga lično poznaju, on je dobar momak. Samo mu se govori šta da kaže, i on to kaže…”

A onda ipak dodaje: “Znate, moja majka koje odavno nema, koja je ovde došla kao imigrant i volela Ameriku više od ikoga, ona bi o Nedu Prajsu rekla: ‘Trebalo je da mu opereš usta sapunom’ – što je meni uradila nekoliko puta…” ¶