Kroz požare i prašumu

Da li ste primetili da uprkos razmerama požara u Amazoniji, globalnoj drami i nevoljama u kojima se našao Brazil, mediji i internet nisu preplavljeni fotografijama zapaljene džungle? Priče o ovogodišnjim požarima ilustrovane su udaljenim snopovima dima u zelenom moru, vatricama pri tlu koje gase brazilski vojnici ili slikama iz svemira.

Naravno, nije reč o tome da fotografija eksplozivnih požara nema jer su vesti o stradanju Amazonije preuveličane (zapravo je suprotno), niti su svetski fotografi nezainteresovani za sudbinu najveće oaze živog sveta. Reč je o tome da su šumski požari u Amazoniji drugačiji od onog što bismo mogli da očekujemo. Od pakleno vrelih i proždirućih šumskih požara kakvi sezonski, na primer, pogađaju Mediteran, požari u Brazilu se razlikuju koliko i paljenje suve bukovine u kaminu od sagorevanja ćumura u roštilju koji je neko pokvasio vodom. Svaki požar u džungli je spor, napreduje svega 200 do 300 metara dnevno, guta lišće i oborena stabla i sasvim lako se zaustavlja. Do katastrofe dolazi kada takvi požari odu daleko, kad se ne gase na vreme i kada ih najednom ima više desetina hiljada.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

LJUDSKIH RUKU DELO

Pramenovi jutarnje magle pružaju se sa moćne reke i njenih brojnih pritoka duboko u džunglu, paprat i raznovrsno bilje, insekti i drugi stvorovi kao da plivaju u vazduhu prepunom vlage – Amazon deluje posve nezapaljivo. Tako i jeste dok se na horizontu ne pojave ljudi i mašine, kanisteri sa benzinom, bacači plamena, bageri, motorne testere i sa njima veštački izazvane vatre. Za razliku od drugih oblasti, gde su šumski požari redovna pojava, deo prirodnog ciklusa uništavanja i obnove, vlažna tropska šuma u Amazoniji inače ne gori, neće se sama zapaliti, niti će zbog suše buknuti kao šibica.

Požari u džungli su gotovo uvek podstaknuti ljudskim delovanjem, ali to ne znači da su uvek kontrolisani ili da nisu opasni – kako u radu Fire science for rainforest, objavljenom u časopisu „Nature“, piše Mark A. Kohrejn. Ona gori postupno, sa puno dima, polako, ali na velikom prostranstvu. I to je njen kraj – vlažna džungla sagoreva prvi i poslednji put – neće se prirodno obnoviti, niti će ekosistem steći korist od požara, kao što je slučaj sa šumama u drugim krajevima sveta. Prašuma je oduvek imala drugačiji ritam. U Amazoniji nije bilo letnje sezone požara pre nego što su došli prvi Evropljani i počeli da je krče.

ZEMLJA AMAZONKI

„I tako je kapetan Oreljana poveo svojih 57 ljudi sa kojima se ukrcao u pomenuti brod i kanue otete od Indijanaca i zaplovio niz reku“, beleži u poznom decembru 1541. godine dominikanac Gašpar de Karvahal. Španski sveštenik, u misiji sa konkistadorima, pratiće više meseci kapetana Fransiska de Oreljana nakon što se na Andima, na krajnjem zapadu Južne Amerike, odvojio od Gonzala Pizaroa, polubrata slavnog osvajača kraljevine Inka. Potom je zaplovio niz sliv Amazona. Karvahalova popularna hronika Relación opisaće brojne doživljaje Oreljanine ekspedicije i prvi put Evropljanima predstaviti čudesni svet Amazonije.

Kapetan Fransisko de Oreljana prvi je Evropljanin koji je preplovio reku Amazon čitavim tokom i prvi je istraživač u ovom tropskom području, koje je u to doba, po svemu sudeći, nastanjivalo daleko više ljudi (verovatno iščezlih u epidemijama bolesti donetih iz Evrope). Sudeći po Karvahalovoj hronici, Oreljanino prvo putovanje trajalo je više od osam meseci, sve do kraja avgusta 1542, kad je ploveći niz veliku reku stigao na Atlantik. Po nalogu španskog kralja i uz sukobe sa Portugalcima, Oreljana će se nekoliko godina kasnije vratiti u drugu ekspediciju u kojoj će smrtno nastradati.

Iz Oreljanine ekspedicije potekao je i naziv za Amazon. Španci su reku isprva nazivali Grande zbog veličine, potom je u čast konkistadora nazivana Rio Oreljan, ali se odomaćio naziv Amazon, prema jednom doživljaju Oreljanine ekspedicije. Naime, Španci su se sukobili sa plemenom u kome su se ravnopravno uz muškarce protiv konkistadora borile i žene ratnice (po nekim potonjim tumačenjima reč je o muškarcima duge kose, ali biće ipak da su se Španci sukobili sa ženama iz džungle). Ovo je Oreljanu, a kasnije i druge Špance, podsetilo na grčki mit o Amazonkama, ženama ratnicama, pa je tako i reka dobila naziv po grčkim Amazonkama. Naziv se zadržao i nakon što je – po ugovoru o podeli sveta između Španije i Portugalije – Amazonija potpala pod kontrolu Portugalaca.

SEDAMDESET PET HILJADA POŽARA

Otkako je otkrivena, Amazonija fascinira čudima i budi maštu pustolova u lovu na bogatstvo. Ovo područje površine od oko sedam miliona kvadratnih kilometara, od kojih je 5,5 pokriveno gustom prašumom (što je uporedivo sa površinom Evropske unije zajedno sa zemljama Zapadnog Balkana), ovog leta posebno privlači globalnu pažnju i opštu zabrinutost. Uz neugodne vesti o strašnim požarima u Sibiru, brazilska Nacionalna agencija za istraživanje svemira (INPE) objavila je kako je ovog avgusta širom Amazonije u Brazilu izbilo više od 75.000 požara, što je dovelo do prave političke krize i čak smene direktora INPE.

Povećanje broja požara od 84 odsto u odnosu na avgust prošle godine izazvalo je brojne katastrofične najave, ali ova sezona požara na Amazonu ipak nije baš drastično strašnija od prethodnih – prošle godine požarâ je prosto bilo manje, ali je ista agencija 2016. zabeležila 69.000, a 2015. oko 53.000 požara.

Ova bi se godina ipak mogla pokazati kao prelomna za Amazon kako zbog trapavih reakcija predsednika Žaira Bolsonara i drugih zvaničnika u Brazilu, tako i zbog evidentnih posledica krčenja šume spaljivanjem i sečom. Takozvani proces deforestacije je socioekonomski fenomen, a ne prirodna nedaća, i čini srž problema koji pogađa Amazoniju.

TERRA PRETA

Zemlja u Amazoniji je sasvim neplodna. Retko gde neki predeo toliko vrvi od života, a ispod njega je tlo sasvim ispošćeno. Kako u studiji From forest to Field navodi NASA Earth Observatory, organizmi koji žive u slojevima tropske šume jedni iznad drugih u neizmernoj raznolikosti neprekidno recikliraju sve nutrijente i oni se ne raspadaju, ne gnoje zemlju, niti je ikako drugačije prihranjuju. Kada se tropska šuma ukloni, na tako ispošćenom tlu bez prihrane ništa neće da raste. Zato se dugo verovalo da na prostoru Amazonije nije moglo živeti puno ljudi, ali je odnedavno otkriveno da su Karvahalovi navodi o brojnim domorocima u naseljima oko velike reke istiniti. Starosedelačka plemena su, naime, iznalazila načine da zemlju učine plodnom koristeći tehnologiju takozvane „crne zemlje“ (terra preta), gde su manje površine tla obogaćivane mešavinom uglja, kostiju i komposta.

Od sedamdesetih godina 20. veka lokalni poljoprivrednici i velike kompanije krče prašumu kako bi se proširilo poljoprivredno zemljište i oslobodio prostor, pre svega za uzgoj goveda (izvoz govedine je važan za ekonomiju Brazila poslednjih godina). U odsustvu veštačkih ili prirodnih gnojiva, stanovnici primenjuju metodu staru već 10.000 godina – ruše i pale stabla kako bi njihov pepeo nagnojio i oživeo zemljište. Na ovaj način zemljište postaje izrazito plodno i nekoliko sezona daje izvrsne prinose. No, brzo biva ispošćeno, a poljoprivrednici kreću dalje, ruše nove delove Amazonije, pale je i obnavljaju njive.

MEĐUNARODNI PRITISAK

Krčenje šuma je smanjilo amazonsku prašumu za oko 18 odsto u poslednjih pola veka. Mada su domorodačka plemena vodila sudske procese, a međunarodne ekološke organizacije poput Greenpeace i WWF godinama upozoravale na posledice, čini se da je svet postao svestan krčenja Amazona tek u avgustu 2019. Oblaci dima stigli su ovog leta do više hiljada kilometara udaljenog Sao Paula na jugoistoku Brazila, a NASA satelit AIRS zabeležio je značajne količine ugljen-monoksida nad Južnom Amerikom.

Istovremeno, ekološki aktivisti kritikuju bledu reakciju vlasti Brazila, kao i slabljenje mehanizama protiv deforestacije otkako je na dužnost stupio predsednik Žair Bolsonaro, žustar protivnik zelenih pokreta. Zato je Brazil prethodnih dana pod velikim međunarodnim pritiskom, a pozive za zaustavljanje vatre koja guta „pluća planete“ uputio je i rimski papa. Sukobi sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom počeli su pretnjama o odlaganju dragocenog trgovinskog sporazuma, a završili su se na Tviteru sa uvredama i nepristojnostima.

Amazonija je od ogromnog značaja za biodiverzitet i klimu planete. Studija objavljena pre šest godina u časopisu „Science“ pokazala je da oko Amazona raste više od 390 milijardi stabala koja pripadaju 16.000 različitih vrsta drveća. Na području koje zauzima prostor devet država (od čega je 60 odsto u Brazilu) ova stabla proizvode oko 16 odsto kiseonika koji nastaje na kopnu.