Poslednjih godina kriza je postala lajtmotiv svih političkih, privrednih i društvenih kretanja u Evropi: finansijska kriza, ekonomska kriza, dužnička kriza, kriza nezaposlenosti, socijalna kriza, kriza Evropske unije, kriza evrozone, kriza demokratije, kriza obrazovnog sistema, moralna kriza, kriza vrednosti, kriza evropske solidarnosti, grčka kriza… EU se nalazi u recesiji. Evrozona se nalazi u recesiji. Prema nekim relevantnim studijama broj nezaposlenih u evrozoni popeće se u drugoj polovini ove godine sa sadašnjih oko 18 miliona na skoro 20 miliona, naspram 15,9 miliona u 2010. U prošloj godini u čitavoj EU bilo je oko 25 miliona ljudi koji nisu imali posao. U aprilu 2012. Španija je sa 23,6 odsto bila na vrhu liste po broju nezaposlenih, sledila je Grčka sa 21 odsto, dok je nezaposlenost u Nemačkoj u to vreme iznosila 5,7, a u Austriji 4,2 odsto. U evrozoni je BDP u 2012. godini opao za 0,4 odsto, a u 2013. očekuje se pad od još 0,2 odsto, piše nemački nedeljnik Focus.
Mnogi ekonomski stručnjaci smatraju da su drastične mere štednje koje Brisel nameće posrnulim evropskim ekonomijama u vreme krize zapravo kontraproduktivne, da ubijajući potrošnju izazivaju recesiju, što kao u poslovičnom vrzinom kolu opet otežava otplatu spoljnih dugova. Istovremeno, sve su glasnije kritike da krizne mere koje se sprovode širom Evrope ubijaju ideale demokratije: briselski činovnici nameću demokratski izabranim vladama pravila igre; na čelo krizom najteže pogođenih država dolaze tehnokrate; zloglasna Trojka – Evropska komisija, Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond – postala je batina koja lebdi nad glavama članova vlada država koje su bile primorane da zatraže finansijsku podršku EU i zarad nje se odreknu dela, pre svega budžetskog, suvereniteta, te račune ne polažu građanima koji su ih izabrali, već nekim likovima iz Kafkinog zamka; politika se rukovodi interesima finansijskih tržišta, koji se ne poklapaju neminovno sa interesima birača. Godinu za nama obeležili su secesionistički pokreti, protesti, štrajkovi, socijalni nemiri na jugu Evrope. Ljudima sa naših prostora nekako pri svemu tome pada na pamet Početak bune protiv dahija.
Privredna i socijalna kriza u EU, priče o EU sa dva koloseka, de fakto babkrit Grčke, neprestano nameću pitanje o opstanku EU i evrozone u sadašnjim okvirima. Nemački „Špigl“ dao je kratak pregled evropske štampe, njenih očekivanja za godinu pred nama.
MRAČNA PREDVIĐANJA: Za portugalski Diario Economico sve je crno. „Recesija će da se produbljuje, nezaposlenost će da raste, siromaštvo da se širi, a socijalna razgraničavanja da se povećaju. Tako izgleda mračna pozadina ove godine. Žrtve stanovništva su ogromne. Početkom 2013, nakon što su Portugalci već dve godine zaredom sve više stezali kaiš, na snagu će da stupe najveća povećanja poreza u bliskoj prošlosti za porodice i penzionere. Pritom ljudi više nemaju čega da se odreknu. Bez vidljivih rezultata politička i socijalna debata će se sve više koncentrisati na alternative zahtevima Trojke. Jer, Portugal u svemu ovome nije sam. A recesija se kao kuga širi čitavom Evropom.“
Sa posve drugačijim polaznim osnovama, ali nimalo optimističkije, daljnji razvoj krize vidi i holandski NRC Handelsblad. „Prema nacionalnoj službi za statistiku, svaki treći Holanđanin se plaši da će ove godine kriza i lično da ga pogodi. Na vrhuncu će privreda opasti za 3,5 odsto, a kupovna moć za dva odsto. Problem neće biti samo politika vlade. Šta reći o cenama nekretnina, koje su u poslednje četiri godine pale za 15 odsto? U 2013. godini biće 50.000 više nezaposlenih, te će se njihov broj popeti na 525.000.“
Kako se produbljuje privredna kriza unutar EU, tako raste i inače poslovičan EUepticizam Britanaca. Financial Times piše da će se više nego ikada ranije unutrašnja politika Velike Britanije lomiti na pitanju EU sa velikom nedoumicom na kraju: sa ili bez Unije? „Ako stvari posmatramo malo izvan usko britanskih okvira, onda će torijevci da pojačaju svoje antievropsko držanje. Liberalne demokrate će se boriti da se takvo držanje torijevaca ne odrazi na koalicionu politiku. A laburisti će pokušati da spreče evroskeptičnu aukciju sa sve nižim cenama. U 2013. godini politička koplja u Britaniji će se lomiti oko članstva u EU“, piše Financial Times. Ni britanski mediji ne vide u ovoj godini svetlo na kraju kriznog tunela.
U Belgiji su na početku godine glavna tema dužnička, državna kriza, kao i kriza identiteta. Briselski Le Soir piše: „Januar 2013. On nam se može učiniti kao mirna voda, spram onoga što je za nama – preteći raspad evrozone i Belgije – i onoga što je pred nama – 2014, izborna supergodina sa regionalnim, saveznim i evropskim izborima. Sigurno je samo, a to važi kako za dvojac Van Rompuj–Barozo, tako i za (belgijsku) vladu Di Rupa: moraće da preduzimaju određene mere, da se odvaže na veće reforme i ni pod kojim uslovima da ne odustanu od tog teškog posla. Evropa? Ona mora da izdrži posledice svoje ekscesivne politike štednje. Ulog je evropsko članstvo Velike Britanije. A u Belgiji u 2013. neće proteći ni jedan jedini dan, a da se ne razmišlja o perspektivama u 2014. godini. Šta će biti sa Briselom? Kakve će se reforme sprovesti. Isto važi za Valoniju. A za savez Valonija–Brisel? Džoker! Konstatacija ovog januara 2013. je užasna: već od 2. januara nedostaje nam vremena da sve to postignemo.“
U krizom teško pogođenoj Italiji je sve paralisano pred parlamentarne izbore raspisane za 24. februar na kojima nastupa čak 215 partija i političkih formacija. Italijanski dug koji je u oktobru prošle godine probio 2000 milijardi evra je jedna od centralnih tema izborne kampanje. U Italiji se produbljuje jaz između bogatog severa i siromašnog juga.
FRANCUSKI IDEALI I NEMAČKI PRAGMATIZAM: U Francuskoj se levo-liberalni Liberation „nadom“ suprotstavlja opštoj medijskoj novogodišnoj depresiji, u kojoj se najavljuje i posrtanje druge najjače evropske privrede. „A šta ako 2013. ne bi bila godina velike kuknjave, oseke i bola? Ako bi predstojeći meseci stajali u znaku hrabrosti i otpora fatalizmu? Ako bi se nada suprotstavila opštem očaju? Danas, još više nego juče, moramo da se čuvamo „učenog neznanja eksperata“, koji propovedaju najgore, piše filozof Edgar Moren. Ova 2013. mogla bi da bude godina poreske pravde, istopolnih brakova i – zašto ne reći – prava stranaca da glasaju. Mogla bi da bude i godina primerenog delovanja naše vlade, pa i bogatih. Mogla bi da bude godina solidarnosti, te svete reči i apsolutnog leka protiv depresije i odustajanja“. Ipak, kriza je u Francuskoj sveprisutna, dok francusko ratno vazduhoplovstvo bombarduje položaje islamista u Maliju.
Posmatrano iz nemačkog ugla, trajna kriza na jugu Evrope ostavlja traga na ključne, izvozno orijentisane, privredne grane Nemačke, kao što je auto-industrija. Usled mera štednje, masovnih otkaza, skraćenog radnog vremena, povećanja poreza, opada potražnja za proizvodima Made in Germany. Nemačke firme nemaju ništa od toga što Španci ili Italijani plaćaju manje kamatne stope na njihove državne obveznice. Njihovim građanima treba više novca i sigurnosti da bi kupovali nemačke proizvode, pišu nemačke novine.
Ukoliko je situacija lošija na jugu Evrope, nemačka privreda je utoliko više upućena na ostatak sveta, pre svega na kinesko i američko tržište. Međutim, i ako je Svetska banka korigovala prethodno alarmantne procene stagnacije privrednog rasta Kine, a reizbor Baraka Obame uklonio određenu neizvesnost u SAD, svetsko tržište ostaće nestabilno. U takvim okolnostima nemačka privreda posle dužeg vremena okreće se domaćem tržištu. Potrošnja u Nemačkoj nije doduše više „čak i u vremenima krize stabilna kao tanker“, kao što se govorilo, ali je i dalje neuporedivo veća, nego u ostatku Evrope. Tako se interesi tržišta od preko 80 miliona ljudi bitno razlikuju od ostatka Evrope. Slična situacija sa stabilnom potrošnjom je i u Austriji.
Srećna Nova godina.
