Košer klanje svinje

Nije bilo važno samo šta su rekli, već i gde su to izgovorili.

Barak Obama se svetu obratio 3. juna sa islamskog univerziteta u Kairu. U okviru svog obraćanja svim muslimanima sveta, susednom Izraelu je, kao što se i očekivalo, ponovo garantovao opstanak i podršku svoje zemlje, ali je postavio i dva jasno formulisana zahteva: izraelska vlada mora da prizna palestinsku državu i da se odrekne izgradnje novih naselja na teritoriji koju Palestinci smatraju svojom.

Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je čekao deset dana razmišljajući kako da reaguje na ovaj po njega i izraelsku politiku neprijatan govor. Komentatori su najavljivali da će njegov nastup ličiti na hod po žici preko ponora. Ako se pokori američkoj želji, vlada će pasti, jer njegovi koalicioni partneri sa izraelske desnice to ne bi mogli da prihvate, a ako se odupre, doći će u sukob sa najbitnijim zaštitnikom jevrejske države, koja politički, vojno i finansijski zavisi od američke pomoći. Mnogi posmatrači su očekivali da bi Netanijahu govor mogao da održi na trgu Jicaka Rabina u Jerusalimu, koji ime nosi po ranijem premijeru koji je dobio Nobelovu nagradu za mir zbog pokušaja pomirenja sa Palestincima, što je platio glavom, jer ga je upravo na tom mestu ubio mladi izraelski nacionalistički fanatik. Pogrešili su. I Netanijahu je kao pozornicu odabrao univerzitet, i to religioznu visoku školu Bar-Ilan kod Tel Aviva, koja, kako sama tvrdi, želi da demonstrira kompatibilnost Tore – starozavetnih svetih knjiga Jevreja – sa savremenom naukom.

FATAMORGANA: Izraelska štampa je danima najavljivala da se Netanijahu sprema da „održi najvažniji govor u svom životu“. Ako se odgovor Obami svede na najvažnije, Netanijahu je glatko odbio da prekine izgradnju novih jevrejskih naselja. Obrazložio je to neophodnošću normalnog života jevrejskih građana koji tamo već žive, dobijaju decu, unuke, potreban im je prostor. Međutim, izjavio je da pod određenim uslovima može da zamisli egzistenciju nezavisne države Palestinaca. Nema sumnje da je time izašao u susret Obami, jer je revidirao svoj govor iz 2003. godine, kad je nedvosmisleno tvrdio da potvrda opstanka države Izrael zahteva odbacivanje svake pomisli priznavanja neke palestinske države.

U prvom trenutku se širom sveta uskliknulo da se radi o istorijskom pomaku. Čak je i Obamin portparol Robert Gibs u nedelju uveče pohvalio govor Izraelca i ponovio mišljenje svog šefa: „Predsednik se angažuje za dve države, za jevrejsku državu Izrael i za nezavisnu Palestinu, obe u istorijskoj domovini oba naroda.“ U ime Evropske unije češki ministar inostranih poslova Jan Kohout požurio je da konstatuje da se radi o „koraku u pravom pravcu“. Međutim, to zadovoljstvo bilo je kratkog veka i trajalo je samo do prvih analiza, jer se pokazalo da je bar ovog časa i od ove izraelske vlade priznavanje nezavisne palestinske države jednako „košer klanju svinje“, kako su neke novine pisale, to jest vezano za neprihvatljive uslove.

Netanijahu je rekao da „područje u palestinskim rukama“ treba da bude demilitarizovano, ne sme da ima ni oružane snage ni kontrolu vazdušnog prostora i, naravno, mora da prizna pravo Jevreja na „jevrejsku državu Izrael“. Toliko o izraelskom poimanju nezavisnosti Palestinaca. Osim toga, premijer je odbio svaku pomisao da bi istočni deo Jerusalima mogao da bude glavni grad palestinske države, na čemu sve političke struje Palestinaca insistiraju. Kratko rečeno, Netanijahu je doduše prvi put izgovorio da može da zamisli palestinsku državu, ali je zatim objasnio da bi to morala da bude država bez osnovnih odlika državnosti i znao je da će to druga strana odbiti. Sve je to više ličilo na fatamorganu nego na programski govor, kome se Obamina administracija nadala.

BEBICA ZVERI: U ime umerenog palestinskog predsednika Mahmuta Abasa, smesta je reagovao njegov portparol Nabil Abu Rdainah: „To ne vodi sveobuhvatnom i pravednom miru. Te primedbe nisu dovoljne i neće doneti nikakvo rešenje.“ Priznati Izrael „kao jevrejsku državu“ sa stanovišta Palestinaca znači priznati gubitak njihovog zavičaja, izgnanstvo, te da su s pravog prognani.

Komentator nemačkog nedeljnika Der Spiegel iz Jerusalima Kristof Šult upozorava da Netanijahu „…umesto da jasno izađe u susret umerenim arapskim vladama i samim Palestincima da bi ojačao front protiv težnji Mahmuda Ahmadinežada, njemu potvrda iranskog predsednika na svojoj poziciji služi kao povod da ograniči palestinske želje“.

Izraelski premijer nije u potpunosti zadovoljio ni sopstvenu klijentelu. Jedan od vođa Izraelaca, koji su se naselili na palestinskoj teritoriji, Pinhas Valerštajn, rekao je da ga palestinska država podseća na „bebicu jedne zveri“ i objasnio: „U početku, dok je malena, ona je slatka, ali svako živ zna da će odrasti i postati opasna zver.“ On misli da bi se svaka palestinska država uprkos svim ograničavanjima nesumnjivo naoružavala i postala pretnja samom opstanku države Izrael.

OBAMA NA POTEZU: Lopta se trenutno opet nalazi na američkom terenu. Obama je nedvosmisleno izneo svoj stav o neophodnosti uspostavljanja nezavisne države Palestinaca i obustave izgradnje novih naselja na teritoriji koju oni smatraju svojom. On neće moći da se zaustavi na verbalnoj pohvali činjenice da je Netanijahu nekako, na jedvite jade, kao da su mu zub vadili, izgovorio da se ta nova država bar pod određenim uslovima može priznati. Američka javnost je, prema istraživanju instituta Zogby international, podeljena. Svaki drugi Amerikanac od svog predsednika očekuje „čvršći nastup u odnosu na politiku naseljavanja u Izraelu“, a takav stav zauzima 71 odsto Obaminih birača.

Den Flešler, autor knjige Transforming America’s Israel Lobby, u kojoj se bavi granicama jevrejskog uticaja na SAD, ovom prilikom kaže: „Ako Netanijahu čini prazna obećanja, rizikuje da ne uvredi samo američkog predsednika nego i veći deo američkog naroda.“

U Izraelu takav strah ne postoji. Mnogi su gradovi oblepljeni plakatima na kojima se američki predsednik prikazuje sa tipičnom palestinskom maramom na glavi i insistira na njegovom srednjem imenu Barak Husein Obama. Građani Izraela vole i podsećanje na Stari zavet u kome David pobeđuje Golijata. Ako se govori malo ozbiljnije, ukazuje se da Iran sa svojim nuklearnim programom predstavlja ne samo prvorazrednu opasnost za jevrejsku državu, nego za ceo zapadni svet „predvođen“ Amerikom, a u tom konfliktu na Bliskom istoku najbliži i za svaku borbu najspremniji saveznik nesumnjivo je Izrael.

Ko god je očekivao da će govori američkog predsednika i izraelskog premijera označiti stvarni napredak na Bliskom istoku, mora da prizna da se prevario. Ulog Izraela je njegov opstanak, ali sa njegovog ličnog stanovišta ni rizik za Baraka Obamu nije mali. Svet mu je i ranije, a pogotovu posle nastupa u Kairu, priznao da je „veliki govornik, možda najveći govornik našeg vremena“, ali on ne želi da se u istoriji za njega kaže: „Pa jeste, bio je veliki govornik, ali…“ niti da se postavi pitanje u čemu se sastoje njegova dela. Predsednik svetske sile br. 1 ne može sebi da dozvoli da bez posledica postavlja zahteve koji bi bili ignorisani. Pitanje je, međutim, i da li sebi može da dozvoli da nepopustljivom Izraelu zarad varljivog savezništva sa muslimanskim svetom počne da zavrće ruku. Kada se svemu tome pridoda pobeda Ahmadinežada u Iranu, čini se da je Obama sam sebi na Bliskom istoku napravio mnogo veću zbrku nego što je to želeo.