Narcisoidna neznalica sa nasađenim šiškama

Za „Vreme“ iz Severne Dakote

Odavno su razbijene sve iluzije o tome da se iza karikaturalnog lika Donalda Trampa krije strateški genije koji sa čitavim svetom igra višedimenzionalni šah. Tramp je upravo onakav kakav se čini na osnovu svojih nebuloznih izjava i tvitova, nasađenih šiški, pudera i steznika. Više novinarskih i analitičkih knjiga daje nam i pisanu potvrdu da onaj deo njegovog sveta do kojeg mediji ne dopiru izgleda baš onako kako biste očekivali. Prošle nedelje je izašla knjiga Džona Boltona koja pripada tom žanru, ali je i nešto više: suvoparnim i monotonim jezikom Bolton ne prepričava, već za istoriju beleži šta se dešavalo, prenosi razgovore kojima je prisustvovao i činjenice koje zna iz prve ruke. Na osnovu svega što dosad znamo, nema razloga za sumnju u njegovu pouzdanost. Šta god da se mislilo i govorilo o Boltonu, nepreciznost i nepouzdanost nisu njegove osobine.

Džon Bolton je radio u svakoj republikanskoj administraciji još od osamdesetih godina, bio je kontroverzni ambasador SAD u Ujedinjenim nacijama i preko deset godina plaćeni komentator na republikanskoj televiziji Foks. Moglo bi se reći da je čitav svoj profesionalni život proveo na militantno-intervencionističkoj margini američkog republikanizma kao najpoznatiji i najugledniji američki „jastreb“ u spoljnoj politici. On je uvek na strani odlučnog nastupa i oštrih sankcija, gotovo po inerciji protivnik međunarodnih sporazuma i zagovornik preventivnih napada.

Njegov dolazak 2018. godine na mesto Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost izazvao je uznemirenje i strah, jer se činilo da bi mogao da utiče na preusmeravanje inače dezorganizovane i dezorijentisane administracije. Na sreću, ratobornost nije jedna od Trampovih mana. On je čovek disko-žurki i kič varijante života na visokoj nozi, a ne ratnog rizika i drame. Povremeno voli da se busa u grudi i preti „najstrašnijim bombama“, ali će uvek pre odabrati „dil“ nego stvarni sukob koji bi mogao da dovede do nepopravljivih posledica. I to je verovatno jedna od ključnih srećnih okolnosti za današnju civilizaciju.

Kada su se Boltonovi nazori podudarali sa Trampovim impulsima, njegovo prisustvo je imalo nekog uticaja, a kada nisu, onda, na sreću, nije. Recimo, Trampu se odavno činilo da je raskidanje Atomskog sporazuma sa Iranom dobra ideja, ali je u tome bio toliko usamljen da bez Boltona, koji je od početka bio fanatični protivnik Sporazuma, sigurno to ne bi zaista uradio. Bolton je od početka bio svestan da saradnja sa Trampom neće biti jednostavna, ali je pravilno procenio da će Tramp biti prijemčiv za neke od njegovih ideja. Saradnja sa Trampom je trajala skoro godinu i po dana, sve do septembra prošle godine.

KRUNSKI SVEDOK

Krajem prošle godine započeo je proces opoziva predsednika, u Predstavničkom domu se raspravljalo da li je Tramp zloupotrebio svoj položaj i ucenjivao Ukrajinu, odnosno (protivzakonito) zaustavio slanje vojne pomoći tražeći od Ukrajine zauzvrat „nešto“ protiv Džoa Bajdena što bi mogao da upotrebi tokom izborne kampanje. Upotreba poluga vlasti da bi se izvukla neka lična korist ogroman je prestup čak i u svetu oslabljenih pravila koji je Tramp nametnuo. Bolton je znao šta se tačno događalo i da li su optužbe protiv Trampa tačne, ali je uprkos pozivu odbio da svedoči. Složena pravila u vezi sa kongresnim svedočenjima omogućila su mu da tim odbijanjem ne prekrši mnogo više od pravila lepog ponašanja. Njegovi saradnici su, međutim, svedočili (i svi do jednog su u potonjim mesecima osetili na svojoj koži Trampovu osvetu), i svakom zainteresovanom posmatraču je bilo jasno šta se zaista dogodilo. Bolton je za to vreme pisao knjigu u kojoj će reći sve što ima da kaže.

Odbijanjem da pod zakletvom optuži Trampa Bolton je navukao na sebe bes Trampovih protivnika. Oni tvrde da su Boltonovo ime i njegova reputacija među republikancima mogli da imaju presudan uticaj, da je upravo on mogao da pokoleba dovoljan broj republikanskih poslanika i da smešnom učini svaku odbranu Trampa. Druga škola mišljenja tvrdi da nije važno šta bi on rekao budući da su republikanski senatori svoju političku sudbinu odavno vezali za Trampa i da za njih povratka nema. Kakvi god bili Trampovi prestupi ili promašaji, politički posao tih republikanaca podrazumeva da se trude da Trampove faux pas zabašure, ignorišu, da ih svesno pogrešno protumače, lažno predstave ili, u najboljem slučaju, da nekako izbegnu prozivke i pitanja sve dok naredni skandal ne baci senku na prethodni. Bolton tu ništa ne bi mogao da učini.

Sedam meseci nakon propalog pokušaja da se Tramp ukloni sa mesta predsednika iz štampe je izašla Boltonova knjiga Soba u kojoj se to dogodilo. Objavljena je nešto kasnije nego što je bilo planirano jer je Bela kuća na više načina pokušala da onemogući objavljivanje, ili da ga makar odloži do posle izbora, u čemu nije uspela.

IMPULSIVAN I NARCISOIDAN

Iz knjige saznajemo da je Tramp, kao što se vidi i golim okom, zaista „neverovatno neinformisan“. Tako je u razgovoru sa britanskom premijerkom bio iznenađen kada je čuo da je Velika Britanija nuklearna sila, a nekom drugom prilikom je pitao da li je Finska pod patronatom Rusije. Tramp ni za šta nema strpljenja, ne čita i veoma teško usvaja nove informacije. Bolton, recimo, navodi da je morao da mu u više navrata iznova prepričava kako je došlo do toga da postoje dve Koreje i zašto SAD podržavaju Južnu Koreju.

Trampa ne vodi nikakva ideologija, on ne pravi planove, ni za šta se ne priprema i u svakoj situaciji improvizuje. Vode ga isključivo trenutni, narcisoidni interesi. Ali zato uvek ima u vidu novac, trgovinu, razmenu. U odluci da „suspenduje“ zajedničke vojne vežbe SAD i Južne Koreje (kao gest dobre volje prema Kim Džong Unu, iako na američkoj strani nije bilo nikoga ko nije bio protiv), važan faktor je bilo i to što su te vežbe veoma skupe. Međutim, Bolton u knjizi kaže da je Tramp toliko uživao dok je posmatrao vojne vežbe tokom posete Velikoj Britaniji da je on, Bolton, pomislio kako je velika greška što ga nisu ranije odveli na neke takve američke vežbe, jer da je imao prilike da ih ranije vidi uživo, sigurno nijedne ne bi suspendovao.

Tramp nema nikakav kompas, ni moralni ni intelektualni. U razgovorima sa stranim političarima koji iznose unapred pripremljene ideje i formulacije i tačno znaju šta hoće da postignu, Tramp se prepušta svom osećaju, brblja, doseća se, iznosi netačne brojeve i podatke dok njegovi savetnici i saradnici nemaju drugog izbora do da pasivno prate šta se dešava nemajući predstave šta će u sledećem trenutku da izgovori, kakav će predlog da iznese, kakav će kompromis da prihvati. Najčešće, kaže Bolton, svi samo žele da se sve što pre završi i da bude što manje prilike da se nešto zabrlja.

Boltona naročito uznemiruje što Tramp kao da ne ume da razlikuje lično od političkog, što međunarodne odnose vidi samo kroz lične odnose sa vodećim političarima. Nisu, dakle, u pitanju promašene metafore i neuspele šale kada Tramp govori kako on i Kim Džong Un razmenjuju „ljubavna pisma“ (Bolton kaže da je Tramp bio iskreno dirnut komplimentima koje je iznad Kimovog potpisa nanizao neki severnokorejski birokrata).

Dakle, to je onaj Tramp kojeg svi prepoznajemo, predsednik koji opsesivno prati kako je „ispao“ u medijima.

foto: ap

SVE JE BOLJE OD DEMOKRATA

Ali to nije sve. Bolton ne prikazuje Trampa samo kao dramatično pogrešnu osobu na pogrešnom mestu, nego navodi i ponešto zaista dramatično i u svakom smislu neprihvatljivo. Tako se u razgovoru sa turskim predsednikom Tajipom Redžepom Erdoganom Tramp trudio da mu parira kako je i on jednako moćan kao i bilo koji autokrata. Obećao je da će mu „srediti“ sve što treba u vezi sa optužnicom protiv turske Halkbanke čim u tužilaštvo koje se bavi tim slučajem „dovede svoje ljude“. Ideja da bi predsednik tako nešto pokušao da uradi je u Sjedinjenim Državama anatema.

Drugi primer je kako je Tramp u želji da bude što ljubazniji i predusretljiviji dok je Si Đinpinga molio za pomoć tokom predstojećih izbora, kineskom predsedniku rekao da podržava njegovu ideju o otvaranju logora za Ujgure, da je, dakle, masovno zatvaranje nevinih ljudi u koncentracione logore na neodređeno vreme „dobra ideja“. Čim je taj fragment iz knjige stigao do javnosti, državni sekretar Majk Pompeo je javno osudio Kinu zbog postupanja prema Ujgurima, a Tramp je obećao da će zbog Ujgura uvesti Kini nove sankcije.

Na pitanje zašto, ako je sve već tako, nije svedočio protiv Trampa, Bolton sada odgovara da je postupao onako kako su mu „okolnosti“ nalagale, tj. da su po njegovom mišljenju demokrate čitav proces opoziva loše vodile, da su se usmerile samo na Ukrajinu iako je bilo još mnogo toga što je zasluživalo da se ispita, te da je predviđao da će se sve završiti upravo onako kako se završilo. Bolton je rekao da Tramp jeste zaslužio da bude opozvan sa mesta predsednika i da bi on, da je senator, glasao za impičment. I ne samo to: Bolton danas otvoreno kaže da „ne zna ni za jedan Trampov potez koji ovaj nije napravio imajući u vidu naredne izbore“, te da ga, ako bude ponovo izabran, „više ništa neće obuzdavati“.

Težinu Boltonovim izjavama daje to što je on ubeđeni republikanac, pravi partijski čovek, za koga su najveći neprijatelji američkih interesa Iran i Severna Koreja (to jest radikalni islamski teroristi i svi zaostaci socijalizma-komunizma). Na trećem mestu neprijatelja SAD su, međutim, demokrate. Unutrašnju dramu kod Boltona je izazivalo to što jeste video da je Tramp pretnja za SAD, što je za njega bilo neprijatno i mučno, ali je prepuštanje vlasti demokratama za njega ipak uvek bila lošija opcija. U knjizi je omraza na demokrate doslovno opipljiva – sve što je od demokrata ostalo nužno je da se ukloni ili preinači. „Okolnosti“ koje su ga naterale da ne pomaže u opozivu Trampa treba gledati u tom svetlu.

Bolton kaže da je knjigu napisao zato da bi bila „svedočanstvo za istoriju“. Cena toga je bila da je propustio šansu da postane deo istorije.

Sa druge strane, očigledno je da Boltona više ne motiviše želja da ostane među svojim republikancima. Zbog oštrih upozorenja i nemilosrdnih opisa Trampa već ga bivši prijatelji i istomišljenici nazivaju „izdajnikom“ koji im „zabada nož u leđa“. Demokrate se nadaju da će biti republikanskih glasača koji će upozorenja iz Boltonovih usta shvatiti ozbiljnije nego kada ih čuju od suprotne strane.

PROTIVAN DUHU VREMENA

Do narednih predsedničkih izbora u Americi ostalo je još četiri meseca, a šanse Donalda Trampa da bude ponovo izabran trenutno ne deluju ubedljivo. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se njegova podrška iz nedelje u nedelju kruni. Zahvaljujući elektorskom sistemu glasanja, na prošlim izborima je pobedio sa skoro tri miliona glasova manje i u međuvremenu uopšte nije ni pokušao da privuče nove pristalice. U ovom trenutku se čini da nije ni formulisao izbornu poruku i ključne teme. Njegovi glavni aduti trebalo je da budu privredni prosperitet, bezbednost i ugled Amerike u svetu. Od svega toga, naravno, nema ni pomena. Zato se sada drži oprobanih rasističko-šovinističkih tema sa kojima se oseća dobro i sigurno i koje zasad drže njegove okorele pristalice na okupu – „zli imigranti koji su krivi za mnogo toga“, „Amerika pre svih“, „mi za nas“, „niko nam ništa ne može“, „demokrate su teroristi“, „snage haosa“, itd.

Za to vreme korona virus se širi, Amerika je na repu pokušaja da se virus suzbije a Tramp je na čelu pokreta koji kaže da je možda najbolje ignorisati epidemiju i pustiti da stvari idu svojim tokom, pa će možda na kraju sve izaći na dobro.

foto: ap

Loše vesti za Trampa stižu gotovo svakodnevno. Njegova želja da uz pomoć ministra pravde Bila Bara „pročisti“ pravosuđe i nekako zaštiti „svoje“ ljude koji su trenutno optuženici u različitim sudskim procesima, ne ide baš glatko. Prošlog vikenda je, recimo, do javnosti doprlo da su američke obaveštajne službe još od marta znale da je Rusija talibanima ponudila novčanu nagradu za svakog ubijenog američkog vojnika i da niko ništa nije preduzeo, te da je Tramp insistirao da Putin bude ponovo pozvan u G7. To je tip postupanja koji zgražava i odbija američke glasače, nezavisno od partijskog opredeljenja i bilo čega drugog. Boltonova knjiga je u nekoliko navrata privukla pažnju, ali samo kratkotrajno, dok se nije ugušila u navali novih i dramatičnih vesti.

Konačno, tu su rasni i socijalni protesti koji su krenuli nakon ubistva Džordža Flojda. Trampove opsesivne teme i njegov pristup politici prirodni su protivnici i meta tog talasa nezadovoljstva i zahteva za promenama. Tramp se nalazi na suprotnoj strani od raspoloženja koje preovlađuje, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da pokuša da nametne tumačenje u kojem je on branitelj reda, mira i poretka, dok su svi ostali anarhisti i nasilnici.

Pre neki dan Tramp je doneo specijalnu uredbu o strogom kažnjavanju vandala koji skrnave i obaraju spomenike, jer to nije samo protivzakonito nego je i „uništavanje istorije“. Međutim, sada je počelo da se dešava nešto novo. U južnim državama lokalne vlasti su počele da donose odluke o uklanjanju spomenika, promeni simbola i naziva (sa zastave Misisipija tako će biti uklonjen deo sa zastavom Konfederacije iz građanskog rata). „Njegovi“ republikanci, uz podršku javnosti, u nekim mestima na jugu odnose u muzeje statue i biste onih koji su danas ocenjeni kao rasisti. Firme samoinicijativno menjaju nazive i zaštitne znakove koji nekim grupama mogu delovati uvredljivo. Vandali su, izgleda, bili samo radikalni, preuranjeni izraz realno postojećeg raspoloženja koje nije strogo partijski ograničeno. Suprotstavljanje tom raspoloženju nema velike političke šanse u društvu u kojem još postoji demokratija.