Narod se ne pita

Narodni heroj, publicista, predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Makedonije i član ili potpredsednik svega i svačega u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Krste Crvenkovski, šezdesetih godina prošlog veka nije propuštao priliku da svoju socijalističku republiku naziva „Vardarska Makedonija“. Sa snagom Tita i Jugoslavije za sobom, određeni krugovi u Skoplju su još od kraja Drugog svetskog rata koketirali sa idejom ujedinjenja Egejske, Pirinske i Vardarske Makedonije, po principu „svi Makedonci u jednoj državi“. Tito se nikada nije zalagao za tu ideju, niti je Jugoslavija ikada vodila politiku u tom pravcu, ali je u Atini do dana današnjeg nisu zaboravili. U zaborav je pao Krste Crvenkovski koji je od sredine sedamdesetih pao u nemilost kao liberal. Pred slom SFRJ, 1989. je bio jedan od osnivača Socijaldemokratske partije Makedonije, sa kojom se nije proslavio.

Referendum o nezavisnosti Makedonije održan je 8. septembra 1991. godine. Referendumsko pitanje je glasilo: „Da li ste za suverenu i nezavisnu Makedoniju, s pravom udruživanja s nezavisnim državama Jugoslavije?“ Izlaznost je bila 75,7 odsto, od izašlih glasača njih 96,4 bilo je za nezavisnost države sa ustavnim imenom „Republika Makedonija“.

U tom imenu sve grčke vlasti videle su „teritorijalne pretenzije na grčku teritoriju“ malene susedne države. Zbog njenog imena je Grčka, koja svojata sve makedonsko i svekoliko makedonstvo, stavila veto na članstvo „Republike Makedonije“ u NATO-u i početak pristupnih pregovora sa Evropskom unijom. Makedonija, jedina jugoslovenska republika koja je bez ispaljenog metka postala nezavisna, umesto da je odavno punopravna članica EU i NATO-a, držeći se bandoglavo svog ustavnog imena, zaglavila se u živom balkanskom nacionalističkom blatu, etničkim sukobima, bedi, besomučnoj korupciji i zloupotrebi vlasti. Sa druge strane, Grčka nije htela ni za pedalj da olabavi svoju paranoidnu, nacionalno samodopadljivu politiku svojatanja imena „Makedonija“. Moglo joj se, sa pozicije jačeg, kao članici NATO-a i EU sa pravom veta. Sukob oko imena traje već 27 godina.

PREKRETNICA: Kada je VMRO DPMNE sa Nikolom Gruevskim na čelu došla na vlast 2006. godine, sukob oko imena sa Grčkom postao je centralno pitanje nacionalnog ponosa i identiteta. U Skoplju su se ređale teze da Makedonci iz Republike Makedonije vuku direktne antičke korene, da im je Aleksandar Veliki maltene praotac, glavni autoput nosio je njegovo ime, aerodrom je nosio njegovo ime, spomenik Aleksandru Makedonskom podignut je u centru Skoplja.

Ono što je Aleksandru Vučiću Beograd na vodi, to je Gruevskom postalo neko antičko-barokno Skoplje na Vardaru – desetine kitnjastih, komičnih građevina sa jonskim ili dorskim stubovima, nekakvi predimenzirani lavovi, stotine proćerdanih miliona evra ili dolara u siromašnoj državici stoje danas kao spomenik vlasti Gruevskog koja je trajala jedanaest godina.

Na sve to Atina je gledala kao na direktnu provokaciju u tragikomediji sa naslovom: „Čiji je Aleksandar Veliki?“ Taj sukob Republika Makedonija nije mogla da dobije.

Nakon parlamentarnih izbora 2016. koje je izgubio, Gruevski nije hteo da siđe sa vlasti, na to su ga naterali masovni protesti opozicije koji su trajali gotovo godinu dana. Aleksandar Vučić i SNS gnušali su se rulje koja vlast hoće da ruši na ulici i koju je podržavao Zapad, podržavali su do samog kraja Gruevskog i VMRO DPMNE, čijim se brojnim funkcionerima sada sudi zbog ilegalnog prisluškivanja, korupcije i zloupotrebe službenog položaja.

foto: a. ivanji

Kada je opozicija predvođena Socijaldemokratskim savezom Makedonije preuzela vlast, došlo je do promene politike oko imena države. U junu 2018, premijeri Zoran Zaev i Aleksis Cipras sporazumeli su se da Republika Makedonija, koja je bila primorana da na međunarodnoj sceni nastupa kao Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, promeni ime u „Republika Severna Makedonija“. Sporazum potpisan u Prespi, na grčkoj strani Prespanskog jezera, priznaje Makedonce „Republike Severne Makedonije“ kao naciju i njihov jezik kao makedonski.

Šta to znači ili kako bi moglo da se tumači, najkraće je objasnio poznati makedonski kolumnista Goran Mihajlovski: „Pa to je ono za šta smo se vekovima borili – da međunarodno budemo priznati kao Makedonci, naš jezik kao makedonski“. Promena imena države za to je mala cena.

PROPAO REFERENDUM: „Sjajnu vest“ za Zapadnog Balkana pozdravio je čitav Zapad. Ali, da bi sporazum stupio na snagu, bilo je potrebno da se potvrdi na referendumu u Makedoniji, da ga zatim prvo ratifikuje parlament u Skoplju, pa tek onda i parlament u Atini.

Zbog ustavnih promena, Zaevu je u parlamentu potrebna dvotrećinska većina, koju nema, a Ciprasu prosta većina, koju on takođe nema.

A ni referendum održan 30. septembra 2018. u Republici Makedoniji nije prošao kako su se na Zapadu nadali i kako je Zaev priželjkivao. Na referendum je izašlo samo 36,91 odsto od ukupnog broja upisanih birača. Slaba je vajda što je njih 91,46 odsto glasalo „za“. Ili što postoje ozbiljne sumnje da je u biračke spiskove uneto daleko više ljudi nego što ih zaista ima sa pravom glasa.

Šamar za Brisel i Vašington je bio utoliko bolniji što je iz referendumskog pitanja potpuno izostavljena škakljiva promena imena, što je zapravo održan referendum o pristupanju NATO-u i EU. Referendumsko pitanje je glasilo: „Da li ste za članstvo u EU i NATO, uz prihvatanje Sporazuma Republike Makedonije i Republike Grčke“?

Dve trećine upisanih birača ta direktno formulisana evro-atlantska perspektiva nije motivisala da izađe na glasanje i glasa „za“. Sluteći takav ishod, referendum je preventivno raspisan kao „konsultativan“, a ne kao „obavezujuć“, za šta bi bilo potrebno da na glasanje izađe više od pedeset odsto upisanih birača.

SVE SAMI POBEDNICI: Tako je Zaev mogao da proglasi „pobedu“, jer je više od devedeset odsto izašlih na referendum glasalo za sporazum sa Grčkom. Pozivajući se na „volju naroda“, Zaev je pozvao VMRO DPMNE da omogući ratifikaciju u parlamentu. U suprotnom, preti raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora već za kraj novembra.

Lider VMRO DPMNE Hristijan Mickovski je to revoltirano odbio, tumačeći ishod referenduma kao jasnu poruku da dve trećine građana sa pravom glasa ne želi promenu imena i sporazum sa Grčkom. Veliku apstinenciju Mickovski tumači kao podršku pozivu na bojkot na koji je građane pozvao i predsednik Makedonije Đorge Ivanov.

VMRO DPMNE formalno je takođe za članstvo Makedonije i u EU i u NATO-u, samo što odbijanjem da se promeni ime države, koje se stilizuje u pitanje nacionalnog identiteta i ponosa, u praksi vodi suprotnu politiku. Jer, posle 27 godina potpuno je jasno da Atina neće popustiti, tako da je referendumsko pitanje moglo da glasi i: „Ili EU i NATO, ili ime Republika Makedonija“. I jedno i drugo ne može.

ZAVRTANJE RUKU: Na katastrofalnu izlaznost koja ne samo da obezvređuje referendum već zaista može verodostojno da se tumači i tako da velika većina građana nije zainteresovana za članstvo u EU i NATO-u – bez obzira da li to ima veze sa promenom imena države ili ne – u Briselu su reagovali kao što i inače reaguju na probleme na Zapadnom Balkanu: ignorišući činjenice i držeći se unapred zacrtane agende.

Tako je komesar za proširenje EU Johanes Han govorio nešto u smislu „velike podrške“ za početak pregovora sa EU; predsednik Evropskog saveta Donald Tusk i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg „ohrabrili“ su makedonske političare „da iskoriste ovu istorijsku šansu“, jer će „odluke koje donesu u narednim danima i nedeljama odlučiti sudbinu njihove zemlje i njihovog naroda u narednim generacijama“; generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš pozvao je političare da nastave sa sprovođenjem Prespanskog sporazuma, jer je „činjenica da je ogromna većina onih koji su glasali podržala Prespanski sporazum“; Evropska unija, NATO i SAD pozvale su zvanično Skoplje da nastavi sa daljim koracima neophodnim za implementaciju sporazuma koji su Grčka i Makedonija postigle u junu, a po kojem bi novo ime Makedonije trebalo da bude „Republika Severna Makedonija“; izvestilac Evropskog parlamenta za Makedoniju, slovenački evroposlanik Ivo Vajgl, pozvao je makedonske političare da se ujedine oko projekta evropske i evro-atlantske budućnosti Makedonije…

Poruka ujedinjenog Zapada glasi: sporazum sa Grčkom u parlamentu mora proći. Opozicioni poslanici koji vladajućoj koaliciji treba da obezbede dvotrećinsku većinu potrebnu za ratifikaciju i promenu ustava to mogu i treba da shvate kao pretnju.

U diplomatskim krugovima u Skoplju se čuje da je zavrtanje ruku već počelo: neke poslanike treba potkupiti, nekima pripretiti zatvorom, neki se prosto neće usuditi da idu protiv volje SAD, neki su možda i sami promenili mišljenje, tek, nakon propasti referenduma ratifikacija ne sme da propadne. To sa voljom naroda nema nikakve veze.

Za dvotrećinsku većinu u parlamentu sa 120 poslanika potrebno je da njih 80 glasa „za“. Vladajuća većina ima 69 mandata, savez okupljen oko VMRO DPMNE 51. Od tih 51, male partije raspolažu sa 9 poslanika. Potrebna su, dakle, samo dva „prava“ preletača direktno iz redova VMRO DPMNE.

VISOK ULOG ZAPADA: Moglo bi se reći da je ulog u čitavoj ovoj peripetiji oko promene imena evropska budućnost, dakle, prosperitet Makedonije, kako god se zvala. Samo što to dve trećine građana Republike Makedonije ne vidi tako, makar ne veruje dovoljno da bi ih motivisalo da glasaju na referendumu. Ko će im to nakon decenijskog papagajskog ponavljanja zvaničnika EU o nekakvoj „evropskoj perspektivi“ i raznim drugim perspektivama Zapadnog Balkana uzeti za zlo?

Niti je njihova vlada intenzivnom kam­pa­njom uspela da ih ubedi u to, niti nemačka kancelarka Angela Merkel, niti premijerka Velike Britanije Tereza Mej, koje su pred referendum posetile Skoplje, niti predsednik Francuske Emanuel Makron, koji se građanima potencijalne „Severne Makedonije“ obratio video-porukom, niti nebrojeni predstavnici EU, SAD i NATO-a.

Ambasador Rusije u Skoplju Sergej Bazdnikin je ocenio da je dve trećine građana Makedonije demonstriralo protivljenje rešenju koje pokušavaju da im nametnu spolja, a rusko ministarstvo spoljnih poslova je saopštilo da referendum jasno pokazuje kako Makedonci ne žele da njihovu zemlju na silu uguraju u NATO. Vladimir Putin ne bi bio ni malo srećan da posle Crne Gore i pravoslavna Makedonija uđe u NATO. Ostala bi mu samo Srbija da ga slavi.

Evropskoj uniji je potrebna konačno jedna dobra vest sa Zapadnog Balkana, ali se, u suštini, radi o tome da Makedonija sledeće godine treba da postane članica NATO-a. To je tako u igri oko uticaja u regionu sa Rusijom neko rešio.

Nakon bezrezervne podrške najviših predstavnika EU, SAD i NATO-a Prespanskom sporazumu, ulog je povećan: sada se već radi o verodostojnosti i ugledu Zapada. Teško je zamisliti da će biti dovedeni u pitanje zbog volje nekolicine poslanika u Sobranju.