Beks je trebalo da bude pas čuvar, ali rekli su da je za to previše mekan, nežan i pospan. Baš takvog je htela Ramona Bernhard.
„Znala sam da neću istreniranog psa čuvara. Opasnost i odgovornost su mi tu preveliki“, kaže Bernhard, a prenosi Dojče vele.
Ona je inače major, komanduje jednom četom u vojnoj policiji. Kad je Beks otpao iz službe, Bernhard se prijavila da ga usvoji.
Ali, dotle je bilo par koraka. Pre svega, morala je da se prijavi školi za službene pse u Ulmenu i tamo prođe nedelju dana obuke, polaže praktični i teorijski ispit.
Zvanično, taj ovčar zauvek ostaje pas Bundesvera. Sme da ide s oficirkom na posao i uživa u kasarni. Ponekad džogira sa vojnicima. Ali onda sa njom ide kući. Bundesver plaća troškove veterinara i 75 evra mesečne penzije za psa.
„Dobitna kombinacija za sve. Posebno za psa“, ispričala je Bernhard za zvanični sajt nemačkog Bundesvera.
Pas za petsto dinara
Malo drukčije stvari stoje u Srbiji, sudeći po oglasu koji je nedavno objavila kasarna „Knjaz Miloš“ u Nišu. Nudilo se 25 „rashodovanih“ pasa na slobodnu prodaju – po ceni od 400 do 3.000 dinara.
To je podiglo prašinu u javnosti i izazvalo komentare u kojima se takva rasprodaja pasa poredi s buvljakom i čak dovodi u pitanje dobrobit životinja.
Ministarstvo odbrane se branilo od optužbi: „Upravo zbog želje da se psi koji više nisu sposobni za vojnu službu što pre udome kao kućni ljubimci i ostatak života provedu okruženi pažnjom i ljubavlju, njihova prodajna cena je simbolična“, saopštili su.
Tvrde da često pse uzmu njihovi bivši vodiči ili drugi vojnici. Ali, oglas je otvoren za sve.
U saopštenju Ministarstva stoji da su ti nemački i belgijski ovčari – i pokoji šarplaninac i labrador – došli u godine za penziju odlukom veterinara. I da su bili tragači, čuvari i zaštitni psi.
To je pak privuklo nove komentare – kako može zaštitni pas, treniran za napad, da dođe kod bilo koga? Pas nenaviknut na „civilni“ život ili decu. Zar to nije opasno?
Kako to rade Nemci
Da bismo to razjasnili, telefoniramo u Ulmen kod Koblenca, gde je Škola za službene pse nemačke armije. Na vezi je potpukovnik Danijel Hojhert, zamenik komandanta. Odgovara vojnički kratko i jasno.
Kaže, Bundesver ne prodaje „pse van službe“ – to su penzionisani ili „rashodovani“ psi koji su ranije služili.
„Mi odgajamo i obučavamo pse. Dešava se da neki ne ispunjavaju vrlo stroge kliničke uslove za vojsku, a inače im ništa ne fali. Takve vojska može da proda kad su vrlo mladi, do godinu dana“, priča Hojhert.
„Ali nikako ne prodajemo pse nakon što su služili Saveznoj Republici Nemačkoj“, dodaje.
Odluku o penziji donosi veterinar. Pas ostari, postane trom, zubi se klate, dolaze hronične bolesti. Ili jednostavno padne na godišnjem testu. Ili, kao Beks, ispostavi da je previše stidljiv za vojnog psa.
Zaštitni psi se ne daju bilo kome
„Prva opcija nam je da bivši vodič tog psa preuzme brigu, dok Ministarstvo odbrane plaća mesečnu naknadu i troškove veterinara. To je dobrovoljno. Ali, većina vodiča to uradi“, kaže potpukovnik.
Ako vodič neće ili ne može – recimo jer u službi mora da uzme novog psa – onda se traži neki drugi vojnik ili civil da udomi penzionera.
„Tu imamo dugu listu zainteresovanih. Pišemo im, oni dolaze, procenjujemo da li pašu uz psa, da li se slažu. Ako sve uspe, potpisujemo ugovor“, dodaje Hojhert.
Ali, to važi za pse tragače, a ne za zaštitne pse. Oni se nikako ne daju osobama koje nisu prošle posebne obuke.
„Ti psi uče da napadnu napadača i ugrizu“, kaže sagovornik DW. „Civil nema kvalifikacije da se odnosi prema njemu, da ga smiri kad se oseća ugroženo. Civilni vlasnici pasa nemaju obavezu da budu obučeni za to.“
Broj pasa – vojna tajna
U svakom slučaju, pas doživotno ostaje vlasništvo vojske. To znači da vojska plaća, ali i da može da oduzme psa – ako se dozna da se drži u lošim uslovima kod udomitelja.
Koliko tako udomljenih pasa ima? Vojna tajna, kaže potpukovnik Hojhert. Ali ipak otprilike navodi da ih trenutno ima par stotina.
Nekolicina koja iz raznih razloga nije udomljena i dalje je u kasarni u Ulmenu. Drže ih na „milostinji“. Nemci za to imaju izraz „Gnadenbrot“, nekada korišćen za odnos prema konjima koji više nisu od koristi.
Vojnička terminologija je stroga, baš kao i u Srbiji. Ali, „milostinja“ samo znači da penzioner koji nije udomljen ima hranu, šetnje i negu, kao i pas u službi.
I policijski psi idu u penziju
Inače, sličan je odnos u Nemačkoj i prema policijskim psima. Javni servis MDR pisao je o Gustavu, psu-tragaču koji se nedavno penzionisao.
Gustav je bio prvi pas treniran da otkriva ljude u pokrajini Saksonija-Anhalt. I naradio se! Za deset godina 243 puta išao je u akciju. Svojim nosom pronašao je 23 nestale osobe i 17 begunaca od zakona.
Policijski psi u penziji takođe obično ostaju kod vodiča, kojima pokrajina dodaje 75 evra na platu i plaća veterinarske troškove. Kao penzija za psa.
U Srbiji pas penzioner ne dobija pare. U utorak je u Beogradu održan i protest vojnih penzionera – ljudi, ne pasa. Mada bi i oni možda mogli da protestuju zato što ih posle službe tek tako prodaju bilo kome.
