Napad, trauma i posledice

Nepuna 24 sata pošto je odlučeno da bude domaćin letnje Olimpijade 2012, London je postao glavna svetska tema iz potpuno drugih razloga. U jutarnjim satima 7. jula 2005, u četiri skoro istovremene eksplozije, razneti su vagoni londonske podzemne železnice i gornja platforma dabl-dekera broj 30. Iako je od tog trenutka prošlo pet dana, u trenutku pisanja ovog teksta (utorak, 12. jul) o londonskim eksplozijama još uvek se malo zna. Za početak, ne zna se ko stoji iza ovog terorističkog čina: odgovornost za napade navodno je preuzeo ogranak Al kaide – „Organizacija Al kaida – džihad u Evropi“, s tim što verodostojnost te informacije nije potvrđena.

Osim toga, nisu poznati ni podaci o žrtvama. Uprkos tome što je zvanično saopšteno da su stradale 52 osobe i da ih je oko 700 ranjeno, imena poginulih su i dalje nepoznata – izuzetak je Suzan Levi, jedina formalno identifikovana žrtva. U nedostatku bilo kakvih konkretnih informacija, analitičarima širom sveta preostalo je da spekulišu o političkoj pozadini, uzrocima i posledicama ovih terorističkih napada, porodicama nestalih da čekaju zvaničnu potvrdu o pogibiji svojih bližnjih, a političarima da (kako već red nalaže) čitavu stvar najoštrije osude.

IDEOLOGIJA NADE: Baš kao što se i očekivalo, prve reakcije na londonsku dramu stigle su iz Škotske, gde je tog 7. jula već uveliko bio u toku samit G8 na kome su bili okupljeni najviđeniji svetski lideri i koji se u velikoj većini analiza smatra glavnim povodom terorističkih napada. Isto tako očekivan bio je ton njihovih zvaničnih obraćanja. „Sve naše zemlje bile su žrtve terorističkih napada. Svi smo ujedinjeni u odlučnosti da se suočimo i pobedimo terorizam, koji nije napad na jednu naciju, već na sve civilizovane ljude. Nećemo dozvoliti da nasilje promeni naša društva i naše vrednosti, kao što nećemo dozvoliti da samit prekine rad“, poručili su lideri G8.

Optužujući islamske ekstremiste, britanski premijer Toni Bler istakao je da „ljudi koji su počinili ova užasna dela kroz terorizam izražavaju svoje vrednosti“, da će policija pronaći odgovorne za napade i da „oni koji pokušavaju da nas zaplaše ubijajući nedužne ljude moraju da znaju da u tome neće uspeti“. On je pozdravio saopštenje Muslimanskog saveta Britanije koji je osudio eksplozije, ocenjujući da su većina muslimana „i ovde i tamo pristojni ljudi koji poštuju zakon i, kao i mi, osuđuju ovu vrstu terorizma“. Neizbežna su, naravno, bila i opšta mesta: „Našim duhom, dostojanstvom, mirom i istinskom snagom pokazaćemo da će vrednosti britanskog naroda trajati dugo posle njihovih. Ovo je veoma tužan dan za britanski narod, ali ćemo ostati verni britanskom načinu života“, obećao je Bler. U obilju sličnih reakcija iz Londona i sa svih strana sveta, ipak se (što se, imajući u vidu ranija iskustva, takođe očekivalo) istakao američki predsednik Džordž Buš. „Ono što se dešava u Londonu i ovde na samitu, sasvim mi je jasno. S jedne strane, ovde su ljudi koji pokušavaju da reše problem siromaštva i da svet reše pandemije side. S druge strane, imamo ljude koji ubijaju nedužne ljude. Kontrast ne može biti jasniji između namera i srčanosti nas koji duboko brinemo za ljudska prava i slobode i onih koji ubijaju, koji su zli u srcu i koji su spremni da oduzimaju živote nevinih ljudi. Rat protiv terorizma se nastavlja. Impresioniran sam rešenošću svih svetskih lidera da se povinujemo teroristima. Naći ćemo ih, izvesti pred lice pravde, a istovremeno ćemo raširiti ideologiju nade i saosećanja koja će nadvladati ideologiju mržnje“, poručio je Buš. Iako Bušova izjava u ovom trenutku nije baš najbitnije čime bi se trebalo baviti, ipak je red da se oceni da će njegovo obraćanje verovatno ući u izbor najbesmislenijih, možda čak i najbezobzirnijih. Kako, naime, drugačije okvalifikovati konstatacije o srčanosti „nas koji duboko brinemo“, ili tezu o „ideologiji nade i saosećanja“?

POLITIČKE POSLEDICE: Mnogo važnije od reakcija na londonske napade ipak su političke posledice tog događaja. U ovom trenutku još se ne zna šta će tačno preduzeti Britanija, šta NATO, a šta ostali međunarodni faktori, ali je za očekivati da će, u trenutku kad se otkrije ko zaista stoji iza eksplozija, stvar već biti rešena. Svetski mediji, naime, podsećaju da se posle terorističkih napada 11. septembra 2001, NATO pozvao na član 5. Osnivačkog sporazuma u kojem se navodi da je napad na jednu članicu ujedno i napad na sve zemlje članice Alijanse. (Posledice su poznate.) U međuvremenu, Savet bezbednosti UN-a je u rezoluciji 1611 istakao neophodnost borbe svim sredstvima, a u skladu s Poveljom UN-a, „protiv pretnji po međunarodni mir i bezbednost, koje su posledica terorističkih dela“. Nešto smirenije reagovala je Evropa: Evropska komisija najavila je da će razmotriti predlog o stvaranju „instrumenta za brzo reagovanje na terorističke akcije“ koji bi Evropskoj uniji omogućio da na terorističke napade reaguje efikasnije i s više koordinacije. Iako o prirodi ovog „instrumenta“, kao i o prirodi budućih vojnih akcija za sada može samo da se nagađa, predlog jednog od metoda borbe protiv terorizma već je izazvao negativne komentare. Naime, britanski ministar unutrašnjih poslova predložio je dodatnu kontrolu građana u vidu snimanja telefonskih razgovora i kontrolisanja elektronske pošte, a na to je momentalno reagovao predsednik Austrije Hajnc Fišer, ocenjujući da bi te mere bile ograničavanje ljudskih prava. „Na terorizam se ne sme odgovarati slepom mržnjom niti ishitreno, jer bi to moglo dovesti do sukoba civilizacija. Radi se pre svega o zaštiti našeg načina života i o razmišljanjima kako stati na put pogledima koji stoje iza terorizma“, rekao je Fišer. Iako je Fišer tom izjavom pobrao pozitivne poene na svim mogućim i nemogućim internet forumima širom sveta (kao jednoj od boljih formi ispitivanja javnog mnjenja), vrlo je verovatno da će Britanci, ugledajući se na SAD posle 11. septembra, bar delimično pojačati „kontrolu građana“. Za sad, ta kontrola rezultirala je pronalaženjem nekoliko sumnjivih paketa u podzemnoj železnici u više gradova, zatvaranjem Dauning strita zbog opasnosti od novog terorističkog napada, hapšenjem i potom oslobađanjem nekoliko ljudi „na osnovu britanskog zakona o borbi protiv terorizma“.

OVCE, TIGROVI I LAKE METE: Pored političara, prve reakcije posle eksplozija došle su od eksperata za terorizam koji su ovaj put bili jedinstveni u oceni da iza napada nesumnjivo stoji Al kaida. Naime, primećeno je da Al kaida nikada ne upozorava na predstojeće napade, baš kao što obično i ne preuzima odgovornost za njih, za razliku od IRA koja najavljuje svoje akcije, omogućavajući tako evakuaciju ugroženih; Al kaida se, kako navodi londonski „Gardijan“, „uvek trudi da proizvede što više žrtava“. Ovaj dnevnik još navodi da IRA već ima i posebne šifre kojima upozorava policiju i preuzima odgovornost za napade, dok je akcije Al kaide mnogo teže identifikovati pre svega zbog „mnoštva različitih ogranaka koji konstantno menjaju imena“. U skladu s ostalim ekspertima, i Dejvid Kapitančik s Univerziteta u Aberdinu zaključio je da je londonski napad sasvim sigurno delo Al kaide: „Oni nikada ne bi napali neku vojnu bazu, ili mesto gde se održava samit G8. Oni biraju lake mete, obične ljude koji idu na posao i tako izazivaju opšti užas. Njihova filozofija glasi: zašto napadati tigra, kad ima toliko mnogo ovaca.“ Dok eksperti ocenjuju da na Al kaidu takođe upućuju visoka preciznost i koordinisanost napada, londonski policijski izvori navode da upravo umešanost Al kaide u napade obećava mir u skorijoj budućnosti: oni, naime, podsećaju da je za ovu organizaciju takođe karakteristično da se „koncentriše na jedan veliki napad i da se potom primiri na duže vreme“.

No, za razliku od jedinstvenih eksperata za terorizam, politički analitičari već su se oštro podelili na one koji smatraju da je u trenutku dok se mrtvi još prebrojavaju neukusno upirati prstom u prave krivce za napade i na one koji su svog krivca našli još prvog dana. Naime, već 7. jula po podne izvesna Melani Filips, kolumnistkinja „Dejli mejla“, napisala je da „rat u Iraku nije smanjio, već povećao teror“ i da „Britanci ne bi bili meta terorista da su se na vreme distancirali od Amerike“. Sutradan se ovom usamljenom glasu pridružio i kolumnista „Dejli mirora“ Kevin Megvajer: „Da li se ovo dogodilo zbog rata u Iraku? Odgovori na to pitanje mogli bi da budu neprijatni za Tonija Blera… Iako odgovornost leži na onima koji su ovo delo počinili, istraga će jednostavno morati da se pozabavi i iračkim ratom.“ Najoštriji je, međutim, bio bivši urednik „Dejli telegrafa“ i „London ivning standarda“, vojni istoričar Maks Hejstings: „Moramo priznati da nam je, podržavajući Bušovu ekstravaganciju u takozvanom ratu protiv terora i neopravdanu invaziju na Irak, želeli mi to ili ne, Bler obezbedio mesto na prvoj liniji fronta, odmah pored SAD.“ I dok se slični komentari tek očekuju, ono u čemu su svi saglasni jeste ocena o dobrom tajmingu terorista: dan posle izbora Londona za domaćina Olimpijade, istovremeno sa samitom G8, odnosno baš u trenutku kada su praktično sve antiterorističke jedinice bile u Škotskoj, a London prepušten brizi običnih policajaca.

„Napad na London je neminovan od kada je napadnut Njujork, a rat u Avganistanu i Iraku samo je pojačao tu mogućnost. Svi ovdje znaju da je Britanija zvanično proglašena, od strane Blerove vlade, kao zemlja koja je u nekakvom ratnom stanju, samo što je to većina stanovništva, naravno, ignorisala. Kasno noću 6. jula, sjedio sam sam sa društvom na piću u srcu londonskog Vest enda. Sa nama je sjedila djevojka čiji je otac Libanac, a majka Portugalka, a koja je odrasla i cijeli život živjela u Londonu. Ona je prilično zabrinuto primila vijest o tome da je London dobio Olimpijske igre 2012. Stalno je ponavljala da je teroristički napad na London sada neminovnost“, kaže za „Vreme“ Vlastimir Sudar, londonski režiser našeg porekla. Po njegovim rečima, mogućnost napada na London nije ozbiljno shvaćena ne samo u kafanskim pričama već ni u trenucima neposredno pošto se napad zaista i dogodio. Naime, nekoliko sati posle napada, dobar deo Londona živeo je u ubeđenju da je u metrou došlo do prekida napajanja strujom. „Londonski metro, koji je nekada služio kao uzor tačnosti, već više od decenije nije ono što je nekada bio. Vozovi se često otkazuju, kasne još češće, a zaposleni su uglavnom drski i bezobrazni. Pucanje neke električne cijevi tako nije zvučalo kao nešto nemoguće. Međutim, činjenica da je ona pukla u londonskom Sitiju, glavnom centru svjetskih finansija, nije mogla da bude koincidencija. Za manje od sat vremena znalo se da je to teroristički napad“, objašnjava Sudar.

Kad se sve sabere i oduzme, pet dana posle tragedije u Londonu izvesno je jedino da ništa nije izvesno. Sve činjenice, od organizatora ovog napada, preko političke pozadine i eventualnih posledica, do broja poginulih ljudi, predmet su spekulacija. U međuvremenu, baš kao i mnogo puta do sada, čini se da su na dobitku jedino političari – i to baš oni koje raznorazni teroristi najčešće apostrofiraju. Naime, upravo zahvaljujući londonskim bombama, niko se nije ozbiljnije pozabavio rezultatima famoznog samita u Škotskoj, niko se nije ozbiljnije zapitao o sudbini onih o kojima se na samitu raspravljalo ili je trebalo da se raspravlja. Umesto toga, i svetska javnost, i porodice poginulih, pa i sami teroristi (ko god da su) dobili su samo ispraznu i verovatno nikom jasnu priču o ideologiji nade, o britanskom načinu života i o „odlučnim merama“. Napadajući „ovce“, londonski bombaši zapravo su omogućili „tigrovima“ da se još jednom uslikaju skrušenih izraza lica i da, pod firmom borbe protiv terorizma, još čvršće preuzmu sudbinu sveta u svoje ruke. Scenario je već viđen, a epilog podložan promenama.

Napad u brojkama

Samo od nedelje 10. jula do utorka 12. jula londonska policija primila je više od 100.000 poziva građana (poređenja radi, posle cunamija u decembru 2004, policija je primala 17.000 poziva dnevno);

Prema poslednjim podacima, na listi nestalih nalazi se 4000 imena;

Beli šatori koji se svakodnevno viđaju u izveštajima iz Londona, a u kojima se obavlja forenzička i DNK analiza stradalih, zauzimaju 4000 metara kvadratnih;

Veb-sajt Skaj njusa je tokom 7. jula zabležio skok za čak 300 mesta na listi najposećenijih sajtova;

Specijalno izdanje vesti BBC-ja u 18 časova gledalo je sedam miliona ljudi, dok je prethodne sedmice u to vreme BBC pratilo „svega“ 3,3 miliona gledalaca;

Rukovodstvo dnevnika „Gardijan“ saopštilo je da je veb-stranica te kuće 7. jula imala 1,3 miliona posetilaca.

Novinari oko nas

Turista koji je onomad snimio prvi udar aviona u zgrade Svetskog trgovinskog centra u Njujorku stekao je, kako se čini, čitav niz agilnih sledbenika. Po mnogo čemu slična ostalim tragedijama, drama u londonskom metrou ipak je specifična po broju onih koji su na licu mesta postajali novinari izveštači; zahvaljujući tome, najviše reprodukovanih fotografija napada u metrou zapravo su fotografije snimljene mini kamerama u mobilnim telefonima. „Samo nekoliko minuta posle napada počeli smo da primamo snimke običnih ljudi. Posle samo sat vremena imali smo 50 fotografija, a nekoliko sati posle toga bilo ih je na hiljade“, ispričala je Helen Boden, urednica vesti u BBC-ju. „Ljudi se navikavaju da sve više snimaju scene iz svog privatnog života, pa su samim tim spremni da snimaju i da šalju snimke i kada se desi neka katastrofa. To pokazuje porast poverenja između publike i medija i menja medije nabolje“, kaže Boden. Jedan od njenih kolega u BBC-ju bio je još više impresioniran količinom snimaka koje su od običnih građana primile njegova kuća i ostale TV stanice: „Sedeo sam gledajući vesti u 22 i pomislio kako je sve ovo prelomna tačka za medije. Ovo je revolucija.“ Sličnog je mišljenja i Džon Rajli, jedan od urednika Skaj njuza: „Video-snimak iz metroa između Kings krosa i Rasel skvera primili smo u 12.40, a u programu je bio pre 13.00. To pred nadležne stavlja brojne dileme, ali istovremeno predstavlja i demokratizaciju medija. TV ekipe obično dolaze na lice mesta pošto se nešto već dogodilo, a ovo su slike koje pokazuju šta se zapravo dogodilo.“