Odiseja Vladimira Nabokova koji je voleo leptire

Dok je Vera još bila u Berlinu, Vladimir Nabokov je u Parizu privremeno utočište nalazio kod Ilje Isidoroviča Fondaminskog, Jevrejina koji je prihvatio pravoslavlje, socijal-revolucionara iz 1905. koji će 1942. skončati u Aušvicu. “Njegova politička i verska interesovanja bila su mi strana, naše prirode i veštine bile su potpuno različite – i ništa od toga nije bilo važno.”

foto: arhiv nabokov

Jedno vreme je živeo sa njim u malom budoaru pored trpezarije, gde su se često održavala večernja okupljanja u kojima Nabokov nije učestvovao. Jednom se nenamerno našao u položaju zarobljenog prisluškivača kada su dva pisca u trpezariji počela da pričaju o njemu.

“Dakle, jesi li bio sinoć́ na Sirinovoj zabavi?”

“Jesam.”

“Pa, kako je bilo?”

Razgovor je, nažalost, prekinuo treći gost koji je ušao s pozdravom: “Вонжур, мсье дам…”

“Iz nekog razloga”, zapaža Nabokov, “izrazi uobičajeni za francuske poštare našim pesnicima su se činili kao suptilnosti pariskog stila.”

“Kada je stigao iz Berlina, bio je okružen ljudima koji su ga oduševljeno pozdravljali, ljudima koji su ga poznavali od detinjstva, prijateljima Vladimira Dmitrijeviča (njegovog oca, jednog od vođa Kadetske stranke u Dumi), ruskim liberalima, sa Miljukovim, sa udovicom (kadeta Maksima) Vinavera, sa bivšim članovima Sankpeterburške masonske lože, diplomatama stare Rusije, kolegama Konstantina Dmitrijeviča, Nabokovljevog ujaka, ruskog ambasadora u Londonu koji je tamo služio do dana kada je sovjetska vlada poslala svog predstavnika u Englesku.

Za sve te ljude on je bio Volođa; sećali su se da je ‘uvek pisao poeziju’, bio ‘perspektivno dete’, pa nije bilo iznenađujuće što sada piše i objavljuje knjige, talentovan, ali ne uvek razumljiv svima (čudan ruski kritički kriterijum!).

Svi su došli u prostorije ruskih novina da ga vide, a Miljukov ga je pomalo ceremonijalno predstavio osoblju”, tako pariske dane Vladimira Nabokova opisuje pesnikinja Nina Berberova u knjizi Kurziv je moj.

...

Brajan Bojd i Stejsi Šif, oslanjajući se na pisma Vladimira Nabokova Veri, navode njegov dug i dosadan opis priprema za čitanje u Parizu:

“Dobro sam se obrijao i počeo da se oblačim. Ispostavilo se da su rukavi smokinga prekratki, manžetne lepe svilenkaste košulje previše izlaze. Pojas je virio ispod prsluka.”

Priča o tome se nastavlja na četiri strane. Popravili su mu te narukvice od elastika, dali mu tregere… “Kada je sve to rešeno, izgledao sam vrlo pametno.”

Odlazi taksijem u prepunu salu. Kada čitanje konačno počne, otvara aktovku, “vrlo lepu”, pozajmljenu od prijatelja, i raspoređuje papire. Nakon gutljaja vode iz bokala, počinje da recituje. Akustika je “magnificentna”, a svaka pesma je pozdravljena oduševljenim aplauzom.

...

LJUBAV NESREĆNE IRINE GVADANINI

Tokom jedne iz serije književnih večeri koje je organizovao Fondaminski, među slušaocima se našla Vera Kokoškina sa ćerkom Irinom Gvadanini, koja je tada imala trideset dve godine. Rođena 1905. u Tambovu, gde je njen deda bio gradonačelnik grada krajem 19. veka, Irina je bila pastorka advokata Vladimira Kokoškina (1874–1926), brata onog Fjodora Kokošina, člana Centralnog komiteta Kadetske partije, koji je ubijen 1918. pre raspuštanja Ustavotvorne skupštine u Petrogradu.

Nakon Revolucije, Irina s majkom beži najpre u Beograd, pa na Bled gde je njena majka 1922. imala pansion, a zatim se sele u Brisel. Tamo se Irina 1928. udala za deset godina starijeg Petra Vasiljeviča Malahova, bivšeg potpukovnika Bele armije koji je bio našao službu u Kongu. Majka, zabrinuta za njeno zdravlje, zabranila joj je da sa mužem iz Belgije ide u Afriku. Irina se ubrzo razvela, o mužu govorila s neprijateljstvom, ponovo uzela devojačko prezime i s majkom otišla u Pariz. Jedno vreme u Parizu Irina je bila verena za Vsevoloda Obolenskog, sina Vladimira Obolenskog, kadeta, poslanika Prve državne dume. Veridba nije dovela ni do čega jer taj Vova nije mogao da nađe posao, nešto je rezbario od drveta ili pleo pojaseve od rafije i nije imao vremena da nauči francusku gramatiku.U pismima Irina se žalila da bedno živi, da umire od besparice, da je nervozna i bolesna. Za život je, između ostalog, zarađivala šišajući pse.

Poetesa i urednica novina “Ruska misao” Zinaida Šahovskaje, koja je početkom tridesetih organizovala javna čitanja Nabokova u Briselu i u to vreme bila njegova prijateljica, uverena je da su se između Vladimira Nabokova i Irine Gvadanini javila istinska, iskrena osećanja, nešto poput udara groma.

Plava sa pravilnim, klasičnim crtama lica, mršava, bleda, koketna, obrazovana, pronicljiva, razigrano ironična i razvedena, Irina Jurijevna Gvadanini Kokoškina lako je pamtila stihove. Ona i Nabokov počeli su da se pojavljuju zajedno po kafeima i bioskopima, a o njihovoj romansi je uskoro znao sav ruski Pariz.

Džudit Truman u “Njujorkeru”, povodom objavljivanja knjige pisama Vladimira Nabokova, citirajući biografa Bojda, piše kako je Vladimirova odanost Veri dostigla dno, najnižu tačku u proleće 1936, “najmračnije i najbolnije” godine njihovog braka.

Trenutak nije mogao biti nepovoljniji. Kao Jevrejka u Hitlerovom Berlinu, s četvorogodišnjim sinom Dmitrijem, izložena Hitlerovim antisemitskim pretnjama, Vera više nije smela da radi.

Ne sluteći muževljevu prevaru, predlagala je da otputuju u Prag da posete, kao što su odavno obećali, njegovu majku Jelenu Ivanovnu; bila je mnogo ostarila, a obradovati je mogla jedino poseta voljenog sina i unuka kog nikada nije videla. “Bolje da sednem na prvi voz i dođem po tebe u Berlin, što, naravno, nije razumno ni jeftino”, pisao je on Veri, “nego da idem u neku zabitu Čehoslovačku, gde ću (u psihološkom, geografskom i svakom drugom smislu) ponovo biti odsečen od svakog izvora i mogućnosti zarade.”

Njegova majka je umrla u maju 1939. U potpuno zapuštenom stanu koji je delila sa unukom i Evgenijom Konstantinovnom, svojom najbližom prijateljicom. Na trošnom nameštaju ležale su sveske u koje je godinama prepisivala svoje omiljene pesme i izlizane knjige emigrantskih publikacija pored odlivka očeve ruke.

Stejsi Šif, autorka biografije Vere Nabokov, piše da je Vera primila anonimno pismo na francuskom, ali “očigledno od Rusa” u kome su je obaveštavali da je Vladimir u Parizu opsednut plavom razvedenom Irinom Gvadanjini. Neki publicisti nagađaju da je pismo poslala Irinina majka u nameri da ubrza razvod Vladimira i Vere. Kad mu je Vera predočila šta je saznala, pokušao je da je razuveri: “Zabranjujem ti da budeš nesrećna. Nema sile na svetu koja bi mogla da oduzme ili pokvari i centimetar ove beskrajne ljubavi.” Svakodnevno je pisao Veri da je voli i nagovarao je da što pre dođe kako bi cela porodica živela na jugu Francuske. Istovremeno, Vladimir je pisao Irini o njihovoj savršenoj privlačnosti: “Volim te više nego bilo šta na svetu.”

Tog proleća izveštavao je Veru o užasnom bolu i nepodnošljivom svrabu i krvarenju kože zbog teške psorijaze. Erik Najman u “Tajms literari saplajmentu” (31. oktobar 2014) sumnja da su ovi izveštaji verovatno preuveličani kako bi se pridobila Verina saosećajnost pošto je znao da je čula glasine o aferi.

Vera je hladnokrvno stavila Vladimira pred izbor: ona ili ja. On je pisao Irini da je Vera saznala za njihovu tajnu prepisku i da se boji da ne poludi. Irina mu je odgovorila da je spremna da dođe u Kan i zajedno s njim pobegne na kraj sveta. Molio ju je da to ne čini.

Irina je, slomljena, otputovala s majkom na odmor. Dan kasnije ipak je došla u Kan i sa Trga Frederik Mistral videla prozore stana Nabokovljevih, tri kupaća kostima razapeta na konopcu i žensku ruku koja je skinula sa žice dečje i muške kupaće gaće. Kada je ugledala Nabokova koji je vodio Dmitrija na kupanje, potrčala je prema njemu. On je ustuknuo i rekao joj da je voli, ali da ga s Verom vezuje previše toga. Zamolio ju je da ode i da mu vrati pisma. Ona je odbila.

Kada su se on i Dmitrij smestili na plaži, sela je podalje. Posle nekog vremena Vera im se pridružila. Kada je cela porodica pošla na ručak, Irina je ostala na plaži. To je bio njegov poslednji susret s Irinom.

U 19. poglavlju “On the Move: France” biografije Nabokov: Ruske godine, Brajan Bojd citira kako u završnoj sceni Evgenija Onjegina junak, klečeći, priznaje Tatjani ljubav, ali ga ona odbija:

“Ja vas volim (čemu lagati?),
Al’ drugom data sam i biću
Mu verna do kraja života.”

Nabokov je kasnije izrazio duboko kajanje. “U svemu što je začarano postoji element poverenja”, pisao je. Pokvari poverenje – i čarolija nestaje.

...

Kasnije će u prvom romanu na engleskom Realni život Sebastijana Najta (The Real Life of Sebastian Knight, 1941) Nabokov opisati lik pisca koji napušta ženu Kler zbog druge, neuhvatljive figure – i umire. “Devojke njenog tipa ne ruše život muškarca”, piše Nabokov, “one ga grade.”

U knjizi Dar (pisanoj 1938, objavljenoj 1956) govori se o ljubavi darovitog emigrantu u izgnanstvu. U priči Proleće u Fijalti (1936), neka melanholična Ninuška se predavala vetru s nežnom pokornošću.

U svojoj knjizi U potrazi za Nabokovim, poetesa Zinaida Šahovska, koja je bila je jedna od onih retkih koji su čitali Nabokovljeva pisma Irini, saosećajno je tvrdila da se Nabokov po njenom mišljenju poneo “nedžentlmenski”. Zamerala mu je što izgleda da on koji je napustio Rusiju, ne kao dete već kao mladić́, nikada nije čuo šta se tamo smatralo pristojnim, a šta nepristojnim: žena je mogla da zamoli svog ljubavnika da vrati pisma koja bi je mogla kompromitovati, ali muškarac nije smeo da zahteva vraćanje svojih – pogotovu nije smeo da poniženju zbog raskida doda neubedljivo priznanje da su njegova zbunjujuća pisma “sadržala mnogo književnog preterivanja”. Veruje se da je Irina ostavila trag u njegovom stvaralaštvu i možda bila inspiracija za pomenuti lik Nine u kratkoj priči Proleće u Fijalti.

Irina Gvadanini nikada se više nije udavala. “Harper’s magazin” piše da je tokom čitavog života čuvala album sa sećanjima na Nabokova, uključujući Verine fotografije. Pod literarnim pseudonimom Aletrus objavljivala je pesme u ruskim emigrantskim časopisima “Ruska misao” i “Sovremenik” u Torontu i u Minhenu 1962, ali u emigrantskim krugovima nije bila poznata po svojoj poeziji, već po aferi iz 1937. sa Vladimirom Nabokovom.

Irina je, poznato je, 1959. radila u ruskoj redakciji Radija sloboda. Kažu da je tada imala stroge crte lica i tužne oči, koje bi se povremeno razvedrile, da je izgledalo da je neurotična i bolesna. U članku “Jadna Irina”, objavljenom u “Ruskoj misli” 1997, Šahovskaja piše da se 1968. godine, izgubivši posao na Radiju slobodá. Šahovskaja, koja je upravo preuzela novine, mogla je da joj ponudi jedino slabo plaćeno mesto na kome se zadržala samo nekoliko dana. Patila je od manije gonjenja. Osam godina kasnije, 1976. bez novca, usamljena i mentalno bolesna, umrla je u domu za stare ruske emigrante u blizini Pariza.

“UMREĆETE U STRAŠNIM MUKAMA I POTPUNO USAMLJENI…”

Kada su Vladimir i Vera sa sinom Dmitrijem stigli u Pariz 1937. godine, živeli su malom stanu. Nabokov je pisao u kupatilu prebacujući kofer preko bidea da bi napravio sto.

foto: vikimedia

Pariz je tada bio kulturni centar ruskog rasejanja. Tu je od 1919. živeo i pisao Ivan Bunjin, jedan od vodećih glasova staroruske emigracije, koji je 1933. postao nobelovac. Bunjina, čije je knjige kao tinejdžer voleo, Vladimir Nabokov je upoznao u egzilu, upravo kada je dobio Nobelovu nagradu i bio morbidno fasciniran protokom vremena, starošću i smrću – a sa zadovoljstvom tvrdio da se drži bolje od njega, trideset godina mlađeg.

Bunjin ga je pozvao u neki restoran, skup i fini, a Vladimir Nabokov nije podnosio restorane, votku, grickalice, muziku, niti srdačne razgovore i do kraja večere bilo im je nepodnošljivo dosadno jednom sa drugim…

“‘Umrećete u strašnim mukama i potpuno usamljeni’, rekao mi je Bunjin kad smo se uputili ka vešalicama za kapute.

Mršava devojka u crnom, pronašavši naše teške kapute, pala je, držeći ih u naručju, na niski šank. Hteo sam da pomognem vitkom starcu da obuče kaput, ali me je zaustavio odmahnuvši rukom. Nastavljajući da se ljubazno borimo – sada je on pokušavao da pomogne meni – polako smo izleteli u bledi, oblačni zimski dan…

Zajedničkim naporima izvukli smo moj dugački vuneni šal, koji je devojka uvukla u rukav njegovog kaputa. Marama se pojavljivala veoma postepeno, poput odmotavanja mumije, i tiho smo se okretali jedno oko drugog. Završivši ovu egipatsku operaciju, tiho smo nastavili do ugla, gde smo se oprostili.

Od tada smo se prilično često sretali u javnosti i iz nekog razloga, među nama se razvila depresivno duhovita razmena – i uopšte se nikada nismo složili oko umetnosti, a sada je prekasno… zvezde preteće i čudesno gore na somotu kovčega, i nešto gorko miriše sa polja, i u beskrajno odzivnoj daljini naše mladosti, petlovi pevaju u noći”, piše Nabokov u Drugim obalama.

Nabokov je u Parizu postao blizak sa pesnikom simbolistom Vladislavom Hodasevičem, koji je sredinom 1920-ih iz Berlina došao u Pariz, gde je “prezirući slavu i napadajući korupciju, vulgarnost i podlost sa strašnom snagom, stekao sebi mnogo uticajnih neprijatelja:

Vidim ga tako jasno kako sedi sa prekrštenim mršavim nogama za stolom, dugim prstima gurajući u muštiklu polovinu ‘zelenog kaplara’”. Te još od kraja 19. veka popularne jake cigarete francuske marke Caporal u zelenom pakovanju (u Rusiji “Зелёный Капораль”) bile su znak “intelektualnog i boemskog” stila.

Upoznao je i Žana Polana, urednika “La Nouvelle Revue Francaise”, za koju piše esej na francuskom o Puškinu, kao i Džemsa Džojsa i brojne pisce tadašnje evropske avangarde, ali nije želeo da bude deo kolektivnih strujanja, ni emigrantskih, ni francuskih. Za sebe je govorio da je “privremeni gost”.

“Malo sam viđao pisce. Jednom sam krenuo u čudnu, lirsku šetnju sa (Marinom) Cvetajevom, mislim 1923. godine, po jakom prolećnom vetru, kroz neka pariska brda. Tridesetih godina, sećam se Kuprina (Aleksandra, pisca popularnog početkom veka, koji je emigrirao posle Oktobarske revolucije i pred smrt se vratio u SSSR – Staljin odobrio, a Vorošilov se uzdržao) po kiši i žutom lišću, kako iz daljine podiže bocu crnog vina kao pozdrav.”

foto: vikimedia

Nina Berberova, koja je Vladimira Nabokova dobro upoznala tridesetih godina, kada je počeo povremeno da dolazi iz Berlina u Pariz, i kada se, konačno, pred rat, nastanio u Parizu sa ženom i sinom, piše u knjizi Kurziv je moj da se i sama postepeno navikla na njegovo stalno neprepoznavanje poznanika, da se Ivanu Ivanoviču, posle mnogo godina poznanstva, obraća sa Ivan Petrovič, da Ninu Nikolajevnu zove Nina Aleksandrovna, da prezire nekog ko mu je ranije bio drag, da ismeva nekoga ko mu je bio naklonjen u štampi, da uzima sve što može od poznatog autora, a zatim kaže da ga nikada nije čitao.

“Sada sve to znam, ali ne govorim o njemu, govorim o njegovim knjigama. Stojim ‘na prašnjavoj raskrsnici’ i gledam njegov ‘kraljevski voz’ sa zahvalnošću i saznanjem da će moja generacija (a samim tim i ja sama) živeti u njoj, a neće nestati, neće biti rastvorena između groblja Bijankur, Šangaja, Njujorka, Praga…”

VOLEO JE JEDNOG PISCA – VLADIMIRA NABOKOVA

Nabokovljev odnos prema klasicima bio je izrazito selektivan i često sarkastičan.

Iskreno je poštovao Puškina, Gogolja, Džojsa i Kafku. Kod Gogolja je naročito cenio ironiju i groteskni humor, dok je Puškina smatrao najvećim majstorom ruskog jezika. Godinama je radio na prevodima Puškina, Gogolja i Pesme o Igorovom pohodu. Smatrao je Anu Karenjinu najvišim remek-delom književnosti 19. veka, a uz nju je posebno izdvajao Smrt Ivana Iljiča. Nasuprot tome, Vaskrsenje i Krojcerovu sonatu uopšte nije voleo, dok su mu Tolstojeve publicističke tirade bile “nepodnošljive”.

Dostojevskog je nazivao “novinarom” optužujući ga za “dramatičnu zbrku i vulgarni, lažni misticizam”. Smatrao je da su njegovi junaci “grešnici koji putem svojih zločina utiru sebi put ka Isusu”. Braću Karamazove kategorički je odbacivao, a Zločin i kaznu prezirao zbog “odvratnog moralizatorstva”.

U više navrata kritikovao je društveno angažovanu književnost smatrajući da pisac mora biti umetnik, a ne propovednik. “Svrha umetnosti nije da poučava, već da očara”, govorio je.

T. S. Eliota je nazivao “samozvancem i lažnjakom”; Pasternaka je smatrao “melodramatičnim piskaralom”; Foknera je optuživao za “izlizanost i biblijsko mrmljanje”. Odbacivao je Hemingveja, Henrija Džejmsa, Balzaka, Ezru Paunda, Stendala, D. H. Lorensa, Tomasa Mana, Andrea Žida, Malroa, Sartra…

Nikolaj Meljnikov, vanredni profesor na Katedri za teoriju književnosti Moskovskog državnog univerziteta i jedan od vodećih tumača Nabokova, primetio je: “Istina, postojao je jedan pisac koga je Vladimir Nabokov zaista voleo, a to je bio sam Vladimir Nabokov”.

“NABOKOV JE JEDINI RUSKI AUTOR, I U RUSIJI I U EGZILU, KOJI PRIPADA CELOM ZAPADNOM SVETU ILI SVETU UOPŠTE”

Zinaida Šahovska, pod pseudonimom Žak Kruaze, pisala je da je Nabokov u evropskoj emigraciji živeo u takvoj emocionalnoj pustoši da je u autobiografiji “čak zaboravio da spomene prijatelje svojih najcrnjih dana” (“даже забыл упомянуть друзей своих самых черных дней”).

Vera je još 1939. godine oštro osudila antisemitizam Šahovske, što ova nije zaboravila. Deset godina posle njegove smrti, Zinaida Šahovska je u knjizi U potrazi za Nabokovom tvrdila da je talenat Vladimira Nabokova “uvenuo pod stranim, jevrejskim uticajem”. “Tu sam knjigu napisala protiv Vere”, priznala je biografu Bojdu, “ali ako to kažete javno, ja ću poreći.”

Na pitanje čiji je pisac Vladimir Nabokov, verodostojan odgovor dala je Nina Berberova u knjizi Kurziv je moj: “Nabokov je jedini ruski autor, i u Rusiji i u egzilu, koji pripada celom zapadnom svetu ili svetu uopšte, ne samo Rusiji. Pripadnost jednoj nacionalnosti ili jednom jeziku u suštini ne igra značajnu ulogu za ljude poput njega: već pre 70 godina počela je potpuno nova situacija u kulturnom svetu – Avgust Strindberg u Ispovestima, Oskar Vajld u Salomi, Džozef Konrad i Santajana ponekad, ili uvek, pisali su na jeziku koji nije njihov. Za Kafku, Džojsa, Joneska, Beketa, Horhea Borhesa i Nabokova, jezik je prestao da bude ono što je bio u usko nacionalnom smislu 80 ili 100 godina ranije. I jezički efekti i nacionalna psihologija, nepodržani ničim drugim, prestali su da budu nužnost i za autora i za čitaoca u našem vremenu.

Tokom proteklih 20, 30 godina u zapadnoj književnosti, ili bolje rečeno na njenim najvišim nivoima, više nema ‘francuskih’, ‘engleskih’ ili ‘američkih’ romana. Najbolji koji se pojave postaju internacionalni…”

BEG U AMERIKU NA BRODU “ŠAMPEN”

U Francuskoj Nabokov nije mogao da dobije dozvolu za rad; čak je i za izdavanje lične karte, carte d’identité, bilo potrebno više od godinu dana.

Francuski službenici su mu otežavali i odlazak u Ameriku. U drugoj nedelji maja 1940. Nemci su okupirali Holandiju, Belgiju i Luksemburg i izvršili prvi vazdušni napad na Francusku. Do 15. maja prešli su francusku granicu na više mesta, a komandant francuske vojske upozorio je vladu da ne može garantovati bezbednost Pariza duže od jednog dana.

Kad je došlo vreme za oproštaj, Nabokov je svratio kod Kerenskog, gde je zatekao Bunjina i Merežkovske. Nabokov se srdačno oprostio od Kerenskog, učtivo od Bunjina i spustio niz stepenice zajedno sa crnobradim Merežkovskim koji je liči na proroka, i našminkanom ženom Merežkovskog Zinaidom Gipius, one koja je u Petrogradu tvrdila da on nikada neće biti pesnik. Do tog trenutka više-manje se pomirio sa Zinaidom koja je tada bila spremna da prizna njegov talenat. Ipak, iritirala ga je pitanjima: “Idete u Ameriku? Zašto idete? Zašto idete?”

A bilo je od životne važnosti da Vladimir Nabokov, njegova žena Vera i njihov sin Dmitrij napuste Francusku pre dolaska Nemaca, jer je njegova žena bila Jevrejka, a time je i sin, po nemačkim zakonima, bio Jevrejin. Još od 1935. Jevreji su u Nemačkoj bili proglašeni ljudima drugog reda.

HIAS – njujorška organizacija za spasavanje Jevreja – unajmila je brod “Šamplen” za prevoz izbeglica. Brajan Bojd navodi da je na čelu te organizacije bio Jakov Frumkin koji je, poput mnogih drugih Jevreja iz Rusije, sa zahvalnošću pamtio pokojnog Vladimira Dmitrijeviča, koji je hrabro i vatreno kritikovao rusku vladu zbog nečinjenja povodom pogroma Jevreja u Kišinjevu 1903. i 1905. ponudio je pomoć njegovom sinu dajući mu kartu u pola cene za kabinu prve klase.

Nemci su napredovali tako brzo da brod “Šamplen” nije isplovio iz Havra, kao što je prvobitno planirano, niti iz Šerbura, kao što je kasnije objavljeno, već iz Sen-Nažera, luke smeštene pravo pod nosom Bretanjskog poluostrva.

U Sen-Nažeru francuske bezbednosne službe uhapsile su na brodu dvojicu nemačkih špijuna. Nabokovi su sa bolesnim sinom putovali u spavaćem vagonu i celu noć su mu, svakih četiri sata, davali sulfonamide kako ih ne bi sprečili da se ukrcaju ako primete da je dete bolesno. Ujutru su izašli iz zgrade stanice i uputili se ka pristaništu: između roditelja, držeći ih za ruke, hodao je potpuno zdrav dečak.

Nabokov piše da su se u maju 1940. u Sen-Nažeru završavala dva perioda njegovog života: “Evo modela mog života. Glavna tema teze je moj dvadesetogodišnji period u Rusiji (1899–1919). Antiteza je period emigracije (1919–1940) proveden u Zapadnoj Evropi. Četrnaest godina (1940–1954) koje sam proveo u svojoj novoj domovini kao da označavaju početak sinteze”.

On to naziva ritmom Mnemozine kojoj se, kaže, ponizno pokoravao. Engleski naslov njegove autobiografije Pričaj, sećanje! (Speak, Memory) asocira na starogrčku boginju Mnemozinu, ćerku Urana i Geje i majku devet muza, personifikaciju pamćenja…

Tokom plovidbe preko Atlantskog okeana izbila je panika kada su mornari otvorili vatru na nešto što su zamenili za podmornicu, ispostavilo se da je to bio kit. Strah je bio opravdan: tokom sledeće ture preko Atlantika nemačka podmornica je potopila brod “Šamplen”.

(Nastaviće se)