Novi čovek na crvenom tronu

Scenografijom, ikonografijom i ritualom – sedmodnevno trajanje iza zatvorenih vrata – Šesnaesti kongres Komunističke partije Kine, koji je prošle sedmice okončan u Pekingu, odisao je duhom komunističke tradicije. Formalno, sve je bilo kao nekad, da bi suštinski što više toga bilo različito.

Po opštoj oceni međunarodne javnosti koja ga je s velikom pažnjom pratila, politički događaj godine u kineskoj prestonici umnogome je označio prekretnicu, kako za samu partiju tako i za Kinu u celini. Najpre zbog toga što je tranzicija partijske vlasti obavljena u „redovnim okolnostima“, u skladu s prethodnim najavama i bez potresa. Mnogi kažu, prvi put u istoriji KPK-a. Iako to nije baš sasvim tačno (do političkih tektonskih poremećaja u Kini nekada je često dolazilo u periodima između kongresnih zasedanja), stoji činjenica da je na 16. kongresu obavljeno do sada najznačajnije i najmasovnije podmlađivanje rukovodećeg kadra. Na „crveni tron“ popeo se 59-godišnji Hu Đintao, koji se, preuzimajući položaj generalnog sekretara partije istovremeno kandidovao i za predsednika najmnogoljudnije zemlje (biće izabran idućeg proleća). Hu Đintao, koji predvodi tzv. četvrtu generaciju kineskih rukovodilaca, uz izuzetak tvorca NR Kine Mao Cedunga i njegovog kratkotrajnog prvog naslednika, već zaboravljenog Hua Guofenga, najmlađi je kineski lider od njenog osnivanja (1949. godine). U novoizabranom sastavu Centralnog komiteta nema više nijednog predstavnika prethodnog i još aktuelnog rukovodstva zemlje i partije, a među ukupno 356 članova, čak njih 180 je u ovo telo izabrano prvi put.

ŠIRENJE BAZE: Tanušnu nit kontinuiteta oličava dosadašnji šef partije (do marta i države) Đijang Cemin, koji je za sebe zadržao funkciju predsednika Centralne partijske vojne komisije, što je kineski eufemizam za vrhovnog komandanta armije. Međutim, svi generali članovi ovog veoma uticajnog organa partije, takođe stariji od 70 godina, više nisu članovi Centralnog komiteta. Od organizacionih promena na vrhu partijske piramide treba spomenuti da Stalni komitet Politbiroa, centar političkog odlučivanja u Kini, umesto sedam sada ima devet članova (nekada ih je bilo samo petoro).

Konačno, ne i najmanje važno, jedna od najdalekosežnijih odluka usvojenih na ovom skupu odnosi se na širenje partijske baze: uz seljake, radnike, intelektualce i birokrate koji su do sada činili osnovu 66-milionskog članstva KPK-a, na partijske knjižice ubuduće mogu računati i predstavnici novog kineskog društvenog sloja – socijalistički bogataši iliti „crveni kapitalisti“, kako ih uglavnom nazivaju zapadni novinari.

Hijerarhijski uspon četvrte generacije, odnosno mirni silazak sa scene treće, svojevrsna je poruka međunarodnoj javnosti (a tako je i shvaćena) o političkoj stabilnosti i unutrašnjem jedinstvu u zemlji, što će i dalje biti okvir uspešnog ekonomskog razvoja. A Kina je upravo po tom trajućem, fantastičnom privrednom usponu poslednjih decenija slučaj bez presedana u savremenom svetu. Zasluga za to, osim začetniku i prvom motoru kineskih ekonomskih reformi i otvaranja prema svetu Dengu Hsjaopingu, ući će svakako u politički i životni saldo odlazećeg Đijanga Cemina. Izabran svojevremeno u najkritičnijem trenutku te politike (reformi i otvaranja), krajem juna 1989. godine, netom po krvavom slamanju studentskih demonstracija na pekinškom Tjenanmenu, Đijang Cemin se pokazao kao stamen i uporan realizator Dengove vizije o „socijalizmu sa kineskim karakteristikama“. Iako bez harizme svojih prethodnika (Mao, Deng, Hu Jaobang, Džao Cijang), Đijangu je pošlo za rukom da tokom 13-godišnje vladavine uvede Kinu u njen „najbolji istorijski period u poslednjih nekoliko stotina godina“ (mišljenje jednog pekinškog istoričara). Tako je na najbolji način potvrdio da je Deng Hsjaoping u košmaru tjenanmenskih događaja napravio pravi izbor (iako su mnogi u to vreme sumnjali u sposobnosti šefa šangajske partijske organizacije, smatrajući da će njegov boravak u Pekingu biti privremen i kratkotrajan). Đijang je mudro sledio Dengov već trasirani put, u prvoj polovini mandata i uz njegovu neposrednu pomoć i podršku, otvaranja Kine prema svetu bez ikakvih ideoloških predrasuda i bez sve širih i sveobuhvatnijih ekonomskih reformi.

BOGATA OSTAVŠTINA: Rezultati koji su sledili gotovo su neverovatni: Kina je, praktično tokom cele Đijangove „ere“ ostvarivala prosečnu stopu rasta od sedam do osam odsto godišnje. Prema nedavnoj anketi među 1000 menadžera najvećih svetskih kompanija, Kina je idealno mesto na planeti za investiranje (do 11. septembra 2001. bile su to Sjedinjene Američke Države). Samo u ovoj godini priliv stranog kapitala iznosiće 40 milijardi dolara (u poslednjih dvadesetak godina magnet kineskog tržišta privukao je impozantnih 700 milijardi dolara stranih investicija. Već sada se Kina svrstava među pet-šest najznačajnijih svetskih ekonomskih sila, s tim što gotovo polovinu nacionalnog dohotka ostvaruje u razmeni s drugim zemljama. Mnoge poznate svetske kompanije izgradile su i grade proizvodne pogone u Kini, donoseći osim kapitala i svoja tehničko-tehnološka znanja i iskustva u menadžmentu. Možda treba reći i da su upravo taj san sanjali rukovodioci predvođeni Dengom Hsjaopingom, 1978. godine, kada su, odbacujući Maove ideološke dogme i katastrofalne eksperimente, tvrdili da će, gradeći socijalizam sa kineskim specifičnostima, do kraja veka sustići industrijski razvijene zemlje.

Sa tako bogatom ostavštinom naslednicima Đijang Cemin čiste savesti silazi sa političke scene koju će još neko vreme sa jedine preostale funkcije nadzirati (postoje, inače, informacija da će se vratiti u Šangaj, gde je kupio kuću). Sledeći još jednu kinesku lidersku tradiciju, uz materijalno pobrinuo se i za provokativno ideološko nasleđe. Verovatno i to na tragu jedne od mnogih pragmatičnih umotvorina Denga Hsjaopinga po kojoj „nije sramota obogatiti se prvi“ (što je oslobodilo ličnu preduzetničku inicijativu miliona Kineza u poslednjim decenijama), Đijang Cemin je u partijski statut ugradio tezu po kojoj Komunistička partija treba da predstavlja „napredne proizvodne snage“, „napredne kulturne stvaraoce“ i „široke narodne mase“; drugim rečima, po Đijangovoj zamisli, umesto avangarde proletarijata“, KPK treba da postane „partija celog naroda“.

Uz socijalno raslojavanje i porast nezaposlenosti, što su prateći efekti dinamičnog privrednog razvoja, nova ideološka formula jedan je od najvećih izazova za novog lidera Hua Đintaoa. S jedne strane, završna Đijangova poruka o (jednoj) „partiji celog naroda“ odbacuje zapadni model demokratije i partijskog pluralizma. Komunistička partija Kine i dalje će čvrsto držati poluge moći, što istovremeno znači i izrazitu centralizaciju upravljanja zemljom.

TABU TEMA: To je, svakako, na onom kursu prihvaćenom još 1989. godine nakon tjenanmenskog masakra, u ime političke stabilnosti i „unutrašnjeg jedinstva“ zemlje. Do tada se, naime, i zvanično tvrdilo da će se Kina paralelno sa ekonomskim upustiti i u političke reforme. Iako to nikada nije značilo uvođenje demokratije „zapadnog tipa“, govorilo se o potrebi unutrašnje demokratizacije, većoj slobodi medija, poštovanju individualnih ljudskih prava. Od tjenanmenskog krvoprolića političke reforme su svojevrstan kineski tabu. Sećanje na ovaj događaj, kao i uspešnost ekonomskog razvoja do sada su amortizovali potrebu ovakvog dijaloga sa kojim će se kinesko društvo kad-tad suočiti.

Da li je najnovija statutarna izmena, koja otvara partijska vrata kapitalistima, iskorak u tom pravcu, tek će se videti. „To je tranzicija ka periodu nakon komunizma, prema kapitalističkom i nacionalističkom autoritarizmu“, ocenjuje sinolog Žan Pjer Kabesten, a prenosi agencija Frans pres. On, međutim, takođe dodaje da zaokret KPK-a od partije „radnika i seljaka“ ka partiji „gazda i elite“ nosi i rizike, pre svega povećanje nezaposlenosti i socijalnih nejednakosti.

U samoj Kini eho najnovije odluke još nije transparentan, što je i logično s obzirom na to da je Kongres netom završen. Jedan privrednik iz Vendžoa, čije reči prenose agencije, ocenjuje da je ovim potezom privatna ekonomija potpuno izjednačena sa državnom: „U ovoj etapi partija identifikuje postojanje kapitalističke privrede, čak i ako to ne kaže otvoreno“, kaže on, koji za sada nije član partije, ali namerava da to postane kako bi „još više mogao da služi svojoj zemlji“.

Četvrta generacija

Na Šesnaestom kongresu Komunističke partije Kine od političkog života i funkcija oprostila se treća generacija kineskih lidera, prepuštajući ih dolazećoj, četvrtoj. Kada govore o rednom broju (doskora je u upotrebi češće bio vojni termin „ešalon“, a ne generacija), Kinezi misle samo na rukovodioce socijalističke Narodne Republike Kine, osnovane i svečano proglašene 1. oktobra 1949. godine na pekinškom glavnom trgu Tjenanmenu. Ta prva generacija lidera koja je na plećima iznela i rat protiv Japana i revoluciju, predvođena Mao Cedungom, u pratnji prekaljenih revolucionara Čua Enlaja, Lijua Šaočija, Denga Hsjaopinga, Lina Pijaoa, oličena u Maou Cedungu, vodila je Kinu sve do njegove smrti 1976, giodine. Do biološkog kraja uz Maoa, koji je pri kraju vladavine, star i bolestan, svojoj supruzi Čijan Čing i njenim odanim pristalicama (poznata „četvoročlana banda“) prepustio upravljanje zemljom i partijom, ostao je jedino Ču Enlaj (koji je umro samo nekoliko meseci pre Maoa).

Izlazeći iz tog najhaotičnijeg razdoblja svoje moderne istorije, obeleženog „kulturnom revolucijom“, Kina je dobila drugu generaciju lidera, preostalih iz revolucije, uglavnom žrtava dogmatske strahovlade tvrdokornih predstavnika prve. Iako nikada formalno na najvišoj funkciji u zemlji, ovu generaciju predvodio je Deng Hsjaoping, vizionar moderne Kine i arhitekta politike reformi i otvaranja prema svetu. Kina i danas ide njegovim tragom već dobro utabane reformatorske staze. Međutim, lideri koji su na početku bili najbliži Dengu i u koje su svojevremeno polagane velike nade, istovremeno su bili i najveće žrtve sopstvenih tekovina. To prvenstveno važi za Hua Jaobanga, generalnog sekretara partije koji je početkom 1987. godine bio prinuđen da se povuče pod teretom odgovornosti za studentske demonstracije koje su u jesen prethodne godine izbile u Kini. Na talasu drugih, tjenanmenskih, početkom leta 1989, odstranjen je i njegov naslednik Džao Cijang.

Treću generaciju, kombinujući je s drugom, Deng Hsjaoping odabrao je nakon tih traumatičnih događaja. U njoj su uglavnom ljudi koji su bili premladi za istaknuto učešće u revoluciji, ali su odrastali i školovali se uz skute vodećih revolucionara. Uz Đijanga Cemina to su, na primer, premijer u odlasku Đu Rongđi, Li Peng, Li Žuehvan, Ćijen Ćičen…

Kormilo golemog kineskog broda preuzima sada predvodnik četvrte generacije (koji se revolucije seća samo iz detinjstva) Hu Đintao, a koga će okruživati ljudi rođeni pri njenom kraju ili posle nje. Zanimljivo je, međutim, da je i sam Hu izabranik Deng Hsjaopinga koji ga je svojevremeno, zadovoljan njegovim radom na Tibetu, doveo u Peking.