Opasna i nevoljena

Globalno istraživanje vašingtonskog Pju centra otkriva da opada američki prestiž u svetu

Kad se Džordž Buš, predsednik SAD, pogleda u ogledalu, svet vidi – „ružnog Amerikanca“. Nema nikakve sumnje da je sada već šestogodišnji boravak Džordža Buša u Beloj kući naneo veliku štetu imidžu Amerike. Tradicionalno višegodišnje globalno istraživanje Pju centra iz Vašingtona otkriva da opada globalni prestiž Amerike i da ljudi širom sveta smatraju Ameriku većom pretnjom po svetski mir od Irana.

„Uprkos sve većoj zabrinutosti zbog iranskih nuklearnih ambicija, američko prisustvo u Iraku većina ispitanika navodi kao opasnost za mir u svetu u istoj meri kao što je to i Iran. U mnogim zemljama većina anketiranih smatra da čak veća opasnost preti od Amerike“, zaključuje Pju centar posle ovogodišnjeg istraživanja.

Gledano u celini, američki imidž je izgubio na ugledu i prestižu prvenstveno zbog rata protiv terorizma. Na ovoj tački opala je podrška i najvernijih saveznika poput Japana. Očigledno, rat protiv terorizma nanosi štetu ugledu i popularnosti Amerike ne samo u prevashodno muslimanskim zemljama već i u Evropi i Aziji.

Pre godnu dana antiameričko raspoloženje pokazivalo je izvesne znake popuštanja: pozitivan odjek imale su slike američke pomoći žrtvama cunamija u Indoneziji i na drugim mestima. Međutim, ovogodišnje istraživanje pokazuje da se u svih 15 zemalja u kojima su istraživači merili puls javnosti pokvarila ta nešto lepša slika o SAD. Čak 36 odsto Evropljana smatra da je Amerika najveća opasnost za mir u svetu, dakle, znatno iznad Irana! U Velikoj Britaniji, koja je sa Amerikom tradicionalno u „specijalnim vezama“, naklonjenost prema SAD ove godine naglo je pala sa 85 na 56 odsto. Slično raspoloženje javnosti je i u Francuskoj, pa i u Nemačkoj.

Indikativno je da rogove „ružnom Amerikancu“ sa puno strasti crtaju i Španci: tek četvrtina Španaca (23 odsto) ima pozitivno mišljenje o SAD, a prošle godine takav stav je imalo čak 41 odsto.

Ozbiljna senka pala je na imidž Amerike i u Indiji (pad sa 71 odsto pozitivnih ocena na 56 odsto), kao i u Indoneziji (sa 38 na 30 odsto).

IRAK, PRE SVEGA: Istraživanje pokazuje da Irak nastavlja da globalno kvari sliku Amerike, kao i da slabi podrška ratu protiv terorizma. Većina ispitanika u 10 od 14 zemalja obuhvaćenih ovim istraživanjem ocenjuje da je zbog rata u Iraku svet danas manje bezbedan. U Velikoj Britaniji, najvažnijem američkom savezniku u Iraku, čak 60 odsto anketiranih smatra da je danas situacija daleko opasnija nego što je bila pre iračkog rata.

Štaviše, iako su veoma zabrinuti zbog situacije u Iranu, Britanci veruju da je američko vojno prisustvo u Iraku velika opasnost za stabilnost na Bliskom istoku i za mir u svetu.

Odbojnost prema Americi veoma raste i u većini muslimanskih zemalja, pa i u onima sa kojima je Vašington imao tradicionalno dobre odnose, u Turskoj i Indoneziji, pre svega. U Indoneziji je podrška pala sa 75 na 30 odsto. Nigde Amerika nije tako radikalno pala u očima javnosti kao u Turskoj, sa 52 odsto pozitivnih ocena u prošloj godini na samo 12 odsto u ovoj.

Svakako da su na ovaj globalni imidž „ružnog Amerikanca“ uticale i slike iz zatvora Abu Graib i Gvantanamo: najviše kritika i gnušanja stiglo je iz Evrope i Japana, mnogo, mnogo više nego iz same Amerike. Možda tome doprinosi i činjenica da su Amerikanci u celini znatno manje zainteresovani za politiku, a pogotovo za spoljnu politiku; čak jedna četvrtina Amerikanaca izjavljuje da nije ni čula za ove zatvore i incidente koji su se u njima odigrali.

Svet, međutim, prati šta se zbiva u Americi, pa se zna da su posle Bušovog dolaska na vlast najviše profitirali najbogatiji, a da su skresani milioni dolara iz budžeta koji su išli na programe zdravstvene zaštite kao što su Madicaid, Medicare i na obrazovanje, da bi Bušova administracija smanjila deficit. Čak i takvi superbogataši kao što je Voren Bafet javno poručuju da Bušove poreske olakšice „vrište od nepravde“. Bafeta kao drugog najbogatijeg čoveka na svetu, koji je upravo dao najveću donaciju u dobrotvorne svrhe u američkoj istoriji, teško je optužiti da je levičarski liberal koji mrzi Vol strit. Čovek je pare zgrnuo na berzi, pa dobro zna činjenice: konce političkog života i mreže lobista vuče 18 biznis-dinastija. Možda je još indikativniji i po imidž nacije pogubniji podatak da 10 odsto najbogatijih Amerikanaca kontroliše dve trećine nacionalnog bogatstva.

PRED OGLEDALOM: Svemu uprkos, u celini uzev, Amerikanci prilično često samoljubivo ispoljavaju uverenje da žive u „najboljem od svih mogućih svetova“, ali ovogodišnje istraživanje Pju centra otkriva da su ipak svesni da ih na mnogim tačkama u svetu vide kao „ružne Amerikance“. Sada je pitanje imidža postalo u Sjedinjenim Američkim Državama važno političko pitanje: republikanci slepo i narcisoidno brane svoju spoljnu politiku, dok demokrate poručuju da popravljanje slike o Americi i poboljšanje odnosa sa drugim zemljama u svetu mora da bude prioritet za sledećeg predsednika SAD 2009 – oni se nadaju demokratskog.

Očigledno, „ofanziva šarma“ državnog sekretara Kondolize Rajs, koja je poslednjih meseci pokušala da dotera američki imidž u Evropi, ne može se oceniti kao uspešna. Da li se uopšte moglo očekivati da će misija biti uspešna kada se zna da je Kondoliza Rajs jedan od arhitekata Bušove doktrine koja se bazira na preventivnoj primeni sile i da je spiritus movens u vašingtonskoj vrlo aktivnoj, radikalnoj, desno orijentisanoj diplomatiji?

Ne može se reći ni da je mnogo uspešniji bio najnoviji pokušaj Džordža Buša da sa vrha Budima poruči Mađarima, ali i drugim saveznicima iz zemalja bivšeg socijalističkog lagera, da su „svetionik slobode“ zato što se bore rame uz rame sa Amerikancima u Avganistanu i u Iraku. Bila je ovo ad hoc poseta Mađarskoj; trebalo je zapravo da Buš poseti Ukrajinu, ali je zbog političke nestabilnosti i straha od antiameričkih demonstracija na jedan dan skoknuo do Budimpešte da Mađarima čestita 50-godišnjicu ustanka protiv Moskve i uporedi Mađarsku sa Irakom jer, eto, Mađari su se hrabro borili 1956. i 1989. trijumfovala je demokratija. Prema tome, i Iračani su na istom, dugom, ali dostižnom putu. Bušov dvanaestominutni govor bio je ne samo još jedna potvrda Bušovog oratorskog netalenta već i pokazna vežba u cinizmu i aroganciji. Naime, 50-godišnjica mađarskog ustanka je tek u jesen, krajem oktobra i početkom novembra!

Istraživanje Pju centra bavi se samo nekim segmentima problema savremenog čoveka: ratom protiv terorizma, Iranom i nuklearnim oružjem, pobedom Hamasa i Palestincima, odnosom prema muslimanima, opasnošću za mir u svetu, globalnim zagrevanjem…

Istraživanje otkriva i neke nove tonove u raspoloženju svetskog javnog mnjenja: zanimljivo je da u Francuskoj i Nemačkoj raste podrška prema politici Izraela, pa je tako na primer dvostruko više Nemaca koji podržavaju Izrael nego onih koji staju na stranu Palestinaca.

Nemačka kancelarka Angela Markel veoma je popularna u Francuskoj, kao i u Nemačkoj. Čak 80 odsto Francuza ima poverenje u njenu politiku.

U poslednjih godinu dana pala je i popularnost Francuske, osobito u muslimanskim zemljama. U Turskoj čak 61 odsto anketiranih daje Francuskoj negativnu ocenu.

KRAJ AMERIČKE PRIČE: Analitičari ukazuju na to da od kada je Džordž Buš u Beloj kući Amerika gubi prestiž maltene u svim oblastima, pa i u kulturi. Opadanje američkog prestiža u svetu kojim se već nekoliko godina bave brojni analitičari očigledno je velika tema koja prevazilazi političke sukobe na svetskoj sceni.

Stanko Cerović, komenatator RFI-ja, kaže da kao da se odjednom raspala reklamna slika o Americi kao o nepobedivoj vojnoj sili, uzoru demokratije, državi koja poštuje zakone i ljudska prava.

Fenomenom gubljenja američkog prestiža na svetskoj sceni bavi se i „Njujork herald tribjun“: list piše o kraju američke priče, o gubljenju propagandne moći. Za razliku od vojske i oružja, propaganda ili, kako se to u specijalnom američkom žargonu zove, soft power (blaga sila) ogleda se u popularnoj kulturi, načinu života, filmu, muzici, modi, idealima i modernim herojima. Ta jedinstvena „sila“ uglavnom je izlazila iz fabrike snova, iz Holivuda, i nekada je zapravo bila glavni adut Amerike. Na tom propagandnom proizvodu građena je američka moć u XX veku, mnogo više nego na vojsci i oružju, pišu u ovom listu Natan Gabels i Majk Midvej.

Ovi analitičari tvrde da su i sada glavni sukobi ne oko oružja i teritorija, već oko toga ko kontroliše glavne kulturne tokove u globalnim komunikacijama. Reč je o tome ko kontroliše svest ljudi, ko nameće ideje, ko je predmet želja i divljenja. Holivud je nekada i Americi i svetu projektovao najprivlačniju sliku o American Way of Life i o „američkom snu“: dobri momci uvek pobeđuju, svaki dečko može da bude američki predsednik, a lepa i poštena sirotica da se uda za princa iz snova. Bila je to obavezna holivudska priča sa hepiendom. U eri informacija danas se glavna politička bitka vodi oko toga čija priča pobeđuje, kaže jedan profesor sa Harvarda. Američka priča koja je tako dugo pobeđivala sada gubi prestiž i moć.

Jedan istoričar je uoči kraja pošlog veka rekao da je završen ciklus od dva velika američka veka, da za Ameriku dolazi doba neizvesnosti, da se sada rađa jedna drugačija Amerika i da ima razloga za brigu i strah. Da li je u pravu?