Kraj bitke za Alepo

Najdramatičnija epizoda sirijskog građanskog rata, koja je trajala skoro punih šest godina, primakla se završetku nakon tronedeljnih intenzivnih borbi. Oružane borbe u Alepu okončane su tokom noći 12/13. decembra posle pregovora predstavnika pobunjenika sa Rusima, Turcima koji su zastupali pobunjenike i predstavnicima UN. Al Džazira citira Haida Haida, sirijskog istraživača britanskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose Chatham House, da je taj sporazum više predaja nego prekid vatre. U poslednjim časovima pred primirje pobunjenici su pružali otpor u nekoliko kvartova u južnom delu istočnog Alepa (Kalasi, Mašhad i Ansari), površine tri kvadratna kilometra.

U utorak 13. decembra počele su da stižu vesti da su snage lojalne Bašaru el Asadu konačno ovladale u svih 105 kvartova Alepa, nekada ekonomske prestonice Sirije, nacionalno i verski mešovitog megapolisa sa 2.700.000 stanovnika, među kojima su većinu od 70 odsto činili sunitski muslimani. Alepo je, međutim, bio i „najhrišćanskiji“ grad Bliskog istoka, sa 20 odsto hrišćana (pripadnika Jermenske, Sirijske pravoslavne, katoličke, unijatske i dugih crkava). U Alepu je živelo i oko 30.000 Kurda (kontrolisali su jednu četvrt i borili se najpre na strani pobunjenika, a u poslednjoj ofanzivi na strani Asadovih snaga). U tom gradu su živeli i Jevreji, Turci, Turkmeni, Persijanaci, Jermeni, a u jednom predgrađu bio je i logor Palestinaca, izbeglica iz prethodnih ratova.

EVAKUACIJA: Posle sloma pobunjenika u Alepu usledile su, za građanske ratove uobičajene, kontroverze oko evakuacije oko 4000 naoružanih pobunjenika i oko 10.000 civila (prema sirijskim i ruskim izvorima, BBC tvrdi da na evakuaciju čeka 50.000 ljudi) u Idlib, koji još drže pobunjenici.

Tokom završnih borbi za Alepo Asadove snage su zauzimale kvart po kvart istočnog dela grada i navodno prinudile znatan broj pobunjenika da pod kontrolom sirijskih legalnih snaga izađu iz grada. Agencija TASS javlja da je uz evakuaciju tokom završnih borbi od kraja novembra 2016. oko 3000 pobunjenika dobrovoljno izašlo iz Alepa, a više od 1000 njih je amnestirano. Dodaje se da je 1057 naseljenih mesta u Siriji pod sličnim uslovima prihvatilo tzv. proces pomirenja. Kasnije je broj amnestiranih uvećan.

Iranska agencija Fars njuz je javljala da je zbog toga što je jedna grupa boraca želela da se preda sirijskoj vojsci, a druga žela da bude prebačena u Idlib, došlo do sukoba u redovima grupacije Nuredin al Zinki. Ta grupacija je vodila važnu reč u Alepu još od 2012, a sudeći prema toj agenciji bliska je Muslimanskoj braći i navodno prima pomoć i od Saudijske Arabije i od CIA, a uvrštavaju je u umerenu opoziciju. Njeni pripadnici su pre nekoliko meseci javno odsekli glavu jednom palestinskom dečaku uz optužbu da je Asadov špijun i snimak okačili na Jutjub, da bi kasnije tvrdili da je u pitanju bio pojedinačni incident o kome vode istragu.

Evakuacija pobunjenika iz Alepa, „oslobođenog“ ili „palog“, zavisi kako ko gleda, u svakom slučaju prilično razrušenog, odvijala se uz sporadične borbe u džepovima otpora, sukobe i natezanja preostalih pobunjenika sa šiitskim milicijama lojalnim Asadovim snagama. Sporili su se oko toga da li pobunjenici pored ličnog naoružanja (koje su prema sporazumu smeli da ponesu) pokušavaju da iznesu i teže oružje. Bilo je i dramatičnih natezanja uz paljenje autobusa oko toga da li će pobunjenici omogućiti recipročnu evakuaciju civila lojalnih vlastima u Damasku koji su opkoljeni u enklavama u okolini Idliba. Prema zapadnim izveštačima koji su se, inače, javljali ili iz Bejruta ili iz Istanbula, u Idlibu posle evakuacije iz istočnog Alepa po svoj prilici preovlađuju borci Fronta al Nusra, islamisti bliski bivšoj Al Kaidi. Oni tu provinciju opisuju kao moguću sledeću zonu ubijanja.

Na konačni ishod bitke za Alepo zapadni faktori su reagovali frustrirano, kaskajući za događajima. Na sednici Saveta bezbednosti UN koju su 13. decembra, u toku završnih borbi za poslednju enklavu koju su držali pobunjenici, sazvali Francuska i Velika Britanija, ove države su tražile raspravu o, kako su se njihove diplomate izrazile, najvećoj humanitarnoj katastrofi 21. veka. Ruski predstavnik u UN Vitalij Čurkin je rekao da nema potrebe za velikom specijalnom humanitarnom operacijom, pošto civili posle okončanja borbi i odlaska pobunjenika nisu više neposredno ugroženi ako ostanu u Alepu, iz čijih istočnih delova je prethodnih nedelja izvučeno 110.000 civila, od toga 44.367 dece, te da se oko 7000 ljudi u međuvremenu vratilo svojim kućama u delovima koje su proverile ruske ekipe za razminiravanje. U zapadnim medijima je do samog kraja borbi, očito na osnovu veoma slobodnih procena, ponavljano da je u istočnom Alepu bilo 250.000 civila.

RAZARANJE „PERLE BLISKOG ISTOKA„: Borbe u Alepu su počele 10. februara 2012. eksplozijom automobila bombe, a 14. februara te godine vladine snage likvidirale su grupu od devet naoružanih militanata. U aprilu su izbile velike demonstracije koje su, kada su snage bezbednosti zapucale u demonstrante, eskalirale u oružani konflikt, a u junu te godine počele su ulične borbe. U avgustu 2012. su posmatrači UN uočili da Slobodna sirijska armija, krovna organizacija različitih milicija koju je podržavao Zapad, ima tenkove.

U borbama za Alepo, linijom fronta koja se pružala pravcem sever-jug, u podeljenom gradu od samog početka su, pored sirijskih vladinih snaga i njoj privrženih dobrovoljačkih odreda, učestvovale i iranske jedinice i borci Hezbolaha iz Libana, jedna palestinska jedinica, a takođe i borci Odreda narodne samoodbrane pobunjenih Kurda, koji su se u Alepu borili protiv islamista, a na strani sirijske vojske.

Do sredine 2015. je faktički u okruženju bio zapadni deo Alepa koji je bio pod kontrolom lojalista, do koga su putevi bili nesigurni.

Reporterka lista „Komsomolskaja pravda“ Darja Alepova u to vreme u reportaži „Zašto tako ubijaju Siriju“ opisuje kako su je nekakvim zamršenim putevima vodili do zapadnog dela Alepa. Dok je padala noć, pitala je vodiča i prevodioca Nazira kako bi bilo da negde potraže sklonište. Odgovorio joj je da bi je ugostili veoma ljubazno i sutra ujutru verovatno izručili Islamskoj državi. Ona na to začuđeno kaže da Moskva tvrdi da je taj put za Alepo slobodan, a vodič je pita: „Da li više veruješ svojim očima ili Moskvi.“ Jednog trenutka zahvaćena užasom proguta malo viskija direktno iz boce i drhtavim glasom pita Nazira: „Skoro smo otišli pravo u DAEŠ (arapska skraćenica za Islamsku državu)?!“ Ovaj je smireno odgovorio: „Nismo. Desno je DAEŠ, pravo Džebhat al Nusra, sa leve strane – Alepo…“

Kada su se približili Alepu iznad koga se dizao crni dim, iz koga se čula buka eksplozija, novinarka piše kako je u užasnuta uradila besmislenu stvar, trijumfalno je stavila šminku na lice i namazala usne, što se na 50 stepeni Celzijusovih pokazalo potpuno besmisleno, pa je, kaže, ličila na klovna. Kako bi je umirio vodič joj je obećao najbolji kebab na svetu i arak (lokalno piće nalik na votku) u Alepu.

Pošto su posle skoro tri sata konačno stigli u lojalistički deo Alepa osećaj trijumfa će pomesti užas i očajanje. „O, moj Bože! O, moj Bože! Perla Bliskog istoka! Miraž u pustinji! Grad od osam hiljada godina! Nemoj umreti! Sve scenografije za horor film blede su u poređenju s realnošću. Ovo je apokalipsa! Kosturi visokih zgrada, njihove mrtve očne duplje, zidovi koji vape: ‘Sve smo videli…’“

Ratna igra se odvija tako da probijanje blokade jednog dela grada znači blokadu drugog dela.

NEKO NEKOG MORA DA IZDA: Ključnu podršku sirijskim snagama davala je ruska avijacija, koja je, odbacujući Zapadne tvrdnje o neselektivnom bombardovanju civila, tvrdila da poslednjih mesec i po dana nije delovala u samom Alepu, već je u okolini sprečavala pokušaje da se probije obruč koji se stezao oko pobunjenika. U to vreme situacija na terenu je počela da se menja, pošto su sirijske snage uz rusku vazdušnu pomoć i pomoć u oružju odblokirale južni prilaz zapadnom delu Alepa. Sudeći po događajima na terenu, Asadu je znatnu pomoć uputio Iran koji je prema nekim vestima (a sve ratne vesti treba uzimati s rezervom) u Siriji izgubio oko 60 oficira, među kojima je bilo i generala.

Lista umešanih u taj rat je veoma dugačka, na stotine sirijskih formacija, Kurdi, Rusija, Iran, SAD, Francuska, Saudijska Arabija, Turska, UAE, Katar, Hezbolah… Ma koliko nekima poređenje zvučalo bogohulno, u Siriji su se prvi put posle Španskog građanskog rata oformile dobrovoljačke internacionalne brigade, samo što se, za razliku od Španije 1936. kada su dobrovoljci iz celog sveta pohrlili da brane republiku i ratuju protiv fašista, u Siriji te brigade bore na strani Fronta al Nusra i verski isključive i brutalnom nasilju i terorizmu sklone Islamske države. Dobrovoljci dolaze iz skoro svih evropskih zemalja, severne Afrike, svih država Bliskog i Srednjeg istoka, tu su Čečeni sa Kavkaza, ima čak i Ujgura iz Kine… Svetski rat opunomoćenika (proxy war) na malom prostoru.

Igra u sirijskom ratnom teatru je tako nameštena da neko nekog mora da izda, pisao je proteklog leta Robert Fisk iz Indipendenta, ukazujući na kontroverzu sukobljenih strana i saveznika u Siriji – Kurdi protiv ID, Turaka i Asada, Turska protiv ID i Asada itd.

INFORMACIJE I DEZINFORMACIJE: U zapadnim medijima, pre svega u globalnim TV mrežama poput BBC-ja i CNN-a koje su se oslanjale na video-poruke iz pobunjeničkih redova, objavljivane su dramatične vesti o odmazdama pobednika, streljanjima civila i ugroženoj deci u kvartovima koje su osvojile Asadove snage. Pobunjenici u civilu, koje su „izdali saveznici“, javljali su se u program uz poruke „Zbogom Alepo“ i „Sećajte nas se!“ Govorili su kako čekaju smrt, kako se sto dece bez roditelja nalazi u zgradi pod bombama (bombardovanje je tada već bilo obustavljeno, a Rusi su tvrdili da njihove vazdušne snage nisu delovale u Alepu od sredine oktobra), o vršenju odmazde i nasumičnom likvidiranju civila od strane sirijskih snaga i šiitskih milicija.

Predstavnici sirijske i ruske vojske su to demantovali. Portparol ruskog Ministarstva odbrane general-major Igor Konašenkov je bio oštar: „Ne verujte propagandi.“ On je tvrdio da u istočnom Alepu nije bilo nikakvih „lekara bez granica“, niti NVO, na koje se pozivaju zapadni mediji, već da je tamo bio samo teror. Tvrdio je i da tamo nije bilo ni takozvanih Belih šlemova. Ruski mediji su naročito insistirali na raskrinkavanju te pobunjeničke „civilne odbrane“. Pokazivali su snimke na kojima pripadnici Belih šlemova, zajedno s pobunjenicima koji pucaju u vazduh i viču „Alahu akbar“, proslavljaju navodno obaranje aviona i izjavu nekog bradatog pobunjenika koji Bele šlemove naziva herojima civilnog džihada, kao i snimke na kojima se vidi da navodna žrtva koju oni pred kamerama spasavaju iz ruševina očito neozleđena mirno pozira sa svojim spasiocima.

Portparolka ruskog ministarstva je uz reči „Mogli su da pitaju i kelnera u piceriji…“ ismevala praksu zapadnih medija i političara da za izvor uzimaju takozvanu Sirijsku opservatoriju ljudskih prava, za koju Raša tudej nalazi da se sastoji od samo jednog čoveka. To je Rami Abdula Rahman, koji je napustio Siriju 2001. godine, a koji lično ne poznaje nijednog od izveštača s terena na koje se navodno oslanja, ali im veruje, a živi u Konventriju u Velikoj Britaniji, gde drži neku radnju. Viđen je, međutim, na sastanku sirijskih opozicionara u, kako ruski mediji vole da naglase, jednom skupom hotelu u Kazahstanu.

Rusko vojno ministarstvo je tvrdilo da je proverom ustanovilo da vesti o odmazdi nisu tačne, a da su u međuvremenu od ljudi koji su prešli u zapadni deo Alepa prikupljane informacije o zločinima koje su činili pobunjenici. Sirijska strana je kasnije objavila da je u zapadnom delu Alepa, koji su držale Asadove snage, od početka sukoba zbog pobunjeničkog granatiranja poginulo 11.000 civila.

Konstantna priča zapadnih, pre svega američkih političara je bila da Asad mora da ode zato što bombarduje sopstveni narod. Neke struje (Hilari Klinton) su zastupale predlog da se krvoproliće mora zaustaviti takozvanom zonom zabrane letenja. Tu su nastala tri problema: u Siriji su bili Rusi, zona zabrane leta u Libiji je donela katastrofu, a kako je u septembru 2015. godine pisao „Njujork tajms“, od tadašnjih 85.000 civilnih žrtava (koje su ubijane kako od strane režima tako i od pobunjeničkih snaga) oko 22 je poginulo zbog vazdušnih napada. Ruski mediji prenose vesti da je tokom završnih operacija ubijeno oko 900 pobunjenika.

Procene broja žrtava sirijskog rata od početka su nesigurne. U prvoj polovini 2016. kretale su se od 300.000 do 400.000, sa značajnim brojem civilnih žrtava. Na jezivu statistiku mrtvih i ranjenih naslanja se podatak o najmanje pet miliona izbeglica, rasutih najviše po okolnim zemljama, ali i po Evropi i na putu ka Evropi, i najmanje sedam miliona ljudi unutar zemlje kojima je neophodna humanitarna pomoć.

Osim pominjanja „najveće humanitarne katastrofe 21. veka“, kao da se od početka milenijuma nisu vodili ratovi u Iraku, Avganistanu, Libiji, Jemenu…, uz neopisiva stradanja civila, koja su obeležila i šestogodišnji rat u Siriji od samog početka, zapadni mediji su se proslavili i poredeći Alepo sa Hirošimom, Staljingradom, Srebrenicom. Alepo jeste dobrim delom uništen, stradanja civila u njemu bila su strašna, i na „pobunjeničkoj“ i na „lojalističkoj“ strani, ali korišćenje preteških i neumesnih poređenja služi očigledno tome da se u propagandnom ratu samo jedna stranu, ovoga puta Rusija i, delimično, Iran, optuži za ratne zločine.

VIŠE PROPAGANDE NEGO INFORMACIJA: Više propagande nego vesti dolazilo je iz Alepa, piše Patrik Kokburn, specijalista Indipendenta za Bliski istok. On konstatuje da su 2011. i 2012. godine neki iskreno nezavisni opozicioni aktivisti operisali u Siriji, ali da su džihadisti naterali mnoge od tih hrabrih ljudi da pobegnu ili da zaćute, a neke su ubili. Zapadnih novinara, po njegovim rečima, nije bilo u Istočnom Alepu zbog opasnosti da ih militanti ubiju ako tamo odu, pa su kao izvor vesti koristili „lokalne aktiviste“ koji nisu izbegli kontrolu džihadista iz odreda Ahrar al Šam, koji liče na Al Kaidu. Kokburn konstatuje kako je u istočnom Alepu prema procenama UN bilo 8000 do 10.000 naoružanih boraca, ali da ne može da se seti nijednog od video-snimaka iz istočnog Alepa na kome se vidi puška – jedini za zapadne medije vidljivi stanovnici istočnog Alepa su neimenovani civili, što je u potpunom kontrastu sa Mosulom, gde se iračka vojska bori s hiljadama militanata Islamske države koji koriste civilnu populaciju kao ljudski štit.

On tvrdi da inače ne iznenađuje da sirijska opozicija demonizuje svoje protivnike, da je to činila iračka opozicija 2003. i libijska opozicija 2011. godine. Za svedoka poziva kanadsku novinarku i aktivistkinju za ljudska prava Evu Bartlet, koja kaže da je bila u Homsu, Maluli, Latakiji, Tartusu, a u Alepu četiri puta i da je sve što je tamo čula suprotno od onoga što javljaju korporativni mediji. Kaže da je pokrivanje sirijskog konflikta od strane zapadnih medija „kompromitovano“ zato što njihovi izvori nisu bili kredibilni, a u slučaju Alepa čak i nisu bili tamo.

Mora se primetiti da su CNN i BBC u nekim trenucima bile tendenciozniji od RTS-a i HRT-a devedesetih godina zajedno. Nakon sloma pobunjenika u istočnom Alepu objavljivale su veoma dirljive slike dece i aktivista koji tvrde da čekaju smrt, a u toku sedmodnevnog primirja koje je bilo uspostavljeno pre početka završnih borbi ne samo da su otvoreno podržavale pobunjenike, već kao da su zastupale i to da civili pošto-poto treba da ostanu u Alepu. Tokom oktobarskog primirja gotovo niko nije izašao iz Istočnog Alepa preko takozvanog „Kostelo rouda“ i drugih sedam koridora. Ruska i sirijska strana su tvrdile da su pobunjenici pucali na civile koji su pokušavali da pređu u deo grada koji kontrolišu Asadove snage.

SAMANTA: Iskusni novinar Indipendenta Robert Fisk taj problem kredibiliteta osvetljava u slučaju Samante Pauer, američke ambasadorke u UN koja je na sednici Saveta bezbednosti pitala (verovatno Ruse i Sirijce) zar u Alepu nema varvarizma prema civilima i ubijanja dece i osećaju li bar malo stida zbog toga, na šta joj je ruski ambasador Vitalij Čurkin rekao da ne izigrava „majku Terezu“ i da se seti da zemlja koju predstavlja ima poduži spisak nedela, pa je tu pomenuo Irak, Libiju i bombardovanje Srbije 1999. godine.

„Smešni stari svet“, piše Fisk podsećajući da Samanta, bog je blagoslovio, nije pomenula Gazu, gde su Izraelci ubili mnogo palestinske dece, niti masakr Palestinaca u bejrutskim izbegličkim logorima Sabra i Šatila 1982, masakr u Halabiji, Jemen, gde su američki saveznici-glavoseče do sada ubili oko 4000 civila, masovna ubistva koja vrši ID u Mosulu, 9/11, monstruoznu invaziju Iraka koja je rezultirala sa pola miliona mrtvih, što odgovara statistici genocida u Ruandi i nadilazi srebreničkih, kako Fisk kaže, 9000 žrtava… (Samanta Pauer je inače kao novinar pokrivala jugoslovenske ratove, kasnije je bila direktor Centra za ljudska prava Ker i dobila je Pulicerovu nagradu za knjigu o američkoj uzdržanoj spoljnoj politici kad je u pitanju sprečavanje genocida.) Na Samantino pominjanje gulaga i užasavanja zbog brutalnosti Asadove policije, Robert Fisk iznosi tvrdnju da su SAD upravo toj Asadovoj policiji slale pojedince osumnjičene za terorizam, za koje su ovi posle temeljnog ispitivanja rekli da su nevini.

UZROCI I POVODI: Vladinim snagama suprotstavljali su se pripadnici različitih grupacija poput Džabhad al Nusre, Džeiš al Islama i Ahrar al Šama koji je proistekao iz Al Nusre, koja poreklo vodi od Al Kaide. Neki izvori kažu da su Amerikanci trošili čak milijardu dolara na obuku i opremanje tzv. umerene opozicije, pa su i oružje i ljudstvo prešli kod al Nusre ili kod islamističkih grupacija koje zapadni izvori nazivaju umerenim. Ta „misija“ se pokazala neuspešnom. Koreni sirijske pobune su bili antisekularni – zato možda nije uspeo zapadni projekat „građanske“, „umerene opozicije“ čiju su snagu pojedini političari brukajući se preuveličavali, kao recimo bivši britanski premijer Dejvid Kameron, koji je izjavljivao da u Siriji ima 70.000 umerenih, naoružanih opozicionara.

Deo te priče o uzrocima rata leži možda u Hami, gde je 1982. godine izbio ustanak Muslimanske braće, koji je otac današnjeg predsednika Hafez el Asad ugušio u krvi, a njemu je prethodila kriza zbog izbacivanja iz sirijskog ustava odredbe da predsednik Sirije mora biti musliman (Asad je, inače šiitski alavit, a njegova žena je iz suntiske porodice).

Uobičajeno je mišljenje da je ustanak u Siriji izbio zbog otpora sunita protiv tajne policije koju su navodno držali Asadovi saplemenici Alaviti. U Siriji je bilo oko 30.000 političkih zatvorenika, od kojih su mnogi oslobođeni pred početak sukoba 2011. Međutim, niko precizno ne zna čak ni da li je sukob počeo tako što je vojska pucala na mirne demonstrante u gradu Deri, na jugu Sirije, februara 2011, ili kada su „naoružani teroristi“ zapucali na vojsku i policiju, jer obe su verzije u opticaju, zavisno od toga ko ih priča. Mada, pitanje je da li više ikoga i zanima početak rata u koji je danas, posredno ili neposredno, uključeno više svetskih i regionalnih sila nego u bilo koji vojni sukob u poslednjih nekoliko decenija.

Od proverljivih činjenica, sigurno je da je Sirija postala prva država u kojoj u isto vreme direktno vojno intervenišu Sjedinjene Američke Države i Rusija, da iako SAD deklarativno imaju isti cilj u Siriji kao Rusija – borbu protiv Islamske države – ne prestaju međusobne optužbe ko koga podržava ili ruši sa vlasti, i da je istorija sukoba mnogo komplikovanija od uprošćenih crno-belih slika.

Važan, ako ne i najvažniji deo krvave sirijske slagalice je sve intenzivniji sunitsko-šiitski sukob koji tinja ili bukti na svim teritorijama koje dele islamski vernici različitih konfesija, od Pakistana do Libana i Jemena. U tom sukobu sunitske zemlje predvođene Saudijskom Arabijom, u večitom klinču sa šiitskim Iranom, deluju agresivnije i daju podršku mnogim ekstremnim islamističkim grupama koje šiite smatraju nevernicima koje treba istrebiti. Za razliku od Al Kaide, koja je kao svog vrhunskog neprijatelja navodila Zapad oličen u Americi, Islamska država „šiitske jeretike“ stavlja na prvo mesto, mada ostaje dovoljno mržnje i za sve druge.

Kada se u ovaj uzavreli lonac dodaju sve neobuzdanije želje Turske za dominacijom u regionu, regionalni interesi SAD, Rusije, Francuske…., dobija se eksplozivna mešavina u kojoj gori Sirija.

PREGOVORI I MANEVRI: Posle telefonskog razgovora ruskog predsednika Putina i turskog predsednika Erdogana, 15. decembra nastavljena je evakuacija pobunjenika i njihovih porodica iz nekoliko kvartova Alepa. Iz istih izvora se najavljuje da bi u Kazahstanu trebalo da se upriliče pregovori o primirju. Sudeći po ruskim i turskim reakcijama posle atentata na ruskog ambasadora u Ankari od strane jednog bivšeg turskog policajca (vidi okvir), ta inicijativa nije osujećena, ali će atentat verovatno proizvesti neke brutalne odgovore.

Upitan da li je „pad Alepa“ kraj mirovnog procesa, predstavnik UN za Siriju Stefan de Mistura je rekao „da bi trebalo da bude obrnuto“ i da bi trebalo da „gledamo na to kao na tragičnu mogućnost da ponovo startujemo mirovni proces“ (De Mistura, čiji je otac Italijan, poreklom iz Šibenika, a majka Šveđanka, učio se „na našim fakultetima“ – bio je jedno vreme nadležan za Severnu Mitrovicu).

Pokušaji da se početkom 2016. godine uz posredništvo De Misture u Ženevi organizuju pregovori o miru u Siriji propadali su uglavnom zbog toga što su opozicione grupe, očito uz podršku Amerikanaca, tražile da se već na početku definiše da Bašar el Asad ne može da ostane na vlasti. Rusi su ponavljali da je on legitimno izabrani predsednik.

Pregovore o prekidu vatre u Siriji koje su nekoliko meseci vodili ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov i američki državni sekretar Džon Keri pratila su uzajamna javna optuživanja. Lavrov je tvrdio da Amerikanci nisu ispunili obećanje da će razdvojiti borce Al Nusre, koju Rusi smatraju terorističkom organizacijom, od takozvane umerene opozicije koju podržavaju Amerikanci, to jest da pokušavaju da sačuvaju Al Nusru za svrgavanje Asada, kada za to dođe vreme. Prema „Volstrit žurnalu“ od 23. decembra 2015. Amerikanci su pokušavali da nađu vezu u sirijskoj vojsci radi eventualnog svrgavanja Bašara el Asada pučem.

ŠTA DALJE: Ruska RT u analizi na svom sajtu uz pozivanje na nekoliko ruskih eksperata konstatuje da će ishod bitke za Alepo izmeniti odnos snaga, ali da to ne znači kraj rata jer mnoga pitanja u Siriji još nisu rešena, među kojima i njen opstanak kao jedinstvene države. I sam Alepo treba održati pošto će islamisti možda pokušati da ga ponovo zauzmu, kao što su uspeli da se u toku borbi za taj grad vrate u Palmiru, koja je devet meseci ranije, posle potiskivanja ID u prvoj fazi ruske intervencije i koncerta orkestra Marinskog teatra u antičkom amfiteatru u pustinji, bila simbol ruskog uspeha na Bliskom istoku.

Predstoji borba sa Islamskom državom za Deir el Zor, Raku i ostale teritorije, za šta sirijska vojska, prema oceni citiranih ruskih eksperata, nema resurse. Kurdi, prema ruskoj oceni, nisu baš raspoloženi da oslobađaju te teritorije. Asadovim snagama preostaje da se dogovore s manje radikalnim grupama u provincijama Hama i Homs, a i sa 30.000 pobunjenika na jugu.

Sirijska vlast mora da odluči šta će da radi sa Idlibom u kome živi oko dva miliona mirnih sunita, a u koji su prebacivani militanti iz Alepa, te u kome postoji oko 140 mesnih saveta s kojima rade zapadne strukture.

Iz svega proizilazi da eksperti koje citira RT smatraju da Rusi na „oslobođenje Alepa“ treba da gledaju kao na svoj glavni uspeh i da bi trebalo da razmisle o formuli kakvu je svojevremeno za Vijetnam pokušao da primeni američki predsednik Nikson: „Proglasi pobedu i beži.“ To, međutim, možda nije u skladu s najavljenim dilom Donalda Trampa i Vladimira Putina o zajedničkoj borbi protiv Islamske države, a reklo bi se ni sa inercijom jednog komplikovanog rata.

Sirija neodoljivo liči na novi Avganistan – i tamo su na tuđoj teritoriji ratovale mnoge strane sile, i tamo su prvo „borci za slobodu“ u borbi protiv Sovjeta dobijali pomoć, pare i oružje, onda su zaratili među sobom, pa su mnogi prešli u redove terorista koji su nabujali i razmnožili se. I tamo su milioni ljudi počeli da beže, prvo od kuće u druge gradove, pa u susedne zemlje, zatim dalje u svet, svesni da se u zemlju nemaju zbog čega vraćati, sve i da se rat sutra završi.

Ni Sirija ni Avganistan nisu više daleke države u kojima se divlja plemena međusobno kolju dok to ostatak sveta gleda na televiziji, već uz Irak, Somaliju, Eritreju i hrpu drugih egzotičnih geografskih pojmova dolazi u vidu unesrećenih ljudi u uspaničenu Evropu, koja bi sada da nekako reši probleme zbog kojih oni beže, mada bi se na primeru Sirije reklo da lekcije iz prošlosti nisu naučene. Da sirijska i druge bliskoistočne krize ponovo eksplodiraju Evropljanima u lice govori i teroristički akt na novogodišnjem vašaru u Berlinu (videti tekst „Strah i jeftina demagogija“), sličan onom na dan Pada Bastilje u Nici.

Paradoksalno zvuči, ali novi vezivni faktor koji bi održao Siriju i prekinuo rat mogao bi biti strah. Na jednoj strani, taj strah je od početka isticanom parolom ustanika „Hrišćane u Liban, alavite u grob“ pogurao na istu stranu sve one kojima su pretili džihadisti, a to su uz pomenute hrišćane i Alavite bili i mnogobrojni pripadnici drugih nacija i suniti koji su imali bilo kakve veze sa vlašću, a takvih se za nekoliko decenija mira nakupilo mnogo. U trenutku kada se ne može ni približno predvideti pravac nekontrolisanog rata na više frontova, formula možda leži u Libanu koji je petnaest godina krvario u građanskom ratu (1975–1990) sa 250.000 žrtava.

Robet Fisk je letos u „Indipendentu“ pisao kako mu po povratku iz Alepa i Damaska Liban, u kome živi, izgleda kao da „sija u tami“, pa moli da mu se oprosti za verovanje da ovaj mali raj i dalje postoji u arapskom svetu. Pod naslovom „Liban je sektaška nacija koja izbegava građanski rat, dok Bliski istok gori, evo zašto…“, Fisk piše kako verovatno niko nije toliko ljut kao Sa’ad Hariri, libanski premijer, sunit, čijeg su oca Rafika al Haririja, prethodnog libanskog premijera koji je rekonstruisao Bejrut nakon petnaestogodišnjeg rata, ubile, kako Said veruje, sirijske službe bezbednosti 2005. godine. Ipak, on podržava libanskog predsednika Mišela Aona, čoveka koji je saveznik režima za koji veruje da je ubio njegovog oca.

To je, piše Fisk, sektaški sistem u kome Libanci, hrišćani, suniti i šiiti žive u zajedničkoj ljubavi i strahu jedan od drugoga. Ljubav uvek pobeđuje strah ako ljudi ne žele drugi građanski rat. Učtivo, to se zove „nacionalni pakt“. Fisk zaključuje da će zato za njega Liban uvek biti „nacija u iščekivanju“.