Predstavnički dom Kongresa prošle nedelje trebalo je da izglasa ukidanje Obaminog zakona o dostupnoj zdravstvenoj zaštiti (Obamaker) i započne usvajanje novog zakonskog rešenja (Trampker). Senatski odbor drugog doma Kongresa trebalo je da počne proces imenovanja Nila Gorsača za novog sudiju Vrhovnog suda.
Pored toga, direktori FBI i NSA svedočili su pred odborom za obaveštajne poslove Predstavničkog doma i to u terminu koji se poklapao sa suočavanjem Trampovog kandidata za najvišu sudsku instancu sa senatorima. Nimalo slučajno: Bela kuća je očigledno želela da medijsku pažnju konačno skrene s mogućih obaveštajnih saznanja o odnosima Trampa i Rusije.
Donald Tramp je prošle nedelje planirao pobedu na tri fronta.
Doživeo je, međutim, totalni debakl. Prvo su mediji brujali o iskazima ključnih ljudi američke obaveštajne zajednice, dok su sudiju Gorsača samo rutinski pominjali. Potom Tramp među republikanskim zakonodavcima nikako nije uspeo da obezbedi većinu za „ubijanje“ Obamakera. Predsedavajući Predstavničkog doma Pol Rajan bio je prinuđen da Predlog zakona povuče iz procedure. „Obamaker do daljeg ostaje važeći zakon ove zemlje“, pomalo zajedljivo je procedio Rajan.
BLAMAŽA: Prva velika zakonodavna inicijativa predsednika Trampa, i jedno od njegovih glavnih obećanja, završila se neslavno u Kongresu, gde republikanci imaju većinu u oba doma. I to uprkos tome što je ukidanje Obamakera i usvajanje novog i, navodno pravičnijeg i jeftinijeg zakona bila mantra republikanaca na svim kongresnim izborima nakon 2010. godine.
Tramp je za svoj debakl okrivio sve sem, naravno, sebe. Svoj gnev je usmerio pre svega ka Rajanu – za vreme Obaminog mandata republikanski zakonodavci su simbolično više od 60 puta glasali za ukidanje Obamakera, a sada, kada republikanci drže dve grane vlasti, Rajan nije uspeo da obezbedi potrebnih 216 glasova.
Ipak, poraz prilikom pokušaja ukidanja Obamakera prevashodno ide na dušu Trampu, njegovom političkom neiskustvu i nepoznavanju funkcionisanja sistema. To važi i za sve druge frontove koje je Tramp otvorio od ulaska u Belu kuću: odnos sa obaveštajnom zajednicom, medijima i milionskom birokratijom nastanjenom u moru federalnih institucija, te, što posebno zabrinjava, sudskom vlašću.
DILETANT: Proteklu sedmicu portal Politiko zaključio je naslovom „Vašington pripitomljuje Trampa“, koji ilustruje razloge za Trampovo totalno podbacivanje u prva dva meseca predsednikovanja. I to nije utisak samo medija – poverenje javnosti u novog predsednika rekordno je nisko, čak ispod 40 procenata.
Možda nije toliki problem što je u prva dva meseca nanizao neuspehe i političke gafove, koliko utisak o tome da u svim njegovim potezima nedostaje ozbiljnosti, znanja, analitičnosti, posvećenosti, ali da zato emocija ima napretek.
Za dobar deo navedenih teza najbolji primer je upravo neslavni pokušaj da se ukine Obamaker. Iz ugla izborne kampanje, taj zakon je dušu dao republikancima za sticanje podrške, ali i komfor da se o zamenskim rešenjima ne govori previše. Ulaskom u Belu kuću, Tramp se, međutim, suočio s time da bi totalno ukidanje tog zakona, zbog miliona ljudi kojima je pomogao da dobiju zdravstvenu zaštitu, njemu i republikancima moglo da nanese političku štetu. Tramp stoga odlučuje da zadrži deo dobro prihvaćenih odredaba Obamakera, ali, da u to ubaci rešenja koja republikanci odavno zagovaraju. Takvu smešu niko nije želeo da kuša: umerene republikance uplašila je procena da će zbog takvog zakona do 2026. čak 24 miliona ljudi izgubiti zdravstvenu zaštitu, dok je za arhikonzervativce predlog zakona bio tek „lakša verzija Obamakera“. Kad se zahtevima za promenom teksta ovim potonjim nije do kraja izašlo u susret, od njih se podrška više nije mogla očekivati.
SUKOB: Kao da se ništa značajno nije dogodilo, Tramp je već u petak najavio da se baca na novu inicijativu, takođe iz repertoara svojih predizbornih obećanja – reformu poreskih stopa, seireći pritom nad prognozom kako će Obamaker ubrzo implodirati, a za to će biti „100 odsto odgovorne demokrate“. Njegov rejting prilično dobro govori o tome šta javnost misli o ideji stranke, koja ima kompletnu vlast na saveznom nivou, da za svoje neuspehe okrivi opoziciju.
Zebnja među Amerikancima u pogledu ispunjenja narednog obećanja, s razlogom postoji. Glavni urednik Voksa, Ezra Klejn, u svojoj analizi podseća na to da je Barak Obama punih 13 meseci lobirao za usvajanje Obamakera, dok su za njegovu zamenu, pride bez naročito izraženog entuzijazma, Tramp i republikanci utrošili jedva dvadesetak dana. Sličan pristup imaju i u reformi poreskih stopa, što je samo deo problema. Drugi problem je da je za smanjenje poreskih stopa bilo planirano da se proporcionalno obezbede uštede u novom zakonu o zdravstvenoj zašiti, koji, je li, nije usvojen. A fiskalni konzervativci i oni koji su „sahranili“ još nerođeni Trampker u Kongresu, sasvim sigurno neće mirno posmatrati uvećanje svoje najgore noćne more – budžetskog deficita.
Pokretanje atraktivnih inicijativa za Trampa se činilo kao prilika da vrati medijsku pažnju na ono što radi kao predsednik, s onoga što mediji i javnost podozrevaju da je, u najmanju ruku, njegovo okruženje radilo tokom kampanje, pa čak i posle izbora: šurovalo s Rusima, po raznim pitanjima.
Svoj je predsednički mandat započeo oštro sukobljen s delovima obaveštajne zajednice i medijima („neprijatelji naroda“, tako ih je etiketirao), a prvim potezima i sa profesionalnom birokratijom. Otuda, možda, i ne treba da čudi gomila osetljivih, a po Trampa i njegovo okruženje veoma kompromitujućih detalja o kontaktima sa zvaničnicima Rusije tokom kampanje, koji su dolazili do medija; medijima nije manjkalo ni materijala o stanju u federalnim institucijama, a „duboka grla“ iz redova „duboke države“ odavala su sve do čega se moglo doći.
Medijsko izveštavanje o glavoboljnim odnosima sa Rusima, karakteristično po iskazima brojnih anonimnih izvora, Tramp je još i mogao da u očima svojih sledbenika diskredituje poštapalicom o „nečasnim medijima koji emituju lažne vesti“. Malkice problematično je, ipak, postalo prošle sedmice, tokom svedočenja u Kongresu, kada je direktor FBI Džejms Komi obelodanio dve „bombe“: najpre je potvrdio da Federalni istražni biro još od prošlog leta istražuje moguću umešanost Rusije u prošlogodišnje izbore, a istragom je obuhvaćeno i moguće koordiniranje poteza u kampanji između Trampovog tima i ruskih operativaca; Komi, koga su demokrate inače označile kao glavnog krivca za poraz svoje kandidatkinje na predsedničkim izborima, potom je, svojevrsnim šamarom upućenim svom šefu, odbacio Trampove nesuvisle optužbe na Tviteru da je Obamina administracija prisluškivala Tramp tauer u Njujorku.
SUDOVI: Tamo gde se najmanje očekivalo da će predsednik SAD knjižiti neuspeh, u donošenju izvršnih predsedničkih naređenja, Tramp je naleteo na zid odbijanja sudske vlasti: oba propisa koja su regulisala ulazak u SAD državljana s većinskim muslimanskim življem pala su na sudovima. Tačno je, tužbe protiv Trampovih odluka jesu (namerno) podnošene sudijama s liberalnijim shvatanjima, ali je veći problem ipak bila Trampova samouverenost da jednu od svojih kontroverznih predizbornih pretnji, a po svemu suprotnu duhu Ustava – o zabrani ulaska muslimana u SAD – može da progura sakrivenu u normativnu oblandu „odbrane nacionalne bezbednosti“.
Bez rezultata s kojima bi moglo da se izađe pred javnost, tekuća kongresna istraga o umešanosti Rusije u prošlogodišnje izbore i dalje će dominirati medijskim i političkim diskursom u SAD, pogotovo nakon najavljenih svedočenja nekih od Trampovih najbližih saradnika. Priželjkivani dar od Uskršnjeg zeke u vidu potvrđivanja izbora novog sudije Vrhovnog suda (moguće, ali uz saradnju demokratskih senatora), Trampu bi obezbedilo predah pred nove mečeve, s tim da nove poraze više ne može sebi da priušti.
