Majmuni u fiskalnom raju

Tesne ekonomske i trgovinske veze koje postoje između Gibraltara i Španije i njihova perspektiva nakon Bregzita posebno brinu lokalno stanovništvo i privrednike. Oko deset hiljada Španaca iz Andaluzije – španske autonomne pokrajine sa najvećom stopom nezaposlenosti u državi – svaki dan pređe granicu sa Gibraltarom kako bi došli do svog radnog mesta. Huan Franko gradonačelnik andaluzijskog pograničnog gradića La Linea, odakle potiče najveći broj radnika koji svakodnevno idu na posao na Gibraltar, izrazio je nadu da će se nakon već sasvim izvesnog Bregzita poštovati protokoli koji se tiču Gibraltara u okviru Sporazuma o povlačenju Velike Britanije iz Evropske unije. Kada između Velike Britanije i Evropske unije budu prestali da važe principi o slobodnom protoku ljudi, roba i usluga, ovi protokoli biće naročito važni za prava prekograničnih radnika.

Za britanske poslodavce na Gibraltaru koje jednako brine izlazak Velike Britanije iz Evropske unije, ovi protokoli nisu ništa manje važni, budući da Španci koji svakodnevno dolaze da rade predstavljaju dragocen izvor jeftine i kvalifikovane radne snage. Ovakav stav lokalnog stanovništva dobro ilustruje podatak da je na referendumu održanom 2016. godine čak 96 odsto Gibraltaraca glasalo protiv izlaska Velike Britanije iz Evropske unije.

KOLONIJA BRITANSKE KRUNE

Ovaj delić Iberijskog poluostrva poznatiji kao Stena, po visokom kamenom brdu koje se uzdiže iznad moreuza i čiji je zaštitni znak s vremenom postao, obiluje brojnim specifičnostima. Za Ujedinjene nacije se od 1946. godine nalazi na listi nesamoupravnih teritorija koje čekaju na dekolonizaciju, a od 2019. godine i za Evropsku uniju Gibraltar zvanično u svojim dokumentima postaje „kolonija britanske krune“. Ovim se smatra da je administracija aktuelnog tehničkog premijera Pedra Sančesa odnela važnu diplomatsku pobedu u turbulentnim bregzitovskim vremenima, gde posebno mesto zauzima odluka Evropske unije prema kojoj će svi budući dogovori Brisela i Londona nakon izlaska Velike Britanije iz Evropske unije morati da računaju na prethodni blagoslov Madrida.

Uz povr emene prekide i ne odričući se britanskog identiteta, Gibraltar je vešto uspevao da izvuče najbolje od Velike Britanije i Španije pretvorivši se u međuvremenu u fiskalni raj koji danas broji više registrovanih kompanija nego stanovnika (55 hiljada registrovanih kompanija naspram 30 hiljada stanovnika). Zato je ovo jedna od teritorija sa najvećim BDP-om po glavi stanovnika na svetu. Svojom lokalnom vladom i širokim spektrom nadležnosti Gibraltar uživa veliku autonomiju gde su odbrana i spoljna politika jedine nadležnosti u rukama Velike Britanije.

Manje bitna za budućnost i status Gibraltara je činjenica da je reč o jedinom komadiću evropskog kontinenta koji naseljavaju majmuni.

ISTORIJA SUKOBA

Ime Gibraltar potiče od arapskog „Džabal al Tarik“ što znači „Tarikovo brdo“, po mavarskom vojskovođi Tariku ibn Zijadu. On je na tom mestu predvodio iskrcavanje Mavara 711. godine, čime je započela njihova dominacija velikim delom Iberijskog poluostrva i na kome će se u granicama Andaluzije zadržati narednih osam vekova.

Koreni spora oko Gibraltara između Velike Britanije i Španije su, međutim, kasnijeg datuma i vode u 18. vek i krvavi Rat za špansko nasleđe (1701–1711) u kojem su se oko španskog prestola sukobile najveće evropske sile tog vremena. Poslednji španski Habzburg, bolešljivi Karlo II (1661–1700), nije imao potomstvo, te je testamentom za svog naslednika imenovao unuka francuskog kralja Luja XIV Filipa Anžujskog iz dinastije Burbona. Njega je u početku cela Evropa, osim Austrije, prihvatila kao španskog kralja Filipa V. Teškoće su nastale kada ga je Luj XIV pokušao imenovati i naslednikom francuskog prestola, što bi dovelo do ujedinjenja Francuske i Španije pod istim suverenom.

Strahujući da bi se ovako nešto moglo desiti, ostale evropske sile su reagovale i 1702. godine u Hagu osnovale veliku koaliciju koju su činile Engleska, Holandija i Austrija i koja je, ne gubeći vreme, objavila rat Luju XIV i Filipu V. Sukob je imao dalekosežne posledice i razmere svetskog rata, prelivajući se i na američki kontinent u pokušaju preuzimanja prevlasti u kolonijalnim posedima između Španije i Engleske.

foto: tanjug ap photo

Koalicija je za legitimnog naslednika španskog trona priznala austrijskog nadvojvodu Karla Habzburga, koji je za svoje pristalice kao Karlo III iz Barselone kontrolisao značajne delove Španije koji su stali pod njegovu komandu. U njegovo ime – a usled nemogućnosti ostvarenja svog sna i osvajanja dobro čuvane i strateški važne luke u Kadizu – Britanci će zajedno sa Holanđanima pod komandom britanskog admirala Džordža Ruka 1704. godine zauzeti Gibraltar i Menorku. Ono što će u prvom trenutku predstavljati ratni plen u ime svog saveznika Karla III – nakon uvida u stratešku vrednost – postaće plen britanske krune. „Odmah je bio jasan veliki strateški značaj Gibraltara kao pomorske baze preko koje bi se mogao kontrolisati ceo Mediteran, i zbog toga smo i hteli da ga zadržimo. U tome smo i uspeli Sporazumom iz Utrehta, kojim je podeljena velika španska imperija“, smatra Džon Eliot, britanski istoričar.

Mirom iz Utrehta iz 1713. godine završen je Rat za špansko nasleđe. Evropska mapa je prekrojena, Filip V Burbon je ustoličen kao kralj Španije, a članom 10 ovog sporazuma Gibraltar i Menorka pripali su Velikoj Britaniji. Španija će Menorku u 19. veku uspeti da povrati, dok pitanje Gibraltara preko 300 godina kasnije i dalje predstavlja kost u grlu u odnosima Madrida i Londona.

foto: tanjug ap photo

SPORAZUM IZ UTREHTA

U članu 10 Sporazuma iz Utrehta pisanom na latinskom, kojim je Gibraltar pripao Velikoj Britaniji, između ostalog piše: „Katolički kralj, u svoje ime i u ime svojih naslednika, na osnovu ovog sporazuma ustupa kruni Velike Britanije celokupno pravo svojine nad gradom i dvorcem Gibraltara, zajedno sa pripadajućom lukom, odbranom i tvrđavom, kako bi ga koristila zauvek i bez bilo kakvih ograničenja. Ali, kako bi se izbegla zloupotreba prilikom uvoza dobara, Katolički kralj ovim zahteva i podrazumeva da se navedeno pravo svojine ustupa bez teritorijalne jurisdikcije i bez kopnom otvorene povezanosti sa susednom zemljom… Ukoliko bi u nekom trenutku kruna Velike Britanije odlučila da ustupi, proda ili na bilo koji drugi način otuđi svojinu grada Gibraltara, ovim sporazumom se utvrđuje pravo prvenstva španskoj kruni.“

Brojni su pravnici u Španiji koji smatraju da je Sporazum iz Utrehta bitno narušen. Svoju argumentaciju baziraju na činjenici da su sporazumom ustupljeni dvorac, tvrđava i luka, ali da su se Britanci postepeno proširili na deo teritorije za koji nemaju pravno pokriće. Istovremeno, pozivajući se na navedeni član, Madrid spori Britancima pravo na teritorijalne vode i vazdušni prostor koji im, smatraju, Sporazumom iz Utrehta nije pripao. Ne manjkaju ni oni koji usled donošenja Ustava iz 1969. i ustavnih izmena iz 2006. godine, kojima se Gibraltaru daje pravo na samoopredeljenje, smatraju da je Španija stekla pravo prvenstva, budući da je time na izvestan način otuđen od centralnih vlasti.

SIMBOL MOĆI

Od tada pa do današnjih dana Španija je na različite načine i u zavisnosti od istorijskih okolnosti pokušavala da povrati suverenitet nad Gibraltarom. Bez obzira da li je Španija bila ustoličena kao monarhija, republika ili diktatura ili su njom vladali socijalisti ili konzervativci, od suvereniteta nad Gibraltarom se nije odustajalo. Na stolu su se tokom 18. veka našla različita moguća rešenja od otkupa, pa čak i zamene Gibraltara sa Velikom Britanijom za Oran ili Santo Domingo, koje su u to vreme držali Španci. Špansko insistiranje na ovom komadiću zemlje, kao i britansko protivljenje da ga vrati Španiji, umnogome je bilo određeno njegovim velikim geostrateškim značajem, ali i činjenicom da je s vremenom Gibraltar u svesti Britanaca postao jedan od simbola prekookeanske moći u kojoj su u to vreme nesumnjivo prednjačili. Čuveni britanski geograf i jedan od utemeljivača geopolitike ser Halford Mekinder smatrao je da je Velika Britanija svoju hegemoniju uspela da zadrži upravo kontrolom Gibraltara, Sueca, Kipra i Malte, preko kojih je kontrolisala i celokupnu trgovinu metropola sa svojim kolonijama.

Početkom 19. veka epidemija žute groznice, koja će u više navrata potresati Gibraltar i odneti hiljade života, učiniće da Španija iz humanitarnih razloga dozvoli na prevlaci, koja je uživala status ničije teritorije, privremeno postavljanje sanitarnih baraka za izolaciju stanovništva. Britanci će se polako ali sigurno trajno nastaniti na ovom delu teritorije, što će svoj puni oblik dobiti 1909. godine izgradnjom ograde prema Španiji. Deo južne dela strane koji će Britanci zauzeti postaće poseban predmet sporenja Španije i Velike Britanije gde će Britanci svoje argumente bazirati na principu stečenog prava, a usled činjenice da Španija dugo nije prigovarala takvom načinu korišćenja.

Period Španskog građanskog rata (1936–1939) utisnuće poseban pečat ambijentu na Steni čineći je posebnim sociološkim lokalitetom. Biće to period kada će Gibraltar poslužiti kao utočište obema sukobljenim stranama. S jedne strane, pozicija zvaničnih britanskih vlasti na Gibraltaru držala se Pakta o nemešanju u špansko pitanje čiji je potpisnik bila, dok je s druge strane ulični ambijent, običnih ljudi, lučkih radnika, bio na strani Španske Republike. Tenzija koju su generisali begunci sukobljenih strana na Gibraltaru nije poprimala ozbiljnije razmere i zadržavala se u okvirima manje ili više bučnih kafanskih rasprava. U sećanju sve manjeg broja živih svedoka toga vremena ostao je urezan jedan lokalac, u dalmatinskoj terminologiji „oriđinale“, koji je uobičavao da noću obuče uniformu španske fašističke stranke Falange i tako šeta i galami ulicama Gibraltara.

KAD ČERČIL POSTANE „ČAČI“

Specifične istorijske okolnosti pod kojima je Gibraltar razvio svoj identitet dodatno obogaćuje i jedinstven demografski mozaik koji se s vremenom razvijao u ovoj britanskoj koloniji. Nakon britanskog osvajanja Gibraltara, lokalno stanovništvo verno Filipu V napustilo je svoje domove „privremeno“ se nastanivši u obližnjim mestima u pokušaju da se ne udalje previše od onoga što su smatrali svojom kućom. U tom kontekstu izbeglice sa Stene osnovale su gradić San Roke, čiji slogan kaže da je to „grad u kome živi Gibraltar“. Zadržali su svoj grb i zastavu, koje su Gibraltaru u 15. veku dodelili katolički kraljevi, pa su britanski Gibraltar i San Roke danas jedina dva naselja u Evropi koja dele iste simbole.

Britanski Gibraltar počeli su u 18. veku postepeno da naseljavaju Britanci, ali i brojni pripadnici različitih mediteranskih naroda koji su se bavili trgovinom i kojima je ovaj lokalitet odgovarao za lakše obavljanje svog posla. Danas, populaciju od svega tridesetak hiljada stanovnika Gibraltara čini nacionalni i verski mozaik sastavljen od Britanaca, Đenovljana, Španaca, Maltežana, muslimana, Jevreja i dr. U ovakvoj multikulturalnoj zajednici pod jakim uticajem Španije stvoreni su različiti, na svetu jedinstveni kulturološki i lingvistički modeli.

Zanimljivo je tumačenje lokalnog istoričara Tita Valjeha Smita porekla izraza „čači“ koji se odomaćio u Andaluziji i koristi se da bi se opisao proizvod visokog kvaliteta, ali i neki izuzetan događaj ili iskustvo. Smatra se da ovaj izraz predstavlja s vremenom iskrivljeno prezime britanskog premijera Vinstona Čerčila, a nastao je u vreme neposredno nakon Španskog građanskog rata (1936–1939), kada je u Španiji vladala velika oskudica osnovnih proizvoda. Tako su lokalci osnovne potrepštine koje bi crnim kanalima uspevali da sa britanskog Gibraltara dopreme u Španiju nazivali „čerčilima“, da bi se s vremenom i andaluzijskim načinom izgovora, koji krasi gutanje samoglasnika, svelo na „čači“.

VOJNA BAZA

U novijoj istoriji značaj Gibraltara posebno će doći do izražaja tokom Drugog svetskog rata usled opasnosti od nemačke invazije, što će u potpunosti promeniti fizionomiju ovog do tada pretežno trgovačkog naselja. Nakon Hitlerove okupacije Francuske i neočekivanog poraza Luftvafea u vazdušnoj kampanji protiv Velike Britanije, počela je da sazreva Hitlerova ideja o zatvaranju Gibraltara (operacija Felix) i Sueckog kanala, čime bi se zadao veliki udarac britanskom otporu. U strahu da bi se ovako nešto moglo desiti, od Stene ja napravljena velika vojna baza sa kapacitetima podzemnog smeštaja za 16 hiljada vojnika i dužim podzemnim nego nadzemnim putevima.

Da bi se sve ovo sprovelo, trebalo je raseliti veliki broj lokalnog stanovništva, što će pothraniti uverenja sujevernih da je reč o ukletom mestu za život. Hitler će usled otvaranja Istočnog fronta i napada na SSSR napustiti planove o zauzimanju Gibraltara, a on će postati jedna od ključnih savezničkih baza u Drugom svetskom ratu odakle će, između ostalog, general Ajzenhauer iz svog glavnog štaba komandovati savezničkim iskrcavanjem na Severu Afrike.

ZRELA VOĆKA

U posleratnoj, na međunarodnom planu izolovanoj Španiji napori u cilju povraćaja Gibraltara u granice Španije postaju jedan od nacionalnih simbola Frankove spoljne politike. Posebno značajnu ulogu odigrao je tadašnji španski ministar spoljnih poslova Fernando Marija de Kastielja, koga su u šali nazivali „ministrom spoljnog posla“, odnoseći se prema Gibraltaru kao jedinoj spoljnopolitičkoj aktivnosti koju je Španija u to vreme imala.

Kastielja je pitanje Gibraltara uspeo da internacionalizuje, braneći teoriju u Ujedinjenim nacijama da je Velika Britanija prekršila Sporazum iz Utrehta i da je sam Gibraltar došao u posed Velike Britanije upotrebom sile. Uslediće nekoliko rezolucija UN kojima će se ukazivati na potrebu dekolonizacije Gibraltara, dok će reakcija Londona 1967. godine biti organizacija referenduma na Gibraltaru. Lokalnom stanovništvu ponuđena je mogućnost prelaska pod španski suverenitet, kako je predlagao Frankov režim, ili zadržavanje veza sa Ujedinjenim Kraljevstvom uz razvijanje lokalnih demokratskih institucija. Lokalno stanovništvo se ogromnom većinom opredelilo za drugu opciju, što je ubrzo Gibraltaru donelo i novi ustav.

Svojom već čuvenom rečenicom da „Gibraltar nije vredan rata jer će poput zrele voćke pasti u dvorište Španije“, Franko 1969. godine donosi odluku o fizičkom izolovanju britanskog Gibraltara zatvaranjem „ograde“. Ovim su prekinute pešačke, automobilske, vazdušne i pomorske veze sa Španijom, a oko pet hiljada Španaca koji su radili na Steni izgubilo je posao. Ovaj čin podeliće i unesrećiti hiljade porodica sa obe strane ograde i trajaće punih petnaest godina. Prema mišljenju brojnih istoričara i sociologa, taj period će doprineti jačanju lokalnog identiteta, što će u budućnosti biti jedan od razloga za odbijanje mogućnosti španskog suvereniteta nad Stenom.

PITANJE GIBRALTARA U DEMOKRATSKOJ ŠPANIJI

Dolaskom demokratije u Španiju nakon Frankove smrti (1975) otvoriće se novo poglavlje u odnosima sa Gibraltarom. Jedan od prioriteta biće razvoj regionalne ekonomije, ali i približavanje stanovništva Gibraltara pozicijama Madrida. Sporazumima iz Lisabona (1980) i Brisela (1984) postaviće se temelji novoj diplomatskoj praksi u odnosima prema Gibraltaru u kojoj će interesi lokalnog stanovništva postajati sve izraženiji činilac.

Saveznički pa i prijateljski odnosi španskog i britanskog premijera Hosea Marije Asnara i Tonija Blera napraviće značajan pomak u dijalogu Londona i Madrida po pitanju Gibraltara. Posebno po pitanju mogućnosti podeljenog suvereniteta između Velike Britanije i Španije, opcije koja neće naići na odobrenje lokalne vlade Gibraltara. Tako se na referendumu o podeljenom suverenitetu Gibraltara između Velike Britanije i Španije održanom 2002. godine čak 98,5 odsto Gibraltaraca izjasnilo protiv.

Dolaskom na vlast socijalističke vlade Hosea Luisa Rodrigeza Sapatera (2004–2011), prema Gibraltaru će se – ne odričući se pretenzija na suverenitet – primeniti politika „otvorenih vrata“ i u dijalog Londona i Madrida po prvi put uključiti predstavnici lokalne vlade. Ovakav tripartitni forum, koji će ukinuti konzervativna vlada Marjana Rahoja 2011. godine dolaskom na vlast u Španiji, rešiće brojna tehnička pitanja iz oblasti telekomunikacija, penzija, graničnih kontrola itd. Ujedno, tadašnji ministar spoljnih poslova Španije i počasni građanin Beograda Migel Anhel Moratinos biće prvi španski ministar koji će 2009. godine posle 300 godina zvanično kročiti na tlo Gibraltara.

Nesporno je da je geostrateški značaj Stene u vreme „inteligentnih“ dalekosežnih raketa i činjenice da su Španija i Velika Britanija saveznice u okvirima NATO-a uveliko umanjen u odnosu na prohujala vremena. Da li Velika Britanija insistiranjem da sačuva ovaj komadić zemlje, oglušujući se o preporuke Ujedinjenih nacija o potrebi njegove dekolonizacije, nastoji da sačuva i ponos nekadašnje kolonijalne velesile, nije poznato. Ali, stara lokalna šala kaže da će Englezi napustiti Gibraltar čim ga napuste majmuni koji ga nastanjuju.