Neslavna godišnjica

Veliki broj poginulih i ranjenih, nova masovna razaranja, neizvesna sudbina talaca različitih nacionalnosti (Japanaca, Italijana, Poljaka…), sumorni su bilans aktuelne pobune militantnih pripadnika iračkih šiita protiv okupacionih snaga u Iraku i kontraofanzive preduzete u cilju njenog gušenja. Senka koja je tako pala na prvu godišnjicu svrgavanja Sadama Huseina sa diktatorskog trona u Bagdadu, teško da je mogla biti duža i – tamnija. Praktično trajno nestabilna, sve od ulaska koalicionih snaga u Bagdad u proleće prošle godine (kada se mnogima činilo da je pobeda protiv Huseina osvojena lako i, sa vojnog stanovišta, sa minimalnim brojem žrtava), situacija u Iraku gotovo svakodnevno proizvodi nove neizvesnosti.

Do najnovije eksplozije došlo je početkom aprila kada su koalicione vlasti zabranile list šiitskih muslimana „Al havzu“ sa obrazloženjem da sa svojih stranica propagira nasilje. To, i hapšenje Mustafe Jakubija, koga smatra svojim bliskim saradnikom, naveli su militatnog verskog vođu šiita sveštenika Muktada al Sadra da svoje pristalice povede u oružanu pobunu.

KRVAVI SUKOBI: Osim u Bagdadu, gde su iz nekih (šiitskih) kvartova vojnici okupacionih snaga bili prinuđeni da se povuku, ulične borbe vođene su u nizu iračkih gradova. Najžešće su bile u Faludži, Nadžafu, Kerbali i Kuti, gde su jedinice šiitske milicije zauzimale policijske stanice i druge institucije privremenih domaćih ili okupacionih vlasti.

U krvavim sukobima koji su ušli u drugu sedmicu do sada su poginula 73 američka vojnika ( što je ukupni broj američkih žrtava od početka „iračke operacije“ povećalo na blizu 700); istovremeno, u „gradu džamija“ kako inače, nazivaju Faludžu, grad sedamdesetak kilometara zapadno od Bagdada, prema izveštajima agencija iz lokalnih bolnica, poginulo je više od 600 Iračana, dok ih je ranjeno više od 1000. Dok ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu (u utorak uveče) u Faludži je i dalje na snazi krhko primirje zaključeno uoči vikenda sa ciljem da strane u sukobu dođu do nekog kompromisa. Borbe su, međutim, nastavljene u drugim gradovima, pri čemu je na najžešćem udaru bio Nadžaf; u žestokoj kontraofanzivi koalicionih snaga, pobunjenici su, prema izveštajima svetskih medija, potisnuti iz grada. U njemu je još uvek, međutim, bio vođa šiita Muktad al Sadr, koji je na zahtev komande koalicionih snaga da ga se uhvati „živog ili mrtvog“, uzvratio pozivom Iračanima da se dignu na opšti ustanak protiv američke okupacije: „Spreman sam da se žrtvujem i pozivam irački narod da ne dozvoli da ga moja eventualna smrt pokoleba u borbi za slobodu i okončanje okupacije“, izjavio je u Nadžafu.

NEOČEKIVANI UDARAC: Masovna šiitska pobuna u Iraku za Amerikance verovatno predstavlja udarac kojI od šiita nisu očekivali. Među većinskim sunitskim muslimanskim stanovništvom, šiiti su, naime, bili izloženi surovom progonu tokom Huseinove strahovlade. Oni su stoga dolazak američkih trupa, pre samo godinu dana, dočekali sa oduševljenjem. Sada, međutim, njihove verske vođe o ukupnom učinku invazionih snaga imaju drugačije mišljenje i optužuju ih za niz propusta i grešaka. Na sastanku vrhovog klerikalnog vođstva šiitskih muslimana održanom početkom ove sedmice (dok su borbe i dalje uveliko bile u toku) američke snage optužene su i za izazivanje najnovije krize.

Napadi na okupacione snage i međusobni obračuni, tokom najnovije eskalacije dobili su specifičnu, posebno zabrinjavajuću dimenziju: uzimanje talaca. U zarobljeništvu šiitskih milicija našli su se – prema računici sa kojom se raspolagalo u utorak (ona se inače, stalno menja), brojni pripadnici različitih mirovnih misija ili radnika koji rade na obnovi Iraka: ukupno njih 40 iz 12 zemalja. Kidnapovanje nedužnih civila (podsećanja radi, uzimanjem talaca kao metodom borbe do sada su se, koliko je poznato, služili samo čečenski pobunjenici) za sada ima nejasne motive. Dok su, zarobljavajući Japance, pobunjenici ispostavljali zahtev da se japanske trupe (koje u Iraku praktično obavljaju samo mirovnu misiju) povuku iz zemlje, slična paralela se ne može povući sa, na primer, zarobljavanjem talaca Kineza (u međuvremenu oslobođenih), ili Rusa (takođe, oslobođenih), za koje se naknadno tvrdilo da su kidnapovani greškom. U svetskim prestonicama, od Pariza do Tokija, ovo je izazvalo i najveće uznemirenje, pa su mnoge vlade najavile povlačenje svojih misija, ili su svojim građanima samo preporučili da ne putuju u Irak, odnosno da iz njega odu.

Dramatično zaoštravanje, kao da je ponovo vratilo na početak (ne)opravdanost prošlogodišnje intervencije koju su protiv Iraka predvodile Sjedinjene Američke Države i Velika Britanija. Kako će se one i dalje nositi sa ovim problemom verovatno će biti glavna tema susreta njihovih vodećih ličnosti – Džordža Buša i Tonija Blera krajem ove sedmice u Vašingtonu.

U međuvremenu, američki vojni komandanti na terenu zatražili su da vojni planeri u Pentagonu obezbede dodatnih 10.000 vojnika. Hoće li to doprineti smirivanju situacije i obezbeđivanju minimalnih uslova za transfer vlasti sa koalicionih na domaće organe – predviđen za 30. jun ove godine – teško je prognozirati.

U svakom slučaju, izgledi nisu obećavajući. Jedna od vodećih američkih bezbednosnih think–tenk organizacija, Centar za strateške i međunarodne studije, vrlo je skeptična u svojoj najnovijoj analizi: „Nakon godinu dana, budućnost Iraka i dalje je maglovita i neizvesna. Irak je daleko od stabilnosti i još uvek veoma ranjiv. Kada i dobije natrag suverenitet 30. juna, to će biti suverenitet bez omiljene vlasti.“

Ovaj izveštaj je ponajviše kritičan prema propustu koalicionih snaga da tokom jednogodišnjeg „vladanja“ Irakom iračkom narodu ponude primamljivu viziju političke budućnosti. Jednostavno zbog toga što, kako se navodi u ovoj analizi, nisu uspele da ubede Iračane u to da imaju efikasne političke i ekonomske planove.