Odbrojavanje sa zadrškom

„Za svakog ponešto, vajde ni za koga“, tako je jedan strani analitičar najpreciznije sumirao veoma uzbudljivu sednicu Saveta bezbednosti na kojoj se od šefova inspektorske misije u Iraku (UNMOVIC) Hansa Bliksa i dr Mohameda el Baradeja očekivalo da će gurnuti jezičak na vagi i tako mu pomoći da donese dugo očekivanu odluku o tome šta im valja činiti s Irakom. No, umesto da donese veliku prekretnicu u krizi koja već predugo traje, a koja se zaoštrava i sve otvorenijim sukobom između „koalicije voljnih“ koju predvode SAD i „koalicije nevoljnih“ na čijem je čelu Francuska, izveštaj koji su Bliks i dr Baradej podneli Savetu bezbednosti, odnosno ministrima spoljnih poslova pet stalnih i deset rotirajućih članica, samo je produbio razlike koje su se iz svetske organizacije prelile i u NATO.

SAD i Velika Britanija tvrde da su se stekli svi uslovi da Savet bezbednosti donese novu rezoluciju kojom će biti odobrena upotreba sile protiv Iraka, dok Francuska, uz Rusiju, Kinu i Nemačku, koja kao rotirajuća članica predsedava Savetom bezbednosti, smatra da inspektorima treba dati još vremena i da mirovne opcije nisu iscrpljene. Zbog toga se šef misije Bliks i njegov kolega Baradej, zadužen za inspekciju nuklearnog arsenala i potencijala Iraka pod velikim pritiskom da ponude dokaz za koji bi se jedan ili drugi tabor mogao uhvatiti. Svesni svoje odgovornosti, Bliks i Baradej nisu dozvolili da ijednom neodmerenom rečju pruže satisfakciju bilo jednima bilo drugima.

UZBUDljIVO POPRIŠTE: Štaviše, Bliks je ovom prilikom bio nešto blagonakloniji u oceni iračke spremnosti na saradnju nego kada je podnosio izveštaj 27. januara. Jedina izjava koja bi se mogla protumačiti kao podrška američkom stavu jeste ona šefa inspektora da bi „period za razoružanje Iraka bio kratak čak i kada bi saradnja bila potpuna“. Amerikanci su se vezali za ove reči kao za dokaz da saradnja nije potpuna, na šta je Bagdad obavezan prema Rezoluciji 1441. Dr Baradej je, za uzvrat, bio nešto izričitiji kada je izjavio da njegov tim za sada nije pronašao nikakve dokaze na nuklearnom planu. „Nadam se da će Bagdad rešenost na koju se nedavno odlučio pretvoriti u konkretna i istrajna dela.“ Bez obzira na sve, dvojica iskusnih diplomata upotrebili su sve svoje bogato diplomatsko umeće kada su iznosili niz tehničkih detalja s terena i osvrnuli se na neke od dokaza koje je deset dana pre njih na istom mestu ponudio Pauel. Takva strategija dvojice diplomata nije učinila njihovo izlaganje nimalo zanimljivim, ali ono što je usledilo pretvorilo je sednicu u uzbudljivo poprište. Uprkos svemu, sednica se završila bez klimaksa i katarze, i publika širom sveta zadržava dah, kao posle uzbudljive epizode neke serije od koje se dramatičan rasplet tek očekuje.

Ništa manje uzbudljivo nije bilo ni ispred palate na Ist Riveru, gde su se protivnici napada na Irak okupili da na najrazličitije načine izraze svoj stav. Jedna žena, obmotana američkom zastavom, privezala se za ogradu sedišta UN-a. Isto su, metaforički govoreći, učinili svi ministri inostranih poslova koji su većali u zgradi. Falile su još samo suze da se čitav događaj pretvori u melodramu.

Najpatetičniji govor održao je francuski ministar spoljnih poslova Dominik de Vilpen koji je izjavio: „U ovom hramu Ujedinjenih nacija mi smo čuvari ideala, čuvari savesti. To je teško breme, ali i izuzetna čast, i stoga prioritet moramo dati mirnom razoružanju.“ Salom se prolomio aplauz, ostavljajući Kolina Pauela u manjini. Vilpen nije izdržao da se osvrne na uvredu koju je na račun Francuza i Nemaca nedavno uputio američki ministar odbrane Donald Ramsfeld, nazivajući ih predstavnicima „stare Evrope“. „Ovo je poruka koju vam danas šalje Francuska, jedna stara država.“

ŠLAGVORT: To je svima poslužilo kao šlagvort, pa su se svi ministri zemalja okupljenih oko potkovičastog stola izrađenog od norveškog drveta kasnije utrkivali u doskočicama o tome čije je „starešinstvo“ veće. Kineski ministar Tang Đijahsuan poručio je okupljenima da predstavlja „drevnu civilizaciju“. Nije odoleo ni britanski ministar Džek Stro, ali je uvodne reči začinio osobenim engleskim humorom. „Govorim u ime veoma stare zemlje koju su 1066. osnovali Francuzi“, započeo je Stro svoj govor.

Ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov nije se osvrtao na slavu carske ili neke druge Rusije, ali je prisutne podsetio da je dan Svetog Valentina, pa da Savet bezbednosti stoga treba da nastavi da traga za mirnim rešenjima. Opet se prolomio aplauz, ali je nemački ministar Joška Fišer, u svojstvu predsedavajućeg, opomenuo prisutne da neće dozvoliti aplauze na otvorenoj sceni. Sve članice koje su na strani Francuske i Nemačke insistirale su na tome da se inspektorima pruži dodatno vreme jer njihova misija daje rezultate, ali i da upotreba sile mora da ostane kao pretnja.

Kolin Pauel, koji je govorio odmah nakon francuskog kolege, već je bio rešio da se ne osvrće na podsetnik za govor koji je pripremio za tu priliku i progovorio je iz srca. Međutim, ni on nije želeo da ostane dužan Francuzu koji je u sali počeo nadmetanje u tome čija je zemlja starija (pa, valjda, samim tim treba da ima i veći autoritet?). On je SAD nazvao „relativno mladom državom“, ali i „najstarijom demokratijom čiji su se predstavnici okupili za ovim stolom“. On je potom isključio mogućnost inspektorske misije čiji je rok trajanja neograničen jer bi to, kako je naveo, Iraku omogućilo da nastavi da zamajava međunarodnu zajednicu i izvodi trikove. „Razoružanje nije operacija na mozgu“, izjavio ja Pauel. „Kao što je Južnoafrička Republika pokazala da zna kako se to radi, tako to umeju i znaju i svi ostali.“ (Pauel je iskoristio da ostale podseti na primer uspešnog nuklearnog razoružanja, na šta se u svom izlaganju osvrnuo i sam Bliks).

NOVI PREDAH: Iako ova sednica, od koje se mnogo očekivalo, nije donela rasplet, nešto je postalo jasno. Uprkos tome što Francuska, Rusija, Nemačka i Kina insistiraju da treba dati šansu inspektorima, ali i Sadamu, i da treba uložiti veće napore da se rat izbegne, pravo pitanje koje se postavlja jeste kada će, umesto inspektora, rat postati osnovno sredstvo za razoružanje Iraka. Sadam je ponovo dobio predah, ali ni ovoga puta za to nije zaslužan on sam već odnosi među prirodnim saveznicima koji su se neplanirano zakomplikovali. Najviši američki zvaničnici javno negoduju zbog toga, ali u stvarnosti nemaju ništa protiv odugovlačenja jer pripreme za rat, iako u punom zamahu, nisu u potpunosti okončane.

Međutim, pitanje je vremena kada će za SAD postati preskupo da drži više od 200.000 vojnika u regionu na suvom. Same pripreme za rat Sjedinjene Države već koštaju više milijardi dolara. Gordon Adams, bivši visoki američki zvaničnik za vojni budžet, i Stiv Koziak, direktor studija za budžet u Centru za strateške i budžetske procene, u „Njujork tajmsu“ izneli su računicu od koje se svakome vrti u glavi. Oni su procenili da bi najniža cena rata bila 127 milijardi, dok bi se poreskim obveznicima mogao ispostaviti račun i od 682 milijarde dolara, zavisno od okolnosti.

I sam Vilpen je tokom debate u Savetu bezbednosti priznao da je pitanje vremena ključno pitanje. U tom smislu, SAD pojačavaju tem po ne bi li uverile saveznike poput Francuske da se Sadam Husein ne bi razoružao ni za sve vreme ovoga sveta. Amerika će ovih dana inspektorima i Iraku izneti niz pokazatelja kojima će se meriti napredak u saradnji, a na osnovu obaveštajnih podataka. Na primer, od Bagdada će tražiti da u roku od dve nedelje omogući inspektorima da obave slobodne razgovore s iračkim stručnjacima koji su radili na razoružanju, da dozvole nesmetano nadletanje američkih, ruskih i nemačkih izvidničkih aviona i da unište rakete „samud“ koje su inspektori nedavno otkrili u Iraku. Domet tih raketa premašuje limit od 135 km a njih su nakon rata u Zalivu Iračanima postavile UN.

Time SAD ne pokazuju samo veliku želju da pospeše razoružanje Iraka već više da skupe dovoljno dokaza koji će skeptike poput Francuske nedvosmisleno ubediti da je Sadam Husein učinio „materijalnu povredu“ Rezolucije 1441, što za sobom povlači „ozbiljne posledice“. Ovu sintagmu već svi tumače kao upotrebu sile. Uporedo s tim, SAD pripremaju predlog nove rezolucije koji bi se uskoro mogao naći pred Savetom bezbednosti.

CENA NEJEDINSTVA: Jedinstvo u okviru NATO-a, UN-a i EU-a jeste poljuljano, ali su takve pukotine uobičajene uvek kada se ove organizacije nađu pred iole ozbiljnijom krizom. Amerikanci i Francuzi, uprkos sadašnjim velikim nesuglasicama, naći će zajednički jezik mnogo lakše nego što će Sadam Husein to ikada biti u stanju s bilo kojom od država koje odlučuju o njegovoj sudbini. Kao što Ameriku mnogo koštaju pripreme za rat, tako i nejedinstvo u najvažnijim međunarodnim institucijama, kao što su UN, EU i NATO, na duži rok mnogo koštaju države koje ih čine. A to je lekcija koju su ove institucije nebrojeno puta do sada izvukle iz različitih posthladnoratovskih kriza. Pogotovo što postoji granica do koje će i Nemačka i Francuska želeti da brane misiju inspektora, čime posredno brane i Sadama Huseina, osvedočenog diktatora. UNMOVIC za sada služi iračkom diktatoru kao smokvin list koji tek što se nije osušio i otpao.