Kratka istorija modernog trovanja

Političko ubistvo staro je koliko i politika. Zavisno od političkih okolnosti i svrhe kojoj služi, političko ubistvo može biti otvoreno ili potajno… Primer potajnog ubistva je, recimo, smrt u grčevima pošto je žrtva podelila pomorandžu sa papom Aleksandrom VI (Bordžijom). Pomorandža je bila cela, a Sveti otac se udostojio da je lično oljušti i razdeli na kriške. Samo jedna kriška bila je otrovana, a jelo je više ljudi, uključujući i papu. Ali, ako neko mirno i bez bolova umre nekoliko meseci pošto je popio piće sa dobrim doktorom Persivalom iz Forin ofisa, to nije baš isto.

POLONIJUM 210: Trovanje je – kao što znamo iz istorije – ugledan i pouzdan zanat, da ne idemo u detalje. Ovih dana, usred polaganog oživljavanja Hladnog rata (nadamo se kao farse), opet imamo slučaj koji trese razne medije i diplomatske kancelarije. Naime, 2006. godine, u Londonu, Aleksandar Litvinjenko, da prostite bivši radnik ruske Federalne službe bezbednosti FSB, umro je od radijacijske bolesti pošto je prethodno popio čaj u određenom londonskom lokalu sa još dvojicom bivših kolega. Prva istraga Metropolitenske policije pokazala je visoko prisustvo radioaktivne supstance u telu, a kasnije i u lokalu. Supstanca je identifikovana kao izotop polonijum 210, stvar gadna i opasna preko svake mere. Kasnije su se u istragu uključile i određene druge bezbednosne i naučne ustanove, pa je osnovana izvesna Kraljevska komisija, koja je pre neki dan iznela svoje nalaze. Nalazi se dele na sporne i nesporne. Nesporno je da je Litvinjenko umro od radijacijskog trovanja izotopom polonijum 210; da je u Britaniju emigrirao i priključio se kritičarima Vladimira Vladimiroviča Putina, pre svega tajkunu Borisu Berezovskom, koji je takođe preminuo u međuvremenu, ali – zvanično – od srčanog udara. Sporni deo odnosi se na zaključak Kraljevske komisije da je Litvinjenko likvidiran po zapovesti šefa FSB-a i po odobrenju predsednika Putina. Naime, to je izvedeni zaključak, zasnovan na percepciji komisije o tome kakav je lanac subordinacije u Rusa, dakle utisak krajnje subjektivan. Drugi problem sa tim izveštajem je u tome što je čitav niz dokaznih postupaka označen kao službena tajna, što i nije neko čudo: ipak je reč o osetljivim kapacitetima britanskih službi i naučnih ustanova kada je o nuklearnim stvarima reč. Može se određenom izvesnošću pretpostaviti da je gama-spektrografija odigrala ulogu, jer takva supstanca poput polonijuma 210 ostavlja za sobom radijacijski trag.

Naravno da je ruska strana digla uvređenu galamu: razni portparoli uporedili su taj britanski izveštaj sa Agatom Kristi itd. Rodbina pokojnika uredno se oglasila u Rusiji tvrdnjama da Litvinjenka nisu ubili čekisti, a njegov brat tvrdi da su ga ubile britanske tajne službe. Tako je cela priča prebačena na hladnoratovski nivo i tu više pomoći nema.

S druge, kriminalističke, strane, priča je više nego zanimljiva. Taj izotop, polonijum 210, ne kupuje se u apoteci: on može da se napravi samo izlaganjem jakim zračenjima u ozbiljnom nuklearnom reaktoru, posle složene metalurške obrade. Polonijum 210 je izuzetno snažan alfa-emiter sa periodom poluraspadanja od 138 dana, veoma opasan za rukovanje, skladištenje i transport. Skladištenje i transport mogući su jedino u specijalnim kontejnerima; nije dovoljna olovna kutijica na koju obično pomislimo.

Dakle: da bi polonijum 210 došao u Litvinjenkov čaj u londonskoj kafani, trebalo je preduzeti svašta – ako ne želimo da neko pritom strada u postupku. Trebalo je da neko u čaj stavi pločicu (veličine dinarske kovanice), a da se pritom i sam ne ozrači; trebalo je kasnije šoljicu odneti i odbaciti tako da se ne nađe; itd. Radijacija je čudo: zrači okolo i kontaminira prostor, predmete i ljude, pogotovo ovako jaka kao u slučaju našeg izotopa polonijuma. Neki stručnjaci sugerišu da je preventiva uzimanje velikih količina joda, kao, uostalom, i u drugim situacijama gde posledice radijacije treba preduprediti. Sve je to lepo i fino i u okviru kapaciteta ruske Službe spoljne špijunaže SVR i ruskih naučnih dostignuća. Ali, nema odgovora na glupo policijsko pitanje: a zašto bi se neko bavio takvim komplikacijama kad je Litvinjenka mogao đavo da odnese mnogo jednostavnije?

BUGARSKI KIŠOBRAN: Vratimo se sada našem dobrom doktoru Persivalu s početka teksta. Dva fenomena – kako bismo rekli – prisutna su oduvek: trovanje i političko ubistvo u inostranim zemljama. Grejem Grin prvi je u svom romanu „Ljudski faktor“ skrenuo pažnju na ricin, koji doktor Persival preporučuje i koristi. Godinu-dve kasnije (ali ne i u uzročno-posledičnoj vezi!) od trovanja ricinom umire u Londonu 1978. Georgi Markov, bugarski disident i saradnik BBC-ja. Ricin se dobija iz ekstrakta korena biljke ricinusa (koju su italijanski fašisti koristili u mnogo banalnije, mada ne i smrtonosne svrhe). Letalna doza je veoma mala. Dakle, taj Georgi Markov čekao je autobus u Londonu septembra 1978, kad ga je kišobranom u leđa ubo neki fini gospodin, izvinio se i nestao. Markov je završio u bolnici sa sepsom, ali je to Metropolitenskoj policiji bilo sumnjivo, pa su posle mnogo pretraga i rendgenskih snimaka pronašli mali projektil od platine (1,73 mm u prečniku) sa dve rupe (od po 0,4 mm) u kojima je bio – ricin. Nešto pre njega, avgusta meseca, u Parizu je na sličan način napadnut drugi bugarski emigrant, neki Vladimir Kostov, ali je odmah zatražio lekarsku pomoć: izvadili su mu metalnu kuglicu, ali se nisu time dalje bavili. Preživeo je. Oružje je bio kišobran sa kamufliranim bacačem projektila, da sad ne dužimo; policija je napravila rekonstrukciju tek kasnije. Događaj je bio knjižen na konto bugarske službe i kvit; najverovatnije s pravom.

Nisu se samo Bugari bavili trovanjem. Kada je u SAD 1974. pukla bruka oko Niksona, posle Votergejta, senatski odbor pod predsedavanjem Frenka Čerča izašao je sa skandaloznim podacima o aktivnostima CIA. Između ostalog, tu smo doznali i da je Agencija razvila bacače otrovnih strelica; da ih je koristila i da je imala impresivan arsenal raznih otrova. Ričard Helms, prethodni direktor CIA, kazao je tada da su agenti KGB-a još ranije otrovnim strelicama usmrtili neka dva ukrajinska emigranta u SR Nemačkoj, pa da eto… Prema Čerčovom izveštaju, CIA je na lageru imala bar deset trenutno smrtonosnih otrova i još barem 27 sporijih. Inače, čehoslovački naučnici uspeli su da izdvoje ricin šezdesetih godina. Šta su sve za vreme Hladnog rata i jedni i drugi napravili – ne smemo ni da pomislimo. Još manje šta su sve koristili.

PIŠTOLJ IM JE BIO ZAKON: Tradicija ubijanja domaćih političkih protivnika u inostranim zemljama takođe je duga i ništa manje poučna. Pre nesrećnog Litvinjenka imali smo slučajeva za celu jednu debelu knjigu. Sovjetska Čeka nije dugo čekala: Krleža u Marginalijama podseća na slučaj iz 1924. kada su „naši dečaci“ (najverovatnije ekipa Pavla Bastajića, na šta on jasno aludira) u Beču ubili nekog publicistu za koga je bilo procenjeno da je „izdajnik i agent-provokator“. O Bastajiću ima mnogo i poučnog štiva u tim istim Marginalijama, str. 75. On se, Bastajić, slomio 1932. ili 1933. u Belgiji, kada su po nalogu NKVD ubili čoveka za koga je ustanovio da je nevin. Dezertirao je, živeo kao prosjak po Parizu, a Tito mu je spasao život. Ubile su ga ustaše u Jasenovcu, u naivnosti, ne znajući ko je, 1942. Slično je prošao drugi slavni likvidator NKVD, Mustafa Golubić: i njega su Nemci u Beogradu 1941. streljali ne znajući ko je; inače bi bilo drugačije. Navodno je depeša iz Berlina stigla prekasno…

Ni ovi naši nisu se skanjerali kad je trebalo ubiti nekoga u inostranstvu, kao što znamo. Ionako su im kod Blajburga mnogi, previše njih, prošli kroz prste i umakli. Antu Pavelića su pogodili, ali je preživeo. Jesu li trovali ili nisu – ne znamo i nećemo ni saznati. Ali pucali jesu: omiljeno oružje bio je pištolj kalibra 7,65 x 17 mm, raznih maraka. Prema američkom BATF-u (Biro za alkohol, duvan i vatreno oružje), najmanje 70 do 80 odsto svih automatskih pištolja proizvedenih od 1900. do danas u tom je kalibru. Bilo je tu i izuzetno inteligentno smišljenih eksplozivnih naprava, ali na otrov nismo naišli u literaturi, dokumentima, niti u iskazima svedoka i učesnika u tim poduhvatima. Podataka nema čak i u maštovitim prikazima herojskih stradanja hrvatskih emigranata iz pera Bože Vukušića i saradnika, mada tamo ima zaista svačega.

Vratimo se sada Litvinjenku. On je – nesporno – otrovan izotopom polonijum 210; to je naučno utvrđeno. Kažu i da je vlasnik lokala u kojem se to desilo „umro pod čudnim okolnostima“, ali mi te okolnosti ne znamo; izveštaj Kraljevske komisije o tome ne govori, mada govori ruska propaganda. Šta mi sve ne znamo? Ne znamo zašto je Litvinjenko bio toliko važan; ne znamo šta je sve znao, a da nije stigao da ispriča svojim drugarima, ali i britanskim službama koje su ga zasigurno propustile kroz svoje iskusne šake; ne znamo je li on ubijen zato da se pruži primer drugima koji bi možda pali u iskušenje… Bilo kako bilo, izbor otrova krajnje je neuobičajen: taj izotop opasan je po svakoga ko ga makar i pogleda, a kamoli pipne. Ako je Litvinjenkov brat Maksim u pravu kada kaže da mu je brata ubila britanska služba – to deluje malo nategnuto. Imaju Britanci i iskustva i sredstava da to izvedu na neupadljiv način.

Izgleda da ćemo morati da sačekamo neke nove Mitrohinove arhive, za jedno pedesetak godina, ako ih ikada bude (arhiva, to jest), pa da doznamo šta je to bilo sa Litvinjenkom. Za sada imamo samo podgrejani Hladni rat.