Oganj zamrznutog konflikta

U velikim gradovima i urbanim sredinama Izraela već danima se oglašavaju sirene za vazdušnu opasnost. Neprekidni, zavijajući zvuk čuje se u Jerusalimu, Tel Avivu, Aškelonu i drugim gradovima koji su se našli pod paljbom raketa militanata iz Hamasa, upozoravajući stanovništvo da je opasnost blizu i da hitno potraže sigurna skrovišta. U Gazi se, međutim, osim detonacija izraelskih raketa i ispaljenih projektila Palestinaca ka jevrejskom neprijatelju, glasno čuje samo zlokobna tišina. „U Gazi ne postoje skloništa niti sirene za vazdušnu opasnost, tako da njeni stanovnici nemaju drugu mogućnost osim da se sakrivaju u sopstvenim domovima“, opisuje stanje na terenu Bi-Bi-Si.

foto: ap photo

RAKETE I VAZDUŠNI NAPADI

Najnoviji talas nasilja u beskrajnom sukobu između Izraela i Palestine otpočeo je prošle sedmice, nakon nedelja porasta napetosti u istočnom Jerusalimu. Okidač za sukobe bila je odluka izraelskih vlasti da blokiraju palestinska okupljanja tokom Ramazana kod svetih mesta, kao što je džamija Al-Aksa. U istočnom delu grada su zbog takve odluke danima trajali nasilni protesti, u kojima je povređeno više stotina Palestinaca i brojni pripadnici izraelske policije. Ubrzo zatim, pošto nije ispunjen njihov ultimatum o povlačenju izraelskih snaga iz Al-Akse, islamistička grupa Hamas lansirala je iz pojasa Gaze rakete prema Izraelu. Izraelska vojska odmah je odgovorila vazdušnim napadima na palestinske militante i tako je pokrenuta još jedna spirala nasilja između dvaju smrtnih bliskoistočnih neprijatelja. Od početka prošlonedeljnih borbi, broj žrtava sukoba svakodnevno raste – u utorak, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, medicinski izvori u Gazi kažu da je ubijeno više od 200 ljudi, među kojima je i 59 dece i 35 žena. I Izrael broji žrtve: do sada je poginulo deset ljudi, od kojih je dvoje dece.

U žarištu rasplamsalih tenzija između Jevreja i Palestinaca koji žive u „svetom gradu“, takođe je i namera izraelskih vlasti da iseli stotine Palestinaca iz domova u istočnom Jerusalimu i da njihova imanja budu ustupljena jevrejskim naseljenicima. Izraelski Vrhovni sud odložio je odluku o iseljavanju palestinskih porodica, a višedecenijski spor o pravu na zemlju nastaviće i dalje da urušava odnose i poverenje dve strane. Izrael je zauzeo Istočni Jerusalim, koji uključuje i Stari grad, u junu 1967. godine, a najveći deo međunarodne zajednice nikada nije priznao njegovu aneksiju. Činjenica je, međutim, da su jevrejske porodice bile vlasnici zemlje pre 1948. godine, kada je jedna od najmoćnijih regionalnih oružanih snaga toga doba – transjordanska Arapska legija, predvođena engleskim generalom Džonom Glabom (poznat i kao „Glab-paša“), prodrla u Jerusalim okupiravši njegov istočni deo i proteravši Jevreje koji su tamo živeli (Vidi „Treća intifada“, „Vreme“ br. 1406).

O sadašnjim nejednakim pravima dveju strana, međutim, govori i to da je Jevrejima dozvoljeno da formalno-pravno povrate imovinu koju su imali pre 1948. u istočnom Jerusalimu, dok palestinske porodice nemaju tu mogućnost, na primer u zapadnom delu grada, niti drugde u Izraelu.

„NIŠTA MANJE OD DRŽAVE“

Više od tri hiljade raketa militanata ispaljeno je iz Pojasa Gaze prošle nedelje, a čak su i izraelski vojni zvaničnici priznali da ih je Hamas iznenadio brojem ispaljenih projektila, kao i njihovim dometom. Pokazalo se da je Hamas nabavio modernije oružje, kojim može da gađa ciljeve udaljene i 200 km od lansirne tačke. Vođa političkog krila ove organizacije Ismail Hanije rekao je da se njegovi borci neće povući i kako još nisu upotrebili svu silu koja im je na raspolaganju. „Otpor je najkraći put do Jerusalima“, rekao je on na skupu u Kataru, naglasivši da Palestinci neće prihvatiti ništa manje od svoje države, sa Jerusalimom kao glavnim gradom.

Sa druge strane, u akcijama izraelskih odbrambenih snaga učestvovali su avioni, artiljerija, tenkovi i jurišni helikopteri, a u napadima iz vazduha ubijeno je i nekoliko komandira Hamasa visokog ranga, koji se smatraju bliskim saradnicima šefa vojnog krila grupe Mohameda Deifa. Izraelska vojska je potvrdila da je uništena zgrada centralne banke Hamasa i štab unutrašnje bezbednosti, kao i sistem tajnih tunela ove organizacije. Izrael svakako ima vojnu, tehnološku i ljudsku nadmoć u odnosu na ekstremiste iz Hamasa, ali su oni više puta, vodeći u prethodnom periodu čak tri rata protiv jevrejske države, pokazali da su izuzetno žilav i opasan protivnik. Sofisticirani izraelski protivvazdušni sistem „Gvozdena kupola“ presreo je i uništio najveći deo ispaljenih raketa, za koje se veruje da jednim delom dolaze iz iranskih izvora. Oružanim naporima Hamasa intenzivno pomažu i libanski Hezbolah, kao i palestinski Islamski džihad.

Rasplamsavanje vojnih sukoba dolazi u trenutku kada se Izrael nalazi u veoma osetljivoj političkoj situaciji, jer i nakon četvrtih parlamentarnih izbora u poslednje dve godine nije sastavljena stabilna većinska vlada u toj zemlji. Izraelskom premijeru i lideru desničarske partije Likud Benjaminu Netanjahuu nad glavom stoje i ozbiljne optužbe za mito i korupciju, a protiv njega se vodi nekoliko sudskih postupaka. Svestan je da ga samo o(p)stanak na vlasti i premijerska fotelja štite od krivičnih postupaka izraelske policije, državnog tužilaštva i sudova. Analitičari tamošnjih prilika saglasni su u oceni da izraelski premijer zbog toga svesno podgreva „tinjajuće“ sukobe u regionu, ne samo na relaciji Izrael–Palestina.

ZEMLJA BEZ IZBORA

Frustraciju Palestincima svakako povećava i činjenica da već petnaest godina tamo nisu bili održani parlamentarni izbori. „Palestinci su podeljeni između ostarelog rukovodstva u Ramali, predvođenog 85-godišnjim Mahmudom Abasom, i militantne frakcije Hamasa, izolovane od međunarodne zajednice, koja vlada sve siromašnijom Gazom“, navodi Si-En-En.

Iako je početkom ove godine predsednik Palestinske uprave i lider Fataha Mahmud Abas potpisao dekret prema kojem će u Palestini parlamentarni izbori biti održati 22. maja 2021, a predsednički izbori 31. jula 2021, krajem prošlog meseca on je odlučio da se ponovo ne izađe na birališta. Zvanično, to je učinio zbog spora s Izraelom oko glasanja u okupiranom Istočnom Jerusalimu. Međutim, iza svega stoji opravdana bojazan Mahmuda Abasa da bi Fatah mogao da izgubi na prvim sledećim izborima. To bi u konačnici moglo da dovede ne samo do jačanja rivalskog Hamasa, već i do novih podela u njegovoj (Abasovoj) stranci.

Dugovečni premijer Izraela Benjamin Netanjahu – koji tu dužnost kontinuirano obavlja već 12 godina, nakon što je devedesetih godina obavljao istu funkciju tri godine – u prethodnom je periodu podsticao napetosti u regionu: dao je odobrenje izraelskoj vojsci da bombarduje ciljeve u Siriji; kontinuirano vrši pritisak na Iran; slao je izraelske avione da ulaze u libanski vazdušni prostor i preleću preko glavnog grada Bejruta, itd. Ali, „Bibi“ je i kod kuće umeo da zaoštrava političku situaciju, a svojom desničarskom politikom unosi i sve veći jaz u jevrejsko društvo.

Osokoljen uspešnom imunizacijom jevrejskog stanovništva protiv virusa kovid 19, po čemu je Izrael vodeća zemlja u svetu, verovao je da će ubedljivije pobediti na izborima kako bi ponovo formirao većinu u Knesetu. Međutim, početkom maja obavestio je izraelskog predsednika Ruvena Rivlina da mu vraća mandat jer nije uspeo da formira vladu. Predsednik Izraela je mandat poverio lideru opozicije Jairu Lapidu, šefu partije centra Ima budućnosti (Ješ atid). Lapid je bio novinar, popularni TV voditelj i ministar finansija od 2013. do 2014. godine. Njegov pokojni otac Tomi Lapid, takođe bivši političar i novinar, poreklom je iz Novog Sada.

Višestruki dobitnik Pulicerove nagrade Tomas Fridman je u „Njujork tajmsu“ izneo ocenu da nije slučajno što je do početka sukoba u Gazi došlo u trenutku kada je mandatar Lapid bio na korak od formiranja kabineta „bez presedana“, u koji bi bili „uključeni izraelski Jevreji i, prvi put do sada, izraelska arapska islamistička stranka“. Fridman veruje da su Netanjahu i Hamas svesno minirali takvu opciju, a eskalacija nasilja definitivno je onemogućila formiranje vlade „nacionalnog jedinstva“ u Izraelu.

SAD U RASKORAKU

Administracija predsednika Džoa Bajdena u Vašingtonu svoj mandat započela je verujući da bi neka druga, veća i preča pitanja – kao što su vakcinacija i borba sa pandemijom i odnosi SAD sa svojim najvećim rivalom NR Kinom – mogla da Bliski istok i odnose Izraela i Palestine stave u drugi plan. Ispostavilo se, međutim, da je nagli i razbuktali bliskoistočni sukob zatekao Bajdenovu administraciju u raskoraku, nespremnu da reaguje adekvatno i sa jasno definisanim pristupom. „Bela kuća je u igri sa vremenom i treba brzo da odluči kako će se nositi sa Trampovim nasleđem nepokolebljive podrške Netanjahuu“, navodi britanski „Gardijan“.

Ako se u obzir uzme i činjenica da američka podršku Izraelu godišnje iznosi 3,8 milijardi dolara, deluje neizvodljivo da će se najverniji saveznik SAD naći pod direktnim političkim ili ekonomskim pritiscima Bele kuće. Posebno što i nova vlada u Vašingtonu nije ništa manje „proizraelska“ od nekadašnje Trampove administracije. To se najbolje pokazalo u Ujedinjenim nacijama ovih dana kada su SAD tri puta blokirale zajedničku izjavu Saveta bezbednosti UN u kojoj se i od Izraela i od Palestinaca tražilo hitno primirje i trenutni prekid vatre između sukobljenih strana.

Iako deluje kako bi ratna dejstva u regionu mogla da potraju, analitičari se slažu u oceni da bi svim uključenim stranama primarni interes sada ipak morala da bude deeskalacija razbuktalog sukoba. Sa jedne strane, palestinski Hamas postigao je određene strateške ciljeve: uspeo je da Izraelu pokaže povećan kapacitet za borbu; pošlo mu je za rukom da pogodi civilne ciljeve, kao i stratešku infrastrukturu u toj zemlji. Militanti su baražnom paljbom uspeli da u određenoj meri savladaju i skupu protivraketnu odbranu izraelske vojske, ali i da projektilima ugroze i najveći aerodrom u Izraelu, Ben Gurion, koji se nalazi svega četrdesetak kilometara od Jerusalima.

foto: ap photo

Sa druge strane, i Izrael bi sada morao da ima interes da se smanji tenzija jer je takođe postigao neke od najvažnijih stvari u svojoj dosadašnjoj vojnoj kampanji – eliminisao je brojne, unapred odabrane, ciljeve Hamasa u Gazi; uništio je dobar deo njihove infrastrukture i uspešno je potvrdio svoju strategiju odvraćanja od pretnje koju za tu zemlju predstavljaju brojne radikalne islamističke organizacije u regionu.

Ono čega se, međutim, ceo Bliski istok pribojava jeste i moguća kopnena invazija Izraelaca u Pojas Gaze ukoliko bi došlo do daljeg pogoršanja situacije. Takođe, opasnost predstavlja i rastuće arapsko-jevrejsko nasilje u gradovima mešovitog etničkog sastava u Izraelu, koje ima potencijal da prouzrokuje i neki vid građanskog rata. U neredima je, recimo, zapaljeno pozorište u izraelskom gradu Akou, koje simbolizuje jevrejsko-arapsko prijateljstvo, a u gradu Lodu zapaljena je sinagoga. I u vazdušnim udarima izraelskih snaga srušena je jedna džamija, zatim soliter u kojem su bile smeštene medijske kancelarije Asošijeted Presa i Al Džazire, kao i brojne stambene zgrade u Gazi.

ABRAHAMOV SPORAZUM

Pogoršanju odnosa između Palestine i Izraela doprinela je i Trampova odluka da prizna Jerusalim za nepodeljenu prestonicu Izraela, baš kao i njegov bliskoistočni plan za koji mnogi analitičari smatraju da je suviše favorizovao jevrejsku stranu. Iako je Amerika u tom sporazumu priznala pravo na palestinsku državu, faktički je došlo do napuštanja rešenja koje bi omogućilo realizaciju koncepta o dvema punopravnim nezavisnim državama. Trampov plan za Bliski istok odbacili su i Fatah i Hamas, nazivajući ga „zaverom SAD i Izraela“.

Uostalom, predizborne kampanje bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa i aktuelnog premijera Izraela Benjamina Netanjahua bile su velikim delom zasnovane na njihovim diplomatskim uspesima u normalizaciji veza sa arapskim zemljama. „Abrahamovi sporazumi“ o normalizaciji – koje su Amerika i Izrael sklapali sa islamskim zemljama kao što su Bahrein i Ujedinjeni Arapski Emirati – imali su za cilj da relaksiraju odnose na Bliskom istoku. Direktna posledica takve normalizacije odnosa Izraela i nekoliko muslimanskih zemalja bilo je i uspostavljanje diplomatskih odnosa jevrejske države sa južnom srpskom pokrajinom Kosovom. Indikativno je da se Kosovo stavilo na stranu Izraela u najnovijem sukobu sa Palestincima pošto je ministarstvo spoljnih poslova privremenih institucija u Prištini saopštilo da je „Izrael u obavezi da zaštiti narod“ od oko 2.000 raketa koje Hamas ispaljuje i na civile.

Za razliku od Republike Srpske, koja je svoju predsedničku palatu osvetlila u bojama izraelske zastave, Srbija se i dalje nije zvanično „opredelila“ za neku od sukobljenih strana. Doduše, odluka naše zemlje da premesti svoju ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim – kao deo Vašingtonskog sporazuma koji su Srbija i Kosovo potpisali u Beloj kući prošlog septembra – takođe se smatra iznuđenim diplomatskim ustupkom Sjedinjenim Američkim Državama. Nakon krize u Istočnom Jerusalimu i haosa u tom delu sveta, pitanje je kada će (i da li će uopšte) doći do preseljenja diplomatskog predstavništva Srbije u „sveti grad“.

foto: ap photo

OTAPANJE ZAMRZNUTOG KONFLIKTA

Američki predsednik Džozef Bajden je u prvih nekoliko meseci svog mandata ipak ublažio neke Trampove radikalne mere. Obnovio je, na primer, američko finansiranje Palestinaca i diplomatske kontakte sa palestinskim zvaničnicima. Ali nije zato poništio Trampovu odluku da preseli američku ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim.

Epicentar poslednjih sukoba, Pojas Gaze, inače spada u najnaseljenije teritorije na svetu, a više od dva miliona ljudi živi u katastrofalnim uslovima na teritoriji ukupne površine od oko 360 km². Mladi su posebno ugroženi jer, prema nekim procenama, čak 70 odsto njih nema nikakav posao, a nedostatak perspektive plodno je tle za jačanje i širenje radikalnih ideologija. Stanovnici Gaze već godinama žive „između čekića i nakovnja“: unutrašnjih stega radikalnih Hamasovih politikâ sa jedne strane i izraelskih vojnih, ekonomskih i političkih pritisaka sa druge. „Ovaj sukob se zabio u ćorsokak“, piše Si-En-En, „a stari pristupi njegovom rešavanju – bilo ratom ili pregovorima – nisu uspeli“.

Iako je iz diplomatskih izvora navedeno kako postoji mogućnost da se narednih dana postigne nekakav sporazum o prekidu vatre, u trenutku dok nastaje ovaj tekst (utorak) i dalje se nastavljaju vojni okršaji između Izraela i Palestinaca. Ključnu ulogu iza scene mogao bi da ima Egipat i njihovi bezbednosni zvaničnici, koji „moderiraju“ između dve strane. A prošlog vikenda je i pomoćnik američkog državnog sekretara za Izrael i Palestinu Hadi Amr stigao u Tel Aviv kako bi obavio razgovore sa sukobljenim stranama.

Upućeni u bliskoistočnu igru smatraju da arapsko-izraelski sukob zapravo nikada u potpunosti neće biti rešen, sve dok se ne reši pitanje statusa Jerusalima. A sada se ponovo pokazalo da svaki zamrznuti konflikt uvek ima potencijal da se rasplamsa u ozbiljan ratni sukob. To se videlo u slučaju Izraela i Palestine, i u Nagorno Karabahu u sukobu Jermenije i Azerbejdžana. Stoga bi i Srbija i njena južna pokrajina Kosovo morale da teže kompromisnim rešenjima. Jer, u eventualnom nasilnom sukobu, suštinski se pokazuje da se nijedna strana ne može smatrati pobednikom.