foto: fonet / ap
Džeremi Korbin je sa svojim levičarskim idejama ušao u trku za lidera laburista kao totalni autsajder. Na opšte iznenađenje, ovaj "trockista" koji bi laburiste "da vrati četrdeset godina unazad" i nacionalizuje čitave industrijske grane, postao je apsolutni favorit. Dok analitičari analiziraju ovaj politički fenomen, jasno je da se na britansku političku scenu posle decenijske dominacije pragmatičnih spin doktora ponovo vraća ideologija
Rezultati nedavnih parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji bili su toliko neverovatni da su neposredno po zatvaranju glasačkih mesta i objavljivanju prvih prognoza njihovog ishoda, pojedini, veoma respektabilni političari obećavali da će pojesti svoj šešir uživo u TV programu ukoliko se oni i obistine. Kako su se predviđanja obistinila, Britanija se probudila sa prvom vladom sastavljenom isključivo od članova Konzervativne stranke još od 1997. godine. Rezultati izbora su pokrenuli lavinu promena od kojih su one u Laburističkoj partiji trenutno najzanimljivije jer otvaraju mogućnost promena koje bi mogle imati dugoročan uticaj na britansku politiku.
Vođeni nama smešnom tradicijom odgovornosti za loše izborne rezultate, svi britanski lideri partija koje su poražene podneli su odmah ostavke, pa tako i Ed Miliband koji je vodio laburiste. A kao što je dolazak Antonija Blera na mesto lidera Laburističke partije ostavio neizbrisiv, a ponekad i krvav trag i daleko van granica Velike Britanije koja ga je birala, tako se i od rezultata trenutne bitke za mesto novog šefa laburista s pravom može očekivati da budu, što bi pojedini domaći lideri rekli – istorijski.
Interregnum kod laburista traje dugo, od maja. Za to vreme partija nije štedela ni vremena ni resursa da javnosti predstavi sve svoje mane, od kojih se kao najveće čine neozbiljnosti i neodlučnost. Kako stvari stoje krajem avgusta, sva je šansa da će nakon osamnaest godina vladavine Blera i njegove političke dece, Laburističku partiju potresti zemljotres zvan Džeremi Korbin, čovek čija je politika toliko levičarska da uključuje čak i povratak tzv. Clause 4 – odredbe programa Laburističke partije koja traži nacionalizaciju ključnih industrija. U trci za mesto lidera opozicije Njenog visočanstva trenutno su četiri kandidata i kandidatkinje, a rezultat sada već izvesne trke u kojoj Korbin dominira znaće se 12. septembra.
PORAŽAVAJUĆE OSAMDESETE: Fenomen Korbinovog uspona ima svoje korene u britanskoj politici iz osamdesetih godina prošlog veka. Tadašnja britanska premijerka iz redova Konzervativne partije Margaret Tačer i jedan od njenih laburističkih rivala Nil Kinok razmenjivali su u Parlamentu svoje političke stavove sačinjene od najčistije, filigranski brušene političke ideologije.
Čak je i polovično obaveštenom čoveku tada bilo jasno da sa jedne strane stoji ekonomska liberalka i društvena konzervativka, a spram nje socijalista i sindikalista. Titani su se borili ideologijom, zavidnim političkim talentom i impresivnom dozom doslednosti i političkog, ali i ličnog integriteta. To je bila bitka u kojoj su se konzervativci pokazali kao veštiji i u kojoj su dominirali skoro dvadeset godina.
Laburisti su tokom ovog perioda torijevske dominacije Parlamentom otkrili da je politika Margaret Tačer prijemčljivija poslovično preduzetnim Britancima. Pragmatičniji članovi su shvatili da se stvari u njihovoj partiji moraju korenito menjati ukoliko se želi laburista sa adresom Dauning strit broj 10 – makar i po cenu žrtvovanja ideologije.
Najjasniju poruku laburistima o neophodnosti promena poslali su rezultati izbora iz 1992. godine. Tada ih je pobedio naslednik Margaret Tačer, Džon Mejdžor. Mada su ga opisivali kao „najdosadnijeg od dosadnih“ i „čoveka koji je pobegao iz cirkusa da bi postao knjigovođa“, Džon Mejdžor je na krilima liberalne politike, koja je ekonomski osnažila milione Britanaca, uspeo da osigura još pet godina konzervativne vlade.
NOVI LABURISTI I VESELE DEVEDESETE: Potreba da se identifikuje i da se implementira politika koja će Laburistima omogućiti pobedu, iznedrila je na političku površinu Antonija Blera. Bler je bio jedan od onih koji su uvideli neophodnost da partija napusti svoje dobro utvrđene položaje na socijalističkoj levici i spusti se u politički centar. Plan je bio da se na tom političkom centru uzme taman dovoljno birača da bi se pobedilo.
Računica je bila jednostavna. Politički, ali i društveni sistem na Ostrvu omogućio je dvema najvećim partijama da s vremenom steknu sistem „sigurnih glasova“ – koji se u tamošnjem političkom žargonu zovu safe seats. U ovim izbornim jedinicama (od kojih svaka daje jednog poslanika koji se bira prostom većinom glasova) partija kojoj jedinica pripada može slobodno kandidovati i komad nameštaja bez bojazni da će je pobediti bilo koji kandidat iz suprotnog političkog tabora. Konzervativci ovakvih izbornih jedinica imaju oko 160, a laburisti oko 180, plus minus 5 do 10. Politička borba u Velikoj Britaniji zapravo se vodi oko preostalih glasova u izbornim jedinicama koje se zovu marginal seats i u kojima je sve moguće.
Da bi obezbedio uspešnost svog političkog manevra ka centru, Bler je pragmatično napustio mnoge političke stavove, poput onog o neophodnosti nacionalizacije industrije i uslovno rečeno „liberalizovao“ svoju politiku. To što su Bler i njegovi saradnici napustili mnoge tradicionalno laburističke političke stavove, nikako nije značilo i da su ih napustili tradicionalni glasači laburista. Međutim, i pored nezadovoljstva u partiji, Bler je ispunio svoje obećanje i trijumfovao na izborima 1997. godine. Partija je osvojila dugo iščekivanu vlast. U zamenu za mogućnost da vladaju, laburisti su žrtvovali deo svog političkog identiteta, do te mere da se partija čak i prozvala Nova laburistička partija.
BLEROVE GODINE I BESPUĆA TREĆEG PUTA: Dok je Blerova politika „stila ispred suštine“, spinovanja medija, ali i relativno uspešna ekonomska politika, obezbeđivala laburistima ostanak na vlasti, većina u partiji je ćutala. Manjina, često veoma glasna, koja je ostala na starim laburističkim pozicijama Nila Kinoka ili Majkla Futa, počela je da se rastače. Ovaj proces odlaska „levih“ glasača dodatno je pojačan Blerovim katastrofalnim vođenjem spoljne politike, pre svega odluke da se ide u rat u Iraku. Jedan deo laburističkih glasača, članova i funkcionera odvojio se od partije i otišao kud koji – od UKIP-a koji je pokupio glasove radnika do Partije zelenih, do tada marginalne. U Škotskoj ih je najviše otišlo u zagrljaj škotskih nacionalista koji su zahvaljujući njima na poslednjim izborima bukvalno razorili laburiste.
Najslikovitiji primeri ovih otpadnika od Novih laburista jesu političari poput Džordža Galoveja ili Kena Livingstona. Prvi je na svojoj antiratnoj politici i protivljenju ratu na Kosovu i Iraku uspeo da politički zainteresuje birače iz imigrantskih zajednica. Ken Livingston, ili Crveni Ken, isteran je iz Laburističke partije kada se uspešno kandidovao za gradonačelnika Londona i to na tradicionalno socijalističkoj, tzv. old labor platformi. Livingstonu je kasnije nevera oproštena i dozvoljen mu je bio povratak u partiju kako bi kao njen kandidat nastupio na izborima za svoj drugi mandat.
I Galovej i Livingston, u neku ruku Korbin pre Korbina, predstavnici su one sorte britanskih političara za koju se ne može reći da li više pleni konciznošću političke misli i izraza ili direktnim porukama uglavnom lišenim eufemizama. Njihov stil neposredne komunikacije lišene pres-službi i spin doktora kao posrednika između političara i njegovih glasača, tako dijametralno suprotan od stila tada uveliko korporativizovanog Blera, privukao je tradicionalne glasače levice. Međutim, u to vreme oni su bili izolovani pojedinci bez šire podrške i kao takvi su polako nestali sa političke scene.
KRAJ BLEROVSKE IDILE: Onda je došla 2008. godina i blerovskoj idili je polako počeo da se nazire kraj. Izbor Škotlanđanina Gordona Brauna kao Blerovog naslednika, kao i čitava plejada kompromitovanih „blerovaca“ koju je Braun držao oko sebe – ljudi sa neospornim umećem lične prezentacije, ali bez bilo kakve suštine ili političke kičme – samo je ubrzala kraj Novih laburista. I Braun i njegov naslednik Ed Miliband pokazali su se neadekvatnim da partiju dovedu do pobede uprkos činjenici da je u vreme Milibanda konzervativna vlada Dejvida Kamerona, zapravo koalicija torijevaca i liberalnih demokrata, imala rezultate daleko ispod očekivanja glasača.
Interesantno je da su i konzervativci za vreme vladavine Blera i njegovih ideoloških naslednika i sami prošli kroz proces političke transformacije. Politika je značajno omekšana, posebno po brojnim društvenim pitanjima. Konzervativci su takođe krenuli ka političkom centru u nadi da će oteti nove glasače Laburističke partije. Obe partije su se promenile toliko da je pitanje koliko bi se to svidelo Tačerovoj i Futu. Obe su postale taoci centra i farmaceutski preciznog doziranja reči, političkog inžinjeringa koji su za cilj imali da izbegnu da se o stranci stvori percepcija tradicionalne „desnice“ ili „levice“.
Paralelno sa ovim konzervativnim gibanjima, Miliband je pokušao da reformiše svoju partiju, pre svega da ograniči moć sindikata koji su tradicionalno izvor značajne političke ali i finansijske moći u Laburističkoj partiji čiji su kolektivni članovi. Izvršena je reforma izbornog procesa koji je onemogućio dotadašnju praksu da kao član partije i sindikata imate dva glasa. Međutim, suštinske promene politike u odnosu na koordinate koje je zacrtao Bler nije bilo. A u odsustvu njegovog talenta sistem Novih laburista je pod Milibandom počeo da deluje na momente čak i groteskno, što se odrazilo najviše na tok predizborne kampanje.
„MORONI“ ZA „TROCKISTU„: I onda se pojavio Džeremi Korbin. Tradicionalni predblerovski laburista, ideološki taman onakav da bi obradovao i Majkla Futa ali, što je važnije, i sindikate i članstvo. Interesantno je da Nil Kinok, kao čovek koji je u neku ruku započeo transformaciju partije ka centru, podržava Endija Brunhama za lidera. U strahu da će Korbin vratiti laburiste četrdesetak godina unazad, Kinok upozorava na mogućnost rascepa u stranci do kojeg će doći s povratkom „trockista“, kako naziva neke od Korbinovih saboraca.
Zbog svojih izrazito levičarskih stavova Korbin je ušao u proces izbora za lidera laburista kao totalni autsajder. Jedva je uspeo da prikupi 35 potpisa laburističkih poslanika, koliko mu je bilo potrebno da bi se kandidovao. Skupio ih je jedan više – 36. Vrh Laburista mahom sastavljen od ljudi izašlih iz Blerove političke modle potpuno je prevideo Korbina.
Neki od kolega koji su mu dali potpis, više iz sažaljenja ili poštovanja prema njegovom političkom integritetu, kao što je Margaret Beket, bivša ministarka i sama kratko liderka partije, sada se otvoreno kaju u do sada nezabeleženim izlivima samokritike. Koliku su grešku napravili svedoče reči bivšeg Blerovog savetnika Džona Mekternana koji je otvoreno i bez uvijanja, što je u uzdržanoj Britaniji već samo po sebi događaj, nazvao kolege koje su Korbinu dale potpis jednostavno – moronima. Čak je i Beket javno priznala BBC-ju da se oseća upravo tako, kao moron, i da je njen potpis na Korbinovoj kandidaturi jedna od najvećih grešaka u političkoj karijeri.
Paradoksalno, ali iako je na početku izgledao kao potpuni autsajder, Korbin je samim činom ozvaničenja svoje kampanje postao, čini se, nepobediv. Sada, naime, članstvo, a ne političari od karijere, ima konačnu reč. A članstvo ko članstvo.
FABRIKE RADNICIMA: Paradoksalno ili ne, tek čini se da je Korbinu najviše pomogao upravo establišment koji bi Korbin da ideološki rasformira, ali kojem u cilju očuvanja jednistva u partiji nudi ruku saradnje. Naime, Milibandovim reformama glasačkog procesa omogućeno je da pravo glasa imaju ne samo članovi partije i sindikata već i simpatizeri, nakon što se registruju na veb-sajtu partije, nešto slično kao u SAD i njihovim „prajmeri“ izborima kandidata. Vest da je jedan od kandidata Korbin, klasični socijalista, čovek sa kredibilitetom, koji je Bleru otvoreno prkosio po pitanju Iraka, pun ideja o ponovnoj nacionalizaciji pojedinih grana industrije, većem minimalcu, povratku kolektivnih ugovora, besplatnom školstvu i zdravstvu, motivisalo je preko 200.000 Britanaca da se registruje i da u zamenu za tri funte članarine (omladina i bivši vojnici po funtu) steknu pravo da izglasaju svog kandidata.
Da cela stvar nije lišena zdravog britanskog humora svedoči i činjenica da jedan manji, ali ipak značajan deo ovih novih članova čine glasači desnice. Oni žele da laburisti crkne poslovična krava, i to tako što će glasati Korbina, kojeg vide kao čoveka koji će Laburiste povući iz centra, natrag na pozicije predblerovske Laburističke partije. Ovo bi otvorilo prostor Konzervativcima, ali i ostalim strankama centra, i omogućilo da laburisti na duže vreme budu van domašaja poluga moći. Tako su pretragom novoupisanih simpatizera identifikovani čak i prominentni lokalni konzervativci, kao i članovi UKIP-a. Korbin ima nameru da reformiše i samu partiju i da demokratizuje proces kreiranja partijske politike uvođenjem većeg broja ljudi u proces kreiranja i donošenja odluka.
SVE NA CRVENO: Izbor Korbina tako je danas jedna od najvećih kocaka Laburističke partije još od izbora Antonija Blera. Ako je Partija poslednjih godina patila od neuspešnih Blerovih imitatora, sada bi mogla da plati cenu ideološke „zadrtosti“ Korbina. Iz njegovog tabora poručuju, ne bez osnova, da će sve izgubljeno na centru neutralisati povratkom tradicionalnih glasača laburista koji su prešli kod Zelenih, UKIP-a i SNP-a, a da će to dati partiji neophodan zamajac i novu energiju. Poručuju i da će nova politika biti univerzalno prihvatljiva najširem krugu ljudi. Međutim, nisu samo ovakvi indirektni korisnici blerovskog zaokreta ka centru – npr. Škotska nacionalna partija – ugroženi Korbinovim izborom.
Korbin je, naime, veoma otvoren i jednostavan čovek – čovek iz naroda. Ne pripada visokim društvenim slojevima, nije studirao na onim koledžima koji vekovima ukalupljuju ostrvsku elitu i svakako nije deo korporativnog miljea na način na koji su to mnoge njegove kolege, u partiji i van nje. On daje direktne i kratke odgovore (izuzev kada ga propituju o odnosima sa kontroverznim istoričarima revizionistički raspoloženim spram istine o holokaustu) i ideološki je odlično potkovan.
Za razliku od evropskih lumpenproleterskih ili sankilotskih pokreta poput Sirize i Podemosa, Korbin se čini kao političar koji shvata realno i moguće u okviru postojećih političkih koordinata. Čak i ako sanja socijalističku utopiju i otvoreno priča o njoj, njegovi planovi za budućnost laburista i eventualno Ujedinjenog Kraljevstva pod njegovim vođstvom ne ukazuju na hazarderstvo i sklonost ka igri sa ekonomskom stabilnošću svoje zemlje.
Ovo bi moglo stvoriti značajne probleme u redovima, u međuvremenu, blerizovanih konzervativaca koji bi u interakciji sa Korbinom mogli biti shvaćeni kao stilisti bez esencije, lišeni ideologije, tačerovske ili kakve već god. Na Ostrvu sumnjaju u Kameronovu mogućnost da efektno parira Korbinu, pa ostaje nada da će u njegovo ime, kao i kod Džona Mejdžora, govoriti uspesi na ekonomskom planu.
Susret Korbina i Kamerona kao dvojice lidera u Donjem domu nakon 12. septembra mogli bi podsetiti mnoge na sukobe Kinoka i Margaret Tačer sa početka priče, s tim što je ovog puta sumnjivo koliko će konzervativci biti na nivou ove paralele.
Strateško napredovanje levice ukidanje je matrice tačerizma prema kojoj ne postoji alternativa neoliberalnim politikama privatizacije. Pritom nije toliko važno što se to desilo na kapitalističkoj periferije poput Grčke i Španije, već što se dešava u zemljama kapitalističkog centra kao što je Ujedinjeno Kraljevstvo
Promatramo li politička dešavanja u Evropi u posljednje vrijeme, čini se da je ljevica u defenzivi ili da je čak izgubila borbu za prevlast na političkoj sceni. Takvom zaključku u prilog svakako ide niz koncesija koje su nominalni ljevičari napravili pred desničarskim politikama štednje – to smo mogli vidjeti na primjeru francuskog predsjednika Olanda, ali i u nedavnim Ciprasovim ustupcima međunarodnim financijskim institucijama te raskolom koji se krajem protekle sedmice desio Sirizi. Naposljetku, sklonost defenzivnim taktikama pokazao je i španski Podemos podržavši Ciprasove koncesije međunarodnim kreditorima. Međutim, ako fokus pažnje preselimo sa taktika na strateške fenomene, onda situacija izgleda nešto drugačije. Prije svega, pod tim mislim na promjenu kategorija pomoću kojih promatramo politička dešavanja, kao i na posljedične diskurzivne promjene. U osnovi, temeljno strateško napredovanje ljevice u poslednje vrijeme ukidanje je spoznajne matrice tačerizma prema kojoj ne postoji alternativa neoliberalnim politikama privatizacije svega postojećega i ukidanja socijalnih prava (There Is No Alternative). Pritom, zbog međunarodnog utjecaja, manje je važno što se to napredovanje desilo na političkim scenama zemalja kapitalističke poluperiferije poput Grčke i Španije, a mnogo je važnije da se dešava u zemljama kapitalističkog centra – Ujedinjenom Kraljevstvu, Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi.
POČELO JE U KANADI: Čitava priča i počela je u Kanadi, kada je na izborima za regionalni parlament Alberte, nakon pedesetogodišnje vladavine ultrakonzervativaca i konzervativaca, u maju ove godine pobijedila socijaldemokratska Nova demokratska partija. Nakon toga, u utrku za demokratsku predsjedničku nominaciju, kao glavni izazivač Hilari Klinton, uključio se nezavisni senator Berni Sanders, da bi se u utrku za vodstvo Laburističke partije uključio Džeremi Korbin, pri čemu se potonja dvojica deklariraju kao demokratski socijalisti.
Slučaj Korbin naročito je zanimljiv. Naime, dok se Sanders kao nezavisni kandidat natječe za nominaciju Demokratâ, Korbinova kampanja iz temelja potresa engleske laburiste i to na dvama važnim nivoima: partijske organizacije i ideološke orijentacije. Nakon što su laburisti na majskim parlamentarnim izborima doživjeli debakl koji se naročito očitovao u Škotskoj, gdje je Škotska nacionalna partija Nikol Sterdžen laburistima preotela pedesetak poslaničkih mandata, dotadašnji vođa Ed Miliband podnio je ostavku. U prvoj fazi unutarpartijskih izbora, poslanici su za utrku za vodstvo partije nominirali dvoje srednjostrujaških kandidata, bivše ministre u vladi Gordona Brauna, Ivet Kuper i Andija Burnhama, te pripadnicu desnog krila partije, Liz Kendal. Međutim, nominaciju je zatražio i parlamentarni veteran lijeve frakcije, Džeremi Korbin.
ŠIROKA PODRŠKA: Obrazloženje poslanika koji su podržali Korbinovu kandidaturu bilo je jednostavno – u proces se mora uključiti i kandidat lijevog krila partije da bi predizborna rasprava bila šira. Međutim, već je druga faza izbornog procesa, ona u kojoj podršku kandidatima daju sindikalne središnjice povezane s partijom, nagovijestila da će ishod izbora biti neizvjestan. Naime, od sedam sindikalnih središnjica, favoritu izbornog procesa Andiju Burnhamu podršku je dala jedna, dok je Korbina podržalo njih šest, među kojima i Unite the Union, najveći britanski sindikat. Neočekivana Korbinova popularnost potvrđena je i u trećoj fazi, kada ga je podržala četvrtina lokalnih partijskih organizacija, to jest tek nešto manje od polovice broja organizacija koje su se izjasnile. Pored toga, Korbin ima podršku nekoliko puta više javnih osoba od svojih protukandidata, a među onima koji su mu dali podršku ističu se ekonomisti Džozef Štiglic, Gaj Stending i Kostas Lapavicas, glumac Rasel Brend, muzičari Brajan Ino i Bili Breg te režiser Ken Louč. Uz njih, Korbin uživa i podršku niza ljevičarskih aktivističkih organizacija, ekologa, LGBT i feminističkih aktivista.
Podrškom koju je prikupio od javnih osoba sklonih ljevici, sindikalnih organizacija i partijskih aktivista sa terena, Korbin je nedvosmisleno pokazao da postoje kadrovska baza i organizacijski potencijal za diskontinuitet sa blerovskom politikom, a posredno i sa tačerizmom. U njegovu programu to se najbolje vidi u prijedlozima nacionalizacije zdravstvenog, energetskog i saobraćajnog sektora te uspostave državnog školskog sustava i ukidanja školarina na svim razinama obrazovanja. Povrh toga, u dokumentu Standing to Deliver Korbin je napravio diskontinuitet s dosadašnjim politikama najavom uvođenja novog programa javnog stanovanja, odustajanjem od nuklearnog naoružanja i procesuiranjem Britanaca pod optužbama za ratne zločine. Ovo potonje, u formi decidiranog stava da Toniju Bleru treba suditi za ratne zločine ako se ispostavi da je anglo-američka invazija Iraka 2003. godine bila ilegalna, bilo je povod za žestoke napade u kojima su prednjačili Bler i njegov spin-doktor Alister Kempbel te čitav niz poslanika s desnog krila laburista.
Naposljetku, uz već spomenuto povezivanje s laburistima sklonim aktivističkim i sindikalnim grupama, treba istaknuti još nešto. To je fenomen nove političke socijalizacije koji se očituje u velikom prilivu novih članova koji su se, u sklopu kampanje Join Labour, Vote Corbyn, u partiju učlanili da bi glasali za Korbina na prvim partijskim izborima po modelu „jedan član, jedan glas“. Budući da je Korbin netom prije zaključenja ovog teksta najavio da će, ako pobijedi, podržavati novo članstvo u zauzimanju političkih dužnosti, može se reći da će u tom slučaju ljevica s evropske periferije na Otoku imati pouzdanog saveznika u borbi protiv socijalno destruktivnih neoliberalnih politika.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
