Objava rata

U petak 3. januara ujutro sa američkog drona MQ–9 Reaper ispaljene su rakete na konvoj automobila na samom izlazu sa Bagdadskog aerodroma koje su ubile komandanta Iranske revolucionarne garde i iranske specijalne jedinice Kuds (Jerusalim) Kasema Solejmanija. Američke rakete usmrtile su i lidera grupacije Kataib Hezbolah i zamenika šefa Snaga narodne mobilizacije (P.M.F.) Abu Mahdija al Muhandisa i još osmoricu ljudi.

Kad je objavljena vest o toj likvidaciji, sadašnji i bivši američki komandanti i obaveštajni zvaničnici su novinarima šaputali prave špijunske misterije. Objašnjavano je da je napad usledio nakon kombinacije informacija dobijenih od tajnih informatora, elektronskog presretanja, izviđačkih aviona i drugih obaveštajnih sredstava.

General Kasem Solejmani je zapravo često putovao po Bliskom istoku kao da se oseća nedodirljivim, pravio selfije na ratnim poprištima. Ruska „Izvestija“ ga naziva „sivim kardinalom“ i „crnim princom“. „Njujork tajms“ citira jednog američkog komandanta koji se seća da je svoj vojni avion svojevremeno parkirao neposredno pored Solejmanijevog na aerodromu u Erbilu u severnom Iraku. Šef američke Združene komande specijalnih operacija general MekKristal je prošle godine ispričao „Njujork tajmsu“ kako je, da bi izbegao oružani sukob i političke komplikacije koje bi iz toga nastale, odlučio da samo prati karavan u kome je bio Solejmani. „Ekonomist“ piše da je Izrael takođe imao mogućnost da ubije generala Solejmanija, ali da ga je propustio zbog američkog pritiska. Donald Tramp je prekinuo tu praksu, naredivši smaknuće i, kažu njemu bliski novinari, prilično smireno čekajući ishod akcije u Palm Biču na Floridi gde je igrao golf.

Ministar spoljnih poslova Irana Mohamed Đavad Zarif, koji se školovao u SAD, ubistvo Solejmanija nazvao je „akt terorizma“.

POBUNA U ZELENOJ ZONI

Ubistvo generala Solejmanija u Iraku je privremena kulminacija tenzija između Vašingtona i Teherana koje rastu od maja 2018. kada je Tramp pocepao Atomski sporazum sa Iranom, ponovo mu zaveo sankcije, zapretio sankcijama kompanijama evropskih saveznika koje su poslovale sa Iranom i tako bacio u vodu višegodišnje pregovore sa iranskim vlastima. Odgovor Irana je bio da nastavi sa programom obogaćivanja uranijuma.

Odluka o tajnoj misiji radi lociranja i ubistva Solejmanija je prema izjavi jednog američkog zvaničnika doneta nakon ubistva jednog kontraktora i ranjavanja četvorice američkih vojnika 27. decembra 2019. kada je ispaljeno trideset raketa na američku bazu u Kirkuku. Američka avijacija je na to odgovorila odmazdom, izvodeći seriju vazdušnih napada na baze milicija bliskih Iranskoj gardi i grupaciji Kataib Hezbolah (koju treba razlikovati od libanskog Hezbolaha) u Siriji i Iraku. Ubila je 25 osoba, a 50 ranila. Iračka vlada je oštro osudila američke vazdušne napade rekavši da se time krši irački nacionalni suverenitet.

Nakon toga su pristalice milicije Kataib Hezbolah, koju je osnovao 66-godišnji Abu Mahdi al Muhandis, opsedale američku ambasadu u Bagdadu. Pripadnici te milicije i njihove pristalice uspeli su da prodru u Zelenu zonu, rezidencijalnu četvrt Bagdada u kojoj se nalazi i američka ambasada. Iračke snage sigurnosti su pokušale da spreče upad u Zelenu zonu, upotrebile su suzavac i bojevu municiju, bilo je na desetine žrtava.

„Nju ripablik“ podseća kako SAD prema sporazumu iz 2011. o kome je pregovarao Džordž Buš mlađi kontrolišu bagdadsku Zelenu zonu, sedište diplomatskog kora i vladinih institucija koje su postale fokus razmirica i meta protesta u Iraku. Zbog upada demonstranata konzularni rad je tamo obustavljen, a američkim građanima je savetovano da ne prilaze ambasadi i da što pre napuste Irak. Donald Tramp je optužio Iran za napad na ambasadu i zapretio odmazdom. U Teheranu su te optužbe odbačene.

Prethodnih nedelja su Solejmanijeve milicije u Iraku igrale na Trampovu glupost klasičnom strategijom iz pobunjeničkih udžbenika: iskoristiti masovnu pobunu i mržnju prema okupatorskoj sili da bi provocirali nasilnu, preteranu reakciju, zaključuje „Nju ripablik“. Ako je to bio plan, onda je u potpunosti uspeo. Napad na Solejmanija niko nije očekivao.

Posle američkih vazdušnih udara Abu Mahdi al Muhandis se obratio svojim pristalicama, poručujući da američki ambasador, Amerikanci i njihove obaveštajne agencije ne treba da misle da mogu da održe kontrolu nad svojim bazama u Iraku, Siriji i Libanu: „Zaustavićemo Ameriku i sve njene iračke drugove, koji se skrivaju u njihovim kancelarijama.“ Za nekoliko dana, međutim, Muhandis bi bio mrtav, ubijen u američkom udaru zajedno sa Kasemom Solejmanijem. Dodatne vojne i policijske snage poslate su 4. januara u bagdadsku Zelenu zonu koja je, kako je javio TV Al Arabija, nakon masovnih demonstracija zbog ubistva Solejmanija bila izložena raketnom napadu tokom koga su dve rakete ispaljene iz „kaćuše“ pale blizu američke ambasade. Svi prilazi ambasadi su blokirani. Najmanje četiri rakete pogodile su vazdušnu bazu severno od Bagdada u kojoj su smeštene američke trupe.

„Njujorker“ piše kako je iračka vlada godinama pokušavala da balansira između susednog Irana i SAD. Nemiri prošlog septembra izbili su zbog nezaposlenosti i nemoći vlade, koja je pokušala da odgovori represivnim merama, ukidanjem interneta i uvođenjem policijskog časa. Od oktobra 2019. protesti su se proširili na čitavu zemlju zahtevajući smenu premijera i cele političke klase, borbu protiv korupcije i ekonomske nejednakosti.

ŠIITSKE SVETINJE

Nakon američkog napada iranski vrhovni poglavar ajatolah Ali Hamnei je objavio trodnevnu žalost obećavši žestoku osvetu „kriminalcima koji stoje iza mučeničke smrti generala Solejmanija“. Iranska Revolucionarna garda se zaklela na osvetu. Brigadini generala Ismail Gani, koji je godinama blisko sarađivao sa Solejmanijem, postavljen je za novog komandanta jedinice Kuds.

Pre sahrane Solejmanija u utorak 7. januara u njegovom rodnom mestu Kermanu u jugoistočnom Iranu i zvanične ceremonije u Bagdadu dan ranije, njegovi posmrtni ostaci su odneti u Nadžaf i Karbalu, sveta mesta šiitskih muslimana koji čine preovlađujuću versku grupu u Iranu, jedinoj „šiitskoj“ državi u muslimanskom svetu i zemlji „matici“ šiita, i 60 odsto vernika u Iraku. Hiljade ljudi obučenih u crno je uzvikivalo „Smrt Americi!“ U građanskom ratu koji je usledio nakon američke invazije Iraka 2003, Karbala je bila bojno polje. Tamo je 2007. u napadu američkih trupa ubijeno pet američkih vojnika za šta su, kako piše „Vašington post“, američki zvaničnici optuživali Solejmanija i njegovu jedinicu Kuds.

Tokom antišiitskih protesta koji su prošle godine bili usmeravani i protiv iranskog uticaja u Iraku, u novembru 2019. demonstranti su zapalili iransku diplomatsku misiju u šiitskim svetim gradovima Nadžaf i Karbala, u kojoj je sahranjen imam Husein, ubijen u VII veku u bici koja je označila doktrinarni raskol u islamu između sunita i šiita. Njegova smrt se svake godine oplakuje i pamti u šiitskoj tradiciji poznatoj kao Moharam, po mesecu kada je ubijen. Ono što se dešava tokom Moharama, kada milioni vernika oplakuju Huseina i druge šiitske mučenike ubijene uglavnom od strane sunita kao da se sve desilo u sadašnjosti, a ne pre mnogo vekova, jedinstven je događaj pun neopisivog emocionalnog naboja, ne samo u islamskom svetu.

Da bi se razumelo ono što se u Iraku i oko njega dešava, osim geopolitičkih borbi svetskih i regionalnih sila poput Irana, Saudijske Arabije, SAD, Rusije i inih koje su povezane sa imperijalnim ambicijama i zauzimanjem strateških položaja, i ekonomskih razloga poput basnoslovnih rezervi nafte i gasa, mora se shvatiti šta znače Nadžaf i Karbala u onome što prevazilazi način razmišljanja u kome su jedine odrednice profit i državni interesi.

U Nadžafu je grob imama Alija, muža Fatime, ćerke poslanika Muhameda i oca Huseina i Hasana, jedinih Muhamedovih direktnih potomaka. Po šiitima, imam Ali je jedini legitimni naslednik Muhameda, a po toj liniji su Muhamedovi naslednici i Alijevi potomci, od imama Huesina i Hasana nadalje. Za šiite rasejane po državama Bliskog i Srednjeg istoka, koji u muslimanskom svetu čine manjinu od 10 odsto, Nadžaf i Karbala, mesta gde počivaju Ali i Husein, nisu samo sveta mesta nego i crvena linija čije ugrožavanje budi osećanja koja nadilaze dnevnopolitičke svetske razmirice.

Vekovne tenzije između šiita i sunita već godinama rastu od Libana do Pakistana, a kada se Islamska država 2014. godine u Iraku opasno približila Nadžafu i Karbali, preteći uništavanjem svetih mesta „šiitskih nevernika“, odgovor je bio gnev šiita od Libana do Irana i aktivno angažovanje elitnih jedinica iranske revolucionarne garde, Kudsa, pod vođstvom generala Solejmanija.

MUHANDISOVE MILICIJE

„Njujorker“ piše kako je Abu Mahdi al Muhandis, još iz vremena diktature Sadama Huseina, bio pod direktnim tutorstvom Teherana. On je rođen u Basri 1953. kao dete iz mešovitog braka Iračana i Iranke. Napustio je Irak 1980. u vreme rata između Irana i Iraka. Osuđen je na smrt u Kuvajtu zbog umešanosti u bombaške napade na ambasade SAD i Francuske 1983. Postao je vojnik elitne grupe iračkih iseljenika Badr, bazirane u Iranu.

Vratio se u Irak 2003. posle američke invazije, kada je Iran pokušavao da parira Vašingtonu u trasiranju iračke budućnosti. Izvesno vreme je bio savetnik za bezbednost iračkog premijera. Smatra se da je on ključni lider šiitskih milicija i Snaga narodne mobilizacije, poznate pod nazivom Hašid (Al Ša’abi), koje su bile udarne jedinice u borbi protiv Islamske države. Istovremeno je bio „najokoreliji oponent SAD“, ocenio je ekspert za Bliski istok na Vašingtonskom institutu Majkl Najts. Iako su neke od jedinica Hašid bile inkorporirane u lanac Iračke vojne komande, Muhandis ih je držao na odstojanju, van subordinacije konvencionalnih bezbednosnih snaga. U 2019. nastavio je da vodi sopstvene operacije – uprkos iračkoj vladi i frustracijama SAD. Njegove milicije su takođe bile raspoređene u Siriji, kao deo iranske podrške Asadovom režimu.

Politički uticaj Muhandisovih Snaga narodne mobilizacije porastao je poslednjih godina, a njihovi saveznici dominiraju u iračkom parlamentu i vladi, pa su često i meta antivladinih demonstranata, koji su napali iranske diplomatske misije i lokalno sedište partija povezanih sa tim milicijama širom južnog Iraka.

SOLEJMANI NA METI

Moskovska „Izvestija“ konstatuje da Solemanija neki nazivaju drugim čovekom u Iranu, ne dovodeći u sumnju njegovu veliku popularnost. Ruski list piše da je bio dete iz siromašne porodice, a da je od maja 1998. vodio elitnu jedinicu Iranske revolucionarne garde Kuds koja je obavljala tajne operacije van granica Irana. Učestvovao je u iransko-iračkom ratu osamdesetih godina. Veruje se da je tokom karijere pomagao šiitskim i kurdskim grupacijama u Iraku boreći se protiv Sadama Huseina, kao i drugim grupacijama u regionu, uključujući i šiitsku grupu Hezbolah u Libanu i islamističku organizaciju Hamas na palestinskim teritorijama.

Rusko ministarstvo odbrane naglasilo je da je Solejmani dao veliki doprinos u borbi protiv terorista u Arapskoj Republici Siriji mnogo pre formiranja takozvane međunarodne koalicije pod vođstvom SAD, da je organizovao oružani otpor međunarodnim terorističkim grupama Islamska država i Al Kaida Iraku i Siriji, gde su njegove lične zasluge u borbi protiv Islamske države, prema oceni ruskog ministarstva odbrane, nesporne. U toku sirijske krize komandovao je proiranskim jedinicama u toku oslobađanja Alepa 2016. Solejmani je 2017. u Iraku pomogao u izvođenju kurdskih jedinica iz opkoljenog Kirkuka i vraćanju tog regiona pod vlast Bagdada.

ZABORAVLJENA SAVEZNIŠTVA

„Kriščen sajens monitor“ piše da je Iran pomogao da se mobilišu desetine hiljada uglavnom šiitskih boraca protiv Islamske države kada su njeni militanti nadirali u severnom i zapadnom Iraku 2014, a iračka vojska krahirala. Pomoć iračkim snagama stizala je i od SAD i od Irana, da bi na kraju u decembru 2017. proglasile pobedu. U američkim medijima sada se slika borbe protiv Islamske države stavlja u drugi plan, a ističe se da je Solejmani bio „ozbiljno iritantan“ faktor za Sjedinjene Države i Izrael.

Napori Kasema Solejmanija su u mnogo čemu pomogli da se Iran učvrsti u Iraku i Siriji gde su važnu ulogu igrali specijalci Kudsa koji su savetovali snage lojalne sirijskom predsedniku Bašaru al Asadu. „Njujorker“ Solejmanija opisuje kao bivšeg građevinskog radnika i bodi bildera koji je skrenuo pažnju na sebe tokom osmogodišnjeg rata sa Irakom. Jedinice Kuds kojima je Sulejmani komandovao, „Njujorker“ opisuje kao kombinaciju američkih „foka“, pripadnika specijalne jedinice Delta i rendžera zajedno. Kaže da je bio najstrašniji i najobožavaniji vojni vođa u regionu. Okupljao je sledbenike retorikom džihada o slavi mučeništva. Čitave dve decenije je, piše „Njujorker“, među šiitima imao veći uticaj nego što su Al Kaida ili Islamska država imale među sunitima.

Mada se u američkim listovima Solejmani sada uglavnom opisuje kao bad gay koji je ubio na hiljade Amerikanaca, „Njujorker“ podseća da su Iranci naoružavali hiljade pripadnika šiitskih milicija i borili se zajedno sa njima, a u Iraku pomagali paravojne jedinice šiita u borbi protiv Islamske države.

BBC opisuje Solejmanija kao drugu po značaju figuru u Iranu, posle vrhovnog lidera ajatolaha Hamneija. Pod njegovom preko dve decenije dugom komandom Iranskom revolucionarnom gardom ojačan je Hezbolah, kao i ostale proiranske grupe u regionu. Iran je proširio vojno prisustvo u Iraku i Siriji. Ti konflikti su nekada usamljenog generala Solejmanija pretvorili u neku vrstu zvezde u Iranu. Slavljen je kao heroj.

Godine 2008, dok su se SAD i Iran rvali oko uticaja u Iraku, Solejmani je poslao poruku američkom generalu Petreusu preko tadašnjeg iračkog predsednika Džalala Talabanija: „Dragi generale Petreus, treba da znate da ja, Kasem Solejmani, kontrolišem politiku Irana koja se tiče Iraka, Libana, Gaze i Avganistana.“ Solejmanijeva poenta, tumačio je Petreus, glasila je da Amerikanci treba da sarađuju sa njim.

Prema „Njujorkeru“, da bi parirao uticaju SAD u Iraku između 2003. i 2011, Solejmani je iračke militante snabdevao raketama, bombama i eksplozivnim projektilima koji mogu da probiju oklop američkog tenka M1. Londonski „Ekonomist“, pozivajući se na Pentagon, piše da se smrt svakog šestog Amerikanca stradalog u Iraku pripisuje Iranu.

„Nju ripablik“ izveštava da je Solejmani umro onako kako je živeo – remeteći američke ciljeve na Bliskom istoku. Drugi američki mediji naglašavaju da uklanjanje šefa „komplikovane mreže državnog terora“ teško da može da onemogući operacije te mreže, ali da može da radikalizuje preživele pripadnike. Čak i republikanci, za koje je beskrajni rat nešto poput olimpijskog nektara, priznaju da je Solejmanijevo ubistvo bilo nepristojna osveta bez ikakvih bezbednosnih prednosti.

SAD su upravo ubile iranskog Patona, izjavio je predsednik konsultantske firme Eurasia Group Jan Bremer. Njegova smrt je u Iranu tretirana kao nacionalna tragedija i kao akt rata protiv Irana, a Amerikance u regionu i šire dovela u opasnost. Regionalni eksperti se užasavaju ishoda i cene rata između SAD i Irana, možda i velikih sila.

DUGA ISTORIJA SUKOBA

„Kriščen sajens monitor“ podseća na decenijske napetosti između Irana i SAD, na državni udar koji su podržale CIA i britanske obaveštajne službe 1953. godine, kada je svrgnut Mohamad Mosadeh, koji je hteo da nacionalizuje iransku naftnu industriju. Tada je vraćen na vlast šah Reza Pahlavi. Šah je decenijama nakon toga bio ključni saveznik SAD, kupujući milijarde dolara vredno američko oružje i omogućavajući Americi da iz Irana špijunira Sovjetski Savez. S vremenom je, međutim, preuzeo potpunu vlast u zemlji, surovo eliminišući bilo kakvu opoziciju.

Godine 1979. godine smrtno bolesni šah je pobegao iz zemlje. Usledila je Islamska revolucija i kriza talaca. Američku ambasadu u Teheranu su u novembru 1979. zauzeli demonstranti i držali američke taoce 444 dana. Na kraju su 52 taoca oslobođena u januaru 1981, na dan inauguracije predsednika SAD Ronalda Regana. Šest Amerikanaca je pobeglo predstavivši se da su filmski snimatelji, o čemu je 2012. snimljen film Argo koji je nagrađen Oskarom.

Zatim je 1985. izbio tzv. „Iran-kontra“ skandal, kada su SAD tajno prebacile oružje Iranu, u zamenu za pomoć Teherana u oslobađanju talaca koje je držao Hezbolah u Libanu. Profit je usmeren za podršku pobunjenicima u Nikaragvi, što je izazvalo političku krizu nepovoljnu po Regana. Iranski putnički avion je 1988. godine oboren raketama ispaljenim sa američkog ratnog broda Vincennes, zvanično zbog pogrešne procene da je u pitanju vojni avion. Ubijeno je 290 ljudi, uglavnom iranskih hodočasnika u Meku. Zatim sledi Bušovo proglašenje osovine zla (Iran, Irak, Severna Koreja), pa od dvehiljadite kriza zbog iranskog razvijanja kapaciteta za obogaćivanje uranijuma; serije sankcija pa pregovori i tzv. Atomski sporazum iz koga u maju 2018. Tramp izvlači SAD i ponovo zavodi sankcije Iranu; SAD šalju nosač aviona i bombardere B-52 u Persijski zaliv; u junu 2019. dolazi do eksplozije na šest tankera za šta SAD optužuju Iran; 20. juna Iranci obaraju američki dron u Ormuzu; bombardovanje naftnih postrojenja u Saudijskoj Arabiji sa teritorije Jemena za šta SAD krive Iran koji to negira… Iz toka događaja se vidi da rat ograničenog intenziteta na Bliskom istoku odavno traje.

JAČANJE TRUPA

Nakon ubistva Solejmanija SAD su iz baze Fort Brag u Severnoj Karolini uputile oko 3000 novih vojnika u Irak zbog povećanih pretnji američkim vojnicima u regionu. Od maja 2019. SAD su poslale više od 14.000 dodatnih vojnika na Bliski istok.

Iranska konvencionalna vojna sila je, prema listu „Kriščen sajens monitor“, ograničena: američki predrevolucionarni F-4, F-5 i F-14, uz mešavinu drugih sovjetskih, francuskih i starijih aviona. Tu flotu nadmašuju moderni američki borbeni avioni koje imaju Izrael i zalivske arapske države. Da bi se suprotstavio tome, Iran je uložio veliki deo svog novca u razvoj balističkog raketnog programa kojim upravlja revolucionarna garda. Iran bi mogao da navede svoje regionalne saveznike da izvrše napad, poput iračkih milicija, libanskog Hezbolaha ili jemenskih pobunjenika Huta.

U Persijskom zalivu je lociran niz velikih američkih vojnih postrojenja. Peta flota američke mornarice, koja nadgleda regiju, nalazi se u Bahreinu, ostrvskoj državi kraj obala Saudijske Arabije, u kojoj živi više od 7000 američkih vojnika (u Bahreinu su šiiti većinsko stanovništvo, ali je na vlasti sunitska kraljevska porodica. Mirne proteste šiita koji su 2011, tokom Arapskog proleća, tražili ravnopravnost, u krvi su ugušile vojska Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata). Kuvajt ugošćuje više od 13.000 američkih vojnika. Dubai u Ujedinjenim Arapskim Emiratima je najveće pristanište za američku mornaricu izvan Amerike. UAE ugošćuje 5000 američkih vojnih službenika, od kojih su mnogi u avio-bazi Al Dafra u Abu Dabiju, gde su stacionirani američke bespilotne letelice i avioni F-35. Američke snage nalaze se i u Avganistanu i Siriji.

U vreme kada je počela novogodišnja kriza, SAD su imale oko 5200 vojnika u Iraku, uglavnom sa zadatkom da obučavaju iračke snage bezbednosti i da im pomažu u borbi protiv ekstremista Islamske države. Ruski TASS prenosi izjavu generalnog sekretara NATO-a da ova organizacija ostaje u Iraku, ali da zbog brige za svoj personal obustavlja treninge iračke vojske. U pismu od 3. januara članovima odbora za odbranu i spoljne odnose nemačkog Bundestaga, koje je Rojters imao na uvidu, general-potpukovnik Erih Pfefer je rekao da se obuka iračkih bezbednosnih i oružanih snaga u Iraku privremeno obustavlja.

LOGIKA ŠOU–PROGRAMA

Irački Hezbolah je preko medija opomenuo Iračke snage bezbednosti da od nedelje uveče ostanu najmanje hiljadu metara udaljene od američkih baza u Iraku. Iranska agencija „Fars njuz“ prenosi da će ubistvo Solejmanija dovesti do velikog pogoršanja američko-iračkih odnosa, koje može da potkopa uticaj SAD u regionu i američkih trupa u Iraku, i da će oslabiti vašingtonske adute u kampanji pritiska na Iran.

Ubistvo generala Islamskog revolucionarnog gardijskog korpusa (IRGC) Kasema Solejmanija dovešće do oštre eskalacije tenzija na Bliskom istoku i negativno će uticati na ceo međunarodni bezbednosni sistem, prenosi „Raša tudej“ ocenu Ministarstva odbrane Ruske Federacije. Zabrinutost zbog američkog raketnog udara izrazili su i Vladimir Putin i Emanuel Makron. Rusko ministarstvo spoljnih poslova upozorilo je da akcije Vašingtona mogu imati ozbiljne posledice po regionalni mir i stabilnost. RT citira šefa Odbora Saveta Federacije za spoljne poslove Konstantina Kosačeva da će ubistvo Solejmanija dovesti do novih sukoba između šiita i Amerikanaca. Tope se poslednje nade za rešavanje iranskog nuklearnog programa. Iran bi sada mogao da obnovi proizvodnju nuklearnog oružja, čak i ako nije imao nameru. Kosačev kaže da je ubijanje važne figure iranske vojske „greška“, da je to nastavak američke prakse da personalizuje problem (Sadam, Milošević, Janukovič, Gadafi, Bin Laden itd.) polazeći od toga da se uklanjanjem određene osobe problem rešava. „Ali, to je logika šou-programa, a ne politika. I to ne pije dugo vodu, ali može da se vrati kao bumerang“, izjavio je Kosačev.

Neposredno nakon što je Pentagon izdao saopštenje o napadu na Solejmanija koristeći perverzni pentagonizam o „preciznim defanzivnim udarima“, jedan od 22 Amerikanca koji su bili taoci u Iranu 1979, Džon Limbert, izjavio je da je srećan što je Solejmani otišao, ali je brzo dodao: „To se neće dobro završiti.“

REZOLUCIJA O POVLAČENJU STRANIH TRUPA

Prva politička posledica američkog napada na Solejmanija je rezolucija iračkog parlamenta izglasana 5. januara u kojoj se traži povlačenje „svih stranih trupa iz Iraka“ i raspuštanje koalicije protiv Islamske države koju predvode SAD. Parlamentarnu rezoluciju je inicirao predsednik iračke vlade Adel Abdul Mahdi, koji je rekao da je povlačenje svih stranih trupa iz Iraka „principijelno i iz praktičnih razloga“ najbolja opcija za Irak.

Ovome je prethodila žalba Iraka Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija zbog ubistva Solejmanija. Žalba se odnosi na „američki napad na iračku bazu“ i ubistvo „iračkih i prijateljskih vojnih komandanata“, saopštilo je ministarstvo spoljnih poslova u Bagdadu. U dva odvojena pisma iračka vlada traži od UN da osudi ubistvo Solejmanija i vođe iračke milicije Abu Mahdija al Muhandisa. Drugačije to ne bi formulisala ni vlada u Teheranu.

„Doba kooperacije SAD i Iraka je prošlost“, izjavio je predsednik Saveta za spoljne poslove, bivši američki diplomata Ričard N. Has, i dodao da će rezultat ubistva Solejmanija biti „jačanje uticaja Irana, terora i borbi unutar Iraka“.

IRACIONALNO PONAŠANJE

Dok cene nafte rastu, a akcije na berzama padaju, Donald Tramp nastupa kao vrhovni komandant najveće vojne sile na svetu sa kojim nema šale. Izjavio je da će ukoliko se Iran usudi na odmazdu zbog „opravdane eliminacije teroriste“, SAD napasti 52 već markirana cilja u Iranu. Broj „52“ ima simbolično značenje, odnosi se na 52 taoca u američkoj ambasadi koju su 4. novembra 1979. zauzeli iranski studenti.

Samo što regionalna sila kakva je Iran sebi ne može da dopusti da ne reaguje na ubistvo svog najpopularnijeg generala kojim je Tramp demonstrirao svoju moć. Nemački „Špigel“ upozorava da preko mreže milicija pod kontrolom Teherana u Iraku, Gazi ili Libanu napadi na američka postrojenja mogu da uslede bilo gde. Američke službe bezbednosti su navodno razradile različite scenarije prema kojima se mogućim smatraju napadi na američke ambasade i u Bahreinu ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima, sajber napadi ili otmice i likvidacije američkih državljana. Opasnost da Teheran izgubi živce, pa da zatim Tramp naredi nove napade i da se situacija definitivno otrgne kontroli je velika, zaključuje „Špigel“.

Cinično zvuči tvit američkog državnog sekretara Majka Pompea, da je najvažniji cilj SAD „deeskalacija“ na Bliskom istoku, baš kao i Trampova izjava da Amerika Solejmanija nije ubila „da bi započela, već da bi sprečila rat“. Kandidat za predsedničku trku demokrata Džo Bajden je, sa druge strane, rekao da Tramp nema nikakav plan za sve što sledi i da se ponaša „iracionalno“, a levi predsednički kandidat Berni Sanders je povišenim tonom izjavio da je Tramp obećao da će „izvući Ameriku iz beskonačnih ratova, a da je umesto toga uvlači u novi rat“.

Ništa manje oštra nije bila ni predsedavajuća Predstavničkog doma Nensi Pelozi rekavši da je Tramp nesrazmernim vojnim dejstvom doveo u opasnost američke vojnike, diplomate i građane širom sveta. Demokratska senatorka Elizabet Voren, koja je takođe u trci za predsedničkog kandidata demokrata, zamerila je Trampu da Iranu preti „ratnim zločinom“.

Desilo se ono čega se mnogi evropski političari i dobar deo medija pribojavaju od kada je Donald Tramp zaseo u Belu kuću: da će narcisoidni, uvredljivi i politički neuki američki predsednik nekim svojim hirovitim potezom svet uvući u krizu, od koje će se teško oporaviti.

U hladnoj analizi, slobodno se može reći da je ubistvo Solejmanija nešto što se ne radi u racionalnim međudržavnim odnosima, sve i da je u toku otvoreni rat SAD i Irana. Čoveka koji se decenijama otvoreno kreće po bojištima, aerodromima i javnim mestima, a pritom je svestan koja mu je i simbolička i prava važnost, može da ubije svako. Da je Izrael procenio da je to u njegovom državnom interesu, to bi se davno desilo, sve i da se mnogo bolje čuvao, a nije. Ovakav način likvidacije Solejmanija je otvorena poruka sadašnje američke administracije da želi da ionako vreli region gurne u gori i nepredvidiv haos. Šta je cilj te poruke teško je racionalno sagledati, ali su sigurne njegove posledice poput daljeg produbljivanja ionako teške situacije, prvenstveno po ljude koji u tom regionu žive.