Korina, slon i tajni računi

Bivši kralj Španije Huan Karlos I, koji je ulogu šefa španske države obavljao od 1975. do 2014. godine, kada je abdicirao u korist sina, aktuelnog kralja Filipa VI, napustio je Španiju zbog navodnih finansijskih malverzacija u koje je upleten prema navodima španskog i švajcarskog tužilaštva. Ova vest, koja preti da naruši ugled španske kraljevske kuće, bacila je posle dužeg vremena u drugi plan krizu izazvanu virusom korona. Tužilaštvo istražuje moguću umešanost osamdesetdvogodišnjeg kralja emeritusa u preusmeravanju sredstava u fiskalne rajeve. Glavni predmet istrage predstavlja iznos od 100 miliona dolara koje je navodno 2008. godine dobio od pokojnog kralja Saudijske Arabije Abdulaha bin Abdulaziza al-Sauda, a tužilac ispituje da li je to povezano sa ugovorom koji je Saudijska Arabija dodelila jednom španskom konzorcijumu za izgradnju brze pruge između Medine i Meke.

Odluku o napuštanju zemlje doneo je nakon što je u javnost procurelo da je poslovna žena i bivša ljubavnica Huana Karlosa I Korina Larsen izjavila da je 2012. godine od njega dobila na poklon 65 miliona dolara, koje je on ranije dobio od saudijske monarhije. Ovo je bio okidač posle kog su usledile informacije o navodnim računima bivšeg šefa španske države u poreskim rajevima.

POLITIČKO RAZMIMOILAŽENJE

U zvaničnom pismu koje je bivši kralj uputio sadašnjem kralju Filipu VI, između ostalog se navodi: „Vođen ubeđenjem da činim najbolje za narod Španije, njegove institucije i tebe kao kralja, obaveštavam te o svojoj promišljenoj odluci da se u ovom trenutku preselim van Španije.“ Odluka o napuštanju Španije ne odnosi se na bivšu kraljicu Sofiju; ona je ostala u Palati Sarsuela, iz koje će i dalje obavljati svoje institucionalne obaveze. Kraljevska kuća nije izdala zvanično saopštenje o mestu odlaska bivšeg kralja, a španski mediji spekulišu između Abu Dabija, Dominikanske Republike, Portugala i Novog Zelanda.

Odlazak Huana Karlosa izazvao je potrese i u vladajućoj koaliciji koju čine Socijalistička radnička partija Španije (PSOE) i republikanska stranka levice Podemos. Pošto su se pojavile informacije o mogućoj umešanosti Huana Karlosa I u finansijske malverzacije, španski premijer i lider socijalista Pedro Sančes ih je okarakterisao kao „uznemirujuće“ i nakon odlaska bivšeg kralja iz zemlje pozvao na poštovanje postojećih institucija i njihovih prava zagarantovanih Ustavom iz 1978. godine, insistirajući na tome da se „ne može suditi institucijama već pojedincima“.

S druge strane, potpredsednik vlade i lider Podemosa Pablo Iglesijas odlazak bivšeg kralja tumači kao „bekstvo“ i smatra da bi „monarh trebalo da odgovara za svoje postupke u Španiji pred svojim narodom“ budući da „Španija XXI veka više ne toleriše korupciju i privilegije“. Nije poznato kako će se u perspektivi ovaj suprotstavljeni diskurs koalicionih partnera odraziti na njihovu popularnost, posebno među mlađim glasačima levice.

Opoziciona i do skoro vladajuća stranka desnog centra Narodna stranka u svom saopštenju objavila je da „apsolutno poštuje odluke“ bivšeg kralja Huana Karlosa i podvukla da „time pokazuje svoju vernost Španiji“ pozivajući na „jedinstvo sa šefom države, sadašnjim kraljem Filipom VI, kao garantom jedinstva Španije i svih Španaca“.

Na osnovu istraživanja koje je sprovela španska istraživačka kuća SocioMétrica, 47,3 odsto Španaca smatra da je odluka Huana Karlosa I da napusti Španiju rezultat političke kampanje protiv monarhije, a 34,8 odsto smatra da je to rezultat pritiska kampanje vođene u medijima javnog informisanja. S druge strane, 31 odsto Španaca misli kako je to učinio pod uticajem sina, kralja Filipa VI, a 19 odsto ispitanih misli da je odluku doneo svojom voljom.

LOV NA SLONOVE

Do pre desetak godina u Španiji teško da se u javnosti moglo naići na neku oštriju kritiku Huana Karlosa I, a monarhija je bila među institucijama koje su uživale veliki ugled u državi. Ipak, međunarodna ekonomska kriza koja je 2008. godine posebno pogodila Španiju, stavila je centre moći i bogatstva pod lupu javnosti, što nije zaobišlo ni kraljevsku kuću. Nesrećna okolnost koja je u Bocvani 2012. godine zadesila već ostarelog monarha prilikom nepopularnog lova na slonove, kada je pao i slomio kuk u društvu poslovne žene Korine Larsen i još nekih prijatelja iz Saudijske Arabije, bacila je u javnosti novo svetlo na kraljevsku kuću. Lov na životinje u vrednosti od oko 50 hiljada dolara po primerku odigrao se kratko nakon što je izjavio da zbog visoke stope nezaposlenosti među mladima ne može mirno da spava. Njegova izjava nakon izlaska iz bolnice da se „veoma kaje, da je pogrešio i da se tako nešto više neće ponoviti“ nije postigla željene efekte.

Paralelno sa ovim nemilim događajem, pod budnim okom cele Španije, odvijala se afera Noos, u koju su bili upleteni zet i ćerka Huana Karlosa I Injaki Urdangarin i infantkinja Kristina. Kraljev zet i nekadašnji rukometni reprezentativac Španije osuđen je na zatvorsku kaznu od pet godina i deset meseci zbog pronevere oko šest miliona evra, do kojih je došao zloupotrebom pozicije u kraljevskoj kući. I kraljeva ćerka, iako kasnije oslobođena, našla se na optuženičkoj klupi. Kritike na račun monarhije postale su sve vidljivije, a istorijska uloga Huana Karlosa I u mirno sprovedenoj tranziciji nakon smrti diktatora Franka počela je odlaziti u drugi plan. Nedavno se, kažu, požalio jednom prijatelju kako će ga „mlađi od četrdeset godina pamtiti po Korini, slonu i koferčiću“.

Aktuelni kralj Filip VI, trenutno bez mrlja u biografiji, naizgled, uspešno odoleva pritiscima afera svog neposrednog porodičnog okruženja, preduzimajući konkretne mere u cilju očuvanja ugleda monarhije. Među njima je odluka od marta, prema kojoj se odrekao očevog nasledstva, ali i mere kojom je ocu oduzeo primanja u iznosu od 194 hiljade evra godišnje, koja mu kao članu kraljevske kuće pripadaju. Svojevremeno je sestri takođe oduzeo titulu vojvotkinje od Palma de Majorke.

KRUNA OD KARTONA

Huan Karlos I nakon 58 godina života u madridskoj palati Sarsuela svojim odlaskom iz Španije zatvara životni ciklus započet rođenjem u egzilu u Rimu 1938. godine. Dinastija Burbona, kojoj pripada, uz određene prekide vlada Španijom od 1700. godine, kada je dinastija Habzburga nakon krvavog Španskog rata za nasleđe (1701–1714) i činjenice da dotadašnji kralj Karlos II Habzburg nije imao potomstvo, izgubila tron. Turbulentna tri veka vladavine Burbona nisu zaobišla ni kraljevo najranije detinjstvo. Njegov deda, španski kralj Alfonso XIII (1886–1941), po kome jedna banjalučka ulica danas nosi ime zbog podrške koju je pružio mladobosancima u procesima nakon izbijanja Prvog svetskog rata, izgubio je španski tron posle izbora održanih u Španiji 1931. godine koji su imali referendumski karakter između republike i monarhije, što je otvorilo vrata Drugoj španskoj Republici (1931–1939).

Španska kraljevska porodica prilagođavala se teškim vremenima kroz koje je Evropa prolazila tridesetih i četrdesetih godina XX veka, seleći se u Rim i Švajcarsku, da bi na kraju završila u portugalskom gradiću Estorilu.

Budući kralj Huan Karlos I rođen je u jeku Španskog građanskog rata (1936–1939), što će učiniti da vest o njegovom rođenju prođe neprimećeno u Španiji. Pobedom Franka u ratu 1939. godine postalo je jasno da monarhija, bar u tom trenutku, nema šta da traži u Španiji. Bila su to vremena kada se ulicama Madrida mogla čuti pesma: „Ko želi krunu, neka je sebi napravi od kartona, kruna Španije nije ni za jednog Burbona…“

KRALJ PO VOLJI FRANKA

Sin tada već bivšeg kralja Alfonsa XIII i otac budućeg kralja Huana Karlosa I, legitimni prestolonaslednik poznatiji kao Don Huan, verovao je u pobedu saveznika u Drugom svetskom ratu, nadajući se da bi time mogao doći kraj Frankovoj vladavini i otvarajući mogućnost za povratak parlamentarne monarhije. O tome je javno govorio, što je dovelo do jaza sa Frankovim režimom. Saveznici su, kako je prestolonaslednik Don Huan i predvideo, pobedili, ali se i Franko vešto snašao u novim hladnoratovskim okolnostima postajući bitan saveznik posebno Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, koje su mu zarad zajedničke borbe protiv komunizma lako oprostile nekadašnju saradnju sa Hitlerom i Musolinijem.

U Frankov neskromni doživljaj samoga sebe, ipak, nije se uklapala mogućnost da ga jednog dana nasledi bilo ko. Valjalo je da to bude predstavnik kraljevske porodice, što je otvorilo mogućnost za povratak monarhije u Španiju. Približavanje monarhiji imalo je za Franka i praktične političke razloge kojima je hteo da ublaži svoj narušeni međunarodni ugled nakon Drugog svetskog rata.

Zakon o nasleđu, prema kome je Španija ponovo postala monarhija, usvojen je 1947. godine jasno stavljajući do znanja da Franko ostaje doživotni vladar i da će budućeg naslednika – kralja – birati lično on. Između Frankove želje da ga jednog dana nasledi kralj i Don Huanove da on bude taj naslednik, pronađeno je kompromisno rešenje prema kome su se njih dvojca prilikom čuvenog susreta na Frankovoj jahti „Azor“ dogovorili da se mladi princ Huan Karlos naseli u Španiji zarad sticanja civilnog i vojnog obrazovanja. Tako je desetogodišnji Huan Karlos prvi put vozom „Luzitanija ekspres“ iz Portugalije 1948. godine stigao u zemlju o kojoj je znao samo iz priča svoje porodice. U Frankovom obrazovnom sistemu započeo je pripreme za neizvesno preuzimanje vlasti jednog dana.

Britanski hispanista i jedan od najvećih poznavalaca španske tranzicije Pol Preston tvrdi: „Huan Karlos je bio podvrgnut dvostrukom procesu ispiranja mozga. S jedne strane tu je bila porodica, što je razumljivo. Don Huan je smatrao, jer mu je to bila i obaveza, da je najvažnija misija obnavljanje trona. S druge strane, Franko je želeo da zagarantuje kontinuitet režima. Između ova dva ispiranja mozga nalazi se psihološka tortura koju Franko sprovodi gajenjem neizvesnosti hoće li ga proglasiti naslednikom ili ne, što je razvilo osećaj nesigurnosti kod mladog princa.“

Iz školskih dana, tokom letnjeg boravka kod porodice u Portugaliji, datira i jedna od najvećih trauma španskog monarha kada je slučajno iz pištolja ubio mlađeg brata Alfonsa. Ovom događaju se u zvaničnim biografskim izvorima onoga vremena nikada nije pridavala posebna pažnja, a ni sam Huan Karlos I nikada o ovome nije govorio.

HUAN KARLOS KRATKOROČNI

Krajem šezdesetih godina prošlog veka princ Huan Karlos počinje da dobija sve više prostora u medijima i da se sve češće pojavljuje u javnosti uz generalisimusa Franka. Prekretnicu u njegovom životu činiće 1969. godina kada će i zvanično postati Frankov naslednik, zakletvom Franku i principima Nacionalnog pokreta. U očima njegovog oca ovo će predstavljati čin izdaje, budući da Don Huan nije gubio nadu da bi upravo on mogao biti budući kralj.

Politički ambijent u kome je Huan Karlos zvanično postao naslednik šefa države, a kasnije i kralj, nije bio pogodan za njega. Opozicija ga je smatrala „Frankovim kraljem“, a nije uživao ni potpuno poverenje najkonzervativnijih sektora društva kojima nije bilo u potpunosti jasno kojim će putem krenuti. Svojom sekundarnom ulogom dugogodišnjeg ćutljivog Frankovog pratioca na državnim svečanostima nije uspeo da stvori sliku sposobnog državnika. Preovladalo je mišljenje da se mladi monarh neće snaći u turbulentnom postfrankističkom tranzicionom periodu, što najbolje opisuje nadimak koji mu je tadašnji generalni sekretar KP Španije Santjago Kariljo nadenuo nazvavši ga „Huan Karlos Kratkoročni“. Huan Karlos I će dosta godina kasnije, tada već svom prijatelju Karilju reći kako je „dvadeset godina morao da glumi idiota, što nije bio nimalo lak posao“.

DORASTAO ISTORIJSKOJ ULOZI

Frankov represivni režim nije uživao podršku šire međunarodne zajednice. Politička streljanja izvršena sa odobrenjem već obolelog Franka u septembru 1975. godine, uprkos pritiscima međunarodne zajednice za pomilovanjem, bila su potvrda da se Frankov režim za nekoliko decenija nije promenio. Od Španije se očekivalo otvaranje i sprovođenje reformi u pravcu demokratizacije zemlje. Ilustrativan je primer da su na sahrani Franciska Franka 23. novembra 1975. godine među poznatijim imenima iz inostranstva bili prisutni samo čileanski diktator Augusto Pinoče, tadašnji potpredsednik SAD Nelson Rokfeler i još neka, kako je Kisindžer rekao, „slabija svetla“ međunarodne politike, dok su na krunisanju kralja Huana Karlosa I, koje se odigralo nekoliko dana kasnije, sve evropske demokratije imale svoje visoke predstavnike.

Stupanje na tron podrazumevalo je uspostavljanje dijaloga sa svim predstavnicima do tada legalnog i ilegalnog političkog spektra Španije, čemu se mladi monarh temeljno posvetio. Spektar je podrazumevao stranke od ekstremne levice do progresivnih sektora starog režima. Nepoznato je bilo koju snagu i nameru ima KP Španije, o čemu se Huan Karlos I posrednim kanalima informisao preko rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua.

Iako je Španija svojim većim delom želela reforme i otvaranje prema tadašnjim evropskim trendovima, konzervativni sektori oličeni u vojsci, crkvi i policiji i dalje su bili veoma jaki, držeći pod kontrolom sve važnije poluge vlasti u društvu. Prekretnicu u novijoj istoriji Španije i rezultat ustupaka svih političkih opcija u društvu predstavlja usvajanje Ustava 1978. godine kojim je Španija postala parlamentarna monarhija i kojim su postavljeni normativni temelji za društvenu modernizaciju zemlje, a Španska tranzicija postala primer mirno sprovedenih tranzicija u svetu.

HEROJSKA POPULARNOST

U ambijentu ekonomske krize, periodu legalizacije KP Španije i nerešenog teritorijalnog pitanja Španije, nezadovoljni repovi starog režima oličeni u vojsci i civilnoj gardi pokušali su da izvedu državni udar 23. februara 1981. godine na ceremoniji izbora novog premijera. Vlada i poslanici držani su osamnaest sati kao taoci, vojska je zauzela Valensiju. U najdužoj noći španske tranzicije poznatoj kao „veče tranzistora“, koju su milioni Španaca u neizvesnosti proveli pribijeni uz svoje radio-aparate, Huan Karlos I je u televizijskom nastupu posle jedan ujutru stao na stranu Ustava i dalje demokratizacije Španije, čime je učvrstio svoju popularnost i naklonost brojnih antimonarhista, koji su za sebe kasnije tvrdili da „nisu monarhisti već huankarlisti“.

Nakon turbulentnih tranzicionih godina koje su okončane ulaskom Španije u Evropsku uniju i NATO i nezapamćenim ekonomskim rastom koji je zatim usledio, slika Huana Karlosa I u javnosti svedena je na sliku primernog predstavnika svoje zemlje koji se ne bavi dnevnopolitičkim temama.

U političkom bipartidizmu Španije, između socijalista i narodnjaka, gotovo da se nije mogla naslutiti kraljeva naklonost prema jednima ili drugima, a često, iako bi je i bilo, ona bi više bila rezultat ličnih afiniteta prema određenim političarima, nego prema konkretnoj političkoj orijentaciji. Glasine da je lak na žene niko mu nije uzimao za zlo, a svojim neposrednim odnosom u komunikaciji izgradio je sliku simpatičnog i često neformalnog čoveka.

Njegova popularnost ponekad je dobijala i herojski karakter, kao kada je na Iberoameričkom samitu održanom u Santjagu de Čile 2007. godine španski monarh ljutito upitao Uga Čavesa: „Zašto ne ućutiš?“, usled žestokih kritika venecuelanskog predsednika na račun bivšeg premijera Španije Hose Marija Asnara. U Španiji se naštampavalo na hiljade majica sa pitanjem kralja upućenog predsedniku Venecuele, a uvršteno je i u tekst pesme koja je predstavljala Španiju na Evroviziji 2008. godine. Jednu od tih majica Huan Karlos I pokloniće Čavesu prilikom jednog od njihovih kasnijih susreta.

Teško je predvideti da li će protekle afere dugoročno imati efekte na značajnije jačanje republikanizma u Španiji, a pitanje je i da li špansko društvo pored sve glasnijih separatističkih pretenzija u Kataloniji i nadolazeće ekonomske krize izazvane virusom korona ima snage da u svoju agendu uvrsti još i krizu ­monarhije.