Kraj nije ni na vidiku

Rat na istoku se odužio, ali istrajnost ruskih snaga u višenedeljnim borbama daje rezultate. Ukrajinska odbrana više nije ono što je bila, i najveći problem postao je kako sačuvati prisebnost u borbi i ne dozvoliti da krene panika duž odbrambenih položaja. Kada se u ratu ostane bez vere u sebe, poraz je blizu, i zato se sada piše istorija. Ako Ukrajince ne pokoleba teška situacija na izbočini na istoku, u kojoj je aglomeracija Severodonjeck-Lisičansk, zadržaće borbeni moral i nastaviti dalje. Ako se ne održe, ruska vojska imaće priliku da krene, prvi put, u progon demoralisanog protivnika.

Snage ukrajinske vojske oslonjene na Lisičansk sada su poluokružene, i njihove veze sa pozadinom u dometu su artiljerijske vatre. Rusi čiste naselja na levoj obali Severskog Donjecka. Prelazak na levu obalu nije jednostavan zadatak i Lisičansk je dobro uređen za odbranu, ali pitanje je koliko dugo može da se održi.

Ukrajinsko političko i vojno vođstvo sada je pred izborom da li da povuče svoje snage sa istoka pre nego što se nađu u kotlu. Nova odbrambena linija za sada može da se drži na pravcu aglomeracije Slavjansk-Kramatorsk, pa do Bahmuta, ali istočno od toga Ukrajincima preti potpuno okruženje. Čini se da za sada Ukrajinci pokušavaju da drže sve dok mogu svoje položaje, jer onima koji su daleko od fronta i odlučuju o tome šta činiti politički marketing je primarna tema, a ne realno sagledavanje situacije.

Činjenica da je ruskoj vojsci potrebno više nedelja da zauzme i neka mala mesta od par desetina hiljada stanovnika, stvara privid da se može održati odbrana dovoljno dugo dok se ne istroši volja invazionih snaga. Za Ukrajince je problem što ruski prodor ide svaki dan po malo i gricka odbranu. Za mesto Popasna Rusi su se tukli sedam nedelja i duže, a kada je pala nastavili su polako, i šumarci, njive, sela zauzimana su dan za danom. Zatim su prošli dalje.

HAUBICE I RAKETE

foto: ap photo

Rusi se trude da izbace iz stroja artiljeriju koja stiže od članica NATO-a, pre nego što se ukrajinske jedinice nađu u prilici da iskoriste njen domet i preciznost. Krstarećim raketama dejstvuju po pretpostavljenim lokacijama skladištenja i centrima za obuku. Od druge nedelje juna, krenuli su u novi talas raketnih udara po ukrajinskoj infrastrukturi po dubini i videle su se velike pečurke nalik na one od nuklearnih bombi, koje su se izdigle iznad nekih od skladišta. Očigledno, to je dokaz da su pogodili tamo gde treba. Doduše, ne mogu se očekivati usred rata precizne informacije da li se radilo o skladištima starih sredstava, ili se Rusima posrećilo pa su naišli na tek pristigle pošiljke, na primer, projektile kalibra 155 mm. Rusi tvrde da su samo 19. juna uveče, u kalibrovki nekih hala u transformatorskom zavodu u Nikolajevu, uništili deset haubica M777 i do 20 borbenih vozila koja su stigla u prethodnih deset dana.

Haubice tog kalibra pokušavaju da poklope na terenu čim se pojave, i možemo sa velikom verovatnoćom tvrditi da je pronalaženje tih novih baterija prioritet iznad svih prioriteta ruskim izviđačkim jedinicama, koje rade svoj posao u zahvatu fronta. Rezultata ima, jer jedan ukrajinski zvanični izvor kaže da je trećina američkih haubica M777 izvan stroja. Neke su uništene, ili oštećene od vatre protivnika i raznih okolnosti, i biće dugo u radionicama jer nije obezbeđeno održavanje tehnike iz donacija. Do sada su saveznici obećali 126 komada M777 i to je postalo jedno od glavnih sredstava ukrajinske artiljerije.

Mnogo se očekuje od raketa M30 i M31 dometa 70 km za višecevne lansere raketa, ali broj borbenih mašina je skroman – Amerikanci su u procesu primopredaje četiri lansera M142 HIMARS i obećali su još četiri, a Britanci i Nemci doniraće samo po tri M270. Čini se da su to premale količine tehnike u odnosno na železničke ešelone koji svakodnevno pristižu iz dubine Rusije na front. Neretko su na vozovima stari i prastari tenkovi i haubice, ali na frontu sada sve željno prihvataju.

NAGRADE ZA UNIŠTAVANJE

Borbe na terenu liče na vremena kada su manevre pratili Brežnjev i prestareli maršali, koji su pokazivali kako bi uradili sve ponovo isto, kao nekada kada su savladali Nemce. Ruski pokušaji forsiranja reke Severski Donjeck iz prve nedelje maja ostavili su u sećanju snimke desetina uništenih i ostavljenih tenkova i borbenih vozila pešadije. Sada se ide sa boljom artiljerijskom pripremom, ali odbrana je tvrda. Pokušaje sredinom juna da se pređe Severski Donjeck kod Blegorovke Ukrajinci su dočekali haubicama, višecevnim lanserima raketa i avijacijom, uključujući tu dvomotorne jurišnike Suhoj 25, koji iz brišućeg leta poklope šta mogu i pilot beži da sačuva glavu.

Protivavioncima su niskoleteće dvadesetpetice privlačan cilj, jer ako se obaranje dokaže sledi nagrada od 300 hiljada rublji (oko pet hiljada evra). Naravno, patriotizam i želja da se provede “denacifikacija” su važni motivi, ali ne treba odbaciti premiju koja je za avion tri puta veća u odnosu na onu obećanu za tenk, i šest puta veća od novca predviđenog za uništeno borbeno vozilo pešadije, artiljerijsko oruđe, sredstvo PVO ili dron. Za živu silu takođe sledi nagrada, ali za jedinicu do odeljenja izbačenu iz stroja 50 hiljada rublji (oko 840 evra), a za vod 100 hiljada rublji (oko 1.700 evra).

Ruski piloti su na istim tim Su-25 zvanim gavran (grač). Na obe strane, to su važne mašine koje obavljaju neugodan posao na samoj liniji fronta. Doduše, neki ruski piloti koji lete na modernizovanim Su-25SM3 bolje su zaštićeni, jer njihovi avioni koriste sistem za samoodbranu Vitebsk, za koji se u realnom ratu dokazalo da solidno štiti od protivničkih raketa. Rusi lete i na primercima koji nisu prošli modifikacije, i uzdaju se u izuzetnu borbenu žilavost svog aviona. Vetrobran debljine 55 mm izrađen je od posebnog stakla. Pancirne ploče postavljene su na bokovima kabine i na naslonu za glavu pilota. Zaštićene su još neke vitalne tačke – prostor na nosnom delu gde je elektronika, rezervoari za gorivo i prostor motora. Sve u svemu, 1.050 kg pancira od čelika, titanijuma i aluminijuma.

Sve to ponekad nije dovoljno i do sada je portal Oriks, koji prebrojava gubitke tehnike na osnovnu snimaka, ustanovio da su sasvim sigurno Rusi ostali bez 15 Su-25, što je više od jedne eskadrile. Stvarni gubici su veći za poneki avion za koji nije dokumentovano obaranje. Na ukrajinskoj strani Oriks beleži samo devet uništenih aviona, a prema ruskom ministarstvu odbrane izgubili su više Su-25 nego što su imali.

Statistiku gubitaka saznaćemo posle rata, ali za ovaj članak je bitno samo da se primeti da i najbolja zaštita nije dovoljna kada se leti iznad prostora zasićenog sistemima PVO. Pride, mora da se leti ekstremno nisko i da se rakete pošalju gde god. Za navigaciju, Rusi i Ukrajinci se oslanjaju na mobilne telefone. Ne vole da se time hvale i zato su na snimcima koje objavljuje ministarstvo odbrane zamućeni delovi kadra – leva strana vetrobrana, da se ne vidi mobilni sa polomljenim ekranom.

AVIONI ZA UKRAJINU

Ukrajinska avijacija pokušala je da se zanovi dodatnim Su-25, ali jedina zemlja koja ima te avione u resursu sa liste članica NATO-a je Bugarska. Njenih osam aviona remontovani su u Belorusiji i vraćeni su kući 2020. i 2021. godine, sa resursom produženim za osam godina, ili 800 časova naleta, šta prvo istekne. Nabavljeni su podvesnici sa beloruskim sistemom za protivelektronska dejstva Satelit-M2, koji je dobro sredstvo za ometanje radarski vođenih raketnih sistema PVO, i u Moskvi bi sasvim sigurno bili besni ako se sazna da je takav uređaj došao u ruke ukrajinske avijacije.

Za sada, Bugarska je tvrda prema pritiscima da pokloni šta ima od nasleđa iz vremena SSSR-a. U bazi Bezmer su Su-25, a u Graf Ignatievu lovci MiG-29, i oni će da lete do zamene sa američkim višenamenskim borbenim avionima F-16 nove varijante blok 70. Problem su rokovi – planirano je da prvi avioni stignu 2023. godine. Zbog pandemije kovida 19 taj rok prolongiran je za čitave dve godine. Amerikanci traže da se pomogne Ukrajini bez odlaganja. Bugarska mora da bude saveznica, ali ne želi, ako ne mora, da se zameri Rusiji i sada mora da odluči šta da učini.

Za Su-25, nema drugog izvora za popunu ukrajinskih gubitaka. Jedini ekvivalent Su-25 je američki A-10, popularni Vorhog (bradavičasta svinja), koji je takođe nastao u hladnoratovsko vreme. Kao i njegov ruski blizanac po nameni, imao je neočekivano veliku važnost aviona za vatrenu podršku u svim ratovima i intervencijama od 1991. godine. Čuli su se glasovi da možda treba proslediti te avione u Ukrajinu, ali možda je to preambiciozno. Za preobuku treba vremena, a ima razmišljanja u Vašingtonu da ne treba dati tehniku čije uništenje može da prikaže američka sredstva u lošem svetlu.

Dronovi MQ-1C Grej Igl, koje smo pomenuli u prošlom broju “Vremena” kao potencijalno novo sredstvo sa ukrajinskim oznakama, neće na ratište jer su neki stručnjaci iz Pentagona zauzeli stav da ne bi smeli dozvoliti gubitak tih dronova, jer bi Rusi na taj način mogli da dođu do saznanja o poverljivoj američkoj tehnologiji. Doduše, A-10 nije omiljeni avion kod vrlo moćne “lovačke mafije”, najmoćnijeg lobija američke avijacije koji čine piloti nadzvučnih aviona. Oni neskriveno žele da se otresu A-10 i pažnju preusmere na sofisticirane i preskupe F-35, jer se na taj način usredsređuju na samostalna dejstva avijacije. Nije to ništa novo, decenijama se održava pritisak protiv A-10, ali uz političku podršku ti avioni su još uvek u naoružanju. Balans interesa održava sistem političkog i vojnog rukovođenja, u kome niko ne može da ima prevagu i potisne različito mišljenje.

U najnovijem razvoju, pod pritiskom generala Komitet za oružane snage Predstavničkog doma Kongresa dozvolio je da se povuče iz naoružanja 21 A-10 iz eskadrile Nacionalne garde Indijan, i zameniće se sa F-16. Američka zakonodavna vlast je protiv prevremenog povlačenja A-10, a generali su za to da se zameni što pre, i svaku diskusiju oko tog pitanja prate javne debate i politička koškanja. Realne potrebe pokazale su da A-10 rešava gotovo sve što od zadataka što zatraži jedinica na zemlji, a sasvim očigledno je da avijacijski generali cene da to nije njihov prioritet. U Američkom sistemu to je tema o kojoj se žustro priča između uniformisanih lica, političara iz Vašingtona, uvek se pitaju i lokalni političari tamo gde su jedinice bazirane.

U ruskoj avijaciji nema takve demokratske procedure, jer jednostarešinski i ujedno jednopartijski sistem vodi i vojsku i zemlju. Zato u aktuelnom ratu avijacija izvršava zadatke postavljene od oficira u sivomaslinastim uniformama. I tu se krije možda glavni razlog za visoke gubitke i srazmerno nisku efikasnost taktičke (po ruskoj terminologiji frontovske) avijacije, ne dozvoljava se samostalnost u izvršavanju zadataka koja bi avijaciju približili razumnim zadacima, kao što su izolacija bojišta.

POMORSKA BITKA

Rusi možda nisu skloni preispitivanju vođine volje, ali praktično rešavaju probleme onako kako Amerikanci nikada ne bi postupili. Na primer, suočeni sa visokim rizikom za ratne brodove od dejstava iz vazdušnog prostora, u ruskoj mornarici jednostavno su na palube brodova ukrcali raketne sisteme. Na jednoj korveti klase 22160 na krmu su postavili lanser Tor-M2KM. Zatim su dva broda, jedan sa pojačanom PVO i drugi sa ukrcanim protivpodmorničkim helikopterom Ka-27, otišli u obilazak akvatorije koja je rumunska ekonomska zona i pogledali su šta se dešava na platformi za vađenje gasa Ana, koja je na nekih 120 km od rumunske obale. Tu je negde i istraživačka platforma Uranus.

Približavanje ruskih brodova podstaklo je nervozu, a čvrst je stav Amerikanaca da uklone rusku Crnomorsku flotu iz akvatorije pred Odesom. Poslaće se tamo lanseri protivbrodskih raketa Harpun. Problem je vreme potrebno za proizvodnju novih lansera i zato će se pribeći naoružavanju ukrajinske obalske odbrane u dve faze – prvo će interventno da se dostave stari lanseri, a zatim negde na jesen novi. Danska je, naravno uz američki blagoslov, obećala jedno vozilo sa četvorostrukim lanserom koje je već gotovo dve decenije konzervirano u skladištu viškova.

Amerikanci će donirati još dva lansirna vozila, ali rakete će poslati saveznici i prijatelji, rekli su u Pentagonu. Novim raketama je već pripisan pogodak u remorker Vasilij Beh, u noći 17. juna. Rekvirirani brod pridružen Crnomorskoj floti prevozio je raketne sisteme PVO na Zmijsko ostrvo. Brod je pogođen, ali preživeo je i odvučen je na popravku.

Kineski faktor

foto: ap photo

Kina sada ima veliku, istorijsku šansu da se pozicionira visoko u globalnoj moći, ako pametno iskoristi priliku i tuđi rat. Za početak, sada se od Rusije otvoreno traži prenos vojnih tehnologija koje su kritične za razvoj kineske industrije.

Predistorija u toj temi je poduža, radi se o stalnom pogađanju koliko će Kina platiti gotovih proizvoda pre nego što pokrene nelicenciranu proizvodnju, odnosno, politički korektno, provede reverzibilni inžinjering. Jedan primer star nekoliko godina je zahtev Kine za dva lovca Su-35. Stav Rusije je bio da treba da naruče minimalno 48; našli su se u pregovorima kod 24 komada i potpisali su ugovor.

Jedna od slabih tačaka Kine je nedostatak avionskih motora iz domaćeg razvoja. Zato su kineski avioni Jun-20, kada su dovozili prvu bateriju raketnog sistema PVO FK-3 na Batajnicu, imali karakterističan pišteći zvuk kao ruski Il-76, jer oba aviona pokreće isti ruski motor. Izvana, kineski avion lako se može na prvi pogled zameniti za američki C-17A. Letom iz Kine do Srbije pokazalo se da uzor pronađen u američkom avionu, pokretan ruskim motorima, efikasno radi svoj posao. U tom kontekstu, Kinezi su zatražili od Rusa licencu za motor NK-32, koji sa dodatnim sagorevanjem goriva ima potisak od 245,16 kN. Četiri takva motora pokreću strategijski bombarder Tu-160, najveći borbeni avion na svetu, koji može da poleti pri masi od 275 tona i da leti na velikoj visini brzinom od 2200 km/h. Kinezi baš to žele – svoj avion koji može da leti daleko i ponese puno naoružanja. Ruski stav je za sada vrlo tvrd – odbacili su zahtev, ali Kinezi su ostali pri svome i sačekaće da se u Moskvi predomisle.

Iako rat privlači glavnu medijsku pažnju, zainteresovana stručna javnost koja se bavi vojnim temama primetila je da se dešava nešto bitno u Kini – 17. juna porinut je treći nosač aviona kineske flote, nazvan Fuđen. Kina ne želi da deli sudbinu Rusije, koja nije u prilici da plovi svetskim morima i pokaže silu. Ona želi da se kineska vojnopomorska zastava prenese daleko, i zato se ubrzano gradi flota za otvoreno more.

Prvi nosač aviona pribavili su neobičnim putem, gotovo da kažemo na prevaru. U brodogradilištu u Nikolajevu građeni su nosači sa sovjetsku flotu. Prvi nosi rusku zastavu i ime Admiral Kuznjecov. Drugi brod nazvan Varjag nije završen, i pojavila se privatna kineska firma koja je odlučila da to čudo od metala postane ploveći kasino. Tako su rekli. Tvrde Turke ubedili su da se radi o civilnom poslu i jedva su proterali brod kroz Bosfor i Dardanele. Konvencija iz Montreja, koja reguliše kretanje brodova tim prolazom, zabranjuje plovidbu nosačima aviona. Zato su Sovjeti svoje nosače aviona zvali velikim protivpodmorničkim krstaricama, ali Varjag je bio čistokrvni predstavnik klase i nije bilo prostora za neke birokratske igrice.

Kada su Kinezi doterali svoj brod u otadžbinu, o njemu više nije bilo priče dok se nije pokazalo da su proveli remont i vratili na more pravi pravcati nosač, onakav kakav je zamišljen u sovjetsko doba. Zatim, izradili su jedan manje-više klon. I sledeći korak je Fudžen, od 85 hiljada tona, dužine 320 metara. Ovladali su tehnologijama na razne načine, i verovatno treba da se obaveštajnoj službi zahvale što avioni neće poletati kao što to Rusi rade, punim gasom i zatrčavanjem na visokoj pramčanoj palubi koja podseća na skijašku skakaonicu i daje ubrzanje. Taj pristup Kinezi su naučili i izradili su svoj derivat aviona Su-27, prilagođen nosačima aviona, nakon što su detaljno pregledali jedan palubni lovac pribavljen iz Ukrajine.