Da li fudbal može da pomiri ljude u onoj meri u kojoj može da ih razdraži i posvađa? Ovo se pitanje pojavljuje nakon uspešnog završetka kvalifikacija fudbalske reprezentacije susedne Bosne i Hercegovine koja je uspela da pobedom protiv Litvanije odezbedi učešće na završnom turniru Svetskog prvenstva narednog leta u Brazilu.
Sarajevo je prošle nedelje bilo u transu. U izveštajima sa kaže da je fudbalsku reprezentaciju dočekalo preko pedeset hiljada ljudi. Proslava na ulicama Sarajeva usred noći podsećala je na dočeke sportista u Beogradu posle osvajanja velikih trofeja. Za BiH je sam odlazak na veliko takmičenje značajan kao osvajanje neke šampionske krune, jer na simboličkom planu predstavlja pobedu posle dve decenije stalnih poraza. Posle nekoliko neuspešnih kampanja fudbalski „Zmajevi“, kako zovu reprezentaciju BiH, uspeli su da protutnje kroz svoju kvalifikacionu grupu i obezbede direktan odlazak na SP. Kao reprezentacija Srbije u kvalifikacijama za SP u Južnoj Africi 2010.
RADOST UNITARISTA: Radost iz Sarajeva nekako je ostala samo radost „unitarista“, jer slične radosti u gradovima koji su većinski srpski ili hrvatski nije bilo. Ove dve zajednice su po pravilu sa glavom u Beogradu i Zagrebu, naročito kada je reč o fudbalskim i drugim sportskim poslovima koji su prepoznati kao amblem nacionalnog identiteta.
U izveštaju koji je objavljen u britanskom „Gardijanu“, galama i pucnjava sa proslave su upoređene sa opsadom Sarajeva „od strane bosanskih Srba“, jer je žurka na ulicama glavnog grada BiH navodno ličila na tutnjavu „srpske artiljerije“. Ovaj nategnuti kontrast odlično pokazuje da za posmatrača sa strane u Bosni od rata naovamo nije bilo većeg događaja od ovog fudbalskog uspeha.
Da li, onda, ovaj značajan sportski rezultat može da doprinese stvaranju osećanja zajedništva u jednoj državi koja ima najmanje tri glavna grada i da li je ovakvo pitanje samo želja romantika koji misle da se zajednice konstituišu na uspesima, a ne na razlikama?
BiH je država sa značajno više problema od ostalih država u regiji i ovakva slika bi možda mogla da zavrti točak u njenu korist, ukoliko bi postojao mehanizam da se na ovakvim stvarima pravi nešto dobro i zajedničko.
Na prvom mestu mediji su istakli dobru igru tima koji predvodi sa klupe legenda jugoslovenskog i francuskog fudbala Safet Sušić. Poznat pod nadimkom Pape, ovaj mirni čovek finih manira uspeo je da na pravi način motiviše i ujedini tim koji je u prethodnih nekoliko kvalifikacionih kampanja uvek dolazio nadomak cilja, ali nikada nije uspeo da preskoči poslednju lestvicu i ode na neko veliko takmičenje. Pape je uspeo da na bazi trojice vrhunskih fudbalera, po jedan u svakoj liniji, Asmir Begović, Miralem Pjanić, Edin Džeko, napravi tim koji je ostavio iza sebe i Grčku i Slovačku, reprezentacije koje su igrale na ranijim velikim takmičenjima. Svet još poznaje Zvjezdana Misimovića, Vedada Ibiševića i Emira Spahića, a ostale će još bolje upoznati na prvenstvu u Brazilu. Ovi igrači su igrali i ranije sjajno, recimo kod Miroslava Blaževića, ali izgleda da su sada na vrhuncu, da je „dobra hemija“ u timu i da je to bio recept za uspeh. Negde na sredini kvalifikacionog ciklusa u jednom od razgovora za medije Ivica Osim, poznati jugoslovenski i bosanski trener, rekao je da niko u regiji nema tako dobar tim kao BiH, upravo se pozivajući na gore pomenutu trojicu koji mogu da igraju u bilo kom od najvećih svetskih klubova. To posebno važi za Pjanića koji je prelaskom u Romu prešao iz kategorije supertalentovanih u vrhunskog igrača i, ako uspe da se sačuva povreda, mogao bi da napravi veliku karijeru.
To važi i za Misimovića, za koga kažu da nije prošao u mlađim kategorijama Crvene zvezde, jer su ocenili da je spor, a on je napravio dosta u Nemačkoj.
BROJANJE KRVNIH ZRNACA: Uporedo sa veličanjem igrača i trenera i njihovog velikog uspeha, kome su se obradovali, čini se, svi ljudi sa prostora nekadašnje Jugoslavije, mediji su krenuli da prebrojavaju krvna zrnca fudbalera i ljudi iz stručnog štaba da bi se videlo koliko je tu „čijih“, koliko „naših“, a koliko „njihovih“, te da li je to znak za ovo, ili za ono. Naravno, najmanje krivice za ovakav pristup snose sami članovi bosanskog tima, koji, da nije pravi tim, nikada ne bi ni napravio rezultat.
I sve zbog ideje da bi fudbal, ovde nosilac uspeha, mogao da bude ona kopča koja nedostaje da bi Bosna zaista bila ponosna, da bi bila država koja ima svoj identitet i zaokruženu teritoriju, da ne bude uplašeni entitet koji prvo ruše njeni građani koji je ne priznaju, a onda i komšije pomalo. Ljudi su se setili i onih kafanskih doskočica o tome da se stara SFRJ ne bi raspala da je njen fudbalski super tim osvojio prvenstvo sveta u Italiji 1990. godine.
U kontekstu „svih dešavanja u BiH“, čak i ovakva razmišljanja bi mogla da budu opasna, jer kao da se sluti da taj „entitet“ neće još dugo u tom formatu, pa se sada svi uzdamo u fudbal i neki neverovatni uspeh koji će točak istorije okrenuti na drugu, za BiH, povoljnu stranu. Kao što smo čuli i videli, hrvatski i srpski „deo“ Bosne nije naročito reagovao na blagovesti iz Litvanije: ljudi su više protokolarno čestitali, kao da je reč o uspehu komšija. Izgleda kao da su se Zagreb i Beograd više obradovali od Banjaluke i Mostara.
Hrvati su sa „svojom“ reprezentacijom kojoj je ostalo doigravanje sa Islandom u novembru, a Srbi iz BiH, koji po pravilu pune stadion Crvene zvezde kada igra reprezentacija Srbije, pate zajedno sa Srbijancima zbog eksperimenta Tomislava Karadžića sa Sinišom Mihajlovićem. Reporter „Vremena“ bio je na gotovo svim utakmicama reprezentacije Srbije koje su igrane u Beogradu poslednjih dvadesetak godina i prisustvovao je utakmici u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine između tadašnje SCG i BiH na stadionu Crvene zvezde u jesen 2005. i svedočio je nepojmljivoj mržnji srpskih navijača smeštenih na južnoj strani stadiona prema svojim komšijama iz BiH koji su bili u boksu na istočnoj tribini. Ko god prati igre reprezentacije Srbije zna da su jedine stalne zastave na stadionu one na kojima pišu imena bosanskih gradova Nevesinje i Omarska.
Dakle, to da Srbi iz BiH navijaju gotovo u potpunosti za Srbiju i onda kada igra protiv država čiji su sami građani, nije novost, ali je značajan podatak kada se razmišlja o dometima jednog sportskog uspeha u kontekstu celokupnog uljuđivanja jedne države. Dobra vest je da je uspeh BiH svuda predstavljen kao veliki i značajan događaj i čini se da mu se obradovala ogromna većina ljudi sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Na neki način, uspeh BiH je uspeh svih koji su se nekada osećali ili se i dalje osećaju Jugoslovenima, koliko god to moglo da izgleda nerazumno. Čestitke su stizale sa svih strana, svi medijski napisi bili su pozitivni, pa bi čak moglo da se pomisli da je toliki „pozitivan pristup“ u Srbiji posledica nekog osećanja krivice zbog onoga što se u BiH dešavalo od 1992. do 1995. godine. Bosanci su nekako „naši“ i lako je njihov uspeh videti i doživeti kao nešto što i našem srcu prija i ne može da izazove netrpeljivost i ljubomoru.
Na neki neobičan način, ljudima u Srbiji koji vole fudbal plasman Bosne je neka vrsta satisfakcije za neuspeh Srbije kojoj je na kraju nedostajalo samo tri boda, a zapravo je izgubila šansu za plasman još prošle jeseni.
Momci koji nastupaju pod palicom Safeta Sušića sjajni su sportisti i sa ponosom igraju za državu koju vide kao svoju otadžbinu, bez obzira na to koje su vere i na tome bi čitava priča trebalo da se okonča. Pape je već poručio da tim neće ići u Brazil turistički i svi koji ga se sećaju kao fudbalera znaju da je uvek išao da pobedi bez obzira na to ko mu je bio protivnik, što je uostalom i najzdraviji sportski princip.
Bilo da i Hrvatska ode u Brazil narednog leta, što se očekuje, bilo da BiH bude jedini predstavnik bivše zajedničke države, imaćemo šta da gledamo i da na neki način sa strašću pratimo takmičenje na Svetskom prvenstvu. Bosna bi trebalo da bude naš izbor i to bi moglo da pomogne bar u onom delu koji se odnosi na to da tu državu vidimo i prihvatimo kao celinu bez obzira na specijalne veze sa srpskim entitetom. A mogli bi i Srbi iz Bosne bar u tom periodu da probaju da navijaju za realnost u kojoj žive, a ne za san koji većina njih sanja. Srbija bi trebalo da im pomogne u tome.
Napred „Zmejevi“! Može i na ekavici.
