Prve dve „runde“ televizijskog duela Džordža Buša i njegovog izazivača Džona Kerija završile su se mrtvom trkom: prema istraživanjima javnog mnjenja, i drugu debatu dobio je Keri, istina sa minimalnom razlikom, pa izgledi za trijumf na novembarskim izborima za Belu kuću ostaju prilično ujednačeni, pogotovo što Buš održava izvesnu prednost u izjašnjavanju o angažovanju u Iraku i antiterorističkim merama.
Dakle, Amerika ostaje podeljena i uoči treće, možda presudne televizijske debate republikanskog i demokratskog kandidata u Arizoni, koja će već biti okončana u trenutku kada se naš list bude našao pred čitaocima. Pre treće debate na obema stranama čitavi timovi eksperata pažljivo su pripremali i uvežbavali svoje kandidate za preuzimanje uloge „najmoćnijeg čoveka na svetu“. Ništa nije slučajno i sve je, kao što reče ona naša nekadašnja političarka „spontano organizovano“: i najubojitiji napadi na protivnika, i duhovite dosetke, i način hoda i gestikulacija. Buša je njegov „ratni štab“ oštro ukorio što je za vreme prve debate pravio ljute, netrpeljive grimase i delovao nervozno, dok je Keri izgledao dostojanstveno, predsednički. Tu je bilo i nekih silikonskih injekcija, ali to izgleda u američkoj politici postaje normalna stvar.
Iz prve runde ovih duela Buš je, kažu analitičari, izašao okrvavljenog nosa, u drugoj se bolje držao, sa lakoćom se kretao među publikom gde je do izražaja došao njegov najjači adut: jednostavan narodnjački način govora, što se Amerikancima veoma sviđa. Pred treći nastup pripreme su bile još rigoroznije: specijalni stručnjaci improvizovali su tv-debatu, a Buš je vežbao verbalni obračun sa demokratskim protivnikom sa jednim visprenim Kerijevim „dublerom“. Ništa ne sme biti prepušteno slučaju, pa ni onaj karakteristični Bušov „kez“, ili žmirkanje očima.
I Keri je dobio poene, pokazao je da ima emocije.
SIMBOLIKA: Čuveni arhitekta Frenk Lojd Rajt je krajem pedesetih, po narudžbini iračkog kralja Fejsala, napravio za Bagdad jedan od onih svojih grandioznih projekata: univerzitet, kupole, kule, muzeje, parkove i pravi pravcati – bazar. Ali, 1958, izbi revolucija, od bagdadskog projekta ne bi ništa; domišljati Rajt je ceo plan jednostavno prebacio u Arizonu i prodao drugom kupcu gde je danas deo kompleksa Arizona stejt univerziteta. Pod ovim kupolama, koje bi trebalo da dočaraju bagdadske horizonte, Džordž Buš i Džon Keri će pokušati da jedan drugom zadaju fatalan politički udarac. Veoma simbolično.
Kerijeva strategija bila je da se čvrsto drži spoljne politike iako bi po scenariju treća debata trebalo da bude o domaćim temama.
Sada je već javno i zvanično rečeno sa kompetentne adrese da oružje za mosovno uništavanje nije postojalo. Keri će, sigurno je, opet efektno dobaciti da je predsednik pretvorio svoju kampanju u oružje za masovnu obmanu.
Na ruku mu ide to što ovu američku državu još drži trauma zbog pogibije Peta Tilmana, diplomca Arizona stejt univerziteta, koji je postao profesionalni igrač bejzbola za Arizona kardinale, ali se zbog lukrativne budućnosti zajedno sa bratom prijavio u specijalne jedinice.
Simpatični i veoma popularni Pet bio je jedan od onih brojnih vojnika američke globalne imperije. Međutim, posle kratkog službovanja na Bliskom istoku prebačen je u Avganistan gde je proletos poginuo od „neprijateljske vatre“. Nijedna od više od hiljadu pogibija američkih vojnika nije toliko uticala na američko javno mnjenje: u Arizoni je proglašen dan žalosti, Kardinali su sahranili dres sa brojem 40, a planira se i izgradnja trga slobode Peta Tilmana. Na kampusu su se pojavili andergraund posteri: „Da li me se sećate? Da li sam morao da poginem u Bušovim ratovima?“
To je jedno lice Arizone. Drugo, starije, bogato, veoma je privrženo vrhovnom komandantu: Arizona je jedna od onih američkih država koja se veoma obogatila poslednjih godina zahvaljujući procvatu vojno-industrijskog kompleksa. Arizona je, ne treba gubiti iz vida, kolevka američkog neokonzervativizma i onog što Amerikanci zovu „tradicionalne vrednosti“.
Kerijev štab sprema scenario u kome su domaće udarne teme poskupljenje školarina, zdravstvenih usluga, benzina, kuća… On poseban naglasak stavlja na rekordnu nezaposlenost: „najveća za poslednje 72 godine“, tvrdi Keri govoreći o ovoj „krizi srednje klase u Americi“. Preporuka eksperata bila je da Keri imitira Regana i da Amerikancima uporno postavlja samo jedno pitanje:“Da li vam je danas bolje nego pre četiri godine. Da li Ameriku poštuju kao nekad?“
ADVOKATI: Skandal sa prošlim predsedničkim izborima, kada su se rezultati neverovatno dugo brojali i zbrajali da bi na kraju bila proglašena tanka pobeda Džordža Buša, mnoge ozbiljne analitičare naveo je na zaključak da je junior pobedio uz „malu pomoć tatinih prijatelja“, a i brata koji je guverner Floride. Da se slična situacija ne bi ponovila sada, demokrate, ali i republikanci, angažuju armije advokata da bi pobedili u bici za svaki glas.
Sa optužbama i suđenjima je već počelo: demokrate su tužile državnog sekretara Floride Glendu Hud da ometa pristup biračkim kutijama biračima koji prvi put glasaju.
Naime, Florida je na biračkim mestima uvela malu kutiju koju birači moraju da pritisnu da bi na taj način potvrdili da su američki državljani. Demokrate tvrde da je kutija nepotrebna: jer svaki birač ionako mora da potpiše da je američki građanin.
Uvedene su još neke novine, pa mnogi prognoziraju da se 3. novembra neće znati ko je pobedio na predsedničkim izborima.
Demokrate su u čak 23 države gde bi moglo da bude tesno angažovale hiljade advokata dobrovoljaca koji će stupati u akciju čim se na biralištima pojave neke nepravilnosti ili nejsnoće. Republikacnci su napravili sličnu mrežu u 17 država.
Demokrate nastoje da povećaju izlaznost među Afroamerikancima i imigrantima. Oni tvrde da republikanci pokušavaju da potisnu glasove manjina. Policija u Floridi, na primer, obilazi siromašne četvrti, proverava dokumenta, da bi, kako kažu demokrate, zastrašila potencijalne birače. Naime, 2000. godine neverovatno visok broj crnih birača dikvalifikovan je zbog „tehničkih nepravilnosti“. Neki su posle izjavljivali da su odustali od glasanja jer je na glasačkim mestima bilo mnogo policije.
Predizborne nameštaljke su već počele: u Ohaju je Kenet Blekvel, republikanski ministar unutrašnjih poslova, diskvalifikovao hiljade izbornih formulara iz demokratskih opština Klivlenda zato što „nisu bili štampani na dovoljno debeloj hartiji“. Ogorčeno javno mnjenje ga je prisililo da povuče ovu odluku.
Herald Majerson, liberalni kolumnista „Vašington posta“, vrlo oštro piše o predizbornoj atmosferi: „Dok se američki vojnici bore i ginu da bi birači u Samari, u Iraku, mogli slobodno da glasaju, njihove porodice kod kuće u Floridi, Ohaju, Novom Meksiku i drugim državama, glavnim poprištima, biju veliku bitku: republikanski izborni štabovi čine sve da smanje broj afro i latino birača.“
Florida konačno ima novi kompjuterski sistem, u koji se lako može „upasti“, tvrde kritičari. U državi Ohajo dve trećine birača glasaće pomoću kartica za ukucavanje koje su pre četiri godine napravile sav onaj haos u Floridi. Ako Bela kuća bude zavisila od glasova u ovim dvema državama, eto velikog posla za onu armiju advokata.
Samo dve nedelja pre izbora Amerika ostaje podeljena. I neodlučna. Debate su doprinele da se snage izjednače i da se do poslednjeg daha nastavi mrtva trka. Ako se nešto krupno ne desi u Iraku, ili – kod kuće…
O ekonomiji:
„Keri će svima podići poreze da bi mogao da finansira svoje programe. To je realnost.“
O Iraku:
„Ne vidim kako možemo pobediti u Iraku ako ne verujete da treba tamo da budemo.“
O abortusu:
„Nećemo trošiti pare poreskih obveznika na abortus. Kultura života je vrlo važna za zemlju ako želi da bude pristojno društvo.“
O zdravstvenoj zaštiti:
Ja sam u Vašingtonu tri i po godine i rukovodim Kongresom da reformiše zdravstvenu zaštitu kako bi naši penzioneri imali moderno zdravstvo.“
O ekonomiji:
Predsednik Buš je vodio ekonomsku politiku u kojoj smo ostali bez 1,6 miliona radnih mesta. On je prvi predsednik kome je to pošlo za rukom posle 72 godine.“
O Iraku:
„Svet je danas manje bezbedan jer je Džordž Buš doneo pogrešne odluke.“
O abortusu:
„Mislim da je važno da SAD nemaju rigidne ideološke restrikcije. Treba pomoći porodicama da budu u stanju da donesu mudru odluku u planiranju porodice.“
O zdravstevnoj zaštiti:
„Pet miliona ljudi je izgubilo zdravstvenu zaštitu dok je ovaj predsednik sedeo u Beloj kući. Ništa nije učinio.“
Brus Springstin, REM, Prl Džem, Dejv Metjus bend i Diksi Čiks zajedno krstare Amerikom, daju ritam i energiju predizbornoj kampanji demokratskog kandidata Džona Kerija. Na prvi pogled izgleda kao da se Amerika vratila u šezdesete, kao da je Springstin Džimi Hendriks u Vudstoku… Izgleda da je rat u Iraku doveo do neverovatne politizacije američkog šou-biznisa: Murov Farenhajt 9/11, koncerti „Glasaj za promene“ u svim ključnim državama – Pensilvanija, Ohajo, Florida, Mičigen, Florida, Ajova, Viskonsin…
Tri decenije Springstin nije učestvovao na ovakvim političkim koncertima, ali je uvek bio politički angažovan, uvek je govorio protiv rata i sada drži koncerte pod motom „Glasaj za promene“.
Politička dimenzija ovih koncerata je sasvim politički korektno svima objašnjena: kupovina karte (75 dolara) politički je prilog i zato samo američki državljani mogu da kupuju te karte. Baš iz razloga te famozne političke korektnosti univerziteti Mičigen i En Arbor nisu prihvatili da se kod njih održe koncerti „Glasaj za promene“.
Prognoza je da će muzičari na ovaj način prikupiti oko deset miliona dolara koji treba da budu donacija nezavisnoj grupi Amerika zajedno (America Coming Together). Ova organizacija ne pripada nijednoj partiji, a cilj joj je da mobiliše Ameriku, da razdrma izbornu apatiju i da birači izađu da glasaju. Mladi već godinama imaju najmanju izlaznost, a najveći procenat mladih Amerikanaca glasa za demokrate. Što se logističke strane tiče, „Glasaj za promene“ predstavlja kamen-međaš u rokenrol istoriji.
Nipošto ne treba potcenjivati ulogu žena pretendenata na Belu kuću. Hilari Klinton bi mogla da priča o javnom i medijskom „toplom zecu“ zbog najrazličitijih stvari: liberalnih pogleda, rajfa u kosi, izjave da je i ona mogla da ostane kod kuće i peče kolačiće, ali nije… Bilu Klintonu je jedno vreme bila kamen za o glavu, ali je posle skandala sa Monikom i promene plime javnog raspoloženja postala Klintonov najjači adut.
Mirna bibliotekarka Lora Buš (to je bila pre udaje), čvrsto drži jezik za zubima, sa obožavanjem gleda u juniora i nosi kranje jednostavne i nemaštovite kostimiće. To voli ona mirna Amerika.
Kako će na ovom testu proći Tereza Hajnc Keri teško je reći: Amerikanci vole slavne i bogate, a ona je jedna od najbogatijih žena Amerike. Naciju fascinira kečap imperija: u Pitsburgu Hajnc stadion, Hajnc kapela, Hajncov muzički hol, Hajnc galerija, Hajnc luksuzni apartmani…
To se Amerikancima dopada. Tu Tereza dobija poene. Nekim Amerikankama se sviđa što ova 66-godišnja dama, pet godina starija od svog muža, dobro izgleda, ponaša se ženstveno i ne glumi smernu domaćicu. Govori pet jezika, bistra je i brza na jeziku. Drugima ide na živce: trinaest godina posle smrti svog muža multimilionera senatora Džona Hajnca ona ga još spominje, malo-malo pa spomene Džona… Kojeg? I prvi i drugi muž imaju isto ime, to stvara konfuziju. Ima i onih koji je ne podnose: u Pensilvaniji su je dočekali transparenti „Veštica“, „Ne ulazi u Ginzburg, veštice!“. I to je Amerika. Ovde se o pravu na prekid trudnoće ne sme ni javno govoriti.
Terezi Hajnc Keri ipak priznaju da nikada nije imala političkih ambicija, poput Hilari: odbila je da se posle smrti muža kandiduje za senatora, zadovoljila se vođenjem raznih dobrotvornih organizacija. Njeno polje interesovanja su zdravstvo i obrazovanje. Političke bistrine joj nikako ne fali: „Džon Keri će svetu predstaviti novo lice Amerike koje je ponosno, ali nije arogantno, koje je jako, ali nije zastrašujuće…“ Kao da je ovu poruku uvežbavala sa svojim mužem…
