Ono što danas nazivamo evropskom ili, šire, zapadnom kulturom, nastaje relativno kasno u istoriji. Na području današnje Kine, u jugoistočnoj Aziji, Indiji, na srednjem i Bliskom istoku i u Africi cvetale su raznovrsne kulture, nastajale i nestajale sjajne civilizacije mnogo pre no što će se u Evropi pojaviti nešto drukčije, različito, evropsko.
Stari Grci divili su se drevnosti i trajnosti faraonskog Egipta isto kao što su cenili bogatstvo i veličinu Persijskog carstva. Uprkos tome, nikada se nisu potrudili da u sopstvenoj zemlji naprave nešto tome slično, čak i kada su postali velika sila starog sveta. Egiptu su priznavali prvenstvo čak i u stvarima koje su sami „izmislili“ – geometriju ili filozofiju, na primer – ali su primetili da se ta velika država nikako ne menja. Što se Persije tiče, divili su se raskoši carskih dvorova i savršeno uređenom poštanskom sistemu, nisu odbijali ni persijsko zlato, ali su po cenu odsudnog rata odbili da postanu vazali carstva i grade društvo u kome je samo jedan čovek slobodan a svi ostali njegovo roblje.
I, kakve veze voda ima s tim? Pa, ima, a to nas vraća u doba nastanka poljoprivrede i, s njom u vezi, stalnih ljudskih naselja.
Računa se da je od tada prošlo oko 10.000 godina. Uzgajanje pitomog bilja može biti relativno lak posao svuda gde ima plodne zemlje i vode. U redu je tamo gde su kiše redovne i padaju na vreme, ali poljoprivreda postaje pravi kuluk tamo gde nagla kiša ili topljenje snega u hiljadama kilometara dalekim planinama za nekoliko sati, dan i dva uništi celu jednu žetvu. A to je – u Kini i Jugoistočnoj Aziji čak i danas – čest slučaj. Ukratko, ljudi su od samih početaka poljoprivrede morali da se bave vodom. Da je „dovedu“ kad je suša, i da je „odvedu“ kad je ima previše.
To nije problem za jednu ili nekoliko porodica, pa ni za ona područja u kojima stanovništvo jednog naselja zahvaljujući rezervama hrane može da preživi lošu godinu. Problem je kada život celog stanovništva nekog područja zavisi od jedne velike poplave ili jedne velike suše. A to je velikim delom bio slučaj s najstarijim ljudskim civilizacijama, nastalim u dolinama Nila, Tigra i Eufrata, Ganga i Žute reke.
Otuda je za njih oduvek bilo važno omogućiti vodi da se posle poplave vrati u korito, zasejati i, navodnjavajući njive, sačekati žetvu. A to ne znači samo izgraditi i održavati sistem kanala, brana, šadufa za izvlačenje vode iz reke, vodomernih stanica, već i stalno zaposliti mnogo ljudi, bar jednom svake godine premeravati plodno zemljište i označiti granice pojedinačnih imanja, u slučaju naglih poplava brzo organizovati mnogo ljudi za učvršćivanje nasipa, obezbediti im alat, korpe za donošenje ili odnošenje zemlje, hranu i vodu, prenoćište ako zatreba…
Ukratko, taj posao zahteva organizaciju. A organizacija u ovom slučaju znači planiranje radova bilo da je reč o navodnjavanju, bilo o odbrani od poplava, organizovanje pojedinih grupa radnika i njihovih „poslovođa“, od „desetara“ do „generala“, proračunavanje obima i vrste poslova, obuku specijalista od pekara i kuvara do matematičara, astronoma i sveštenika… Tako, po nekim istraživačima – sociolozima, istoričarima, ekonomistima… – nastaju „hidraulička društva“. Drugim rečima, ljudska zajednica čija je jedna od osnovnih funkcija ono što se danas naziva „upravljanje vodama“. Najznačajniju upravljačku ulogu u takvim društvima nema ni car ili kralj pa makar da lično zastupa boga na zemlji, ni bilo koji drugi oblik političkog organizovanja, već birokratija zadužena za sve one pomenute poslove s vodom ili oko vode.
I, eto opet onog pitanja o „evropskoj“ demokratiji kao jedinstvenom izumu u istoriji čovečanstva. I stari Grci i evropske civilizacije starije od njih – nastale duž toka Dunava ili na Kritu – nisu se razvijale kao „hidraulične“, dobro organizovane i strogo kontrolisane, iako su izvodile zadivljujuće poduhvate u navodnjavanju suvih i isušivanju vlažnih terena. Bez obzira da li prihvataju ili odbacuju teoriju o poreklu „azijskog despotizma“, stručnjaci se danas uveliko slažu da su evropski klimatski okviri u proteklih 10.000 godina bitno uticali da Evropa u jednom dugom istorijskom trenutku postane obrazac globalne civilizacije. Možda je preterano dodati, ali samo zato što nije imala problema s – vodom.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
